Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko dvanaest godina

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao više od dvanaest godina. Zbog neefikasnosti sudova, posebno višestrukog ukidanja prvostepenih presuda, podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 1.200 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, mr Tomislav Stojković, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. M. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 21. aprila 2016 . godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se usta vna žalba M. M. i utvrđuje se da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P 1. 2495/13 (inicijalno predmet Prvog opšštinskog suda u Beogradu P. 1737/01) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.200 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. M. iz Beograda podneo je Ustavnom sudu, 10. januara 2014. godine, preko punomoćnika B. M, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Rep ublike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 2495/13 (ranije predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 1737/01).

U ustavnoj žalbi, pored ostalog, navedeno je da je podnosilac 9. marta 2001. godine podneo tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu, ali da je parnični postupak okončan nakon više od 12 godina donošenjem presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 6701/13 od 20. novembra 2013. godine. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi mu pravo na naknadu štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 2495/13 (inicijalno predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 1737/01) i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac M. M. iz Beograda, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 9. marta 2003. godine Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženog poslodavca – G. H. "K." d.d. "K." d.d. Beograd, radi poništaja odluke o dodeli stana. Tužba je u sudskom upisniku zavedena pod brojem P1. 1737/01.

Do donošenja presude, zakazano je 12 ročišta za glavnu raspravu, od kojih jedno ročište nije održano, zbog nedolaska uredno pozvanog svedoka, a na prvom ročištu od 5. juna 2001. godine sud je odredio mirovanje postupka, zbog izostanka uredno pozvanog punomoćnika tužioca, koji nije opravdao izostanak. U sprovedenom dokaznom postupu izvršen je uvid u pribavljenu pismenu dokumentaciju, saslušan je predloženi svedok i tužilac u svojstvu parnične stranke.

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 1737/01 od 16. marta 2004. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio poništaj predmetnih odluka tuženog o raseljavanju radnika i raspodeli stanova solidarnosti i odbijen kao neosnovan zahtev tužioca za naknadu parničnih troškova.

Odlučujući o žalbi tužioca, Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž1. 2574/04 od 10. novembra 2004. godine vratio nerazmotrene spise predmeta P1. 1737/01 Prvom opštinskom sudu u Beogradu, radi dopune postupka, jer odgovor na žalbu tužene nije dostavljen suprotnoj stranci.

Presudom Okružnog suda u Beogradu Gž1. 639/05 od 22. septembra 2006. godine potvrđena je presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 1737/01 od 16. marta 2004. godine u delu kojim je odbijen zahtev tužioca da se poništi odluka za raspodelu stanova solidarnosti i ukinuta navedena prvostepena presuda u preostalom delu i predmet u tom delu vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom prvostepenom postupku predmetu je dodeljen broj P1. 995/06. Do donošenja sledeće presude zakazano je pet ročišta za glavnu raspravu na kojim je sproveden dokazni postupak uvidom u pismenu dokumentaciju, saslušanjem jednog svedoka i tužioca u svojstvu parnične stranke.

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 995/06 od 18. oktobra 2007. godine poništena je odluka tuženog o raseljavanju radnika i odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Odlučujući o žalbi tuženog, Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž1. 6493/07 od 10. jula 2009. godine vratio predmet P. 995/06 od 18. oktobra 2007. godine Prvom opštinskom sudu u Beogradu, radi dopune postupka.

Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 537/10, na koji je nakon 1. januara 2010. godine i reforme u pravosuđu prešla nadležnost za odlučivanje, ispravljena je presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 995/06 od 18. oktobra 2007. godine, tako što je jedna deo rečenice, kao suvišan brisan, dok je ista presuda u preostalom delu ostala neizmenjenja.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 4599/10 od 21. aprila 2010. godine ukinuta je ožalbena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 995/06 od 18. oktobra 2007. godine, ispravljena rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 537/10 (stari broj P1. 995/06) od 1. februara 2010. godine i predmet vraćen Prvom osnovnom sudu u Beogradu na ponovno suđenje, zbog bitne povrede pravila parničnog postupka iz odredbe člana 361. stav 1. u vezi sa članom 384. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

U ponovnom prvostepenom postupku predmet je dobio nov broj P1. 10796/10, a zbog neopravdanog izostanka punomoćnika parničnih stranaka sa ročišta od 17. juna 2010. godine sud je rešenjem odredio da se tužba smatra povučenom. Rešenjem P1. 10796/10 od 15. septembra 2010. godine odbijen je kao neosnovan predlog tužioca za vraćanje u pređašnje stanje.

Rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž1. 87/11 od 21. maja 2013. godine ukinuto je rešenje o povlačenju tužbe i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak, jer nezakonitim postupanjem suda tužiocu nije data mogućnost da raspravlja pred sudom. Postupak je nastavljen pod novim brojem P1. 2495/13 i nakon ročišta održanog 5. septembra 2013. godine, sud je doneo treću po redu prvostepenu presudu.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 2495/13 od 5. septembra 2013. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se poništi kao nezakonita predmetna odluka tuženog o raseljavanju radnika i zahtev tužioca za naknadu troškova parničnog postupka.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 6701/13 od 20. novembra 2013. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 2495/13 od 5. septembra 2013. godine, kao i zahtev tužioca da se obaveže tužena da mu naknadi troškove postupka po žalbi.

Pismeni otpravak drugostepene presude je 10. decembra 2013. godine dostavljen punomoćniku tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe.

4. Odredbom Ustava, na čiju se povredu u ustavnoj žalbi ukazuje, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je, krećući se u granicama navoda i zahteva iz ustavne žalbe, utvrdio da je parnični postupak pokrenut 9. marta 2001. godine, podnošenjem tužbe Prvom opštinskom sudu u Beogradu, i da je okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 6701/13 od 20. novembra 2013. godine, iz čega proizlazi da je postupak do pravnosnažnog okončanja trajao preko 12 i po godina.

Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, ocenio da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega , od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku , postupanja nadležnih sudova, kao i od prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome ce u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja konkretnog parničnog postupka.

Ispitujući postupanje nadležnog suda u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je, na osnovu prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti , ocenio da je dužini postupka prv enstveno doprinelo nedelotvorno postupanje prvostepenog suda. Naime, prvostepeni sud je, u odnosnoj pravnoj stvari, doneo tri presude, i to: P1. 1737/01 od 16. marta 2004. godine, P1. 995/06 od 18. oktobra 2007. godine i P1. 2495/13 od 5. septembra 2013. godine, od kojih su prve dve presude ukinute odgovarajućim drugostepenim rešenjima Okružnog suda u Beogradu, odnosno Apelacionog suda u Beogradu, zbog povrede pravila postupka, a treća po redu prvostepena presuda je potvrđena presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 6701/13 od 20. novembra 2013. godine. Pored toga, drugostepeni sud je dva puta rešenjima vraćao predmet prvstepenom sudu, radi dopune postupka, a prvostepeni sud je doneo i rešenje da se tužba smatra povučenom, koje je ukinuo Viši sud u postupku po žalbi.

Ustavni sud smatra da je neprimereno dugom trajanju parničnog postupka doprineo i drugostepeni sud, jer je dva puta ukidao prvostepene presude, a nije iskoristio ovlašćenje iz Zakona o parničnom postupku da na osnovu rezultata održane rasprave sam odluči o zahtevima stranaka. Prema stavu Evropskog suda za ljudska prava, činjenica da se više puta nalaže razmatranje jednog predmeta pred sudom niže instance, sama po sebi, može otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti presudu Pavlyulynets protiv Ukrajine, od 6. septembra 2005. godine), jer u sebi inherentno nosi rizik od prekoračenja razumnog roka za okončanje sudskog postupka.

Ustavni sud konstatuje da je i podnosilac ustavne žalbe u izvesnoj meri doprineo dužini trajanja postupka, imajući u vidu da je zbog izostanka uredno pozvanih stranaka sa ročišta od 5. juna 2001. godine, sud odredio mirovanje postupka, kao i da je okončanje predmetne parnice u razumnom roku bilo od n aročitog značaja za podnosioca ustavne žalbe, imajući u vidu da je postupak vođen radi poništaja rešenja tuženog o dodeli stana.

Ustavnopravna ocena ukupno sprovedenog postupka u ovoj pravnoj stvari, nužno dovodi do zaključka da je u konkretnom slučaju parnica neopravdano dugo trajala i da nije zadovoljila standard suđenja u razumnom roku, što je prvenstveno posledica nedelotvornog postupanja prvostepenog i drugostepenog suda.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 2495/13 (inicijalno predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P 1. 1737/01).

Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u iznosu od 1.200 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Naro dne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu pravde, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, posebno značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, dužinu trajanja osporenog postupka, postupanje nadležnih sudova i određeni doprinos podnosioca ustavne žalbe. Ustavni sud smatra da dosuđeni novčani iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu kompenzaciju podnosiocu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, učinjenu nedelotvornim postupanjem nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ust avnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.