Odluka Ustavnog suda o povredi prava na ograničeno trajanje pritvora zbog nedostatka individualizovanih razloga
Kratak pregled
Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje da je podnosiocu povređeno pravo na ograničeno trajanje pritvora. Rešenja o produženju pritvora nisu sadržala dovoljne, relevantne i individualizovane razloge koji bi opravdali dalje zadržavanje u pritvoru zbog opasnosti od bekstva.
Tekst originalne odluke
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća, i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Miroslava Miškovića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 3. oktobra 2013. godine, doneo je
O D L U K U
1. Usvaja se ustavna žalba Miroslava Miškovića i utvrđuje da je rešenjima Apelacionog suda u Beogradu - Posebno odeljenje Kr.Po1. 5/13 od 7. marta 2013. godine i Kž2.Po1. 122/13 od 25. marta 2013. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na ograničeno trajanje pritvora, zajemčeno odredbom člana 31. stav 1. Ustava Republike Srbije.
2. Odluku objaviti u „Službenom glasniku Republike Srbije“.
O b r a z l o ž e nj e
1. Miroslav Mišković iz Beograda podneo je Ustavnom sudu, 24. aprila 2013. godine, preko punomoćnika Aleksandre Kovačević, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv rešenja Apelacionog suda u Beogradu - Posebno odeljenje Kr.Po1. 5/13 od 7. marta 2013. godine i Kž2.Po1. 122/13 od 25. marta 2013. godine, zbog povrede prava na slobodu i bezbednost, prava na ograničeno trajanje pritvora i prava na pravično suđenje, zajemčenih odredbama člana 27. stav 1, člana 31. stav 1. i člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava iz člana 5. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Evropske konvencije) .
Kako se odredbe člana 5. Evropske konvencije sadržinski ne razlikuju od prava zajemčenih odredbama člana 27. stav 1. i člana 31. stav 1. Ustava, to Ustavni sud postojanje povreda ov ih prava ceni u odnosu na označene odredbe Ustava.
Podnosilac u ustavnoj žalbi navodi da je osporenim rešenjima prema njemu produžen pritvor za još tri meseca, na osnovu odredaba člana 211. stav 1. tač. 1) i 4) Zakonika o krivičnom postupku i ističe da je tužilaštvo u međuvremenu izvršilo prekvalifikaciju krivičnog dela koje mu je stavljeno na teret, za koje nije predviđena mogućnost određivanja i produženja pritvora po tački 4), te da stoga ne osporava de love rešenja koj i se odnose na ovu tačku.
Povredu Ustavom zajemčenih prava iz člana 27. stav 1. i člana 31. stav 1 , podnosilac ustavne žalbe zasniva na tvrdnjama da su „nadležni organi propustili da za svoje odluke daju jasne, dovoljne i individualizovane razloge, da odgovore na navode iz žalbe, kao i da su odluke donete na osnovu netačnih činjeničnih i pravnih konstrukcija i pretpostavki iz kojih je pogrešno ocenjeno da postoje opšti i dodatni uslovi za produženje pritvora“ i dodaje:
- da „prvostepeno i drugostepeno rešenje ne sadrže jasne, dovoljne, individualizovane i konkretne razloge za produženje pritvora“, odnosno „da se ponavljaju stereotipni, paušalni i nejasni razlozi“, te da se „pritvor produžava po automatizmu, a da se odluka ne obrazlaže“;
- da „činjenica da je podnosilac ustavne žalbe vlasnik većeg broja pravnih lica, da poseduje značajnu imovinu, da ima brojne kontakte u inostranstvu i da navodno protivpravno pribavljena sredstva nisu pronađena, nisu ni jasni ni dovoljni ni ozbiljni ni opravdani razlozi za produženje ove mere“;
- da „nadležni organi u osporenim rešenjima nisu odgovorili na navode podnosioca ustavne žalbe“, odnosno da je „navod i isticanje da nijedan pravni posao ili činjenična radnja koja je opisana u naredbi o sprovođenju istrage kao individualno određena da je Mišković uradio, nije radnja krivičnog dela koja mu se stavlja na teret“ ostao bez ocene i odgovora;
- da su „osporene odluke donete na osnovu netačnih činjeničnih i pravnih konstrukcija i pretpostavki iz kojih je pogrešno ocenjeno da postoje opšti i dodatni uslovi za produženje pritvora“, nakon čega podnosilac detaljno iznosi analizu činjenica i okolnosti koje su predmet istražnog postupka i ističe, pored ostalog: da „nije član organa upravljanja i da nije nikada imao predstavnika u organima upravljanja“; da „preduzeća koja se za podnosioca ustavne žalbe vezuju nikada nisu bila većinski vlasnik putarskih preduzeća, da nije ni suvlasnik PZP 'Niš' i PZP 'Beograd' i preko njih ostalih putarskih preduzeća“; da „ne upravlja putarskim preduzećem ni imovinom tog pravnog lica“:
- da su „iz napred navedenih netačnih činjeničnih i pravnih konstrukcija nadležni organi pogrešno ocenili da je ispunjen osnovni uslov za produženje pritvora podnosiocu ustavne žalbe“, dodajući takođe da je izmenjena odredba člana 112. stav 5. Krivičnog zakonika koja definiše pojam odgovornog lica, iz čega nakon detaljne analize zaključuje da “kako nije ispunjen osnovni element bića krivičnog dela, jasno je da ne može ni da postoji osnovana sumnja da je podnosilac ustavne žalbe izvršio krivično delo koje mu se stavlja na teret, jer podnosilac ustavne žalbe nema svojstvo lica koje u skladu sa odredbama Krivičnog zakonika može da bude odgovorno za izvršenje navedenog krivičnog dela“;
- da nisu ispunjeni dodatni uslovi za produženje pritvora iz člana 211. stav 1. tačka 1) Zakonika o krivičnom postupku, imajući u vidu: da „razlozi za određivanje pritvora zbog opasnosti od bekstva iz tačke 1. moraju da budu ozbiljni i opravdani“, odnosno da „moraju da postoje sasvim konkretne okolnosti koje su i utvrđene i koje su i konkretno navedene da bi lice bilo u pritvoru, a da razlozi moraju da budu zasnovani ili na prikupljenim dokazima ili podacima, iz kojih se sa sigurnošću može utvrditi da postoji navedeni zakonski osnov“; da „sud nije imao podlogu za ovakav svoj stav ni u spisima predmeta niti u bilo kom izvoru“; da „nije jasno na koji su način nadležni organi ocenili da bi podnosilac ustavne žalbe, za bekstvo i skrivanje, morao da iskoristi baš sredstva za koja se tvrdi da je stekao izvršenjem krivičnog dela koje mu se stavlja na teret“, jer „Miroslav Mišković na ime godišnjeg poreza plaća milionske iznose, ima zaradu koja se meri u desetinama miliona, vlasnik je brojnih kuća, poslovniih objekata i računa, pa je potpuno jasno da, navodno stečenu korist od izvršenja dela, koja nije ni pronađena kod njega, ne mora da iskoristi za bekstvo i skrivanje“, ističući da je kao vrstu garancije prisustva i meru kojom se pritvor može zameniti ponudio jemstvo u iznosu koji sud odredi, ali da je predlog ostao bez odgovora; da „upravo činjenica da podnosilac ustavne žalbe ima značajne kontakte u inostranstvu, od predsednika vlada, država do najozbiljnijih i najuspešnijih poslovnih ljudi, treba da se ceni kao vrsta garancije da se podnosilac ustavne žalbe neće sakrivati od celog sveta“; da činjenice da „ima tačno prebivalište, tačnu adresu koju je dao sudu, da je Beograd centar njegovih ličnih i poslovnih, porodičnih i prijateljskih aktivnosti i centar njegovog imovinskog stanja nesporno ukazuju da opasnost od bekstva ne postoji“; da „nadležni organi takođe nisu ocenili ni nespornu činjenicu da se podnosilac ustavne žalbe uredno odazivao na svaki poziv nadležnih organa i to nakon brojnih novinskih naslova u kojima je najavljivano njegovo hapšenje“;
- da ne postoje ni važni razlozi koji opravdavaju produženje pritvora po članu 215. stav 2. Zakonika o krivičnom postupku, odnosno da „propust Ministarstva unutrašnjih poslova - Uprave kriminalističke policije da, za tri meseca koliko traje pritvor podnosioca ustavne žalbe, dostavi traženu dokumentaciju ili propust stečajnih upravnika i zastupnika kapitala da se izjasne o krivičnom gonjenju, imovinsko-pravnom zahtevu i da dostave dokumentaciju za veštačenje ne može biti osnovan, odnosno važan razlog za produženje pritvora“, već da „ovaj propust, može samo biti osnov da tužilaštvo, kao organ koji sprovodi istragu primeni sve zakonom predviđene mere i urgira hitno postupanje “. Podnosilac zaključuje da „osporenim odlukama, umesto da se sankcionišu propust u radu i tužilaštva i drugih organa koji sa tužilaštvom sarađuju, povreda obaveze naročito hitnog postupanja u pritvorskim predmetima i obaveze da se trajanje ove mere svede na najkraće neophodno vreme, podnosiocu ustavne žalbe se pritvor upravo produžava za još tri meseca uz obrazloženje da je propust u radu državnog organa važan razlog za produženje ove mere“.
Podnosilac u ustavnoj žalbi ističe i povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, navodeći:
- da su „osporene odluke posledica proizviljne i pogrešne primene materijalnog prava, i to člana 112. stav 5. Krivičnog zakonika“, ponavljajući već gore izete stavove;
- da su „u osporenim rešenjima pogrešno i proizvoljno primenjene odredbe člana 211. stav 1. tačka 1) Zakonika o krivičnom postupku i člana 215. stav 2. Zakonika o krivičnom postupku, imajući u vidu da je podnosiocu ustavne žalbe produžen pritvor iako nisu ispunjeni ni opšti ni dodatni uslovi za produženje ove mere“, takođe ponavljajući već gore izete stavove;
- da „u osporenim odlukama nadležni organi nisu utvrdili ni postojanje opšteg ni dodatnih uslova za ovu meru, da su ponavljajući stereotipne razloge i težinu dela kao osnovni uslov, doneli nezakonite odluke kojima je povređeno osnovno pravo podnosioca ustavne žalbe na obrazloženu odluku i pravo na pravično suđenje“.
Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava i poništi osporena rešenja.
2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i odgovore Višeg suda u Beogradu VIII Su. 52/13-125 od 10. juna 2013. godine i Apelacionog suda u Beogradu Su. VIII 669/13 od 10. juna 2013. godine, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:
A) Činjenice i okolnosti koje se odnose na krivični postupak
Pred Višim sudom u Beogradu - Posebno odeljenje u predmetu Ki.Po1. 31/12, u vreme podnošenja ustavne žalbe se vodio postupak protiv podnosioca ustavne žalbe i još devet lica.
Postupak je pokrenut donošenjem naredbe o sprovođenju istrage Tužilaštva za organizovani kriminal Kti. 25/12 od 12. decembra 2012. godine, kojom je podnosiocu ustavne žalbe stavljeno na teret postojanje osnova sumnje da je izvršio krivično delo zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 3. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakonika.
Naredbom o proširenju istrage Tužilaštva za organizovani kriminal Kti. 25/12 od 2. aprila 2013. godine podnosiocu ustavne žalbe je stavljeno na teret postojanje osnova sumnje da je izvršio i krivično delo poreska utaja u pomaganju iz člana 229. stav 3. u vezi sa stavom 1. u vezi sa članom 35. Krivičnog zakonika.
Tužilaštvo za organizovani kriminal je 12. aprila 2013. godine izvršilo izmenu naredbe o sprovođenju istrage od 12. decembra 2012. godine (koja je ispravljena rešenjem Tužilaštva od 18. aprila 2013. godine) u pogledu činjeničnog opisa i pravne kvalifikacije krivičnog dela za koje postoje osnovi sumnje da ga je podnosilac ustavne žalbe izvršio, te mu je sada stavljeno na teret krivično delo zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234. stav 3. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakonika.
7. maja 2013. godine Tužilaštvo za organizovani kriminal je donelo naredbu o završetku istrage protiv podnosioca ustavne žalbe i ostalih lica.
Tokom trajanja istražnog postupka preduzete su sledeće radnje, i to: 1) u periodu do donošenja osporenih rešenja o produženju pritvora, osumnjič eni su izneli svoje odbrane u odnosu na krivična dela koja su obuhvaćena naredbom o sprovođenj u istrage , ispitan je veliki broj svedoka , pribavljena je obimna pisana dokumentacija; 2) nakon donošenja osporenih rešenja o produženju pritvora , osumnjičini su izneli svoje odbrane u odnosu na krivično delo koje je obuhvaćeno naredbom o proširenj u istrage , ispitan je jedan svedok , pribavljena je dodatna pisana dokumentacija , sprovedeno je ekonomsko-finansijsko veštačenje .
Optužnica je podignuta 9. maja 2013. godine (akt Kto. 6/13) i podnosiocu ustavne žalbe je stavljeno na teret krivično delo zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234. stav 3. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakonika i krivično delo poreska utaja u pomaganju iz člana 229. stav 3. u vezi sa stavom 1. u vezi sa članom 35. Krivičnog zakonika.
B) Činjenice i okolnosti koje se odnose na pritvor
Podnosilac ustavne žalbe se do dana podnošenja ustavne žalbe (24. april 2013. godine) nalazio u pritvoru četiri meseca i dvanaest dana, računajući od 12. decembra 2012. godine, kada je lišen slobode.
Pritvor je prema podnosiocu ustavne žalbe određen rešenjem sudije za prethodni postupak Višeg suda u Beogradu - Posebno odeljenje Ki.Po1. 31/12 od 14. decembra 2012. godine, na osnovu odredaba člana 211. stav 1. tač. 1), 2) i 4) Zakonika o krivičnom postupku.
Sudija za prethodni postupak Višeg suda u Beogradu - Posebno odeljenje je potom, na osnovu istih odredaba Zakonika o krivičnom postupku, prema podnosiocu ustavne žalbe pritvor produžio rešenjima Ki.Po1. 31/12 od 11. januara 2013. godine (potvrđeno rešenjem Višeg suda u Beogradu - Posebno odeljenje Kv.Po1. 62/13 od 18. januara 2013. godine) i Ki.Po1. 31/12 od 8. februara 2013. godine (preinačeno rešenjem Višeg suda u Beogradu - Posebno odeljenje Kv.Po1. 146/13 od 20. februara 2013. godine, tako što je otklonjen zakonski osnov iz tačke 2) člana 211. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku).
Osporenim rešenjem Apelacionog suda u Beogradu - Posebno odeljenje Kr.Po1. 5/13 od 7. marta 2013. godine, prema podnosiocu ustavne žalbe je pritvor produžen za još tri meseca, na osnovu odredaba člana 211. stav 1. tač. 1) i 4) Zakonika o krivičnom postupku.
U obrazloženju osporenog prvostepenog rešenja je, između ostalog, navedeno:
- da je tužilac za organizovani kriminal podneo predlog da se prema osumnjičenom, ovde podnosiocu ustavne žalbe, produži pritvor navodeći „da i dalje postoji osnovana sumnja da su okrivljeni izvršili krivična dela koja su im stavljena na teret, kao i da u odnosu na njih postoje navedeni zakonski osnovi za produženje pritvora... i da postoje važni razlozi da se okrivljenima pritvor produži za još najviše tri meseca“;
- da je tužilac za organizovani kriminal u svom predlogu za produženje pritvora naveo: „da je saslušan svedok T.J. putem međunarodne pomoći, ali da zapisnik o ispitivanju tog svedoka još uvek nije tužilaštvu dostavljen, da je Ministarstvu unutrašnjih poslova - Upravi kriminalističke policije upućen zahtev za pribavljanje dokumentacije i izjašnjenja odgovornih lica preduzeća Strabag u Beogradu, da su stečajnim upravnicima, privremenim zastupnicima kapitala, Agenciji za privatizaciju i direktorima putarskih preduzeća u restrukturiranju upućeni dopisi da se u svojstvu ovlašćenih predstavnika oštećenog izjasne da li se pridružuju krivičnom gonjenju okrivljenih i da li ističu imovinskopravni zahtev i u kom iznosu, na koji dopis još nije odgovoreno“;
- da su važni razlozi za produženje pritvora prema okrivljenima u predlogu Tužilaštva za organizovani kriminal „naročito objašnjeni činjenicom da je tužilaštvo uputilo dopis privremenim zastupnicima kapitala i stečajnim upravnicima PZP da dostave ekonomsko-finansijsku dokumentaciju“ i da se izvrši ekonomsko-finansijsko veštačenje;
- da istraga protiv podnosioca ustavne žalbe i drugih lica „još uvek nije okončana da je u tom cilju potrebno preduzeti dokazne radnje“ koje Tužilaštvo za organizovani kriminal u svom predlogu navodi, te da je „Apelacioni sud u Beogradu - Posebno odeljenje zaključio da je osnovan predlog“ za produženje pritvora i da „i dalje stoje zakonski razlozi“ za zadržavanje okrivljenih u pritvoru;
- da „i dalje postoje zakonski razlozi za produženje pritvora propisani odredbom člana 211. stav 1. tačka 1. Zakonika o krivičnom postupku, obzirom da iz spisa proizilazi osnovana sumnja da su okrivljeni izvršili krivična dela koja se navode u naredbi za sprovođenje istrage... tj. osnovana sumnja da su okrivljeni kao vlasnici-suvlasnici i odgovorna lica u pravnim licima, i to Miroslav Mišković u preduze ćima 'Hemslade trading limited' sa Kipra, preduzeća 'Hitomi financial limited' sa Devičanskih ostrva i preduzeća 'Delta M' Beograd... kao i u drugim sa njima povezanim pravnim licima, prema osnovanoj sumnji izvršili predmetna krivična dela, čime su u dužem periodu, sebi i pravnim licima koja su u njihovom vlasništvu, zajedno sa ostalim osumnjičenim licima, pribavili značajnu imovins ku korist i to... pravnom licu 'Hemslade trading limited' čiji je vlasnik Miroslav Mišković u iznosu od 1.213.275,07 eura…“;
- da „kako je sledom iznetog, u konkretnom slučaju reč o znatnim novčanim sredstvima, koja nisu pronađena na računima ovih pravnih lica, niti na računima okrivljenih, to bi ova sredstva... mogli iskoristiti za skrivanje i bekstvo“;
- da su „okrivljeni Miroslav Mišković, M.Đ. i M.M. vlasnici većeg broja pravnih lica registrovanih na teritoriji Republike Srbije, Republike Kipar, Holandskih Antila i Devičanskih ostrva, pri čemu ova pravna lica poseduju znatnu imovinu, kao i da lično okrivljeni imaju značajne poslovne kontakte u inostranstvu, to ove okolnosti, prema stavu ovog suda, ukazuju na to da bi okrivljeni mogli da stečen novac i kontakte u inostranstvu koriste za bekstvo i skrivanje i na taj način bi mogli postati nedostupni državnim organima, a usled čega bi došlo do ometanja ovog krivičnog postupka, pa se produženje pritvora... po osnovu zakonske odredbe člana 211. stav 1. tačka 1) Zakonika o krivičnom postupku pokazuje nužno“.
Branilac okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe, je protiv rešenja o produženju pritvora izjavio žalbu 22. marta 2013. godine u koj oj je, pored ostalog, isticao i da ne postoji osnovana sumnja da je osumnjičeni, ovde podnosilac ustavne žalbe, izvršio krivično delo koje mu je stavljeno na teret, kao opšti uslov za pritvor (detaljno analizirajući činjenice i okolnosti iz spisa predmeta).
Apelacioni sud u Beogradu - Posebno odeljenje je osporenim rešenjem Kž2.Po1. 122/13 od 25. marta 2013. godine odbio kao neosnovanu izjavljenu žalbu branioca Miroslava Miškovića, ovde podnosioca ustavne žalbe.
U obrazloženju navedenog rešenja je, između ostalog, istaknuto:
- da je „prvostepeno veće Apelacionog suda u Beogradu, odlučujući o meri pritvora shodno članu 215. stav 2. Zakonika o krivičnom postupku, cenilo sve činjenice i okolnosti koje su bitne za donošenje odluke o toj procesnoj meri, pa je pravilno našlo da postoje razlozi da se produži primena iste“;
- da je „za svoju odluku dalo jasne i uverljive razloge, koje je valjano obrazložilo, a iste u svemu prihvata i ovaj sud“;
- da „prema stanju u spisu, imenovani osumnjičeni su, svako od njih ponaosob, osnovano sumnjivi da su izvršili krivična dela koja im se stavljaju na teret u naredbi za sprovođenje istrage tužioca Tužilaštva za organizovani kriminal“;
- da „iz spisa proizilazi postojanje osnovane sumnje da su, preduzimajući u dužem periodu protivpravne radnje za koje su osnovano sumnjivi, ovi osumnjičeni, zajedno sa ostalim osumnjičenim licima, sebi i pravnim licima nad kojima su imali faktičku kontrolu ili vlasništvo, pribavili znatna novčana sredstva (....pravnom licu 'Hemslade trading limited' čiji je vlasnik Miroslav Mišković - 1.213.275,07 evra ...), pri čemu ista nisu oduzeta, niti pronađena ni na njihovim privatnim računima, ni na računima pravnih lica“ , da se „radi o licima koja su vlasnici, suvlasnici i odgovorna lica u većem broju pravnih lica koja poseduju znatnu imovinu i to kako onih sa sedištem na teritoriji Republike Srbije ( osumnjičeni Miroslav Mišković – 'Delta M' Beograd...), tako i onih registrovanih u inostranstvu ( osumnjičeni Miroslav Mišković – 'Hemslade trading limited' sa Kipra i 'Hitomi financial limited' sa Devičanskih ostrva...), pri čemu imaju u vlasništvu i udele u drugim, povezanim pravnim licima “;
- da „uz to, prema stanju u spisu, ovi osumnjičeni imaju značajne i brojne lične i poslovne kontakte u zemlji i inostranstvu“;
- da je „stoga pravilan zaključak prvostepenog suda da predmetne činjenice i okolnosti, zajedno, predstavljaju okolnosti koje ukazuju na opasnost od bekstva svakog od osumnjičenih ponaosob, odnosno da će se na slobodi kriti, postati nedostupni sudskim organima i tako ometati vođenje krivičnog postupka, pošto bi pomenuta novčana sredstva i kontakte iskoristili za organizovanje i finansiranje bekstva i skrivanja“ i da je „zbog toga, i po nalaženju ovog suda, prema njima nužno produžiti pritvor po osnovu iz člana 211. stav 1. tačka 1) Zakonika o krivičnom postupku“;
- da „istraga protiv njih još uvek nije okončana i da je potrebno pribaviti dokaze i podatke koje je zamenik tužioca za organizovani kriminal u svom predlogu detaljno nabrojao i opisao, a po potrebi preduzeti i druge dokazne radnje koje se ukažu celishodnim“;
- da je zamenik tužioca za organizovani kriminal u svom predlogu za produženje pritvora, pored ostalog, naveo da je putem međunarodne pravne pomoći ispitan svedok T.J, ali da zapisnik o njegovom ispitivanju još uvek nije dostavljen, da je Ministrastvu unutrašnjih poslova -Upravi kriminalističke policije upućen zahtev za pribavljanje dokumentacije i izjašnjenja odgovornih lica u predstavništvu preduzeća Strabag u Beogradu (kako bi se proverili navodi odbrane osumnjičenih u delu koji se odnosi na navodnu procenu vrednosti putarskih preduzeća i ponudu za kupovinu istih od strane tog preduzeća), da još uvek nije odgovoreno na dopise koji su upućeni stečajnim upravnicima, privremenim zastupnicima kapitala, Agenciji za privatizaciju i direktorima oštećenih putarskih preduzeća u restruktuiranju (da se izjasne o tome da li se pridružuju krivičnom gonjenju osumnjičenih, da li ističu imovinsko-pravne zahteve i u kom iznosu i sl.), da su privremenim zastupnicima kapitala i stečajnim upravnicima PZP upućeni i dopisi da dostave dokumentaciju neophodnu za ekonomsko-finansijsko veštačenje (ekonomsko-finansijske izveštaje, sve kvartalne izveštaje, liste prijavljenih, priznatih i osporenih potraživanja, zaključke suda sa ročišta, planove reorganizacije, popis imovine, popis svih dugoročnih i kratkoročnih obaveza sa iznosima, popis izdatih menica, hipoteka i zaloga na pokretnoj imovini i hartijama od vrednosti), kojim je potrebno izvršiti procenu vrednosti kapitala PZP i utvrditi korigovanu knjigovodstvenu vrednost jedne akcije tih privrednih društava u trenutku kupovine istih od strane osumnjičenih ili njihovih preduzeća, da su dostavljeni pozivi osumnjičenima, njihovim braniocima kao i oštećenima da dostave predloge za preduzimanje dokaznih radnji, za koje smatraju da su potrebne“;
