Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao deset godina. Sud je konstatovao značajne periode neaktivnosti prvostepenog suda. Deo žalbe koji se odnosio na meritum odluke je odbačen kao nedopušten.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, dr Marija Draškić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Janoša Horvata iz Bezdana, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 22. maja 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavne žalba Janoša Horvata i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Opštinskim suda u Somboru u predmetu P. 1127/00 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Odluku objaviti u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

O b r a z l o ž e nj e

1. Janoš Horvat iz Bezdana je 7. jula 2010. godine, preko punomoćnika Radmila Milunovića, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Somboru u predmetu P. 1127/00, kao i protiv presude Opštinskog suda u Somboru P. 1127/00 od 23. aprila 2007. godine i presude Okružnog suda u Somboru Gž. 1320/07 od 28. februara 2008. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava .

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno da je predmetni parnični postupak pokrenut 8. septembra 2000. godine, ali da do podnošenja ustavne žalbe nije okončan. Takođe je navedeno da su sudovi „iz ko zna kojih razloga napravili galimatijas u korist tužilje (...) i da umesto da poveruju jasnim i logičnim tvrdnjama Janoša Horvata, oni veruju tvrdnjama tužilje da je navodno nasledila od oca 25.000 DEM, bez i jednog dokaza“. Od Ustavnog suda je traženo da donese odluku kojom će se stvoriti uslovi za ponavljanje predmetnog parničnog postupka, po prethodno utvrđenoj povredi Ustavom garantovanog prava podnosioca. Podnosilac nije istakao zahtev za naknadu nematrijalne štete prouzrokovane povredom Ustavom zajemčenog prava.

Dopunom ustavne žalbe od 18. januara 2011. godine podnosilac je osporio i presudu Vrhovnog kasacionog suda Rev. 964/10 od 27. oktobra 2010. godine, navodeći da se osporena presuda „svela na puko prepričavanje nižestepenih odluka“. Podnosilac je i 28. januara 2011. godine dostavio dopunu ustavne žalbe, u kojoj je, između ostalog, naveo da osporena revizijska presuda „ne govori o suštini stvari, već samo predstavlja puko prepričavanje“, kao i da su iskazi tužilje u celini uvaženi, iako su u suprotnosti sa činjenicama; da je otac tužilje preminuo još 1991. godine; da je sporna priznanica sačinjena dana kada on nije bio u zemlji; da kupovina određenog materijala u Mađarskoj nije mogla biti izražena u nemačkim markama.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) je po sadržini identična članu 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Somboru P. 1127/00 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Protiv podnosioca ustavne žalbe, kao tuženog, tužilja I.N. je 8. septembra 2000. godine podnela tužbu Opštinskom sudu u Somboru. Tužilja je tužbom, čiji je zahtev kasnije izmenila, tražila da sud obaveže tuženog da joj isplati 9.305 evra , sa domicilnom kamatom, ili da joj isplati dinarsku protivvrednost navedenog deviznog iznosa, sa zakonskom zateznom kamatom. Povodom navedene tužbe formiran je predmet P. 1127/00.

Tuženi je u toku postupka istakao kompenzacioni prigovor u visini od 2.640 evra, u dinarskoj pro tivvrednosti, sa domicilnom kamatom i u visini 6.050 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom. Takođe, tuženi je 30. novembra 2006. godine podneo protivtužbu protiv tužilje-protivtužene, kojom je tražio da sud utvrdi da je ništava priznanica od 30. jula 1997. godine.

Opštinski sud u Somboru je u ovom postupku zakazao 22 ročišta, od kojih pet nije održano – jedno zbog nedolaska tuženog i njegovog punomoćnika, iako su bili uredno pozvani, jedno na zahtev tuženog, dva na zajednički predlog parničnih stranaka, a jedno bez navođenja razloga. U periodu od 21. maja 2001. godine do 3. aprila 2002. godine nije zakazano ni jedno ročište, dok je u periodu od 5. maja 2003. godine do 29. juna 2005. godine zakazano jedno ročište (za 3. avgust 2004. godine).

Nakon što je 23. aprila 2007. godine zaključio glavnu raspravu, Opštinski sud u Somboru je istog dana doneo osporenu presudu P. 1127/00. Ovom presudom usvojen je tužbeni zahtev tužilje-protivtužene, te je obavezan tuženi-protivtužilac da joj isplati 9.305 evra sa domicilnom kamatom (stav 1. izreke ), utvrđeno je potraživanje tužilje-protivtužene prema tuženom-protivtužiocu u iznosu od 9.305 evra , u dinarskoj protivvrednosti , sa domicilnom kamatom (stav 2. izreke ), kao i potraživanje tuženog-protivtužioca prema tužilji-protivtuženoj u iznosu od 780,87 evra , u dinarskoj protivvrednosti sa domicilnom kamatom (stav 3. izreke ), te je izvršeno prebijanje uzajamnih potraživanja parničnih stranaka do visine 8.524,13 evra u dinarskoj protivvrednosti, sa domicilnom kamatom (stav 4. izreke ). Označenom presudom (stav 5. izreke ) obavezan je tuženi-protivtužilac da tužilji-protivtuženoj isplati iznos od 8.524,13 evra, u dinarskoj protivvrednosti , sa domicilnom kamatom. Ovom presudom odbijeni su u preostalom delu tužbeni zahtev tužilje-protivtužene , kao i kompenzacioni prigovor tuženog-protivtužioca, dok je protivtužbeni zahtev tuženog-protivtužioca odbačen (st. 6, 7. i 8. izreke ). Konačno, ovom presudom je odlučeno o parničnim troškovima, tako što je obavezan tuženi-protivtužilac da tužilji-protivtuženoj naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 173.588,00 dinara, dok je u preostalom delu odbijen zahtev tužilje-protivtužene (st. 9. i 10. izreke ).

Protiv ove presude obe parnične stranke su izjavile žalbe, koje su osporenom presudom Okružnog suda u Somboru Gž. 1320/07 od 28. februara 2008. godine odbijene kao neosnovan e, te je potvrđena presuda Opštinskog suda u Somboru P. 1127/00 od 23. aprila 2007. godine.

Tuženi-protivtužilac je 24. marta 2008. godine izjavio reviziju protiv označene drugostepene presude, kao i predlog za ponavljanje postupka.

Postupajući po predlogu za ponavljanje postupka, Opštinski sud u Somboru je, nakon održanog ročišta, doneo rešenje P. 1127/07 od 18. aprila 2008. godine, kojim je odbio ovaj predlog tuženog-protivtužioca. Okružni sud u Somboru je, rešavajući o žalbi tuženog-protivtužioca, doneo rešenje Gž. 1370/08 od 20. marta 2009. godine, kojim je ovu žalbu odbio i potvrdio označeno prvostepeno rešenje. Nakon pravnosnažnosti odluke o predlogu za ponavljanje postupka, spisi predmeta su 22. maja 2009. godine dostavljeni revizijskom sudu, radi odlučivanja o izjavljenoj reviziji tuženog-protivtužioca.

Vrhovni kasacioni sud je, u postupku po reviziji, doneo osporenu presudu Rev. 964/10 od 27. oktobra 2010. godine, kojom je odbio kao neosnovanu reviziju tuženog izjavljenu protiv presude Okružnog suda u Somboru Gž. 1320/07 od 28. februara 2008. godine. U obrazloženju ove presude navedeno je, između ostalog, da u postupku pred nižestepenim sudovima nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, kao ni ona na koju se ukazuje u reviziji kada se navodi da su nižesetpene presude u utvrđenom činjeničnom stanju kontradiktorne same sebi i kad se vrši ocena izvedenih dokaza od strane revidenta. Prema oceni revizijskog suda iznetoj u obrazloženju ove odluke, nižestepene presude nemaju nedostataka zbog kojih se ne mogu ispitati, već sadrže jasne i logične razloge u pogledu bitnih činjenica koje nisu u protivrečnosti sa činjeničnim stanjem spisa. Revizijski sud smatra, kako se navodi u ovom obrazloženju, da se revizijom zapravo osporava pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, a što nije dozvoljen razlog za izjavljivanje revizije, saglasno odredbi člana 398. stav 2. Zakona o parničnom postupku. Dalje je navedeno da su, polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, neosnovani navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava, a imajući u vidu osnovna načela obligacionih odnosa – savesnosti i poštenja i odgovornosti za ispunjenje obaveza. Takođe je navedeno da u slučaju kada se revizija odbija kao neosnovana, ako se u reviziji ponavljaju razlozi iz žalbe, saglasno odredbi člana 405. stav 1. Zakona o parničnom postupku, nije potrebno detaljno obrazlagati revizijsku presudu.

4. Članom 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu ukazuje podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je konstatovao da je predmetni postupak, od podnošenja tužbe 8. septembra 2000. godine, do njegovog okončanja donošenjem presude Vrhovnog kasacionog suda od 27. oktobra 201 0. godine, trajao deset godina, s tim da je postupak po predlogu podnosioca ustavne žalbe za ponavljanje postupka trajao godinu dana.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da je parnični sudski postupak po svojoj prirodi jedinstvena celina, te da počinje pokretanjem postupka - podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja postupka.

Trajanje parničnog postupka od devet godina, ne računajući period u kome se odlučivalo o predlogu za ponavljanje postupka, od čega samo pred prvostepenim sudom više od šest i po godina, samo po sebi ukazuje da taj postupak nije okončan u okviru granica razumnog roka, a što potvrđuje i činjenica da je prvostepeni sud u tri duža perioda ispoljio izrazitu neaktivnost u ukupnom trajanju od tri godine, u kojima nije zakazivao ročišta.

Ustavni sud je ocenio i da je, iako je postavljeni zahtev za podnosioca bio od značaja, s obzirom na to da je istim potraživan veći novčani iznos, sam podnosilac u izvesnoj meri doprineo navedenoj dužini trajanja postupka, tako što četiri ročišta nije održano njegovom krivicom, što je dovelo do produžetka postupka za skoro godinu dana. Takođe, prema oceni Ustavnog suda, predmetni parnični postupak je bio činjenično složen.

Međutim, Ustavni sud je ocenio da navedeni doprinos podnosioca, ni složenost konkretnog postupka, ne mogu da budu opravdanje što je predmetni parnični postupak trajao devet godina.

6. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je neefikasnim postupanjem parničnog suda u označenom parničnom postupku podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakon o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Krećući se u granicama zahteva i u skladu sa usvojenim stavom o načinu otklanjanja štetnih posledica povrede prava zajemčenog Ustavom, a s obzirom na to da podnosilac nije istakao zahtev za naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava, u konkretnom slučaju, ostvari objavljivanjem ove odluke u "Službenom glasniku Republike Srbije".

7. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu izjavljenom protiv presuda donetih u predmetnom parničnom postupku, zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da iz sadržine ustavne žalbe proizlazi da podnosilac, nezadovoljan ishodom tog postupka, uglavnom ponavlja navode iznete u žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude, kao i u reviziji izjavljenoj protiv drugosterpene presude, a koji su već bili predmet razmatranja drugostepenog, odnosno revizijskog suda. Podnosilac, prema oceni Ustavnog suda, u suštini, osporava utvrđeno činjenično stanje i traži od Ustavnog suda da oceni izvedene dokaze.

Ustavni sud još jednom ukazuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji. Saglasno članu 170. Ustava, ustavna žalba je ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, a Ustavni sud je u postupku po ovom pravnom sredstvu nadležan jedino da ispituje postojanje povrede ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda. Stoga se i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. Formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ne čini ustavnu žalbu dopuštenom.

Imajući u vidu navedeno Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 1) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio kao nedopuštenu ustavnu žalbu u ovom delu, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1 . tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11) , doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević