Odluka o povredi prava u stečajnom postupku protiv preduzeća sa društvenim kapitalom

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu u stečajnom postupku. Podnosiocu, poveriocu u stečaju protiv preduzeća sa društvenim kapitalom, dosuđena je naknada materijalne štete u visini njegovog potraživanja.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, dr Nataša Plavšić, Vesna Ilić Prelić i dr Vladan Petrov, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. J. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 17. aprila 2025. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

1. Usvaja se ustavna žalba M. J. i utvrđuje da je rešenjem Privrednog apelacionog suda Rž St. 946/22 od 23. februara 2022. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se rešenje Privrednog suda u Beogradu R4 St. 5667/21 od 13. decembra 2021. godine, kao i rešenje Privrednog apelacionog suda Rž St. 946/22 od 23. februara 2022. godine.

3. Usvaja se ustavna žalba M. J. i utvrđuje se da su mu povređena prava na suđenje u razumnom roku i na imovinu, zajemčena članom 32. stav 1. i članom 58. stav 1. Ustava, u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu St. 71/15.

4. Utvrđuje se pravo M. J. na naknadu materijalne štete u visini iznosa potraživanja utvrđenih u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu St. 71/15, umanjenih za iznose koji su po tom osnovu eventualno već isplaćeni ili na drugi način namireni. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

5. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. M. J. iz Beograda podneo je 28. marta 2022. godine, preko punomoćnika P. B, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Privrednog apelacionog suda Rž St. 946/22 od 23. februara 2022. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava, iz člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede tih prava u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu St. 71/15. Podnosilac ustavne žalbe se istovremeno poziva na povredu čl. 6. i 14. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, koje Ustavni sud ispituje u odnosu na odredbe čl. 21. i 32. Ustava

Podnosilac u ustavnoj žalbi ističe da je osporenim rešenjem proizvoljno odbijen njegov prigovor radi ubrzavanja predmetnog stečajnog postupka, kao i da je ignorisana praksa Evropskog suda na koju je podnosilac ukazao. U ustavnoj žalbi je, takođe, navedeno da sporni stečajni postupak traje više od šest godina, a da podnosilac nije namirio svoja potraživanja iz radnog odnosa prema stečajnom dužniku - preduzeću sa većinskim društvenim kapitalom.

Ustavnom žalbom je traženo da se utvrdi da su podnosiocu osporenim rešenjem povređena označena ustavna prava. Takođe, podnosilac je predložio da se poništi osporeno drugostepeno rešenje i da Privredni apelacioni sud donese novu odluku o prigovoru podnosioca, kao i da mu se utvrdi pravo na naknadu troškova postupka na ime podnošenja ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu dokumentacije dostavljene uz ustavne žalbe, kao i dopisa Ministarstva privrede broj 023-02-00009/2023-05-348-8/01-2501 od 17. januara 2023. godine, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Stečajni postupak nad stečajnim dužnikom H. „D.“ a.d. Beograd otvoren je rešenjem Privrednog suda u Beogradu St. 71/15 od 17. marta 2015. godine.

Stečajni dužnik H. „D.“ a.d. Beograd je preduzeće sa većinskim državnim, odnosno društvenim kapitalom.

Podnosilac ustavne žalbe je u predmetnom stečajnom postupku prijavio svoja potraživanja iz radnog odnosa koja su mu u istom postupku i priznata, ali nisu namirena.

Osporenim rešenjem Privrednog apelacionog suda odbijena je kao neosnovana žalba predlagača, ovde podnosioca ustavne žalbe, a osporeno prvostepeno rešenje je potvrđeno. U obrazloženju osporenog drugostepenog rešenja je navedeno da je tačno da predmetni stečajni postupak traje duže od šest godina, ali da dužina trajanja postupka sama po sebi ne dovodi do povrede prava u svakom slučaju, budući da se za postojanje povrede ovog prava cene svi kriterijumi iz odredbe člana 4. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, te da je stečajni sud postupao efikasno, marljivo i u zakonom propisanim rokovima.

4. Odredbama člana 18. st. 2. i 3. Ustava je utvrđeno da se Ustavom jemče, i kao takva, neposredno primenjuju ljudska i manjinska prava zajemčena opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima i zakonima i da se odredbe o ljudskim i manjinskim pravima tumače u korist unapređenja vrednosti demokratskog društva, saglasno važećim međunarodnim standardima ljudskih i manjinskih prava, kao i praksi međunarodnih institucija koje nadziru njihovo sprovođenje. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega. Odredbom člana 36. stav 1 Ustava jemči se jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave.

Odredbom člana 2. Zakona o izmeni i dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 92/23) propisano je da se u članu 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11, 18/13, 40/15, 103/15 i 10/23) dodaje stav 2. koji glasi: „Izuzetno od stava 1. ovog člana ustavna žalba može se izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, ako je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u stečajnim i izvršnim postupcima koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom.”

Odredbom člana 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 92/23), koji je stupio na snagu 4. novembra 2023. godine, propisano je da se Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku ne primenjuje na stečajne i izvršne postupke koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom. Odredbom člana 16. stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku propisano je da se prigovor radi ubrzavanja stečajnog ili izvršnog postupka iz člana 1. ovog zakona po kojem nije doneta odluka do dana stupanja na snagu ovog zakona, smatra ustavnom žalbom.

5. Ispitujući navode podnosioca u delu u kojem je ustavna žalba izjavljena protiv osporenog rešenja, kojim je pravnosnažno odbijen njegov prigovor radi ubrzavanja postupka, Ustavni sud konstatuje da su tvrdnje podnosioca o povredi prava na pravično suđenje zasnovane na navodima da je njegov prigovor proizvoljno odbijen i da je ignorisana relevantna praksa Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: Evropski sud).

U vezi sa osnovanošću ovih navoda i tvrdnji podnosioca koji se odnose na osporeno rešenje, Ustavni sud upućuje na stavove i ocene koji su izneti u Odlukama Už-11320/2021 od 7. juna 2023. godine i Už-5357/2022 od 7. marta 2024. godine.

Polazeći od stavova i ocena koji su detaljno izloženi u Odlukama Už-11320/2021 od 7. juna 2023. godine i Už-5357/2022 od 7. marta 2024. godine, Ustavni sud ukazuje da postupajući sudovi prilikom donošenja osporenih rešenja nisu imali u vidu relevantnu praksu Evropskog suda koja se tiče neizvršenja pravnosnažnih sudskih odluka donetih prema preduzećima sa većinskim državnim ili društvenim kapitalom (koja je navedena u označenim odlukama), već da su osporena rešenja isključivo zasnovana na primeni merila za ocenu trajanja suđenja u razumnom roku iz člana 4. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku i na oceni da trajanje postupka od preko pet godina u konkretnom slučaju ne ukazuje na povredu prava na suđenje u razumnom roku.

Ustavni sud ovde posebno ukazuje na praksu Evropskog suda u predmetu Lilić i drugi protiv Srbije (predstavke br. 16857/19 i 43001/19, presuda od 14. januara 2021. godine, stav 11.), prema kojoj je period neizvršenja pravnosnažne domaće odluke donete prema preduzeću sa većinskim državnim ili društvenim kapitalom u trajanju do godinu dana u skladu sa zahtevima Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, dok svako duže trajanje namirenja potraživanja predstavlja povredu Evropske konvencije.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da je predmetni stečajni postupak u trenutku donošenja osporenog rešenja trajao preko šest godina, te da postupajući sud prilikom donošenja osporenog rešenja nije imao u vidu relevantnu praksu Evropskog suda, koju prihvata i ovaj sud, Ustavni sud je ocenio da je osporenim rešenjem Privrednog apelacionog suda merodavno pravo primenjeno na ustavnopravno neprihvatljiv način na štetu podnosioca.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), usvojio ustavnu žalbu podnosioca i utvrdio da mu je osporenim rešenjem povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Odlučujući o načinu otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud je, primenom odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, poništio osporeno rešenje, odlučujući kao u tački 2. izreke.

Međutim, imajući u vidu da je odredbom člana 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, koji je stupio na snagu 4. novembra 2023. godine, isključena nadležnost „redovnih“ sudova za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u odnosu na stečajne i izvršne postupke koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, Ustavni sud nije vratio predmet „redovnom“ sudu na ponovno odlučivanje o istaknutoj povredi prava na suđenje u razumnom roku. Iz istog razloga, Ustavni sud je u tački 2. izreke poništio i prvostepeno rešenje, iako ono nije osporeno ustavnom žalbom.

7. Odlučujući o istaknutoj povredi prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu St. 71/15, Ustavni sud je pošao od prakse Evropskog suda u vezi sa pitanjem odgovornosti države za neizvršenje sudskih odluka u kojima je dužnik preduzeće sa većinskim državnim, odnosno društvenim kapitalom.

U tom smislu, Ustavni sud posebno ukazuje da je u predmetu Lilić i drugi protiv Srbije Evropski sud konstatovao da je još ranije isticao da je period neizvršenja pravnosnažne domaće odluke do godinu dana u skladu sa zahtevima Evropske konvencije, te da je utvrđivao povredu kada god je taj period bio duži od godinu dana, bez obzira na to da li se pravnosnažna domaća odluka izvršava kroz izvršni ili stečajni postupak. U predmetu Lilić i drugi protiv Srbije, Evropski sud je ukazao i na svoju praksu u predmetu Bugarić protiv Srbije (broj predstavke 39694/10, odluka od 6. decembra 2016. godine) u kome je odbačena predstavka podnositeljke u situaciji kada je izvršni postupak trajao kraće od sedam meseci. Evropski sud je u predmetu Lilić i drugi protiv Srbije, takođe, istakao da je u predmetu Crnišanin i drugi protiv Srbije utvrdio povredu Evropske konvencije u situaciji kada je relevantan period neizvršenja trajao između jedne godine i pet meseci i četiri godine i osam meseci.

Polazeći od navedenih stavova Evropskog suda, koje prihvata i ovaj sud, Ustavni sud ukazuje da svaki postupak koji se vodi radi namirenja pravnosnažno utvrđenog potraživanja (stečajni, izvršni ili neki drugi) prema preduzeću sa većinskim društvenim, odnosno državnim kapitalom, a koji traje duže od perioda koji se u praksi Evropskog suda smatra prihvatljivim, predstavlja osnov za utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku. Pri tome, Ustavni sud naglašava da u tom slučaju nisu od isključivog ili odlučujućeg značaja okolnosti od uticaja na trajanje izvršnog, odnosno stečajnog postupka, kao što su složenost postupka i postupanje organa postupka i stranaka u postupku, već je odlučujuća okolnost za utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku upravo činjenica da potraživanje nije namireno u relevantnom vremenskom periodu, u skladu sa praksom Evropskog suda.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da osporeni stečajni postupak koji se vodi prema preduzeću sa većinskim državnim, odnosno društvenim kapitalom (H. „D.“ a.d. Beograd), traje više od šest godina, pri čemu potraživanja podnosioca iz radnog odnosa u navedenom periodu nisu namirena, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud je, stoga, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu podnosioca i utvrdio da mu je u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu St. 71/15 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u tački 3. izreke.

8. S obzirom na to da iz navoda ustavne žalbe proizlazi da podnosilac suštinski ukazuje i na povredu prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, Ustavni sud je razmatrao da li je podnosiocu povređeno označeno pravo u stečajnom postupku Privrednog suda u Beogradu u predmetu St. 71/15.

Ustavni sud ukazuje na svoj stav prema kome u predmetima koji se tiču neizvršenja pravnosnažnih sudskih odluka donetih prema preduzećima sa većinskim državnim odnosno društvenim kapitalom, utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku predstavlja preduslov za utvrđivanje povrede prava na imovinu i usvajanje zahteva za naknadu materijalne štete u visini nenaplaćenog, odnosno nenamirenog potraživanja.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da je prethodno utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u osporenom stečajnom postupku, Ustavni sud je ocenio da propust Privrednog suda u Beogradu da obezbedi namirenje potraživanja podnosioca koja potiču iz radnog odnosa prema stečajnom dužniku sa državnim, odnosno društvenim kapitalom, predstavlja povredu prava podnosioca na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu podnosioca i utvrdio da mu je u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu St. 71/15 povređeno pravo na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, odlučujući kao u tački 3. izreke.

9. Imajući u vidu svrhu ustavnosudske zaštite u ovoj vrsti predmeta, kao i činjenicu da je nakon podnošenja ustavne žalbe stupio na snagu Zakon o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 92/23), usled čega je ovde podnosilac ustavne žalbe izgubio mogućnost da pred redovnim sudom zahteva naknadu imovinske štete usled povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je u konkretnom slučaju odlučivao o načinu otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede prava na imovinu, bez obzira na to što podnosilac nije postavio konkretan zahtev u ovom smislu.

Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 4. izreke, utvrdio pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu materijalne štete u visini iznosa potraživanja utvrđenih u stečajnom postupku Privrednog suda u Beogradu u predmetu St. 71/15, umanjenih za iznose koji su po tom osnovu eventualno već isplaćeni ili na drugi način namireni. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da je Evropski sud u presudi Stevanović i drugi protiv Srbije (broj predstavke 43815/17 i 15 drugih, od 27. avgusta 2019. godine, stav 17) prihvatio stanovište prema kome prilikom dosuđivanja materijalne štete zbog propusta da potraživanje podnosilaca bude namireno, podnosioci nemaju pravo na zakonsku zateznu kamatu za period nakon pokretanja stečajnog postupka.

10. Na kraju, Ustavni sud ukazuje da nije posebno razmatrao tvrdnje podnosioca kojima se ukazuje da su mu osporenim rešenjem povređeni načelo zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava i pravo na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, imajući u vidu da je prethodno već utvrdio povrede ustavnih prava podnosioca i odredio način otklanjanja štetnih posledica utvrđenih povreda.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu podnosioca u ovom delu, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

11. U pogledu zahteva podnosioca za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud ukazuje da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, pri čemu u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona (videti presudu u predmetu Evropskog suda Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15, od 12. maja 2022. godine, stav 83.). Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ovaj zahtev podnosioca, rešavajući kao u tački 5. izreke.

12. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

 

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.