- da „s obzirom na navedeno, složenost i brojnost dokaznih radnji ukazuju da je veće Apelacionog suda u Beogradu osumnjičenima pravilno produžilo pritvor za još tri meseca, odnosno najduže do 9. juna 2013. godine“;
- da „prvostepeno rešenje ne sadrži bitne povrede odredaba krivičnog postupka, jer su istom dati jasni i uverljivi razlozi na kojima se zasniva predmetna odluka, a iste u potpunosti prihvata i ovaj sud“;
- da je „pažljivo ispitana opravdanost zadržavanja osumnjičenog Miroslava Miškovića u pritvoru, pri čemu su analizirane i ocenjene sve relevantne činjenice i okolnosti, a u kontekstu sa tim činjenicama su cenjene i okolnosti i određene činjenice vezane za konkretne inkriminisane radnje i kvalifikacije dela“;
- da su „razlozi za pritvor koji su navedeni u prvostepenom rešenju individualizovani i konkretizovati, a rešenje sadrži objašnjenje razloga zbog čega je u konkretnom slučaju prema osumnjičenom Miroslavu Miškoviću i dalje neophodno primeniti meru pritvora – da bi se obezbedilo dalje nesmetano vođenje predmetnog krivičnog postupka“;
- da „određeni navodi iz žalbe u suštini predstavljaju osporavanje činjeničnih navoda iz optužnice, što nije predmet analize i ocene prilikom donošenja odluke o procesnoj meri kao što je pritvor, već prilikom meritornog odlučivanja u konkretnoj krivičnopravnoj stvari“;
- da je „prvostepeni sud u dovoljnoj meri obrazložio svoje zaključke vezane za postojanje osnovane sumnje da su osumnjičeni preduzeli protivpravne radnje koje im se stavljaju na teret“;
- da „to što se i u predmetnom rešenju navode razlozi zbog kojih je doneta i predhodna odluka o meri pritvora, ne znači da se pritvor produžava po automatizmu i da nije izvršena analiza konkretnih činjenica i okolnosti koje bi trebalo uzeti u obzir, već da i dalje postoje iste činjenice i okolnosti koje iziskuju primenu mere pritvora u konkretnom slučaju“;
- da „okolnosti i činjenice da osumnjičeni ni jednog trenutka nisu bili u bekstvu i nedostupni organima gonjenja Republike Srbije, da su putovali i uredno se vraćali u zemlju, da imaju uredno prijavljena prebivališta i boravišta na teritoriji Republike Srbije, da je težište njihovih životnih, porodičnih i poslovnih aktivnosti Republika Srbija, kao i činjenice vezane za njihove porodične prilike, u konkretnom slučaju ne mogu biti dovoljna garancija da isti neće biti u bekstvu ukoliko se nađu na slobodi, posebno kada se uzmu u obzir sve okolnosti konkretnog slučaja, koje nepobitno ukazuju da, za sada, i dalje postoji potreba za primenom mere pritvora“;
- da „nije potrebno obrazlagati zbog čega nisu primenjene blaže mere za nesmetano vođenje postupka, ako su dati valjani i dovoljni razlozi zašto je neophodno primeniti meru pritvora, jer koju će od mera za nesmetano sprovođenje krivičnog postupka primeniti, prvostepeni sud određuje kada su za iste ispunjeni zakonom propisani uslovi, a na osnovu konkretnih i relevantih činjenica i okolnosti samog slučaja“;
- da je „ovo veće analiziralo i ocenilo i ostale navode iz predmetne žalbe, ali iste nije posebno izlagalo i obrazlagalo, jer nisu od uticaja na odluku o produženju pritvora“.
Nakon podnošenja ustavne žalbe, pritvor je prema podnosiocu ustavne žalbe produžen rešenjem Višeg suda u Beogradu - Posebno odeljenje Kv.Po1. 368/12 od 10. maja 2013. godine, na osnovu odredbe člana 211. stav 1. tačka 1) Zakonika o krivičnom postupku (potvrđeno rešenjem Apelacionog suda u Beogradu - Posebno odeljenje Kž2.Po1. 199/13 od 24. maja 2013. godine), koji je po tom rešenju mogao trajati najduže 30 dana.
4. Odredbama Ustava, na čije povrede se podnosilac poziva u ustavnoj žalbi , utvrđeno je: da svako ima pravo na ličnu slobodu i bezbednost i da je lišenje slobode dopušteno samo iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom (član 27. stav 1.); da trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, imajući u vidu razloge pritvora, da pritvor određen odlukom prvostepenog suda traje u istrazi najduže tri meseca, a viši sud ga može, u skladu sa zakonom, produžiti na još tri meseca i da ako do isteka ovog vremena ne bude podignuta optužnica, okrivljeni se pušta na slobodu (član 31. stav 1.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).
Zakonikom o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13 i 45/13) (u daljem tekstu: ZKP) propisano je: da pre donošenja pravnosnažne odluke o izricanju krivične sankcije, okrivljenom mogu biti ograničene slobode i prava samo u meri neophodnoj za ostvarenje cilja postupka, pod uslovima propisanim ovim zakonikom (član 10. stav 1.); da se pritvor može odrediti samo pod uslovima predviđenim u ovom zakoniku i samo ako se ista svrha ne može ostvariti drugom merom, da je dužnost svih organa koji učestvuju u krivičnom postupku i organa koji im pružaju pravnu pomoć da trajanje pritvora svedu na najkraće neophodno vreme i da postupaju sa naročitom hitnošću ako se okrivljeni nalazi u pritvoru i da će se u toku celog postupka pritvor ukinuti čim prestanu razlozi na osnovu kojih je bio određen (član 210. st. 1. do 3.).
Odredbama člana 188. stav 1. ZKP propisano je da su mere koje se mogu preduzeti prema okrivljenom za obezbeđenje njegovog prisustva i za nesmetano vođenje krivičnog postupka, pored ostalih: jemstvo (tačka 5)) i pritvor (tačka 6)).
Saglasno odredbama člana 189. st. 1. i 3. ZKP, prilikom određivanja mera iz člana 188. ovog zakonika, organ postupka će voditi računa da se ne primenjuje teža mera ako se ista svrha može postići blažom merom i mera iz stava 1. ovog člana ukinuće se i po službenoj dužnosti kad prestanu razlozi zbog kojih je određena, odnosno zameniće se drugom blažom merom kad za to nastupe uslovi.
Uslovi za određivanje jemstva propisani su odredbama člana 202. ZKP. U stavu 1. navedenog člana ZKP propisano je da se okrivljeni koji treba da bude stavljen u pritvor ili je već u pritvoru zbog postojanja razloga propisanih u članu 211. stav 1. tač. 1) i 4) ovog zakonika, može ostaviti na slobodi, odnosno može se pustiti na slobodu, ako on lično ili neko drugi za njega pruži jemstvo da do kraja postupka neće pobeći i ako sam okrivljeni, pred sudom pred kojim se vodi postupak, da obećanje da se neće kriti i da bez odobrenja suda neće napustiti boravište, dok je u stavu 2. propisano da jemstvo uvek glasi na novčani iznos koji sud određuje s obzirom na stepen opasnosti od bekstva, lične i porodične prilike okrivljenog i imovno stanje lica koje daje jemstvo.
Odredbom člana 204. stav 2. ZKP je propisano da ako smatra da su ispunjeni uslovi iz člana 202. ovog zakonika, sud može i bez predloga, a nakon pribavljenog mišljenja stranaka, odrediti novčani iznos koji u konkretnom slučaju može biti položen kao jemstvo i da se odluka o tome donosi u rešenju o određivanju pritvora ili u posebnom rešenju ako se okrivljeni već nalazi u pritvoru.
Saglasno odredbi člana 211. stav 1. tačka 1) ZKP, pritvor se može odrediti protiv lica za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo ako se krije ili se ne može utvrditi njegova istovetnost ili u svojstvu optuženog očigledno izbegava da dođe na glavni pretres ili ako postoje druge okolnosti koje ukazuju na opasnost od bekstva.
Odredbama člana 214. ZKP, pored ostalog, propisano je: da se pritvor u istrazi može odrediti, produžiti ili ukinuti rešenjem sudije za prethodni postupak ili veća (član 21. stav 4.) (stav 1.); da se rešenje o produženju ili ukidanju pritvora donosi po službenoj dužnosti ili na predlog stranaka i branioca (stav 2.); da protiv rešenja o pritvoru stranke i branilac mogu izjaviti žalbu veću (član 21. stav 4.) (stav 3.); da se žalba, rešenje i ostali spisi dostavljaju odmah veću i da žalba ne zadržava izvršenje rešenja (stav 3.).
Trajanje pritvora u istrazi propisano je odredbama člana 215. ZKP, prema kojima: na osnovu rešenja sudije za prethodni postupak, okrivljeni se može zadržati u pritvoru najviše tri meseca od dana lišenja slobode i sudija za prethodni postupak dužan je da i bez predloga stranaka i branioca, po isteku svakih 30 dana ispita da li još postoje razlozi za pritvor i da donese rešenje o produženju ili ukidanju pritvora (stav 1.); veće neposredno višeg suda (član 21. stav 4.) može, na obrazloženi predlog javnog tužioca, iz važnih razloga produžiti pritvor najviše za još tri meseca i protiv ovog rešenja dozvoljena je žalba koja ne zadržava izvršenje rešenja (stav 2.); ako se do isteka roka iz st. 1. i 2. ovog člana ne podigne optužnica, okrivljeni će se pustiti na slobodu (stav 3.).
Saglasno odredbi člana 295. stav 1. tačka 1) ZKP, istraga se pokreće protiv određenog lica za koje postoje osnovi sumnje da je učinilo krivično delo, dok se saglasno stavu 2. istog člana , u istrazi prikupljaju dokazi i podaci koji su potrebni da bi se moglo odlučiti da li će se podići optužnica ili obustaviti postupak, dokazi koji su potrebni da se utvrdi identitet učinioca, dokazi za koje postoji opasnost da se neće moći ponoviti na glavnom pretresu ili bi njihovo izvođenje bilo otežano, kao i drugi dokazi koji mogu biti od koristi za postupak, a čije se izvođenje, s obzirom na okolnosti slučaja, pokazuje celishodnim.
Prema članu 7. stav 1. tačka 1) ZKP, krivični postupak je pokrenut donošenjem naredbe o sprovođenju istrage.
Članom 2. stav 1. ZKP propisano je da pojedini izrazi upotrebljeni u ovom zakoniku imaju sledeće značenje: „osnov sumnje“ je skup činjenica koje posredno ukazuju da je učinjeno krivično delo ili da je određeno lice učinilac krivičnog dela (tačka 17)); „osnovana sumnja“ je skup činjenica koje neposredno ukazuju da je određeno lice učinilac krivičnog dela (tačka 18)).
Odredbama člana 359. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, br. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09, 111/09 i 121/12) (u daljem tekstu: KZ), koje su se primenjivale do 15. aprila 2013. godine bilo je, pored ostalog, propisano: da službeno ili odgovorno lice koje iskorišćavanjem svog službenog položaja ili ovlašćenja, prekoračenjem granice svog službenog ovlašćenja ili nevršenjem svoje službene dužnosti pribavi sebi ili drugom fizičkom ili pravnom licu kakvu korist, drugom nanese kakvu štetu ili teže povredi prava drugog, kazniće se zatvorom od šest meseci do pet godina (stav 1.); da ako vrednost pribavljene imovinske koristi prelazi iznos od milion i petsto hiljada dinara, učinilac će se kazniti zatvorom od dve do dvanaest godina (stav 3.) – krivično delo zloupotreba službenog položaja.
Odredbama člana 234. KZ, koje se primenjuju od 15. aprila 2013. godine propisano je, pored ostalog: da odgovorno lice koje iskorišćavanjem svog položaja ili ovlašćenja, prekoračenjem granica svog ovlašćenja ili nevršenjem svoje dužnosti pribavi sebi ili drugom fizičkom ili pravnom licu protivpravnu imovinsku korist ili drugom nanese imovinsku štetu, kazniće se zatvorom od tri meseca do tri godine (stav 1.); da ako vrednost pribavljene imovinske koristi prelazi iznos od milion i petsto hiljada dinara, učinilac će se kazniti zatvorom od dve do deset godina (stav 3.) – krivično delo zloupotreba položaja odgovornog lica.
Odredbom člana 112. stav 5. KZ propisano je da se odgovornim licem u pravnom licu smatra lice koje na osnovu zakona, propisa ili ovlašćenja vrši određene poslove upravljanja, nadzora ili druge poslove iz delatnosti pravnog lica, kao i lice kome je faktički povereno obavljanje tih poslova i da se odgovornim licem smatra i službeno lice kad su u pitanju krivična dela kod kojih je kao izvršilac označeno odgovorno lice, a u ovom zakoniku nisu predviđena u glavi o krivičnim delima protiv službene dužnosti, odnosno kao krivična dela službenog lica.
Do izmena KZ objavljenih u „Službenom glasniku Republike Srbije“, broj 121/12 od 24. decembra 2012. godine, sa stupanjem na snagu osmog dana od dana objavljivanja, članom 112. stav 5. bilo je propisano da se odgovornim licem smatra vlasnik preduzeća ili drugog subjekta privrednog poslovanja ili lice u preduzeću, ustanovi ili drugom subjektu kojem je, s obzirom na njegovu funkciju, uložena sredstva ili na osnovu ovlašćenja, poveren određeni krug poslova u upravljanju imovinom, proizvodnji ili drugoj delatnosti ili u vršenju nadzora nad njima ili mu je faktički povereno obavljanje pojedinih poslova , te da se odgovornim licem smatra i službeno lice kad su u pitanju krivična dela kod kojih je kao izvršilac označeno odgovorno lice, a u ovom zakoniku nisu predviđena u glavi o krivičnim delima protiv službene dužnosti, odnosno kao krivična dela službenog lica.
5. Prilikom ocene osnovanosti navoda ustavne žalbe, Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu naglašava da je, sa aspekta zaštite ljudskih prava, pravo na slobodu jedno od osnovnih ljudskih prava zajemčenih Ustavom i da pritvor predstavlja posebno osetljivu meru njegovog ograničenja. Ustavom je utvrđeno da svako ima pravo na ličnu slobodu i bezbednost i da je lišenje slobode dopušteno samo iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom, iz čega proizlazi da je neophodno kumulativno postojanje dva uslova da bi lišenje slobode bilo zakonito. Prvi, da lišenje slobode mora biti zasnovano na razlozima predviđenim zakonom, i drugi, da se lice lišava slobode u skladu sa zakonom propisanim postupkom. Saglasno odredbi člana 211. stav 1. ZKP, pritvor se prema nekom licu može odrediti samo ukoliko postoji osnovana sumnja da je lice učinilo krivično delo, a iz razloga propisanih u tač . 1) do 4) navedenog člana.
Ustavni sud ističe da postojanje osnovane sumnje na kojoj se zasniva lišenje slobode predstavlja suštinski deo garancija protiv proizvoljnog hapšenja i predstavlja conditio sine qua non kako za određivanje, tako i za produženje mere pritvora. Istovremeno, Ustavni sud naglašava da nije u njegovoj nadležnosti da ceni da li na osnovu dokaza na kojima se zasniva rešenje o određivanju ili produženju mere pritvora proizlazi osnovana sumnja da je neko lice izvršilo krivično delo.
Ustavni sud je u više svojih odluka (videti, pored ostalih, Odluku Už-4940/2010 od 31. marta 2011. godine, stav 5. obrazloženja) zauzeo stanovište da dužina trajanja pritvora koja neće dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava iz člana 31, podrazumeva da nadležni sudovi u svojim odlukama navode relevantne i dovoljne razloge kojima opravdavaju trajanje mere pritvora i pokazuju posebnu hitnost u vođenju postupka. Imajući u vidu navedeno, kao i sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je istaknute povred e prava iz člana 27. stav 1. i člana 32. stav 1. Ustava cenio u okviru prava iz člana 31. Ustava.
6. Polazeći od navedenih opštih principa, kao i okolnosti konkretnog slučaja, Ustavni sud je utvrdio da je pritvor prema podnosiocu ustavne žalbe određen i produžavan zbog postojanja osnovane sumnje da je izvršio krivično delo zloupotreba službenog položaja.
Pored postojanja osnovane sumnje da je podnosilac izvršio krivično delo, Apelacioni sud u Beogradu - Posebno odeljenje je u osporenim rešenjima utvrdio da postoje okolnosti koje ukazuju na opasnost od bekstva. Kao razloge koji su ukazivali na opasnost da će okrivljeni Miroslav Mišković, ovde podnosilac ustavne žalbe, pobeći, nadležni sudovi su naveli: 1) da postoji osnovana sumnja da je zajedno sa drugim okrivljenima, u dužem vremenskom periodu, pribavio sebi i pravnim licima koja su u njegovom vlasništvu protivpravnu imovinsku korist, i to „pravnom licu 'Hemslade trading limited' čiji je vlasn ik... iznos od 1.213.275,07 eura“; 2) da je reč o „znatnim novčanim sredstvima, koja nisu pronađena na računima pravnih lica, niti na računima okrivljenih, to bi ova sredstva... mogao iskoristiti za skrivanje i bekstvo“; 3) da je vlasnik većeg broja pravnih lica registrovanih u Republici Srbiji, Republici Kipar, Holandskim Antilima i Devičanskim ostrvima koja poseduju znatnu imovinu, kao i da ima značajne poslovne kontakte u inostranstvu, te bi mogao da stečen novac i kontakte u inostranstvu koristi za bekstvo i skrivanje i na taj način „bi mogao postati nedostupan državnim organima“.
Ustavni sud smatra da težina zaprećene kazne može predstavljati indiciju za postojanje opasnosti od bekstva, ali da ona mora biti cenjena u vezi sa brojnim drugim činjenicama, jer se tek nakon ocene svih bitnih i za konkretan slučaj specifičnih okolnosti može ili potvrditi postojanje opasnosti od bekstva i opravdati pritvaranje, ili opovrgnuti postojanje te okolnosti i razloga za određivanje pritvora po ovom zakonskom osnovu (vidi: presudu Evropskog suda za ljudska prava Tomasi protiv Francuske, od 27. avgusta 1992. godine, pasus 98.). U ovom kontekstu se naročito moraju uzeti u obzir sledeće okolnosti: karakter okrivljenog, njegovo imovno stanje, ponašanje pre lišenja slobode, mesto u kome živi njegova porodica i gde se nalazi centar njegovih životnih aktivnosti, njegove poslovne veze u zemlji u kojoj živi i u inostranstvu i slično. Tek svestrana ocena svih navedenih, kao i drugih osobenih činjenica i okolnosti, može ukazivati na to da li postoji razumno opravdanje za određivanje i produženje mere pritvora, a time i za ograničenje lične slobode okrivljenog po osnovu opasnosti od bekstva (vidi: presude Evropskog suda za ljudska prava W. protiv Švajcarske, od 26. januara 1993. godine, pasus 33. i Neumeister protiv Austrije, od 27. juna 1968. godine, pasus 10.).
U ovom konkretnom slučaju, Apelacioni sud u Beogradu - Posebno odeljenje je prilikom produženja pritvora podnosiocu ustavne žalbe, pored težine zaprećene kazne, imao u vidu i to: da postoji osnovana sumnja da je izvršenjem krivičnog dela podnosilac pribavio sebi i pravnom licu koje je u njegovom vlasništvu veliku protivpravnu imovinsku korist, pri čemu ta sredstava nisu pronađena, pa postoji osnovana sumnja da bi ih mogao koristiti za bekstvo i skrivanje, kao i da je podnosilac vlasnik većeg broja pravnih lica registrovanih u zemlji i inostranstvu koja poseduju znatnu imovinu i da ima značajne kontakte u inostranstvu, te bi mogao da stečen novac i navedene kontakte takođe koristiti za bekstvo i skrivanje.
Međutim, Ustavni sud ukazuje da su sudovi morali uzeti u obzir i sledeće činjenice: da je podnosilac državljanin samo Republike Srbije, da ima prijavljeno prebivalište u Beogradu gde se nalazi centar njegovih životnih i radnih aktivnosti, da u Beogradu živi njegova porodica, da se i pre dononošenja naredbe o sprovođenju istrage uredno odazivao na svaki poziv nadležnih organa i da nije bežao. Pored navedenog, nadležni sudovi su propustili da u osporenim rešenjima ocene konkretne okolnosti koje se odnose na ličnost okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe. Ustavni sud ukazuje da navodi iz osporenih rešenja – da postoji osnovana sumnja da je podnosilac ustavne žalbe pribavio veliku protivpravnu imovinsku korist, da ista nije pronađena , da novčana sredstva i lične kontakte može da iskoristi za bekstvo, a bez navođenja konkretnih činjenica i okolnosti na kojima se ovakav zaključak temelji, prema praksi Evropskog suda za ljudska prava, ne mogu da budu ustavnopravno prihvatljivi, relevantni i dovoljni razlozi za produženje pritvora. Iz samih osporenih odluka Apelacionog suda u Beogradu - Posebno odeljenje proizlazi da je podnosilac ustavne žalbe osoba koja poseduje imovinu izuzetno velike vrednosti. Stoga, Ustavni sud ukazuje da se vezivanje opasnosti od bekstva za nepronađeni iznos imovinske koristi za koju se u predmetnom krivičnom postupku tereti, u konkretnom slučaju, po logici stvari, ne može dovesti u vezu sa zakonskim osnovom po kome mu je pritvor produžen. Takođe, po oceni Ustavnog suda i formulacija iz osporenog drugostepenog rešenja koja glasi: „okolnosti i činjenice da osumnjičeni ni jednog trenutka nisu bili u bekstvu i nedostupni organima gonjenja Republike Srbije, da su putovali i uredno se vraćali u zemlju, da imaju uredno prijavljena prebivališta i boravišta na teritoriji Republike Srbije, da je težište njihovih životnih, porodičnih i poslovnih aktivnosti Republika Srbija, kao i činjenice vezane za njihove porodične prilike, u konkretnom slučaju ne mogu biti dovoljna garancija da isti neće biti u bekstvu ukoliko se nađu na slobodi, posebno kada se uzmu u obzir sve okolnosti konkretnog slučaja, koje nepobitno ukazuju da, za sada, i dalje postoji potreba za primenom mere pritvora“, lapidarnog je karaktera.
Razmatrajući obrazloženja osporenih sudskih rešenja u tom svetlu, Ustavni sud je ocenio da su ona nedostatna, jer u njima nisu navedene, a samim tim ni ocenjene, sve činjenice i okolnosti koje mogu biti značajne za dalje zadržavanje podnosioca ustavne žalbe u pritvoru zbog opasnosti od bekstva. Ustavni sud, stoga, smatra da su nadležni sudovi iskazali nedovoljno brižljiv odnos prema pritvoru, koji kao mera ograničenja slobode ne sme biti produžavan po automatizmu – ponavljanjem istih razloga koji su poslužili kao početni osnov za njegovo određivanje. Redovni sudovi kod produženja pritvora moraju voditi računa o dinamičnom pristupu koji zahteva Evropski sud za ljudska prava kod procene dovoljnih i relevantnih okolnosti, što podrazumeva da se moraju uzeti u obzir i naknadno izmenjene okolnosti, a naročito one koje se odnose na sam tok krivičnog postupka. Najzad, Ustavni sud ukazuje i na to da je Evropski sud za ljudska prava u presudi Wemhoff protiv Nemačke, od 27. juna 1968. godine, pasus 15, izneo stav „da kad je jedini preostali razlog za produženje pritvora strah da će optuženi pobeći i time izbeći pojavljivanje na suđenju, mora biti naloženo njegovo puštanje na slobodu pre suđenja ukoliko se od njega mogu dobiti jemstva koja će osigurati takvo pojavljivanje“.
Polazeći od svega do sada navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe osporenim rešenjima povređeno pravo na ograničeno trajanje pritvora, zajemčeno odredbom člana 31. stav 1. Ustava.
Ustavni sud je odredio da se pravično zadovoljenje u ovom slučaju ostvari objavljivanjem ove odluke u „Službenom glasniku Republike Srbije“, imajući u vidu da podnosilac ustavne žalbe nije tražio naknadu nematerijalne štete.
Ustavni sud osporena rešenja nije poništio, imajući u vidu da su ta rešenja bila temporalnog karaktera i da su prestala da proizvode pravno dejstvo donošenjem novih rešenja o produženju pritvora.
Sledom iznetog, Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), odlučio kao u tač . 1. i 2. izreke.
7. Ustavni sud je, na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu , doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
dr Dragiša B. Slijepčević