Povreda prava na pravično suđenje zbog neodgovarajućeg obrazloženja sudske odluke

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na pravično suđenje. Privredni apelacioni sud nije obrazložio odluku o zahtevu podnosioca za isplatu zatezne kamate na dosuđene troškove parničnog postupka, čime je povredio pravo na obrazloženu odluku.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik V eća i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj A. š . servisa „L.“ , preduzetnika P. I . iz Ćuprije, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 7. decembra 2017. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba A. š . servisa „L.“, preduzetnika P . I . i utvrđuje da je presudom Privrednog suda u Kragujevcu P. 1343/2012 od 10. septembra 2013. godine, u stavu petom izreke i presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 444/14 od 3. aprila 201 5. godine, u stavu drugom izreke , povređeno prav o podnosi oca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredb om člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Privrednog apelacionog suda Pž. 444/14 od 3. aprila 2015. godine, u stavu drugom izreke i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi koju je podnosilac ustavne žalbe izjavio protiv stava petog izreke presude Privrednog suda u Kragujevcu P. 1343/2012 od 10. septembra 2013. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. A. š . servis „L“, preduzetnika P . I . iz Ćuprije , izjavio je Ustavnom sudu, 14. maja 2015. godine, preko punomoćnika M. K , advokata iz Ćuprije, ustavnu žalbu protiv presude Privrednog suda u Kragujevcu P. 1343/2012 od 10. septembra 2013. godine i presude Privrednog apelacionog suda Pž. 444/14 od 3. aprila 2015. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava, prava na pravno sredstvo i prava na imovinu, zajemčenih odredbama čl ana 32. stav 1, člana 36. i člana 58. st. 1. do 3. Ustava Republike Srbije .

Podnosilac ustavne žalbe ukazuje da je osporenim presudama bez zakonskog osnova odbi jen nje gov tužbeni zahtev za obavezivanje drugotužene Opštine Ćuprija , uz obrazloženje da ona, kao osnivač prvotuženog komunalnog preduzeća , nije odgovorna za štetu koju je prvotuženi prouzrokovao podnosiocu. Po mišljenju podnosioca , takav stav je neprihvatljiv, jer je Ustavom, kao i Zakonom o lokalnoj samoupravi, Zakonom o komunalnim delatnostima i Zakonom o javnim putevima, ustanovljena obaveza drugotužene, kao jedinice lokalne samouprave, da uredi i obezbedi na svojoj teritoriji uslove za redovno održavanje javnih puteva i ulica. Podnosilac izražava nezadovoljstvo i načinom na koji su troškovi postupka odmereni, kao i zbog toga što mu nije dosuđena zakonska zatezn a kamat a na troškove parničnog postupka, jer smatra da to njegovo pravo ima uporište u odredb ama člana 277. stav 1. i člana 324. Zakona o obligacionim odnosima. Podnosilac povredu prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, zasniva na tome što drugi sudovi smatraju da postoji solidarna odgovornost opštine i komunalnog preduzeća kome su povereni određeni komunalni poslovi, dok povreda prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, proizlazi iz činjenice da drugostepeni sud nije uzeo u obzir njegove žalbene navode, koje je „potpuno zanemario i ignorisao“. Povreda prava na imovinu iz člana 58. Ustava, po mišljenju podnosioca, nastala je zbog toga što je on neopravdano obavezan da drugotuženoj Opštini Ćuprija naknadi troškove postupka, a što je posledica povrede prava na pravično suđenje.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, iz sadržine ustavne žalbe i na osnovu uvida u priložene dokaze , utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Osporenom presudom Privrednog suda u Kragujevcu P. 1343/2012 od 10. septembra 2013. godine, u stavu prvom izreke, obavezan je prvotuženi JP Direkcija za izgradnju i uređenje Opštine Ćuprija da tužiocu, ovde podnosiocu ustavne žalbe, naknadi štetu , i to na ime totalne štete zbog potpuno uništenog teretnog motornog vozila tužioca u iznosu od 504.241,79 dinara i na ime izmakle koristi zbog izostanka prihoda (zarade), u poslovanju tužioca u iznosu od 266.639 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom ; stavom drugim izreke odbijen je kao neosnovan zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže drugotuženi Opština Ćuprija da tužiocu naknadi štetu, i to na ime totalne štete zbog potpuno uništenog teretnog motornog vozila tužioca u iznosu od 49.067 dinara, na ime izmakle koristi zbog izostanka prihoda u poslovanju tužioca iznos od 266.639 dinara, i na ime naknade troškova vanparničnog postupka obezbeđenja dokaza u predmetu Osnovnog suda u Paraćinu - Sudska jedinica Ćuprija RZ. 119/2012 u iznosu od 46.511 dinara; stavom trećim izreke odbijen je kao neosnovan zahtev tužioca u delu kojim je tražio da se obaveže prvotuženi da mu na ime totalne štete zbog potpuno uništenog teretnog motornog vozila, plati iznos od 44.825,21 dinara, a stavom četvrtim odbijen je zahtev tužioca za isplatu zakonske zatezne kamate na iznos od 46.511 dinara počev od 26. juna 2011. godine, pa do isplate; stavom petim izreke obavezan je prvotuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 299.387 dinara, a stavom šestim je obavezan tužilac da drugotuženom naknadi troškove postupka u iznosu od 87.750,00 dinara.

Tužilac je u žalbi izjavljenoj protiv presude Privrednog suda u Kragujevcu P. 1343/2012 od 10. septembra 2013. godine, pored ostalog, istakao da prvostepeni sud nije dao valjane razloge zbog čega tužiocu nije dosudio zakonsku zateznu kamatu na troškove postupka, kada je to po njegovom mišljenju novčana obaveza , na koju se primenjuju odredbe člana 277. stav 1. i člana 324. Zakona o obligacionim odnosima.

Privredni apelacioni sud je doneo presudu Pž. 444/14 od 3. aprila 2015. godine, kojom je, u stavu prvom izreke , odbio žalbe tužioca i prvotuženog kao neosnovane i potvrdio presudu Privrednog suda u Kragujevcu P. 1343/2012 od 10. septembra 2013. godine u st avovima prvom, drugom, trećem i šestom njene izreke , dok je u stavu drugom izreke preinačena odluka o troškovima spora sadržana u stavu petom izreke prvostepene presude, tako što je obavezan prvotuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 344.387 dinara, u roku od 15 dana od dana prijema prepisa te odluke. U obrazloženju osporene drugostepene presude, pored ostalog je navedeno : da je pravilna odluka o troškovima parničnog postupka sadržana u sta vu šest izreke prvostepene presude, kojim je obavezan tužilac da drugotuženom naknadi troškove parničnog postupka imajući u vidu uspeh stranaka u sporu , te neophodne troškove od strane drugotuženog koji su bili potrebni za vođenje ove parnice; da se, m eđutim, osnovano žalbom tužioca ukazuje da odluka o tro škovima parničnog postupka sadržana u stavu petom kojim je obavezan prvotuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka nije pravilna; da tužilac osnovano ukazuje da mu prvostepeni sud nije dodelio troškove veštačenja u iznosu 45.000 dinara , koje je tužilac platio, zbog čega je odluka o troškovima u tom delu preinačena, pa je obavezan prvotuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 344.387 dinara.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava na čiju se povred u, pored ostalih, ukazuje ustavnom žalbom jemči se svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka , kao i o optužbama protiv njega.

5. Ustavni sud najpre ukazuje da se prilikom razmatranja garancija iz člana 32. stav 1. Ustava ne sme zastati na formalnom ispitivanju da li su one poštovane, već se osporeni akti moraju sagledati i kroz garancije koje nisu izričito predviđene. Jedna od takvih garancija se odnosi na obavezu suda da obrazloži svoju odluku, koja ima koren u jednom opštijem načelu koje sadrži Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda , a to je načelo koje štiti pojedinca od proizvoljnosti. Odluka domaćih sudova treba da sadrži razloge koji su dovoljni da odgovore na suštinske aspekte činjenične i pravne - supstancijalne ili proceduralne argumentacije stranaka u sporu (odluka Evropskog suda za ljudska prava Ruiz Torija protiv Španije, st. 29. i 30.). Ovo pravo ne zahteva da se u presudi detaljno odgovori na svaki argument koji iznesu stranke u postupku. Ono, sem toga, dopušta višim sudovima da samo podrže razloge koje su niži sudovi naveli kao obrazloženje, bez potrebe da te razloge ponavljaju (Hirvisaari, stav 32 .). Apelacioni sud može ispraviti odsustvo razloga u prvom stepenu (Hirvisaari), ali isto tako, veoma kratko obrazloženje u situaciji kada se ne dopušta ulaganje žalbe – jer se u potpunosti oslanja na zaključke nižeg suda – ne predstavlja povredu prava na obrazloženu odluku ( Gorou [No. 2], st. 38. do 42.). Dakle, za ocenu da li su ispunjeni standardi prava na pravično suđenje neophodno je sagledati da li je sud pravnog leka ispitao odlučna pitanja koja su pred njega izneta.

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud konstatuje da je podnosilac u žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude, kao jedan od žalbenih navoda, istakao i to da prvostepeni sud nije dao valjane razloge zbog čega tužiocu nije dosudio zakonsku zateznu kamatu na troškove postupka. Međutim, drugostepeni sud se tim navodima uopšte nije ni bavio, niti je dao bilo kakvo obrazloženje u tom pravcu. Potpuni izostanak obrazloženja vezanog za označeni navod , ukazuje da osporena presuda u tom delu ne može zadovoljiti standarde koji se odnose na pravo podnosioca ustavne žalbe na obrazloženu sudsku odluku. Ovo posebno dolazi do izražaja , jer se radi o spornom pravno m pitanj u kojim se Ustavni sud već bavio u Odluci Už-9130/2013 od 19. novembra 2015. godine ( videti na internet stranici www.ustavni.sud.rs), zauzimajući sopstveni pravni stav, donekle različit od pravnog stava Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 4. marta 2014. godine, u delu koji se odnosi na trenutak od kada poverilac ima pravo na zakonsku zateznu kamatu na dosuđe ne troškove parničnog postupka.

6. Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 , 18/13 -Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), Ustavni sud je u prvom delu tačke 1. izreke usvojio ustavnu žalbu i utvrdio da je presudom Privrednog suda u Kragujevcu P. 1343/2012 od 10. septembra 2013. godine, u stavu petom izreke i presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 444/14 od 3. aprila 2015. godine, u stavu drugom izreke, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava , dok je u tački 2. izreke poništio presudu Privrednog apelacionog suda Pž. 444/14 od 3. aprila 2015. godine, u stavu drugom izreke i odredio da isti sud donese novu odluku o žalbi koju je podnosilac ustavne žalbe izjavio protiv stava petog izreke presude Privrednog suda u Kragujevcu P. 1343/2012 od 10. septembra 2013. godine.

7. Što se tiče ostalih navoda ustavne žalbe vezanih za povredu prava na pravično suđenje, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca kojima izražava nezadovoljstvo načinom na koji je primenjeno relevantno materijalno pravo, ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao sud treće instance preispita i oceni zakonitost osporenih presud a. Naime, Ustavni sud ukazuje da je, sa stanovišta zaštite prava na pravično suđenje, prihvatljiv stav Privrednog apelacionog suda da se, u konkretnom slučaju, radi o šteti za koju je odgovoran prvotuženi, kao komunalno preduzeće koje, u smislu člana 184. Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99), vrši komunalnu i drugu sličnu delatnost od opšteg interesa, dok drugotužen a za štetu koju je prvotuženi pričinio trećim licima može odgovarati isključivo kao njegov osnivač do visine osnivačkog uloga . Što se tiče navoda u vezi toga da troškovi parničnog postupka nisu pravilno odmereni, Ustavni sud ukazuje da je drugostepeni sud delimično uvažio žalbene navode, koji se odnose na troškove veštačenja, dajući razloge u pogledu primene relevantnog prava, za koje Ustavni sud nal azi da nisu arbitrerni, već dovoljno prihvatljivi sa stanovišta zaštite prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

U vezi sa istaknutom povredom prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da iz sadržine označenog prava sledi da do uskraćivanja jednake zaštite prava pred sudovima, odnosno drugim organima i organizacijama čije se radnje i akti mogu osporavati ustavnom žalbom, može doći pre svega nejednakim postupanjem sudova najviše instance u predmetu u istim činjeničnim i pravnim situacijama. Podnosilac ustavne žalbe je u prilog svojim tvrdnjama o različitom postupanju sudova, dostavio izvode iz biltena sudske prakse i referat sudije Višeg suda u Valjevu, koji se odnose na odgovornost opštine za naknadu štete – u slučaju ujeda pasa lutalica, slivanja atmosferskih voda i održavanje čistoće. Međutim, iz navedenog proizlazi da se ne radi o istim ili bitno sličn im činjeničnim i pravn im situacij ama. Dakle, kako podnosilac nije dostavio dokaze da su sudovi poslednje instance donosili drugačije (različite) presude od presuda koje se osporavaju ustavnom žalbom, to se ni navodi o povredi prava iz člana 36. stav 1. Ustava ne iskazuju kao ustavnopravno prihvatljivi.

Vezano za navodnu povredu prava na imovinu iz člana 58. Ustava, koja je, po mišljenju podnosioca, nastala zbog toga što je on neopravdano obavezan da drugotuženoj naknadi troškove postupka, Ustavni sud ukazuje da kako je već istakao da u tom delu nisu prihvatljivi navodi podnosioca o povredi prav a na pravično suđenje, ne postoje ni ustavnopravni razlozi koji bi bili osnov za tvrdnju da je podnosiocu povređeno pravo na imovinu.

Na osnovu izloženog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

8. Ustavni sud nije posebno razmatrao navode vezane za povredu prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava , jer se o njima izjasnio prilikom razmatranja da li je došlo do povrede prava na pravično suđenje.

9. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na pravično suđenje zbog neodgovarajućeg obrazloženja sudske odluke

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti