Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku. Poništava presudu Upravnog suda zbog nedostatka obrazloženja i dosuđuje podnosiocu naknadu nematerijalne štete zbog predugog trajanja upravnog postupka i spora.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Lj. M . iz N, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 2. oktobra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Lj. M . i utvrđuje da je presudom Upravnog suda U. 13422/10 (2009) od 29. juna 2011. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Upravnog suda U. 13422/10 (2009) od 29. juna 2011. godine i određuje se da nadležni sud donese novu odluku o tužbi podnosioca ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Ministarstva odbrane – Vojnoobaveštajna agencija pov. broj 4307-1 od 9. novembra 2009. godine

3. Usvaja se ustavna žalba Lj. M . i utvrđuje da je u upravnom postupku koji je vođen pred Vojnom poštom 1052 Beograd u predmetu interni broj 1175-1 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

4. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. Lj. M . iz N . podneo je 18. jula 2011. godine, preko punomoćnika mr Ž . V, advokata iz N, ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda U. 13422/10 (2009) od 29. juna 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava.

U ustavnoj žalbi se detaljno opisuje tok osporenog upravnog postupka koji je trajao "od 5. aprila 2005. godine do 29. juna 2011. godine". Ističe se da je reč o veoma prostom i jednostavnom postupku, koji je trajao punih šest godina, iako je u pitanju radni spor koji, prema odredbi člana 435. Zakona o parničnom postupku, predstavlja hitan postupak. Dalje se navodi da pravo na pravično suđenje sadrži i garanciju da odluka suda o nečijem pravu mora biti doneta u postupku sprovedenom u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom relevantnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način. S tim u vezi, ističe se da Upravni sud nije cenio navode tužbe kojima je ukazivano na to da je drugostepeni organ utvrdio činjenično stanje na osnovu dokaza koji su pribavljeni "kasnije tokom 2010. godine", kao i da isti organ "nije dozvolio" podnosiocu da učestvuje u postupku.

Predlaže se da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava, poništi osporenu presudu Upravnog suda i naknadi podnosiocu nematerijalnu štetu u iznosu od 450.000,00 dinara.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku iz spisa predmeta Ministarstva odbrane - Vojnoobaveštajna agencija pov. broj 5180-1 i pov. broj 4307-1, potom Upravnog suda U-SCG 872/06, U. 8164/08 i U. 13422/10 (2009), kao i celokupne priložene dokumentacije, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Rešenjem Vojne pošte 1052 Beograd interni broj 1175-1 od 11. aprila 2005. godine utvrđeno je da Lj. M, ovde podnosiocu ustavne žalbe, na službi u Vojnoj pošti 1056 N, na radnom mestu vozač-mehaničar, prestaje služba u Ministarstvu odbrane i Vojsci Srbije i Crne Gore. U stavu drugom dispozitiva podnosiocu je određen otkazni rok od 30 dana i utvrđeno da mu služba prestaje 10. maja 2005. godine, dok je u stavu trećem dispozitiva podnosiocu priznato pravo na jednokratnu otpremninu u visini dvanaestostrukog iznosa bruto plate, koju je ostvario u poslednjem mesecu pre prestanka službe. Prvostepeni organ se u obrazloženju rešenja pozvao na Odluku ministra odbrane broj 4229-1 od 4. aprila 2005. godine, koja je doneta u cilju racionalizacije i smanjenja broja zaposlenih civilnih lica na službi u Ministarstvu odbrane i Vojsci Srbije i Crne Gore i ustanova na budžetu. Potom je naveo da je u postupku utvrđeno da je ukinuto radno mesto, odnosno smanjen broj izvršilaca na istom, zbog čega su ispunjeni uslovi da podnosiocu prestane služba po potrebi službe.

Rešenjem Ministarstva odbrane – Obaveštajno-bezbednosni sektor interni broj 1266-3 od 4. maja 2005. godine odbijena je žalba podnosioca izjavljena protiv prvostepenog rešenja.

Podnosilac je 7. juna 2005. godine Sudu Srbije i Crne Gore podneo tužbu protiv drugostepenog rešenja, koja je zavedena pod brojem Us. 579/05.

Nakon što je 21. decembra 2006. godine, na osnovu odredbe člana 4. stav 1. Uredbe o položaju pojedinih institucija bivše Srbije i Crne Gore i Službi Saveta ministara ("Službeni glasnik RS", br. 49/06 i 63/06), Vrhovni sud Srbije preuzeo nerešene predmete koji se odnose na upravne sporove pokrenute pred Sudom Srbije i Crne Gore, taj sud je 4. septembra 2008. godine doneo presudu U-SCG 872/06, kojom je uvažio tužbu podnosioca i poništio navedeno drugostepeno rešenje. U obrazloženju ove presude je navedeno da u spisima predmeta nema akta na osnovu koga je utvrđeno da je radno mesto podnosioca ukinuto, odnosno da je smanjen broj izvršilaca, niti ima dokaza da je pokušano da se tužiocu obezbedi jedno od prava iz člana 144. stav 1. tač. 1) i 2) Zakona o Vojsci Jugoslavije, zbog čega se ne može utvrditi da je tuženi organ pravilno primenio odredbu člana 144. stav 2. tačka 1) navedenog zakona. Taj sud je ukazao tuženom organu da je u ponovnom postupku dužan da postupi na način predviđen navedenim odredbama Zakona, da pravilno utvrdi sve činjenice koje su bitne za odlučivanje u ovoj upravnoj stvari i da za svoju odluku da na zakonu zasnovane razloge.

Ministarstvo odbrane – Vojnoobaveštajna agencija je u izvršenju navedene presude Vrhovnog suda Srbije donelo rešenje pov. broj 5180-1 od 28. novembra 2008. godine, kojim je ponovo odbijena žalba podnosioca kao neosnovana. U obrazloženju drugostepenog rešenja je navedeno da je u ponovnom postupku utvrđeno da je na osnovu odluke ministra odbrane broj 4229-1 od 4. aprila 2005. godine izvršena analiza stanja popune jedinice, na osnovu čega je izvršena izmena formacije i ukinuto radno mesto na koje je podnosilac bio postavljen. Takođe, navedeno je da je pribavljen akt Uprave za kadrove broj 11762-2 od 14. novembra 2008. godine, kojim je potvrđeno da u trenutku prestanka radnog odnosa podnosioca, 10. maja 2005. godine, u sistemu odbrane nije postojala mogućnost rasporeda na drugo odgovarajuće radno mesto, kao ni mogućnost prekvalifikacije.

Vrhovni sud Srbije je presudom U. 8164/08 od 30. jula 2009. godine uvažio tužbu podnosioca i poništio drugostepeno rešenje. U obrazloženju presude je navedeno da se upravni spor za sada ne može raspraviti zbog toga što se u uvodu osporenog rešenja ne navodi broj i datum ovlašćenja za njegovo donošenje i potpisivanje, niti se takvo ovlašćenje nalazi u spisima predmeta, čime su povređena pravila postupka iz odredaba člana 197. stav 1. i člana 201. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku, koja su od uticaja na rešavanje ove upravne stvari.

Drugostepeni organ je u izvršenju navedene presude Vrhovnog suda Srbija doneo rešenje pov. broj 4307-1 od 9. novembra 2009. godine, kojim je po treći put odbijena žalba podnosioca. U obrazloženju drugostepenog rešenja je data identična ocena navoda žalbe kao i u prethodno poništenom drugostepenom rešenju.

U tužbi kojom je pokrenut upravni spor protiv navedenog drugostepenog rešenja, pored ostalog, je navedeno da se pre donošenja rešenja stranci mora omogućiti da se izjasni o činjenicama i okolnostima koje su od značaja za donošenje rešenja, u smislu člana 9. Zakona o opštem upravnom postupku. S tim u vezi je istaknuto da u ovoj upravnoj stvari tuženi organ nije dostavio podnosiocu na izjašnjenje odluku ministra odbrane broj 4229-1 od 4. aprila 2005. godine i potvrdu Ministarstva odbrane - Sektor za ljudske resurse - Uprava za kadrove broj 11762-2 od 14. novembra 2008. godine.

Osporenom presudom Upravnog suda U. 13422/10 (2009) od 29. juna 2011. godine odbijena je tužba kojom je podnosilac ustavne žalbe pobijao zakonitost konačnog rešenja od 9. novembra 2009. godine. Upravni sud je u obrazloženju osporene presude naveo: da je na osnovu zaključka Saveta ministara državne zajednice Srbija i Crna Gora broj 021-2/2005 od 4. februara 2005. godine ministar odbrane doneo odluku broj 4229-1 od 4. aprila 2005. godine kojom je nadležnim starešinama naloženo da izvrše analizu stanja popune jedinice, na osnovu čega je izvršena izmena formacije i ukinuto radno mesto na kome je podnosilac bio raspoređen, zbog čega mu je prestala služba; da su u ponovnom postupku iz potvrde Ministarstva odbrane - Sektor za ljudske resurse - Uprava za kadrove broj 11762-2 od 14. novembra 2008. godine utvrđene "okolnosti" ukidanja radnog mesta podnosioca i nemogućnosti rasporeda na drugo odgovarajuće radno mesto, odnosno prekvalifikacije; da je neosnovan navod tužbe da podnosiocu nije bilo omogućeno da učestvuje u postupku time što mu navedeni akti nisu dostavljeni na izjašnjenje, s obzirom na to da se radi o opštim aktima koje nadležni organ nije bio u obavezi da dostavlja podnosiocu.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj pravnoj stvari, pored navedenih ustavnih odredaba, relevantne su i odredbe Zakona o Vojsci Jugoslavije ("Službeni list SRJ", br. 43/94, 28/96, 44/99, 74/99, 3/02 i 37/02 i "Službeni list SCG", br. 7/05 i 44/05), koji je bio na snazi u vreme odlučivanja o prestanku službe podnosioca ustavne žalbe, a kojima je bilo propisano: da civilnom licu u Vojsci prestaje služba bez njegove saglasnosti, pored ostalog, ako se ukida radno mesto na koje je raspoređeno ili se smanjuje broj izvršilaca na jednom radnom mestu (član 143. tačka 9)); da civilnom licu u Vojsci čije se radno mesto ukida ili se smanjuje broj izvršilaca na jednom radnom mestu prestaje služba ako mu se prethodno nije moglo obezbediti jedno od sledećih prava – zasnivanje radnog odnosa u drugom preduzeću, ustanovi ili državnom organu na radnom mestu koje odgovara njegovoj stručnoj spremi ili sticanje stručne osposobljenosti, dokvalifikacije ili prekvalifikacije za rad u Vojsci ili zasnivanje radnog odnosa u preduzeću, ustanovi, odnosno državnom organu (član 144. stav 1. tač. 1) i 2)), a da civilno lice kome se nije moglo obezbediti jedno od navedenih prava, ima pravo na jednokratnu otpremninu u visini dvanaestostrukog iznosa bruto plate sa danom prestanka službe, koju je lice ostvarilo za mesec koji prethodi mesecu u kome mu prestaje služba, kao i novčanu naknadu i druga prava po propisima o zapošljavanju države članice na čijoj teritoriji je bilo u službi (stav 2. tač. 1) i 2)).

Odredbama Zakona o opštem upravnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 33/97 i 31/01 i "Službeni glasnik RS", broj 30/10) propisano je: da se pre donošenja rešenja stranci mora omogućiti da se izjasni o činjenicama i okolnostima koje su od značaja za donošenje rešenja, te da se rešenje može doneti bez prethodnog saslušanja stranke samo u slučajevima u kojima je to zakonom dopušteno (član 9.); da se poseban ispitni postupak sprovodi kad je to potrebno radi utvrđivanja odlučnih činjenica i okolnosti koje su od značaja za razjašnjenje upravnih stvari ili radi davanja strankama mogućnosti da ostvare i zaštite svoja prava i pravne interese (član 132. stav 1.); da stranka ima pravo da učestvuje u ispitnom postupku i, radi ostvarenja cilja postupka, da daje potrebne podatke i brani svoja prava i zakonom zaštićene interese (član 133. stav 1.); da stranka ima pravo da iznosi činjenice koje mogu biti od uticaja za rešenje upravne stvari, da predlaže dokaze radi utvrđivanja tih činjenica i da pobija tačnost navoda koji se ne slažu s njenim navodima, takođe, ima pravo da sve do donošenja rešenja dopunjuje i objašnjava svoje navode, a ako to čini posle održane usmene rasprave, dužna je da opravda zbog čega to nije učinila na raspravi (stav 2.); da je službeno lice koje vodi postupak dužno da pruži mogućnost stranci: da se izjasni o svim okolnostima i činjenicama koje su iznete u ispitnom postupku i o predlozima i ponuđenim dokazima, da učestvuje u izvođenju dokaza i da postavlja pitanja drugim strankama, svedocima i veštacima preko službenog lica koje vodi postupak, a s njegovom dozvolom i neposredno, kao i da se upozna s rezultatom izvođenja dokaza i da se o tome izjasni, da organ neće doneti rešenje pre nego što stranci pruži mogućnost da se izjasni o činjenicama i okolnostima na kojima treba da se zasniva rešenje, a o kojima stranci nije bila data mogućnost da se izjasni (stav 3.); da je dopušteno dokazivati da su u ispravi, odnosno mikrofilmskoj kopiji isprave ili reprodukcije te kopije činjenice neistinito potvrđene ili da je sama isprava, odnosno mikrofilmska kopija isprave ili reprodukcije te kopije neispravno sastavljena (član 154. stav 3.); da se uverenja i druge isprave o činjenicama o kojima se vodi službena evidencija moraju izdavati saglasno podacima iz službene evidencije, te da takva uverenja, odnosno druge isprave imaju značaj javne isprave (član 161. stav 2.); da kad drugostepeni organ utvrdi da su u prvostepenom postupku odlučne činjenice nepotpuno ili pogrešno utvrđene, da se u postupku nije vodilo računa o pravilima postupka koja su od uticaja na rešenje stvari, ili da je dispozitiv pobijanog rešenja nejasan ili je u protivrečnosti sa obrazloženjem, on će dopuniti postupak i otkloniti navedene nedostatke sam ili preko prvostepenog organa ili zamoljenog organa, a ako drugostepeni organ nađe da se na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku upravna stvar mora rešiti drukčije nego što je rešena prvostepenim rešenjem, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i sam rešiti upravnu stvar (član 232. stav 1.); da se odredbe ovog zakona koje se odnose na prvostepeno rešenje shodno se primenjuju i na rešenja koja se donose po žalbi (član 235. stav 1.).

5. Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je osporenom presudom povređeno pravo na pravično suđenje, jer Upravni sud nije ocenio navode tužbe kojima je isticano da je drugostepeni organ utvrđivao činjenično stanje na osnovu dokaza pribavljenih "kasnije tokom 2010. godine" (u stvari se radi o 2008. godini) i da "nije dozvolio" podnosiocu da učestvuje u postupku.

Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se ustavna garancija prava na pravično suđenje, pored ostalog, sastoji u tome da sudska odluka o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom merodavnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u suprotnom mogla smatrati rezultatom arbitrernog postupanja i odlučivanja nadležnog suda.

Ustavni sud dalje ukazuje da obaveza sudova i drugih državnih organa i organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja da obrazlože svoje odluke ne može biti shvaćena kao obaveza da se u odluci iznesu svi detalji i daju odgovori na sva postavljena pitanja i iznesene argumente. S obzirom na to da se u upravnom sporu proverava zakonitost konačnog upravnog akta na podlozi činjenica utvrđenih u upravnom postupku, to ne postoji obaveza suda da obrazlaže sve navode tužbe ukoliko su oni već isticani u upravnom postupku koji je prethodio upravnom sporu i u tom postupku bili ocenjeni. Takav slučaj najčešće postoji kada su navodi tužbe u upravnom sporu identični žalbenim navodima, koje je drugostepeni organ već razmatrao i o istim odlučio. O ovom pitanju se u više slučajeva izjasnio i Evropski sud za ljudska prava (videti, između ostalih presudu Garcia Ruiz protiv Španije, od 21. januara 1999. godine).

Ustavni sud je imao u vidu da su izloženi navodi ustavne žalbe kojima se suštinski ističe povreda prava na obrazloženu sudsku odluku, kao element prava na pravično suđenje, prethodno bili izneti u tužbi u upravnom sporu i u njoj podrobnije objašnjeni. Ustavni sud je konstatovao da Upravni sud u osporenoj presudi nije posebno ocenio navod tužbe da drugostepeni organ nije ovlašćen da u ponovnom postupku naknadno pribavlja dokaze i da na osnovu njih utvrđuje činjenično stanje, već se samo bavio navodom da podnosiocu nije bilo omogućeno da učestvuje u postupku, našavši da je isti neosnovan, zbog toga što odluka ministra odbrane broj 4229-1 od 4. aprila 2005. godine i potvrda Ministarstva odbrane - Sektor za ljudske resurse - Uprava za kadrove broj 11762-2 od 14. novembra 2008. godine predstavljaju opšte akte, koje nadležni organ nije bio u obavezi da mu dostavi na izjašnjenje.

Ustavni sud ukazuje da u situaciji kada su u prvostepenom postupku odlučne činjenice nepotpuno utvrđene, drugostepeni organ može dopuniti postupak i otkloniti navedene nedostatke sam ili preko prvostepenog organa ili zamoljenog organa, saglasno odredbi člana 232. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku, iz čega sledi da se i nakon donošenja prvostepenog rešenja u upravnom postupku mogu utvrđivati činjenice koje su bile od značaja za donošenje tog rešenja. Imajući u vidu da se te činjenice u određenim slučajevima mogu utvrditi jedino na osnovu izveštaja i potvrda nadležnih organa i organizacija o podacima o kojima se vodi službena evidencija, Ustavni sud ocenjuje da se ustavnom žalbom neosnovano ukazuje na to da se nakon donošenja prvostepenog rešenja ne mogu pribavljati dokazi na kojima se zasniva to rešenje.

Ustavni sud, međutim, ukazuje da navedeno ovlašćenje iz člana 232. stav 1. Zakona ne oslobađa drugostepeni organ obaveze da dokaze koje je pribavio u dopunjenom postupku dostavi stranci radi izjašnjenja i da joj omogući učešće u postupku, budući da se odredbe o postupku donošenja prvostepenog rešenja, saglasno odredbi člana 235. stav 1. Zakona, shodno primenjuju i u drugostepenom postupku. (Ustavni sud je identičan stav izneo u Odluci Už-4577/2010 od 6. novembra 2013. godine.)

Izložena ocena je primenjiva na potvrdu Ministarstva odbrane - Sektor za ljudske resurse - Uprava za kadrove broj 11762-2 od 14. novembra 2008. godine, koja je izdata na osnovu člana 161. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku, saglasno podacima o kojima se vodi službena evidencija. Iako Zakon tako pribavljenoj potvrdi daje značaj javne isprave, odredbom člana 154. stav 3. Zakona propisano je da je dopušteno dokazivati da su u javnoj ispravi činjenice neistinito potvrđene, odnosno da je isprava neispravno sastavljena. Dakle, podnosilac ustavne žalbe je imao pravo da svim dokaznim sredstvima pokuša da dokaže da pravno relevantne činjenice sadržane u potvrdi nisu odgovarale stvarnom stanju u vreme prestanka njegove službe, što mu u konkretnom slučaju nije bilo omogućeno. Prema raspoloživim podacima u spisima predmeta i sadržini donetih akata, navedena potvrda, ni u jednoj fazi postupka, nije bila dostavljena podnosiocu na izjašnjenje, iako je za to bilo prilike u drugostepenom upravnom postupku, ali i u upravnom sporu. Stoga je Ustavni sud zaključio da je podnosilac u predmetnom postupku bio sprečen da dobije potpune informacije koje bi mu omogućile da ospori tačnost činjenica koje su potvrđene u toj javnoj ispravi, iako su na njima isključivo zasnovani razlozi zbog kojih je utvrđeno da mu se pre prestanka civilne službe nije moglo obezbediti nijedno od prava predviđenih odredbom članom 144. stav 1. tada važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije .

Kako je podnosilac ustavne žalbe u tužbi istakao da mu je onemogućeno učešće u postupku donošenja drugostepenog rešenja, Ustavni sud nalazi da Upravni sud nije izneo ustavnopravno prihvatljive razloge za ocenu da podnosiocu nije trebalo dostaviti na izjašnjenje pomenutu potvrdu.

Sa druge strane, kad je reč o odluci ministra odbrane broj 4229-1 od 4. aprila 2005. godine, Ustavni sud je ocenio da je ona doneta radi izvršenja predviđenog smanjenja broja zaposlenih i lica na službi u Ministarstvu odbrane i Vojsci Srbije i Crne Gore. Tim aktom ministra odbrane naloženo je nadležnim starešinama vojnih ustanova i jedinica da u preciznim vremenskim okvirima preduzmu određene radnje, kao i da donesu i dostave rešenja o prestanku službe licima kojima su, nakon izvršenih organizacijskih promena, ukinuta radna mesta na kojima su bila raspoređena. Iako navedena odluka nije služila kao dokaz za utvrđivanje odlučnih činjenica o tome da li je i, ukoliko jeste, kada je ukinuto radno mesto na koje je podnosilac bio raspoređen, ona je bila osnov da nadležni prvostepeni organ po službenoj dužnosti pokrene upravni postupak u kome je rešavano o radnopravnom statusu podnosioca. Iz te odluke se moglo videti da je njome unapred predviđena sadržina dispozitiva rešenja o prestanku službe podnosioca ustavne žalbe, sa tačno određenom dužinom otkaznog roka i datumom do koga je ona najkasnije morala prestati. Polazeći od toga da podnosiocu nije mogla prestati služba u Vojsci pre nego što je ukinuto radno mesto na koje je bio raspoređen, a imajući u vidu da se iz rešenja nadležnih organa i osporene presude Upravnog suda ne može ustanoviti kada je ono ukinuto, Ustavni sud smatra da je podnosilac imao interes da bude upoznat sa svim okolnostima koje su se ticale upravnog postupka od trenutka kada je on pokrenut. Ovo i iz razloga što podnosiocu nije bilo omogućeno učešće u prvostepenom postupku i izjašnjenje o činjenicama i okolnostima od značaja za donošenje rešenja o prestanku civilne službe, uprkos tome što se to rešenje nije moglo doneti u skraćenom postupku, već u posebnom ispitnom postupku u smislu čl. 132. i 133. Zakona o opštem upravnom postupku.

Uvažavajući sudsku praksu Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud smatra da ima mesta primeni stava tog suda da je ovde posebno dovedeno u pitanje "poverenje podnosioca u sprovođenje pravde", koje se, između ostalog, zasnivalo na njegovom uverenju da je imao priliku da izrazi svoje mišljenje o svakom bitnom dokumentu koji se nalazio u spisima predmeta, a na koji su se, u ovom predmetu, pozvali nadležni organi u svojim rešenjima, kao i sud u osporenoj presudi (videti presudu Nideröst-Huber protiv Švajcarske, od 18. februara 1997. godine, broj predstavke 18990/91, stav 29.).

Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je ocenio da osporena presuda nije obrazložena u meri u kojoj je to bilo potrebno da bi se ocenila zakonitost konačnog upravnog akta. Nalazeći da obrazloženja osporene presude ne zadovoljava zahteve pravičnosti, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), usvojio ustavnu žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao tački 1. izreke.

Imajući u vidu prirodu učinjene povrede ustavnog prava u konkretnom slučaju, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, ocenio da se otklanjanje štetnih posledica podnosiocu ustavne žalbe u ovom ustavnosudskom postupku može ostvariti jedino poništavanjem presude Upravnog suda U. 13422/10 (2009) od 29. juna 2011. godine i određivanjem da se u ponovnom postupku donese nova odluka o tužbi podnosioca podnetoj protiv rešenja Ministarstva odbrane – Vojnoobaveštajna agencija pov. broj 4307-1 od 9. novembra 2009. godine, odlučujući kao u tački 2. izreke.

6. Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je pošao od toga da je period u kome ovaj sud ima nadležnost da ocenjuje povredu prava na suđenje u razumnom roku započeo 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije, kojim je obezbeđena ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi. Međutim, polazeći od toga da upravni postupak i upravni spor predstavljaju jedinstvenu celinu, Ustavni sud je na stanovištu da se za utvrđivanje opravdanosti trajanja postupka u predmetu Vojne pošte 1052 Beograd interni broj 1175-1, mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantno ukupno vreme trajanja predmetnog postupka od dana kada je podnosilac prvi put izjavio žalbu u upravnom postupku, a to je istovremeno i dan donošenja prvostepenog rešenja od 11. aprila 2005. godine.

Polazeći od prethodno navedenog, period bitan za ocenu povrede prava na suđenje u razumnom roku je trajao od 11. aprila 2005. do 29. juna 2011. godine, kada je doneta osporena presuda Upravnog suda U. 13422/10 (2009), kojom je odbijena tužba podnosioca. Dakle, postupak je trajao nešto duže od šest godina i dva meseca.

Pri ocenjivanju da li je vremenski rok za odlučivanje upravnih organa i sudova o pravu ili obavezi stranke razuman, pored samog trajanja postupka, treba ceniti i sledeće kriterijume: složenost predmeta, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje upravnih organa i sudova, kao i to o kom pravu podnosioca je odlučivano.

Primenjujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku na konkretan slučaj, Ustavni sud je ocenio da u osporenom postupku nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja, jer su nadležni organi bili dužni da utvrde da li je i kada je ukinuto radno mesto na koje je podnosilac ustavne žalbe bio raspoređen, a u zavisnosti od toga, da utvrde da li je postojala mogućnost da se podnosiocu obezbedi neko od prava koja mu po zakonu pripadaju kao licu čije je radno mesto ukinuto. Takođe, Ustavni sud je ocenio da podnosilac nije doprineo dugom trajanju postupka. U pogledu značaja koji je za podnosioca imao predmet postupka, Ustavni sud nalazi da je odluka o zakonitosti rešenja na osnovu koga mu je prestala služba za njega bila od egzistencijalnog značaja.

Ispitujući postupanje nadležnih organa u ovoj upravnoj stvari, Ustavni sud je ocenio da je pogrešno i nedelotvorno postupanje prvostepenog i drugostepenog upravnog organa u značajnoj meri dovelo do dužeg trajanja osporenog postupka. Naime, prvostepeni organ je doneo rešenje o prestanku civilne službe podnosiocu ustavne žalbe zbog ukidanja radnog mesta, odnosno smanjenja broja izvršilaca na radnom mestu, a da pri tom u spisima predmeta nije bilo dokaza na osnovu kojih bi se nesumnjivo moglo utvrditi da li je radno mesto podnosioca ukinuto ili je smanjen broj izvršilaca na tom radnom mestu, niti je bilo dokaza da podnosiocu prethodno nije bilo moguće obezbediti neko od prava iz člana 144. stav 1. tač. 1) i 2) Zakona o Vojsci Jugoslavije. Navedenu protivrečnost između činjeničnog stanja koje proizlazi iz obrazloženja prvostepenog rešenja i stanja u spisima predmeta, propustio je da otkloni drugostepeni organ u postupku po žalbi, koji je na to bio ovlašćen, u smislu odredbe člana 232. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku. To je prouzrokovalo poništavanje drugostepenog rešenja u upravnom sporu i vođenje ponovnog upravnog postupka, s tim što je i novodoneto drugostepeno rešenje poništeno, jer u spisima predmeta nije bilo dokaza da ga je donelo službeno lice koje je zakonom ovlašćeno za njegovo donošenje i potpisivanje.

Kada je u pitanju doprinos nadležnih sudova u upravnom sporu trajanju predmetnog postupka, Ustavni sud je ocenio da je nepostupanje Suda Srbije i Crne Gore prouzrokovalo određeno kašnjenje u ovom predmetu. Naime, Sud Srbije i Crne Gore je primio tužbu podnosioca ustavne žalbe 7. juna 2005. godine, ali nije preduzeo nijednu radnju u postupku do prestanka svog rada 8. juna 2006. godine.

Ustavni sud konstatuje da je 8. juna 2006. godine Vlada Republike Srbije donela Uredbu o položaju pojedinih institucija bivše Srbije i Crne Gore i Službi Saveta ministara. U članu 2. stav 1. tačka 5) navedene Uredbe konstatovano je da je prestao sa radom Sud Srbije i Crne Gore kao institucija bivše državne zajednice Srbija i Crna Gore, a odredbom člana 4. stav 1. iste Uredbe propisano je da predmete Suda Srbije i Crne Gore kojima se ocenjuje zakonitost upravnih akata preuzima Vrhovni sud Srbije. Na osnovu ove Uredbe, Vrhovni sud Srbije je preuzeo nerešene upravne predmete Suda Srbije i Crne Gore 21. decembra 2006. godine. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nalazi da su postojali objektivni razlozi za nepostupanje sudskih organa u ovom upravnom sporu u periodu od 8. juna 2006. do 21. decembra 2006. godine.

Međutim, Ustavni sud je ocenio da postoji odgovornost i Vrhovnog suda Srbije za sporo postupanje u daljem toku postupka. Naime, taj sud je o tužbi u predmetu U-SCG 872/06 odlučio 4. septembra 2008. godine, odnosno tri godine i tri meseca od njenog podnošenja. Pored toga, treći po redu upravni spor u kome je doneta osporena presuda je trajao jednu godinu i sedam meseci.

Iako su postojali određeni objektivni razlozi za duže trajanje ovog postupka, Ustavni sud je ocenio da je pogrešno i nedolotvorno postupanje upravnih organa, ali i sporo postupanje nadležnih sudova u upravnom sporu, prevashodno dovelo do toga da posmatrani postupak, u kome nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja, a koji je bio od egzistencijalnog značaja za podnosioca, neprimereno dugo traje. Iz tih razloga, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu i u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 3. izreke.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 4. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje, a posebno dužinu trajanja osporenog upravnog postupka, doprinos upravnih organa i nadležnih sudova, te značaj koji predmet postupka ima za podnosioca. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neefikasnog postupanja upravnih organa i sporog postupanja nadležnih sudova u upravnom sporu. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

8. Ustavni sud nije razmatrao navode ustavne žalbe sa stanovišta prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, s obzirom na to da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje i poništio osporenu presudu Upravnog suda U. 13422/10 (2009) od 29. juna 2011. godine.

9. Polazeći od iznetog, a na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti