Odbacivanje ustavne žalbe u radnom sporu o pravu na otpremninu

Kratak pregled

Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu izjavljenu protiv presuda u radnom sporu. Ocenjeno je da se žalbom traži preispitivanje zakonitosti, a da sudovi nisu proizvoljno primenili pravo kada su odbili zahtev za otpremninu zbog otkaza usled povrede radne obaveze.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-3240/2011
17.11.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Svetislava Milovanovića iz sela Virovac, opština Mionica, na osnovu člana 167. tačka 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 17. novembra 2011. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Svetislava Milovanovića izjavljena protiv presude Okružnog suda u Valjevu Gž1. 287/09 od 15. oktobra 2009. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 237/11 od 31. marta 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj

1. Svetislav Milovanović iz sela Virovac, opština Mionica, podneo je 18. jula 2011. godine, preko punomoćnika Radomira Spasojevića, advokata iz Valjeva, ustavnu žalbu protiv presude Okružnog suda u Valjevu Gž1. 287/09 od 15. oktobra 2009. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 237/11 od 31. marta 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se navodi da je poslodavac objavio oglas za dobrovoljno prijavljivanje zaposlenih za prestanak radnog odnosa uz isplatu otpremnine, što predstavlja ponudu koja obavezuje poslodavca, te da su Okružni sud u Valjevu i Vrhovni kasacioni sud prekršili zakonske propise ''nalazeći da podnosilac 17. januara i 31. januara 2008. godine nije bio u radnom odnosu'' i nije imao prava iz oglasa poslodavca od 28. decembra 2007. godine. Podnosilac dalje navodi da mu se na opisani način ''uskraćuje pravo na nepristrasan sud, koji je očigledno bio pristrasan u korist države kao poslodavca sudija i osnivača tuženika''.

2. Odredbom člana 170. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, saglasno odredbi člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom prethodnom postupku, iz sadržine ustavne žalbe i priloženih dokaza, utvrdio da se pred Opštinskim sudom u Lajkovcu vodio parnični postupak po tužbi podnosioca ustavne žalbe protiv JP ''Železnice Srbije'', radi isplate otpremnine.

Presudom Opštinskog suda u Lajkovcu P1. 29/08 od 30. juna 2009. godine, u prvom stavu izreke, obavezan je tuženi da tužiocu na ime neisplaćene otpremnine za 40 godina staža osiguranja isplati iznos od 8.000,00 evra u dinarskoj protivvrednosti, dok je drugim stavom izreke obavezan da mu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 120.164,00 dinara u roku od 15 dana.

Osporenom presudom Okružnog suda u Valjevu Gž1. 287/09 od 15. oktobra 2009. godine preinačena je prvostepena presuda, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da sud obaveže tuženog da mu na ime otpremnine isplati iznos od 8.000,00 evra u dinarskoj protivvrednosti po najpovoljnijem kursu po kojem poslovne banke u mestu i na dan isplate otkupljuju ovu stranu valutu, sa traženom kamatom, te je preinačena odluka o troškovima i odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 237/11 od 31. marta 2011. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv navedene drugostepene presude.

U obrazloženju osporene revizijske presude se, između ostalog, navodi: da je prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac bio u radnom odnosu kod tuženog od 18. novembra 1975. godine na radnom mestu mašinovođe; da je rešenjem tuženog broj 993 od 25. februra 2008. godine tužiocu otkazan ugovor o radu i radni odnos mu je prestao sa 27. februarom 2008. godine usled učinjene povrede radne obaveze; da je pre donošenja ovog rešenja, tužilac bio udaljen sa rada rešenjem tuženog broj 5998 od 3. decembra 2007. godine počev od tog datuma; da je tuženi pod brojem 300/2007-2157 od 28. decembra 2007. godine objavio oglas za dobrovoljno izjašnjavanje zaposlenih za prestanak radnog odnosa, a pod istim brojem i datumom objavio je i odluku o isplati otpremnine zbog prestanka potrebe za radom zaposlenih kojom su utvrđena prava zaposlenih i uslovi pod kojima oni to pravo mogu da ostvare; da je ovom odlukom određeno da je rok za prihvatanje inicijative do 31. januara 2008. godine sa kojim datumom zaposlenom prestaje radni odnos; da je tužilac takođe podneo zahtev za prihvatanje odluke o isplati otpremnine zbog prestanka potrebe za njegovim radom; da tuženi nije doneo odluku da tužiocu prestaje radni odnos jer je prestala potreba za njegovim radom uz isplatu odgovarajuće otpremnine, već mu je radni odnos prestao rešenjem tuženog o otkazu ugovora o radu zbog povrede radne obaveze iz člana 179. tačka 2. i 3. Zakona o radu, pa nema pravo na isplatu otpremnine, zbog čega je pravilnom primenom merodavnog materijalnog prava preinačujućom drugostepenom presudom odbijen njegov tužbeni zahtev.

4. Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je osporenim presudama povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, pri čemu povredu ovog prava obrazlaže navodima da su Okružni sud u Valjevu i Vrhovni kasacioni sud ''prekršili zakonske propise'' ocenjujući da on nije bio u radnom odnosu 17. januara 2008. godine kada je podneo prijavu na oglas, kao i 31. januara 2008. godine. Stoga je Ustavni sud zaključio da podnosilac ustavne žalbe, nezadovoljan ishodom pravnosnažno okončanog parničnog postupka, formalno se pozivajući na povredu navedenog Ustavom zajemčenog prava, od Ustavnog suda zapravo traži da u ovoj pravnoj stvari postupa kao instancioni sud.

Okružni sud u Valjevu i Vrhovni kasacioni sud su izneli dovoljno obrazložene i u svemu ustavnopravno prihvatljive razloge zbog kojih tužilac, u konkretnoj situaciji, nema pravo na otpremninu.

Naime, ovo pravo može imati samo zaposleni kome je radni odnos prestao kao radniku za čijim je radom prestala potreba usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena ili kada dođe do smanjenja obima posla, saglasno odredbi člana 179. tačka 9. Zakona o radu (''Službeni glasnik RS'', br. 24/05, 61/05 i 54/09), a ostvaruje se tako što se pre otkaza ugovora o radu otpremnina isplaćuje u visini utvrđenoj opštim aktom ili ugovorom o radu, u smislu odredaba člana 158. navedenog zakona. Stoga je ustavnopravno utemeljen zaključak drugostepenog i revizijskog suda da se podnosiocu ne može priznati pravo na otpremninu, jer mu je dat otkaz ugovora o radu zbog povrede radne obaveze (s obzirom da je na radnom mestu mašinovođe zatečen pod dejstvom alkohola), na osnovu odredaba člana 179. tač. 2. i 3. navedenog zakona, koje propisuju da poslodavac može zaposlenom otkazati ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca, i to ako zaposleni svojom krivicom učini povredu radne obaveze utvrđene opštim aktom ili ugovorom o radu, kao i ako ne poštuje radnu disciplinu, odnosno ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca.

Stoga, nema mesta prihvatanju navoda podnosioca da su Okružni sud u Valjevu i Vrhovni kasacioni sud ''prekršili zakonske propise'' kada su odbili njegov tužbeni zahtev, imajući u vidu da su sudovi u osporenim presudama izveli ustavnopravno prihvatljiv zaključak da radni odnos ne prestaje podnošenjem prijave zaposlenog za prestanak radnog odnosa, već prestaje otkazom ugovora o radu iz konkretno navedenih razloga.

Takođe se, sa ustavnopravnog stanovišta, ne mogu prihvatiti tvrdnje podnosioca o ''uskraćivanju prava na nepristrasan sud'', imajući u vidu da iste tvrdnje nisu potkrepljene nikakvim dokazima. Po oceni Ustavnog suda, navodi prema kojima je ''sud očigledno bio pristrasan u korist države kao poslodavca sudija i osnivača tuženog'' izraz su subjektivnog nezadovoljstva podnosioca ustavne žalbe pravnosnažno okončanim parničnim postupkom.

Ustavni sud naglašava da odlučujući o ustavnoj žalbi ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi i priloženih dokaza ne proizlazi da je njihovo zaključivanje u osporenim odlukama bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je to utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava. Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba, u ovom konkretnom slučaju, ne sadrži takve ustavnopravne razloge na kojima bi se zasnivali navodi o povredi označenog ustavnog prava, već se od Ustavnog suda u suštini zahteva da kao redovan sud još jednom oceni zakonitost osporenih presuda.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbacio, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.

5. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odbacivanje ustavne žalbe u radnom sporu o pravu na otpremninu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti