Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti ustavne žalbe u vezi građevinske dozvole

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Upravnog suda. Utvrđeno je da u postupku izdavanja građevinske dozvole susedu nisu povređena prava podnosioca na pravično suđenje i na imovinu.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. Ž . iz Smedereva, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 28. juna 2018. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba M. Ž . izjavljena protiv presude Upravnog suda U. 17490/13 od 17. marta 201 6. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. Ž . iz Smedereva , preko punomoćnika B. S, advokata iz Niša, podneo je Ustavnom sudu , 20. aprila 2016. godine, ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda U. 17490/13 od 17. marta 201 6. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se navodi: da je podnosilac kao suvlasnik susednog objekta bio isključen iz upravnog postupka u kome se odlučivalo o izdavanju građevinske dozvole privrednom društvu „S.“ d.o.o. Smederevo; da je usvojena žalba podnosioca kojom je osporio rešenje nadležnog organa o izdavanju građevinske dozvol e tom pravnom licu; da je novodoneto rešenje prvostepenog organa bilo identično kao prethodno, te je podnosilac i to rešenje osporio žalbom, ali je ona odbijena kao neosnovana; da je Upravni sud presudom U . 475/11 od 28. oktobra 2011 godine uvažio tužbu podnosioca i poništio pobijano rešenje, a da nadležno ministarstvo n ije postupilo po navedenoj presudi Upravnog suda, već je svojim rešenjem odbilo žalbu kao neosnovanu; da je to rešenje, takođe, poništeno u upravnom sporu po tužbi podnosioca, nakon čega je drugostepeni organ poništio rešenje o građevinskoj dozvoli broj 351-120/2010-08 od 18. oktobra 2010 godine, ali da je prvostepeni organ u ponovnom postupku doneo rešenje od 30. jula 2013. godine, koje je identično prethodnim nezakonitim rešenjima.

Podnosilac ustavne žalbe ističe da je u tužbi podnetoj protiv rešenja kojim je okončan predmetni postupak tražio da Upravni sud „obaveže nadležni organ da o svom trošku izvrši uklanjanje ukupne štete koju je pretrpeo gradnjom na osnovu nezakonite dozvole i štete u vidu pucanja zidova na objektu, uništenja mreže za odvod atmosferske vode, uništenje kanala za odvod vlage iz zemljišta i nemogućnosti da dobije sunčevu svetlost na strani gde je podignut objekat“. Podnosilac, takođe, ukazuje da obrazloženje osporene presude ne sadrži razloge kojima se rukovodio sud pril ikom primene i tumačenja zakona, kao i da su u donošenju osporene presude učestvovale sudije koje su kao predsednik, odnosno, član veća uvažile p rethodnu tužbu podnosioca, „sa istim činjeničnim stanjem i identičnim pravnim pitanjima“.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u osporeni akt, kao i u ostalu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Rešenjem Gradske up rave Smederevo – Odeljenje za urbanizam, izgradnju i komunalne delatnosti – Odsek za izgradnju broj 351-120/2010-08 od 12. avgusta 2010. godine privrednom društvu „S.“ d.o.o. Smederevo izdato je rešenje o građevinskoj dozvoli za rekonstrukciju, dogradnju, nadgradnju i prenamenu stambenog objekta u stambeno -poslovni na katastarskoj parceli broj …, KO Smederevo. U stavu 14. dispozitiva rešenja navodi se da je na lokaciji planira no da se poruše postojeći dvorišni objekti – porodična stambena zgrada površine 69 m2 i pomoćna zgrada površine 25 m2, a da je objekat koji je predmet rekonstrukcije spratnosti „P o + P“ (podrum + prizemlje) bruto razvijene građevinske površine 255,92 m2. Navedeno rešenje poništeno je rešenjem Ministarstva životne sredine, rudarstva i prostornog planiranja od 17. septembra 2010. godine, jer podnosiocu ustavne žalbe, kao vlasniku dela objekta na susednoj parceli , nije bilo omogućeno učešće u postupku. P rvostepeni organ je u ponovnom postupku doneo rešenje 18. oktobra 2010. godine, sa istim dispozitivom kao u prethodno donetom rešenju. Prvostepeni organ je, međutim, u obrazloženju novodonetog rešenja istakao da su posebnim pravilima građenja sadržanim u Generalnom urbanističkom planu Smederevo 2020 predviđeni uslovi pod kojima se može graditi objekat na susednoj parceli bez saglasnosti s useda, a po prethodno pribavljenim uslovima Regionalnog zavoda za zaštitu spomenika kulture Smederevo. Takođe je navedeno da su projektnom dokumentacijom u potpunosti ispoštovane odredbe Pravilnika o opštim uslovima o parcelaciji i izgradnji i sadržini, uslovima i postupku izdavanja akta o urbanističkim uslovima za objekte za koje odobrenje za izgradnju daje opštinska, odnosno gradska uprava pri izgradnji objekata koji se grade u neprekinutom nizu, prema kojima se na novom objektu ostavlja svetlarnik iste veličine i simetričan svetlarniku postojećeg objekta. Žalba kojom je podnosilac ustavne žalbe osporio zakonitost navedenog rešenja odbijena je kao neosnovana rešenjem Ministarstva životne sredine, rudarstva i prostornog planiranja od 8. decembra 2010. godine, ali je navedeno rešenje poništeno presudom Upravnog suda U. 4751/11 od 28. oktobra 2011. godine, po tužbi podnosioca ustavne žalbe i predmet je vraćen tuženom organu na ponovno odlučivanje . Polazeći od toga da je dozvola za rekonstrukciju i dogradnju predmetnog objekta izdata 18. oktobra 2010. godine, a da je objekat porušen pre 26. avgusta 2010. godine, Upravni sud je ocenio da je zakon povređen na štetu podnosioca, jer se, prema shvatanju tog suda, ne može zaključiti na osnovu čega je tuženi organ ocenio da je pobijano rešenje doneto na osnovu i saglasno Zakonu o planiranju i izgradnji, kao i saglasno važećem urbanističkom planu. Drugostepeni organ je u izvršenju navedene presude ponovo odbio žalbu podnosioca ustavne žalbe rešenjem od 9. januara 2012. godine. Presudom Upravnog suda U. 3071/12 od 14. februara 2013. godine uvažena je tužba podnosioca ustavne žalbe i poništeno navedeno rešenje Ministarstva životne sredine, rudarstva i prostornog planiranja i predmet vraćen tuženom organu na ponovno odlučivanje, iz razloga što taj organ nije postupio po presudi istog suda U. 4751/11 od 28. oktobra 2011. godine. Drugostepeni organ je rešenjem od 14. maja 2013. godine poništio rešenje o građevinskoj dozvoli doneto 18. oktobra 2010. godine i predmet vratio prvostepenom organu na ponovno odlučivanje, kako bi se ocenila činjenica da na terenu više nema predmetnog objekta za koji je izdata lokacijska dozvola.

Rešenjem Gradske up rave Smederevo – Odeljenje za urbanizam, izgradnju i komunalne delatnosti – Odsek za izgradnju broj 351-120/2010-08 od 30. jula 2013. godine privrednom društvu „S.“ d.o.o. Smederevo izdato je rešenje o građevinskoj dozvoli za rekonstrukciju, dogradnju, nadgradnju i prenamenu stambenog objekta u stambeno – poslovni na katastarskoj parceli broj …, KO Smederevo, pod uslovima određenim dispozitivom tog rešenja. Prvostepeni organ je u obrazloženju rešenja naveo: da je investitor prijavio početak radova za osam dana od dobijanja prve građevinske dozvole izdate 12. avgusta 2010. godine , kao i planirani završetak svih grubih građevinskih radova u roku od godinu dana; da je za predmetni objekat prema urbanističkim uslovima jedino moguće izdati građevinsku dozvolu za rekonstrukciju i dogradnju; da je glavnim projektom rekonstrukcija postojećeg objekta predviđena kao totalna, što je termin poznat u postupcima zaštite nepokretnih kulturnih dobara, a što podrazumeva potpuno preziđivanje objekta, odnosno njegovu rekonstrukciju uz prethodno rušenje, radi postizanja statičke stabilnosti objekta; da je Regionalni zavod za zaštitu spomenika kulture Smederevo dao saglasnost na glavni arhitektonsko-građevinski projekat, koji je sastavni deo građevinske dozvole; da je vanrednim inspekcijskim nadzorom urbanističkog inspektora sa sedištem u Šumadijskom upravnom okrugu u Kragujevcu od 30. avgusta 2010. godine utvrđeno da je predmetna lokacijska dozvola u s vemu izdata u skladu sa Zakonom o planiranju i izgradnji, Pravilnikom o sadržini informacije o lokaciji i o sadržini lokacijske dozvole i Generalnim planom Smederevo 2020 , kao i da je predmetni glavni projekat izrađen u svemu sa izdatom lokacijskom dozvolom i važećim urbanističkim planom. Prvostepeni organ je ocenio da činjenica da je predmetni objekat porušen pre izdavanja građevinske dozvole od 18. oktobra 2010. godine nije od uticaja na pravilnost odlučivanja, pored ostalog, zbog toga što su se radovi na objektu izvodili sve do poništenja prve građevinske dozvole izdate 12. avgusta 2010. godine, a zaustavljeni su na osnovu rešenja građevinske inspekcije od 13. oktobra 2010. godine i ponovo nastavljeni 23. decembra 2010. godine.

Rešenjem Ministarstva građevinarstva i urbanizma – Zaječarski upravni okrug broj 361-351-43/2010-06/5 od 28. avgusta 2013. godine odbijena je žalba podnosioca ustavne žalbe izjavljena protiv navedenog prvostepenog rešenja. Drugostepeni organ je, polazeći od odredbe člana 135. stav 1. Zakona o planiranju i izgradnji, čiju je sadržinu naveo, ocenio da je pobijano rešenje doneto pravilnom primenom materijalnog prava, jer je iz dokaza u spisima predmeta nesumnjivo utvrđeno da je investitor uz zahtev za izdavanje građevinske dozvole podneo urednu i kompletnu zakonom propisanu dokumentaciju.

Osporenom presudom Upravnog suda U. 17490/13 od 17. marta 2016. godine odbijena je kao neosnovana tužba kojom je podnosilac ustavne žalbe osporio zakonitost navedenog konačnog rešenja Ministarstva građevinarstva i urbanizma. Upravni sud je u osporenoj presudi najpre konstatovao da je podnosilac ustavne žalbe u tužbi podnetoj protiv navedenog konačnog rešenja istakao: da rešenje m o građevinskoj dozvoli od 30. jula 2013. godine nisu poštovane ranije donete odluke Upravnog suda i da organ uprave, „zloupotrebljavajući po ko zna koji put nepostojeći termin totalne rekonstrukcije“, priznaje da je objekat izgrađen kao nov. Upravni sud je dalje naveo da je zakonski zastupnik zainteresovanog lica istakao da je i zgradnja predmetnog objekta izvedena kao totalna rekonstrukcija, što znači da je deo objekta predviđen za rekonstrukciju, kompletno prezidan – izvršena je zamena postojeće konstrukcije, što je u skladu sa Zakonom o planiranju i izgradnji i aksiomima struke. Upravni sud je, polazeći od sadržine pobijanog rešenja i stanja u spisima, našao da je pravilna odluka tuženog organa, jer je investitor uz predmetni zahtev podneo urednu i potpunu dokumentaciju, u svemu u skladu sa odredbom člana 135. stav 1. Zakona o planiranju i izgradnji („Službeni glasnik PC “, broj 72/09) . Upravni sud je dalje naveo: da je pravilna ocena tuženog organa da se navodima žalbe ne dovodi u sumnju zakonitost prvostepenog rešenja, jer se pravilnost rešenja o lokacijskoj dozvoli u predmetn oj stvari izdatoj 1 7. februara 2010. godine, kod nesporne činjenice da je ista stekla pravnosnažnost, ne može pobijati žalbom kao redovnim pravnim lekom; da u spisima predmeta postoje i zapisnici urbanističkog inspektora nadležnog ministarstva sa sedištem u Šumadijskom upravnom okrugu u Kragujevcu od 30. avgusta 2010. godine i 1. decembra 2010. godine, koji su sačinjeni saglasno ovlašćenjima urba nističkog inspektora iz člana 173. stav 1. tač. 3 ) i 4 ) Zakona o planiranju i izgradnji i kojima je konstatovano da je lokacijska dozvola u s vemu izdata u skladu sa zakonom, sa Generalnim planom Smederevo 2020 („ Službeni list opštine Smederevo“ broj 9/06) , kojim se dozvoljava rekonstrukcija i nadgradnja objekata u zoni stanovanja velikih gustina i u skladu sa Planom zaštite nepokretnih kulturnih dobara, koji je sastavni deo navedenog generalnog plana. Upravni sud je ocenio da je pravo investitora da u okviru rekonstrukcije i nadogradnje poruši postojeći stambeni objekat radi postizanja statičke stabilnosti i da izgradi nov, pod uslovom da radove izvodi u skladu sa građevinskom i lokacijskom dozvolom i pr ema glavnom projektu.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona; da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne; da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine; da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (član 58.).

Za ocenu osnovanosti ustavne žalbe, u konkretnom slučaju, od značaja su i odredbe sledećih zakona:

Odredbama Zakona o planiranju i izgradnji („Službeni glasnik RS“, br. 72/09 i 81/09), koji je bio na snazi u vreme podnošenja zahteva za izdavanje predmetne građevinske dozvole, bilo je propisano: darekonstrukcija, u smislu ovog zakona, jeste izvođenje građevinskih i drugih radova na postojećem objektu kojima se utiče na stabilnost i sigurnost objekta, menjaju konstruktivni elementi ili tehnološki proces, menja spoljni izgled objekta, povećava broj funkcionalnih jedinica , utiče na bezbednost susednih objekata, saobraćaja, zašt ite od požara i životne sredine, menja režim voda, utiče na zaštitu prirodnog ili nepokretnog kulturnog dobra i njegove zaštićene okoline (član 2. tačka 32)); da se u z zahtev za izdavanje građevinske dozvole prilaže: lokacijska dozvola, glavni projekat u tri primerka sa izveštajem o izvršenoj tehničkoj kontroli, dokaz o pravu svojine, odnosno pravu zakupa na građevinskom zemljištu, dokaz o uređivanju odnosa u pogledu plaćanja naknade za uređivanje građevinskog zemljišta i dokaz o uplati administrativne takse (član 135. stav 1.); da urbanistički inspektor, u vršenju inspekcijskog nadzora, ima pravo i dužnost da proverava (član 173.) – da li je planski dokument koji se odnosi na organizaciju, planiranje i uređenje prostora izrađen i donet u skladu sa zakonom i pr opisom donetim na osnovu zakona (tačka 2)), da li su lokacijska dozvola i urbanistički projekat izrađeni i izdati u skladu sa ovim zakonom; (tačka 3)); da li je glavni projekat, na osnovu koga je izdata građevinska dozvola, izrađen u skladu sa lokacijskom dozvolom, odnosno planskim dokumentom ( tačka 4)); da je u vršenju inspekcijskog nadzora urbanistički inspektor ovlašćen da naloži rešenjem organu nadležnom za poslove urbaniz ma jedinice lokalne samouprave poništavanje lokacijske dozvole i urbanističkog projekta, u roku koji ne može biti duži od 15 dana, ako utvrdi da ti akti nisu u skladu sa zakonom, odnosno planskim dokumentom (član 174. tačka 2)), kao i da podnose inicijativu pred drugostepenim organom za poništaj građevinske dozvole (član 174. tačka 4)).

Odredbama Zakona o kulturnim dobrima („ Službeni glasnik RS“, br. 71/94, 52/11 i 99/11 ) propisano je: da delatnost zaštite kulturnih dobara čin i, pored ostalog, sprovođenje mera tehničke i fizičke zaštite kulturnih dobara (član 65. tačka 8)); da su ustanove zaštite zavod za zaštitu spomenika kulture, muzej, arhiv i kinoteka (član 70. stav 1.); da zav od za zaštitu spomenika kulture učestvuje u postupku pripremanja prostornih i urbanističkih planova putem dostavljanja raspoloživih podataka i uslova zaštite nepokretnih kulturnih dobara i učestvuje u razmatranju predloga prostornih i urbanističkih planova (član 75. tačka 2)); da se m erama tehničke zaštite u smislu ovog zakona smatraju radovi na konzerviranju, restauriranju, rekonstrukciji, revitalizaciji i prezentaciji kulturnih dobara (č lan 99. stav 1.); da se mere tehničke zaštite i drugi radovi kojima se mogu prouzrokovati promene oblika ili izgleda nepokretnog kulturnog dobra ili povrediti njegova svojstva, mogu preduzimati ako se utvrde uslovi za preduzimanje mera tehničke zaštite i drugih radova, pribavi saglasnost na projekat i dokumentaciju za izvođenje ovih radova, u skladu sa zakonom, i pribave potrebni uslovi i odobrenja na osnovu propisa o planiranju i uređenju prostora i izgradnji objekata (član 99. stav 2.); da saglasnost na projekte i dokumentaciju za izvođenje radova na nepokretnim kulturnim dobrima i kulturnim dobrima od velikog značaja daje nadležni zavod za zaštitu spomenika kulture, a za kulturna dobra od izuzetnog značaja, saglasnost daje Republički zavod za zaštitu spomenika kulture (član 101. stav 1.).

5. Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je povređeno pravo na obrazloženu sudsku odluku time što Upravni sud nije naveo razloge kojima se rukovodio prilikom primene i tumačenja zakona, posebno imajući u vidu da je rešenje od 30. jula 2013. godine „identično“ ranije donetim nezakonitim rešenjima, te da su u istoj upravnoj stvari uvažene dve tužbe podnosioca, pri čemu je u donošenju presuda po tim tužbama učestvovao predsednik, odnosno član veća koje je donelo osporenu presudu.

Ocenjujući ustavnu žalbu sa stanovišta prava zajemčenih članom 32. stav 1. Ustava, Sud ukazuje da se ustavna garancija prava na pravično suđenje, pored ostalog, sastoji u tome da sudska odluka o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom merodavnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u suprotnom mogla smatrati rezultatom arbitrernog postupanja i odlučivanja nadležnog suda. Ustavni sud, takođe, naglašava da je njegova nadležnost u postupku po ustavnoj žalbi ograničena na utvrđivanje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja povređeno ili uskraćeno ustavno pravo podnosioca. Ustavni sud nije nadležan da vrši proveru utvrđenih činjenica i načina na koji su sudovi i drugi državni organi i organizacije kojima su poverena javna ovlašćenja tumačili pozitivnopravne propise.

Po nalaženju Ustavnog suda, iz navedenih odredaba zakona proizlazi: da se pod rekonstrukcijom podrazumeva izvođenje građevinskih i drugih radova na postojećem objektu kojima se, pored ostalog, utiče na stabilnost i sigurnost objekta, menjaju konstruktivni elementi i utiče na zaštitu nepokretnog kulturnog dobra; da je za preduzimanje mera tehničke zaštite kojima se mogu povrediti svojstva nepokretnog kulturnog dobra potrebno da nadležni zavod za zaštitu spomenika kulture da saglasnost na projekat i dokumentaciju za izvođenje tih radova; da se uz zahtev za izdavanje građevinske dozvole prilažu, pored ostalog, lokacijska dozvola i glavni projekat sa izveštajem o izvršenoj tehničkoj kontroli; da urbanistički inspektor, u vršenju inspekcijskog nadzora, proverava da li je planski dokument izrađen i donet u skladu sa zakonom, da li su lokacijska dozvola i urbanistički projekat izrađeni i izdati u skladu sa zakonom i da li je glavni projekat izrađen u skladu sa lokacijskom dozvolom, odnosno planskim dokumentom ; da urbanistički inspektor može da naloži nadležnom organu poništavanje lokacijske dozvole i urbanističkog projekta, kao i da podnese inicijativu pred drugostepenim organom za poništaj građevinske dozvole.

Ustavni sud je, polazeći od činjenica utvrđenih u ovom ustavnosudskom postupku, konstatovao:

- da je nadležni organ, na osnovu pravnosnažne lokacijske dozvole, rešenjem od 12. avgusta 2010. godine izdao privrednom društvu „S.“ d.o.o. Smederevo građevinsku dozvol u za rekonstrukciju, dogradnju, nadgradnju i prenamenu spornog stambenog objekta u stambeno -poslovni objekat;

- da su prva dva rešenja o građevinskoj doz voli poništena – kako bi se podnosiocu ustavne žalbe omogućilo učešće u postupku (rešenje od 12. avgusta 2010. godine), odnosno da bi se ocenila činjenica da je sporni objekat porušen pre 26. avgusta 2010. godine (rešenje od 18. oktobra 2010. godine);

- da je u trećem rešenju o građevinskoj dozvoli od 30. jula 2013. godine ocenjen značaj navedene činjenice i konstatovano da je Regionalni zavod za zaštitu spomenika kulture Smederevo dao saglasnost na glavni arhitektonsko-građevinski projekat;

- da je drugostepeni organ u rešenju od 28. avgusta 2013. godine ocenio da je u predmetnom postupku nesumnjivo utvrđeno da je investitor uz zahtev za izdavanje građevinske dozvole podneo urednu i kompletnu dokumentaciju propisanu odredbom člana 135. stav 1. Zakona o planiranju i izgradnji;

- da je u osporenoj presudi Upravnog suda navedeno da je urbanistički inspektor vanrednim inspekcijskim nadzorom utvrdio da je predmetna lokacijska dozvola izdata u skladu sa Zakonom o planiranju i izgradnji, Pravilnikom o sadržini informacije o lokaciji i o sadržini lokacijske dozvole i Generalnim planom Smederevo 2020 , kao i da je predmetni glavni projekat izrađen u skladu sa izdatom lokacijskom dozvolom i važećim urbanističkim planom.

Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud nalazi da osporeni akt sadrži ustavnopravno prihvatljive razloge koji su bili odlučujući za ocenu Upravnog suda da su u predmetnom upravnom postupku bili ispunjeni zakonom propisani uslovi za izdavanje građevinske dozvole za izvođenje spornih radova, uz navođenje odredbe merodavnog materijalnog prava čijom primenom je to ocenjeno. Ustavni sud je , takođe, utvrdio da je prvostepeni organ, odlučujući u ponovnom postupku, nakon poništenja drugog rešenja o građevinskoj dozvoli, postupio u skladu sa primedbama iz presuda Upravnog suda U. 4751/11 od 28. oktobra 2011. godine i U. 3071/12 od 14. februara 2013. godine, tako što je ocenio da nije od uticaja na donošenje odluke činjenica da je sporni objekat porušen pre 26. avgusta 2010. godine, odnosno pre donošenja drugog rešenja o građevinskoj dozvoli od 18. oktobra 2010. godine. S obzirom na to da su otklonjeni nedostaci koji su doveli do poništavanja prethodne dve građevinske dozvole, Ustavni sud ocenjuje neosnovanim navode ustavne žalbe da je rešenje od 30. jula 2013. godine identično ranije donetim rešenjima o izdavanju građevinske dozvole, iz čega dalje sledi da nije bilo smetnji da Upravni sud oceni zakonitim rešenje od 30. jula 2013. godine, bez obzira na sastav veća koje je donelo osporenu presudu.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je ocenio da osporenim aktom nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

6. Iz sadržine ustavne žalbe, po oceni Ustavnog suda, proizlazi da podnosilac ustavne žalbe smatra da je Upravni sud bio dužan da „obaveže nadležni organ da o svom trošku izvrši uklanjanje ukupne štete koju je pretrpeo gradnjom na osnovu nezakonite dozvole i štete u vidu pucanja zidova na objektu, uništenja mreže za odvod atmosferske vode, uništenje kanala za odvod vlage iz zemljišta i nemogućnosti da dobije sunčevu svetlost na strani gde je podignut objekat“.

Ocenjujući ove navode ustavne žalbe sa stanovišta garancija prava na imovinu iz člana 58. st. 1. i 2. Ustava, Sud ukazuje na stanovište izraženo u Odluci Už-500/2011 od 4. decembra 2013. godine i u Rešenju Už-6643/2012 od 17. septembra 2015. godine, da licu koje je vlasnik stana u zgradi u kojoj je izvršeno nadziđivanje, odnosno pripajanje zajedničkih prostorija drugom stanu, pravo na imovinu prevashodno može biti povređeno u postupcima u kojima se odlučuje o njegovom zahtevu za poništaj akta na osnovu koga je izdato odobrenje za gradnju drugom licu, pravu na naknadu zbog oduzetog prava korišćenja zajedničkih prostorija ili pravu na naknadu štete zbog nastalih kvarova i oštećenja na stanu, a u postupku izdavanja odobrenja za izvođenje navedenih radova drugom licu – samo ukoliko bi se pripajanjem, odnosno nadziđivanjem trajno pogoršali uslovi stanovanja u njegovom stanu.

Polazeći od činjenica utvrđenih u ovom ustavnosudskom sporu, Ustavni sud je ocenio da podnosilac ustavne žalbe u postupku koji je okončan osporenim aktom nije učinio verovatnim da bi se predmetnom rekonstrukcijom trajno pogoršali uslovi stanovanja u njegovom stanu, posebno imajući u vidu da ni vanrednim inspekcijskim nadzorom urbanističkog inspektora nisu utvrđene bilo kakve nezakonitosti i neusklađenosti u postupku izrade i donošenja planskog dokument a, lokacijsk e dozvol e, urbanističkog i glavnog projekta. Ustavni sud je, takođe, ocenio da postojanje uzročno-posledične veze između radova na rekonstrukciji spornog objekta i štete za koju podnosilac ustavne žalbe tvrdi da ju je pretrpeo izvođenjem tih radova, može biti predmet utvrđenja u parničnom postupku pred nadležnim sudom, radi naknade štete. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da u postupku izdavanja građevinske dozvole privrednom društvu „S.“ d.o.o, koji je okončan osporenom presudom Upravnog suda, podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno ni pravo na mirno uživanje imovine iz člana 58. stav 1. Ustava.

Ustavni sud je, s obzirom na sve izloženo, odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15).

7. S obzirom na sve izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti ustavne žalbe u vezi građevinske dozvole

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti