Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u postupku restitucije
Kratak pregled
Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na pravično suđenje. Poništena je presuda Upravnog suda jer je proizvoljno potvrdila da je rešenjem iz 1960. o delimičnom izuzimanju iz nacionalizacije konačno rešeno pitanje celokupnog imovinskog udela podnositeljki.
Tekst originalne odluke
Republika SrbijaUSTAVNI SUD
Už-3233/2017
13.02.2020.
Beograd
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Jovan Ćirić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i Vesna Ilić Prelić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. Đ . i M . A, obe iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 13. februara 2020. godine, doneo je
O D L U K U
1. Usvaja se ustavna žalba S. Đ . i M . A . i utvrđuje da je presudom Upravnog suda U. 2921/14 od 22. decembra 2016. godine povređeno pravo podnositeljki ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 3 2. stav 1. Ustava Republike Srbije.
2. Poništava se presuda Upravnog suda U. 2921/14 od 22. decembra 2016. godine i određuje se da isti sud donese novu odluku o tužbi podnositeljk i ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Ministarstva finansija – Sektor za imovinsko pravne poslove broj 46-00-00544/2013-13 od 2. oktobra 2013. godine.
3. Odbacuje se zahtev podnositeljki ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete.
O b r a z l o ž e nj e
1. S. Đ . i M . A, obe iz Beograda, podnele su Ustavnom sudu, 19. aprila 201 7. godine, preko punomoćnika Ž . R, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda U. 2921/14 od 22. decembra 2016. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku pravnu zaštitu i na pravno sredstvo, kao i prava na imovinu, zajemčenih odredb ama člana 32. stav 1. i čl. 36. i 58. Ustava Republike Srbije. Ustavna žalba je podneta i zbog povrede prava iz čl. 6. i 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.
Podnositeljke u ustavnoj žalbi najpre navode: da su zahtevom podnetim Agenciji za restituciju tražile vraćanje 1/6 idealnih delova tri stambene zgrade u Beogradu, ulica K. broj 51 , kao i 1/6 idealnih delova k.p. broj … KO Stari grad, koje su oduzete u postupku nacionalizacije; da su nadležni upravni organi i Upravni sud na stanovištu da imovina izuzeta iz nacionalizacije namiruje u celini udeo od 1/6 pravnog prethodnika podnositeljki u u kupno nacionalizovanoj imovini; da je takvo stanovište posledica pogrešnog tumačenja rešenja N. 832/59 od 28. oktobra 1960. godine.
U ustavnoj žalbi se dalje navodi:
- da je imovina izuzeta od nacionalizacije znatno manja od 1/6 površine ukupno nacionalizovanih stambenih zgrada na označenoj adresi, što potvrđuje i n alaz sudskog veštaka koga su podnositeljke angažovale ;
- da iz izvoda iz lista nepokretnosti proizlazi da podnositeljke imaju pravo na vraćanje još 122,16 m2;
- da je rešenjem od 28. oktobra 19 60. godine odlučivano o zahtevu za izuzimanje stambene zgrade i petosobnog stana na označenoj adresi, a da predmet postupka „nikada nije bilo“ pitanje koliko iznosi 1/6 površine ukupno nacionalizovanih stambenih zgrada;
- da ocena organa koji je doneo rešenje N. 832/59 od 28. oktobra 1960. godine nije ušla u izreku rešenja, pa nije ni mogla steći svojstvo pravnosnažnosti;
- da je pravni prethodnik podnositeljki mogao izjaviti žalbu samo protiv dela odluke kojim mu nije odobreno izuzimanje petosobnog stana, a ne protiv obrazloženja tog rešenja;
- da su nejasni razlozi zbog kojih je odbijen zahtev za vraćanje 1/6 k.p. broj … KO Stari g rad, koja je nacionalizovana na osnovu rešenja Sekretarijata za finansije opštine Stari grad broj N. 111/60 od 1960. godine i koja mora biti vraćena ili se za nju mora dobiti obeštećenje.
Ustavnom žalbom se predlaže da Ustavni sud utvrdi povredu označenih prava i poništi osporeni akt, te utvrdi pravo podnositeljkama na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 3.000 evra u dinarskoj protivvrednosti.
2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3.1. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u osporen i akt, spise predmeta Agencije za restituciju – Područna jedinica Beograd (dalje u tekstu: Agencija) broj 46-00 7358/2012 i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:
Rešenjem Agencije broj 46-00 7358/2012 o d 3. juna 2013. godine odbijen je u celini, kao neosnovan, zahtev podnositeljki ustavne žalbe za vraćanje 1/6 idealnih delova tri stambene zgrade, koje se nalaze u Beogradu u ulici K. broj 51, kao i 1/6 idealnih delova k.p. broj … KO Stari grad. U obrazloženju reš enja je najpre konstatovano da je zahtevom traženo vraćanje imovine koja je nacionalizovana rešenjem Komisije za nacionalizaciju pri NO opštine Stari grad N. broj 832/59 od 23. marta 1960. godine, kao suvlasništvo njihovog pravnog prethodnika S. P . sa 1/6 idealnih delova, a da je zahtev proširen tako što se potražuje 1/6 idealnih delo va k.p. broj … KO Stari grad. Agencija je dalje navela: da je rasporednim rešenjem prvostepenog suda za grad Beograd broj 11649 od 16. decembra 1929. godine utvrđeno da imovinu pok. D. P . čini, pored ostalog, jedan plac u K . ulici broj 53 sa tri zgrade i da iz testamenta tog lica proizlazi da je na ravne delove ostavio svojim sinovima (između ostalih i S . P .) veliku kuću sa ulice, a da je vilu i štampariju u dvorištu ostavio svojoj supruzi; da su, uprkos tome, naslednici bili upisani kao suvlasnici idealnih delova na sve tri zgrade i zemljištu, u skladu sa tada važećim propisima; da je rešenjem Komisije za nacionalizaciju pri NO opštine Stari grad N. broj 832/59 od 23. marta 1960. godine utvrđeno da su na dan 26. decembra 1958. godine nacionalizovane i postale društvena svojina tri zgrade u Beogradu u K. ulici broj 51, n a k.p. broj … KO Beograd 1, kao ranije vlasništvo S . P . sa 1/6 idealnih delova; da je u dopisu Odeljenja za opštu upravu, imovinsko-pravne i stambene poslove broj 035-211/13 od 10. aprila 2013. godine konstatovano da je rešenjem Sekretarijata za finansije NOO Stari grad u Beogradu N. broj 111/60 od 20. januara 1960. godine utvrđeno da je danom 26. decembra 1958. godine nacionalizovana k.p. …, vlasništvo A. P . sa 5/6 i S . P . sa 1/6 .
U obrazloženju rešenja Agencije je , takođe, navedeno da je rešenjem Komisije za nacionalizaciju pri Narodnom odboru opštine Stari grad N. broj 832/59 od 28. oktobra 1960 . godine (dalje u tekstu: rešenje od 28. oktobra 1960. godine) , koje je postalo pravnosnažno 19. decembra 1960. godine, odlučeno: da se od zgrada za koje je utvrđeno da su nacionalizovane i postale društvena svojina u 1/6 idealnih delova, izuzme od nacionalizacije i ostavi u svojin i ranijeg vlasnik a S. P . dvorišna zgrada, koja se sastoji od prizemlja i sprata i ima ukupno dva stana i to u prizemlju jedan jednosoban stan i dve posebne sobe i na spratu jedan trosoban stan (tačka 1 . izreke); da je u tački 4. tog rešenja odbijen zahtev da se pored zgrade iz tačke 1. rešenja izuzme i jedan petosobni stan koji se nalazi na trećem spratu ulične zgrade; da je u obrazloženju tog rešenja konstatovano da je uviđajem utvrđeno da na predmetnoj parceli postoje tri zgrade, od kojih prva zgrada ima pet trosobnih stanova, jedan četvorosoban i tri petosobna stana, druga zgrada u dvorištu ima jedan jednosoban stan i dve posebne sobe i na spratu jedan trosoban stan, a treća predstavlja poslovn e prostorije preduzeća „B.“; da je Komisija za nacionalizaciju, s obzirom na navedeno, ocenila da nema osnova za izuzimanje petosobnog stana, s obzirom na član 17. u vezi sa članom 2. Zakona o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta, jer raniji vlasnik ima pravo suvlasništva na 1/6 idealnih delova, što znači da ima pravo na šest soba, koliko mu je izuzeto u dvorišnoj zgradi.
Agencija je, polazeći od navedenog, ocenila da je predmetni zahtev podnosi teljki ustavne žalbe neosnovan. Ocenjujući navode podnositeljki, Agencija je istakla da je pravnosnažnim rešenjem od 28. oktobra 1959. godine odlučeno da pravni prethodnik podnositeljki ima pravo na izuzimanje njegovog suvlasničkog dela od nacionalizacije, a koji realno predstavlja dvorišnu zgradu na označenoj adresi i koji je iscrpljen izuzimanjem te zgrade od nacionalizacije. Dalje je navedeno da je notorna činjenica da se u obrazloženju rešenja navode razlozi za donošenje odluke koja je sadržana u izreci i da je bivši vlasnik mogao izjaviti žalbu protiv navedenog rešenja , ako nije bio zadovoljan odlukom o zahtevu za izuzimanje od nacionalizacije, a da zakonitost te odluke ne može biti predmet postupka koji se vodi pred tim organom. Po nalaženju Agencije, pitanje šta realno predstavlja 1 /6 idealnih delova nacionalizovane imovine pravnosnažno je rešeno u postupku nacionalizacije, a ostavljanjem u svojinu S . P . jedne zgrade, na ime njegovih 1/6 idealnih delova, praktično je razvrgnuta suvlasnička zajednica u skladu sa članom 18. Zakona o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta. Agencija je, takođe, navela da je, odlučujući o zahtevu za vraćanje sporne katastarske parcele, posebno imala u vidu odredbu člana 101. stav 2. Zakona o planiranju i izgradnji, kojom je regulisano pitanje sticanja prava svojine na izgrađenom građevinskom zemljištu, kao i odredbu člana 22. stav 5. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju.
Rešenjem Ministarstva finansija – Sektor za imovinsko-pravne poslove broj 46-00-00544/2013-13 od 2. oktobra 2013. godine odbijena je žalba podnositeljki ustavne žalbe izjavljena protiv rešenja Agencije broj 46-007358/2012 od 3. juna 2013. godine.
Osporenom presudom Upravnog suda U. 2921/14 od 22. decembra 2016. godine odbijena je kao neosnovana tužba podnositeljki ustavne žalbe podneta protiv navedenog konačnog rešenja Ministarstva finansija.
3.2. Rešenjem Komisije za nacionalizaciju pri NO opštine Stari grad N. broj 832/59 od 23. marta 1960. godine, koje je postalo pravnosnažno 19. decembra 1960. godine, utvrđeno je , pored ostalog, da će po pravnosnažnosti tog rešenja Drugi sreski sud u Beogradu izvršiti odgovarajuću uknjižbu, prema važećim propisima (tačka 3. izreke) i da će se o zahtevu ranijeg vlasnika za izuzeće odlučiti naknadno posebnim rešenjem (tačka 4. izreke). U obrazloženju rešenja je, pored ostalog, navedeno: da je raniji vlasnik na dan 26. decembra 1958. godine imao u svojini 1/6 idealnih delova na zgradama koje postoje u K. ulici broj 51, n a k.p. broj … KO Beograd 1, i to: najamnoj stamben oj zgrad i koja gleda na K o. ulicu, a ima prizemlje i tri sprata, u kojoj postoji devet stanova i to pet trosobnih i č etiri četvorosobna stana, zgradi u dvorištu koja se sastoji iz jednog jednosobnog i jednog četvorosobnog stana i zgradi „koja postoji u dnu dvorišta kao poslovna zgrada“, koja ima dve poslovne prostorije.
4. Odredbama Ustava, na čiju povredu podnositeljke ukazuj u u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1 .); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.); da se j emči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne, da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine i da je o duzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (član 58. ).
Ustavni sud konstatuje da se odredbe čl. 6. i 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda sadržinski ne razlikuju od odredaba člana 32. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava, zbog čega Ustavni sud postojanje povrede označenih prava garantovanih Evropskom konvencijom ceni u odnosu na odredbe Ustava.
Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj pravnoj stvari, pored već navedenih ustavnih odredaba, relevantne su i sledeće odredbe zakona:
Članom 2. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju („Službeni glasnik PC“, br. 72/11 i 108/13) predviđeno je da se pravo na vraćanje imovine po odredbama tog zakona može ostvariti za imovinu oduzetu primenom propisa navedenih u tačkama 1) do 41) navedenog člana, među kojima je Zakon o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta, „Službeni list FNRJ“, broj 52/58 (tačka 34)).
Odredbama tog zakona je, takođe, propisano: da se oduzeta imovina vraća bivšem vlasniku u svojinu i državinu, a ako to prema ovom zakonu nije moguće, bivši vlasnik ima pravo na obeštećenje (član 8. stav 1.); da su predmet vraćanja podržavljene nepokretnosti – građevinsko zemljište, poljoprivredno zemljište, šume i šumsko zemljište, stambene i poslovne zgrade, stanovi i poslovne prostorije i drugi objekti koji postoje na dan stupanja na snagu ovog zakona (član 15. stav 2.); da je predmet vraćanja, u smislu ovog zakona, građevinsko zemljište u javnoj svojini Republike Srbije, autonomne pokrajine ili jedinice lokalne samouprave, kao i građevinsko zemljište u državnoj, društvenoj odnosno zadružnoj svojini (član 22. stav 1.); da se ne vraća građevinsko zemljište na kome je izgrađen objekat stalnog karaktera u skladu sa zakonom, a na tom zemljištu nije izvršena konverzija prava korišćenja u pravo svojine u skladu sa članom 101. Zakona o planiranju i izgradnji („ Službeni glasnik RS”, br. 72/09, 81/09 – ispravka, 64/10 – Odluka US i 24/11) (član 22. stav 5.); da se poslovni objekti i poslovne prostorije vraćaju bivšem vlasniku u svojinu i državinu, izuzev ako su uloženi u kapital podržavljenog preduzeća radi sticanja udela, odnosno akcija (član 28. stav 1 .).
Odredbom člana 101. stav 2. Zakona o planiranju i izgradnji („Službeni glasnik RS“, br. 72/09, 81/09 – ispr avka, 64/10 – Odluka US, 24/11 i 121/12 ), u tekstu koji je bio na snazi na dan donošenja predmetnog rešenja Agencije, bilo je propisano da vlasnicima posebnih fizičkih delova u stambenim zgradama sa više stanova, poslovnim i poslovno-stambenim zgradama izgrađenim na građevinskom zemljištu u državnoj svojini, prestaje pravo korišćenja na građevinskom zemljištu i prelazi u pravo svojine, srazmerno površini posebnih fizičkih delova čiji su vlasnici, bez naknade.
Odredbama Zakona o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta („Službeni list FNRJ“, br. 52/58, 3/59, 24/59 i 24/61 i „Službeni list SFRJ“, broj 32/68), koji je Savezna narodna skupština usvojila 28. decembra 1958. godine, propisano je: da građani mogu na teritoriji Jugoslavije sticati i imati u svojini porodičnu stam benu zgradu, tj. zgradu sa dva stana ili sa tri manja stana, ili najviše dva stana kao posebne delove zgrade, ili dve porodične stambene zgrade sa najviše dva stana i trećim manjim stanom, ili jednu porodičnu stambenu zgradu i jedan stan kao posebni deo zgrade (član 2 ); da se u nacionalizovanoj zgradi ostavlja u svojini ranijeg sopstvenika na njegov zahtev i prema njegovom izboru, jedan od stanova, ili dva stana ako nemaju ukupno više od četiri sobe ne računajući sporedne prostorije (član 17.); da k ad je svojina na zgradi podeljena na idealne delove, ranijem suvlasniku ostavlja se u svojini jedan od stanova u nacionalizovanoj zgradi, ili dva stana ako nemaju ukupno više od četiri sobe ne računajući sporedne prostorije, ako vrednost njegovog idealnog dela približno odgovara vrednosti tog stana ili tih dvaju stanova (član 18. stav 1.); da ako se raniji suvlasnici ne sporazumeju o tome koji će stanovi ostati u svojini pojedinih suvlasnika, stvar će rešiti, na zahtev jednog od njih, komisija za nacionalizaciju pri opštinskom narodnom odboru (član 18. stav 2.); da će se pri donošenju rešenja po prethodnom stavu voditi računa o veličini idealnih delova pojedinih ranijih suvlasnika (član 18. stav 3.); da ako jedno lice ima istovremeno svojinu na više stambenih zgrada, posebnih delova stambenih zgrada i idealnih delova stambenih zgrada ili je višestruki sopstvenik samo nekih od ovih vrsta nepokretnosti, ostaviće mu se u svojini, po njegovom izboru, onoliko zgrada i posebnih delova zgrada koliko se po ovom zakonu može imati u svojini (član 2.), a ostatak zgrada i posebnih delova zgrada nacionalizuje se (član 2 0. stav 1.); da će se pri određivanju zgrada i posebnih delova zgrada koje se po odredbama prethodnog člana ostavljaju sopstveniku u svojini, idealni delovi uzeti u račun samo ako njihova vrednost približno odgovara vrednosti zgrade ili posebnog dela zgrade (član 21. stav 1.); da ako se sopstvenici idealnih delova ne sporazumeju o tome koje će zgrade odnosno stanovi ostati u svojini pojedinih sopstvenika, stvar će rešiti, na zahtev jednoga od njih, komisija za nacionalizaciju pri opštinskom narodnom odboru (član 21. stav 2.); da se poslovne zgrade i poslovne prostorije u nacionalizovanoj poslovnoj zgradi, koje po svom kapacitetu služe za vršenje dozvoljene poslovne ili druge delatnosti njihovih sopstvenika, ostavljaju u svojini, na njihov zahtev (član 29. stav 1.).
Odredbama Uredbe o postupku za sprovođenje nacionalizacije najamnih zgrada i građevinskog zemljišta („Službeni list FNRJ“, br. 4/59 i 53/60 i „Službeni list SFRJ“, br. 8/64 i 1/65) predviđeno je: da pravosnažno rešenje o utvrđenju predmeta nacionalizacije služi kao osnov za upis zgrade i delova zgrade, koji su nacionalizovani, kao društvene svojine u zemljišne knjige, odnosno kao osnov za upis svojine na zgradama, idealnim delovima zgrada i posebnim delovima zgrada, koji nisu nacionalizovani, kao i za brisanje hipoteke i drugih stvarnih tereta (č lan 26.); da rešenje o izuzimanju od nacionalizacije zgrada i posebnih delova zgrada služi kao osnov za upis svojine u zemljišne knjige na tim zgradama i posebnim delovima zgrada (član 41.) .
5. Podnositeljke ustavne žalb e smatraju da je površina nepokretnosti koje su njihovom pravnom prethodniku izuzete od nacionalizacije znatno manja od 1/6 površine ukupno nacionalizovanih zgrada na predmetnoj katastarskoj parceli i da rešenje od 28. oktobra 1960. godine nije smetnja da se udovolji njihovom zahtevu za vraćanje imovine , odnosno obeštećenje u delu koji predstavlja razliku između izuzetih nepokretnosti i suvlasničkog dela njihovog pravnog prethodnika. Podnositeljke, takođe, ukazuju na to da nisu jasni razlozi zbog kojih je odbijen zahtev za vraćanje, odnosno obeštećenje 1/6 idealnih delova predmetne parcele .
Ispitujući ove navode ustavne žalbe sa stanovišta prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da ustavna garancija označenog prava podrazumeva, pored ostalog, da sudska odluka o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom merodavnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u suprotnom mogla smatrati rezultatom arbitrernog postupanja i odlučivanja nadležnog suda.
Ustavni sud je, polazeći od činjenica utvrđenih u ovom ustavnosudskom postupku, konstatovao:
- da su podnositeljke ustavne žalbe predmetnim zahtevom traž ile vraćanje 1/6 idealnih delova tri zgrade, koje se nalaze u Beogradu u ulici K . broj 51, kao i 1/6 idealnih delova k.p. broj … KO Stari grad;
- da su predmetne nepokretnosti, koje su bile u suvlasništvu pravnog prethnodnika podnositeljki u označenom idealnom delu, nacionalizovane pravnosnažnim rešenjem Komisije za nacionalizaciju pri NO opštine Stari grad N. broj 832/59 od 23. marta 1960. godine i rešenjem Sekretarijata za finansije NOO Stari grad u Beogradu N. broj 111/60 od 20. januara 1960. godine;
- da je pravnosnažnim rešenjem od 28. oktobra 1960. godine izuz eta od nacionalizacije i ostavlj ena u svojin i pravnog prethodnika podnositeljki dvorišna zgrada, u čijem prizemlju su jedan jednosoban stan i dve posebne sobe, a na spratu jedan trosoban stan i odbijen zahtev za izuzimanje jednog petosobnog stana koji se nalazi na trećem spratu ulične zgrade, jer je ocenjeno da je izuzimanjem dvorišne zgrade iscrpljen idealni deo ranijeg vlasnika;
- da je u obrazloženju rešenja od 28. oktobra 1960. godine navedeno da je zahtev za izuzimanje u preostalom delu odbijen „s obzirom na član 17. u vezi sa članom 2. Zakona o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta, jer raniji vlasnik ima pravo suvlasništva na 1/6 idealnih delova, što znači da ima pravo na šest soba, koliko mu je izuzeto u dvorišnoj zgradi“.
- da iz obrazloženja rasporednog rešenja prvostepenog suda za grad Beograd broj 11649 od 16. decembra 1929. godine, rešenja Komisije za nacionalizaciju pri NO opštine Stari grad N. broj 832/59 od 23. marta 1960. godine i rešenja od 28. oktobra 1960. godine proizlazi da zgrade koje su označene kao ulična i dvorišna predstavljaju stambene zgrade, a da je u zgradi „u dnu dvorišta“ bila štamparija, a nakon toga poslovne prostorije preduzeća „B.“.
Agencija je odbila predmetni zahtev podnositeljki ustavne žalbe kao neosnovan, jer je ocenila da je pravnosnažnim rešenjem od 28. oktobra 1960. godine odlučeno da bivši vlasnik ima pravo na izuzimanje njegovog suvlasničkog dela od nacionalizacije, koji realno predstavlja dvorišnu zgradu na označenoj adresi i koji je iscrpljen izuzimanjem te zgrade od nacionalizacije. Po nalaženju Agencije, pitanje šta realno predstavlja 1/6 idealnih delova nacionalizovane imovine pravnosnažno je rešeno u postupku nacionalizacije , a ostavljanjem u svojinu bivšem vlasniku jedne zgrade, na ime njegovih 1/6 idealnih delova, praktično je razvrgnuta suvlasnička zajednica u skladu sa članom 18. Zakona o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta . Agencija je odbila zahtev i u delu kojim je traženo vraćanje sporne katastarske parcele, pozivajući se na odredbe člana 101. stav 2. Zakona o planiranju i izgradnji i člana 22. stav 5. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju. Navedena stanovišta Agencije prihva tilo je Ministarstv o finansija, a Upravni sud je u osporenoj presudi našao da odlučivanjem tuženog organa nije povređen zakon na štetu podnositeljki ustavne žalbe .
Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud smatra da se kao sporno postavlja pitanje da li pravnosnažno rešenje nadležnog organa, kojim su određene nepokretnosti izuzete od nacionalizacije i ostavljene u svojini bivšeg vlasnika, onemogućava da se u postupku za vraćanje oduzete imovine, odnosno obeštećenje dokazuje da time nije iscrpljen suvlasnički udeo bivšeg vlasnika u nepokretnostima koje su nacionalizovane .
Ustavni sud je konstatovao da iz navedenih odredaba Zakona o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta proizlazi: da građani na teritoriji Jugoslavije nisu mogli sticati i imati u svojini porodičnu stambenu zgradu, koja ima više od dva stana ili tri manja stana, niti više od dva stana kao posebnih delov a zgrade ; da se u nacionalizovanoj zgradi nisu mogla ostaviti u svojini ranijeg sopstvenika više od dva stana sa ukupno četiri sobe ne računajući sporedne prostorije; da ako je jedno lice ima lo istovremeno svojinu na idealnim delov ima više stambenih zgrada, nije mu moglo biti ostavljeno u svojinu više zgrada i posebnih delova zgrada nego što se po tom zakonu moglo imati u svojini ; da je, u nedostatku sporazuma, komisija za nacionalizaciju određivala koje zgrade, odnosno posebni delovi zgrada će biti ostavljeni u svojini ranijeg vlasnika, pri čemu je uzimala u obzir idealne delove ako je njihova vrednost približno odgovarala vrednosti zgrade, odnosno posebnih delova zgrade; da poslovne zgrade i poslovne prostorije u nacionalizovanoj poslovnoj zgradi nisu mogle biti ostavljene u svojini ranijeg vlasnika ako nisu služile za vršenje njihove poslovne ili druge delatnosti. Saglasno odredbama Uredbe o postupku za sprovođenje nacionalizacije najamnih zgrada i građevinskog zemljišta, pravosnažno rešenje o utvrđenju predmeta nacionalizacije, odnosno rešenje o izuzimanju od nacionalizacije zgrada i posebnih delova zgrada, služi lo je kao osnov za upis nacionalizovanih nepokretnosti kao društvene svojine u zemljišne knjige, odnosno kao osnov za upis svojine ranijeg vlasnika na nepokretnostima koje su ostavljene u svojini.
Ustavni sud je imao u vidu da je komisija za nacionalizaciju pri opštin skom narodnom odboru bila ovlašćena da u postupku po zahtevu za izuzimanje nepokretnosti od nacionalizacije određenu nepokretnost ostav i u isključivoj svojini bivšeg vlasnika, iako je pre nacionalizacije on ima o samo suvlasni čki udeo u toj nepokretnosti. Sud, s tim u vezi, konstatuje da je rešenjem od 28. oktobra 1960. godine izuzeta od nacionalizacije i ostavljena u svojini pravnog prethodnika podnositeljki ustavne žalbe dvorišna zgrada u K . ulici broj 51 u Beogradu, iako je to lice pre nacionalizacije bilo vlasnik samo 1/6 idealnih delova te nepokretnosti. Po oceni ovog suda, pravnosnažno rešenje kojim su izuzeti od nacionalizacije i ostavljeni u isključivoj svojini određenog lica stambena zgrada ili posebni deo zgrade koji su bili predmet nacionalizacije, predstavlja smetnju da se u postupku po zahtevu za vraćanje oduzete imovine, odnosno obeštećenje, traži idealni deo svih nepokretnosti koje su bile nacionalizovane pre donošenja rešenja o izuzimanju. S druge strane, kada zahtevom za izuzimanje od nacionalizacije nisu obuhvaćene sve nepokretnosti koje su nacionalizovane ili je suvlasnički deo bivšeg vlasnika nacionalizovanih nepokretnosti veći od maksimuma koji se mogao ostaviti u svojini, prema članu 17. Zakona o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta, rešenje kojim su određene nepokretnosti ostavljene u svojini bivšeg vlasnika nije smetnja da se u postupku pred Agencijom ostvari pravo na vraćanje, odnosno obeštećenje za t e de love imovine. Ustavni sud , s tim u vezi, konstatuje da se Komisija za nacionalizaciju pri Narodnom odboru opštine Stari grad , obrazlažući odluku o odbijanju zahteva u preostalom delu, pozvala na odredbe člana 17. u vezi sa članom 2. Zakona o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta, prema kojima se u nacionalizovanoj zgradi mogu ostaviti u svojini ranijeg sopstvenika najviše dva stana sa ukupno četiri sobe, ne računajući sporedne prostorije . S obzirom na to da dvorišna zgrada koja je ostavljena u svojini pravnog prethodnika podnositeljki ustavne žalbe ima jedan jednosoban stan, dve posebne sobe i jedan trosoban stan, Ustavni sud nalazi da, prema tada važećim propisima, nije ni mogao biti usvojen zahtev tog lica da mu se, pored dvorišne zgrade, od nacionalizacije izuzme i ostavi u svojini i petosoban stan u uličnoj zgradi.
Ustavni sud , takođe , konstatuje da su pravnosnažnim rešenjem Komisije za nacionalizaciju pri NO opštine Stari grad N. broj 832/59 od 23. marta 1960. godine – koje nije stavljeno van snage rešenjem od 28. oktobra 1960. godine, nacionalizovane tri zgrade u Beogradu u K. ulici broj 51, kao ranije vlasništvo pravnog prethodnika podnositeljki ustavne žalbe sa 1/6 idealnih delova, a da se u obrazloženjima oba rešenja navodi da zgrada „u dnu dvorišta“ predstavlja poslovnu zgradu. Ovaj sud naglašava d a poslovne zgrade i poslovne prostorije u nacionalizovanoj poslovnoj zgradi nisu mogle biti ostavljene u svojini ranijeg vlasnika ako nisu služile za vršenje njihove poslovne ili druge delatnosti. Polazeći od toga da pravni prethodnik podnositeljki ustavne žalbe zahtevom za izuzimanje od nacionalizacije nije ni tražio izuzimanje poslovnih prostorija radi obavljanja delatnosti, a da je o izuzimanju stambenog prostora odlučeno u granicama tada važećeg zakona, Ustavni sud smatra ustavnopravno neprihvatljivim stanovište Agencije da je rešenjem od 28. oktobra 1959. godine pravnosnažno odlučeno da suvlasnički deo pravnog prethodnika podnositeljki realno predstavlja dvorišnu zgradu na označenoj adresi i da je iscrpljen izuzimanjem te zgrade od nacionalizacije, te da je pravnosnažno rešeno pitanje šta realno predstavlja 1/6 idealnih delova nacionalizovane imovine.
Ustavni sud dalje ukazuje da i z odredaba Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju proizlazi: da se pravo na vraćanje imovine po odredbama tog zakona može ostvariti za imovinu oduzetu primenom Zakon a o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta ; da su predmet vraćanja, pored ostalog, građevinsko zemljište, stanovi i poslovne prostorije i drugi objekti koji postoje na dan stupanja na snagu ovog zakona ; da je predmet vraćanja građevinsko zemljište u javnoj svojini, kao i građevinsko zemljište u državnoj, društvenoj odnosno zadružnoj svojini; da se oduzeta imovina vraća bivšem vlasniku u svojinu i državinu, a ako to prema ovom zakonu nije moguće, bivši vlasnik ima pravo na obeštećenje; da se poslovne prostorije ne vraćaju bivšem vlasniku u svojinu i državinu, samo ako su uloženi u kapital podržavljenog preduzeća radi sticanja udela, odnosno akcija . Sud konstatuje da je predmetnim rešenjem Agencije odbijen predmetni zahtev u celini kao neosnovan, a da pre donošenja rešenja nije utvrđeno da li je suvlasnički udeo pravnog prethodnika podnositeljki u nacionalizovanim stambenim zgradama veći od imovine koja je po odredbama Zakona o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta mogla biti izuzeta od nacionalizacije, ni da li poslovna zgrada „u dnu dvorišta“ postoji i da li je prodata u postupku privatizacije, što je od uticaja na odluku o zahtevu za vraćanje, odnosno obeštećenje za nacionalizovane zgrade i sporn u katastarsk u parcelu.
Polazeći od toga da navedeni propusti Agencije nisu otkonjeni u drugostepenom upravnom postupku, ni u upravnom sporu koji je usledio, Ustavni sud smatra da je obrazloženje osporene presude proizvoljno i da ne zadovoljava minimalne standarde prava na obrazloženu odluku, koje je sastavni deo prava na pravično suđenje.
Ustavni sud je, s obzirom na sve izloženo, utvrdio povredu označenog prava zajemčeno g članom 32. stav 1. Ustava i, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15) , u ovom delu usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u tački 1. izreke.
6. Ustavni sud je, imajući u vidu prirodu učinjene povrede prava u konkretnom slučaju, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, poništio presudu a Upravnog suda U. 2921/14 od 22. decembra 2016. godine i odredio da isti sud donese novu odluku o tužbi podnositeljke ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Ministarstva finansija – Sektor za imovinsko pravne poslove broj 46-00-00544/2013-13 od 2. oktobra 2013. godine, odlučujući kao u tački 2. izreke.
7. Ustavni sud nije mogao da razmatra navode ustavne žalbe koji se odnose na deo zahteva za vraćanje spornog građevinskog zemljišta, jer odluka o tom delu zahteva zavisi od toga šta realno predstavlja 1/6 idealnih delova objekata koji su nacionalizovani rešenjem Komisije za nacionalizaciju pri NO opštine Stari grad N. broj 832/59 od 23. marta 1960. godine , što će biti predmet ocene u ponovnom postupku po tužbi podnosioca . Sud, takođe, nije razmatrao ustavnu žalbu sa stanovišta ostalih prava istaknutih u ustavnoj žalbi, jer je utvrdio povredu prava na pravično suđenje i poništio osporenu presudu Upravnog suda.
8. Ustavni sud je odbacio zahtev podnositeljki ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete, jer je ocenio da se njihovo pravično zadovoljenje zbog utvrđene povrede prava na pravično suđenje može ostvariti poništavanjem osporenog akta i određivanjem da Upravni sud ponovo odluči o tužbi podnositeljki podnetoj protiv upravnog akta kojim je okončan predmetni upravni postupak.
Ustavni sud je , stoga , saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu , rešavajući kao u tački 3. izreke.
9. Ustavni sud je, takođe, saglasno odredbi člana 49. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio da ovu odluku objavi u „Službenom glasniku Republike Srbije“, imajući u vidu značaj koji ima za zaštitu Ustavom garantovanih ljudskih prava i građanskih sloboda.
10. S obzirom na sve izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1, člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i čl ana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
Snežana Marković, s.r.