Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi u privrednom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu privrednog društva protiv presude Vrhovnog kasacionog suda zbog povrede prava na pravično suđenje. Žalba se u preostalom delu odbacuje jer nisu ispunjene pretpostavke za vođenje postupka, odnosno nisu dostavljeni dokazi.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija

USTAVNI SUD

Broj: Už-3243/2013

______ 2016. godine

B e o g r a d

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi privrednog društva „ Z.“ DOO Beograd , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 21. aprila 2016. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba privrednog društva „Z.“ DOO izjavljena protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Prev. 213/12 od 7. februara 2013. godine zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Privredno društvo „Z.“ DOO, Beograd , podnelo je Ustavnom sudu, 24. aprila 2013. godine, preko punomoćnika Lj . V . i V . M, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Prev. 213/12 od 7. februara 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, na jednaku zaštitu prava i na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 58. st. 1. i 2. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava iz člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je osporenom revizijskom presudom odbijena kao neosnovana revizija tuženog-protivtužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 638/12 od 14. juna 2012. godine kojom je pravnosnažno odlučeno o tužbenom zahtevu tužioca-protivtuženog radi isplate duga, kao i o prigovoru prebijanja i protivtužbenom zahtevu tuženog-protivtužioca. Podnosilac ustavne žalbe je istakao da je Vrhovni kasacioni sud odbijanjem revizije povredio označena Ustavom zajemčena prava, a posebno pravo iz člana 58. st. 1. i 2. Ustava, jer je podnosioca lišio imovine velike vrednosti, a da pritom nije dao nikakvo obrazloženje, niti je odgovorio na revizijske navode. Prema navodima podnosioca, drugostepeni sud je preinačenjem prvostepene presude, tako što je tužiocu dosudio glavni dug u deviznom iznosu, umesto dinarskog iznosa kako je tužbom traženo, prekoračio tužbeni zahtev i učinio bitnu povredu postupka iz člana 361. stav 1. u vezi člana 3. Zakona o parničnom postupku. Podnosilac je naveo da nije osnovano obrazloženje drugostepenog suda u vezi primene člana 395. Zakona o obligacionim odnosima, ističući da navedena zakonska odredba nije imperativnog karaktera, već je u dispoziciji tužioca da li će zahtevati isplatu deviznog duga u domaćem novcu prema kursu koji važi u trenutku ispunjenja obaveze, a što on nije učinio u predmetnom sporu. Stoga podnosilac smatra da je, u konkretnom slučaju, drugostepeni sud prekoračio tužbeni zahtev, a koji je revizijski sud pokušao da opravda „obračunom po interesnom računu“. Podnosilac osporava i stav drugostepenog i revizijskog suda o prihvatanju razloga prvostepenog suda u pogledu ocene izvedenih dokaza veštačenjem, a posebno u pogledu ocene o tome da nije bilo avansnog plaćanja. Pored toga, podnosilac smatra i da su postupajući sudovi učinili bitnu povredu postupka iz člana 361. stav 1. u vezi člana 259. stav 3. Zakona o parničnom postupku, jer u situaciji kada postoje suprotna mišljenja veštaka, potrebno je zatražiti mišljenje drugog veštaka. S tim u vezi, podnosilac je istakao da iako je na navedene propuste ukazivao u reviziji, Vrhovni kasacioni sud nije cenio i obrazložio takve njegove navode, čime je povredio njegovo pravo na pravično suđenje. U vezi povrede prava na jednaku zaštitu prava, podnosilac je naveo da je u predmetnom sporu njemu morala biti priznati kamata na uplaćene avanse, što je dosadašnja sudska praksa priznala u mnogobrojnim sudskim odlukama. Podnosilac je naveo da niko nema pravo na kamatu i kursne razlike, kako je to utvrđeno u predmetnom postupku, a o čemu će priložiti sudske odluke, kao dokaz o povredi prava na „jednako suđenje“. Takođe, podnosilac smatra da su sudovi pogrešno primenili član 400. Zakona o obligacionim odnosima koji zabranjuje pripisivanje kamate glavnom dugu, o čemu postoji bezbroj sudskih odluka, a što isto ukazuje na povredu prava na jednaku zaštitu prava. Međutim, podnosilac uz ustavnu žalbu nije priložio druge sudske odluke o spornim pravnim pitanjima. Pored navedenog, podnosilac je ukazao i da je obračun kamate vršen po konformnoj metodi koja je proglašena protivustavnom, a što čini pobijane presude nezakonitim i protivustavnim. Podnosilac je predložio da Ustavni sud donese odluku kojom će utvrditi da su osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda povređene označene odredbe Ustava, kao i „primenjena konformna metoda koja je proglašena protivustavnom od donošenja“, te da poništi osporenu revizijsku presudu i utvrdi pravo na naknadu štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu , te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudsko j stvari:

Presudom Privrednog suda u Beogradu P. 2318/10 od 25. novembra 2011. godine, u stavu drugom izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca-protivtuženog i obavezan je tuženi-protivtužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, da tužiocu-protivtuženom isplati novčane iznose od 119.616,80 dinara, 1232.412,59 dinara i 458.413,28 dinara, sa opredeljenom zakonskom zateznom kamatom, kao i iznos od 20.539.869,67 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 31. decembra 2001. godine pa do isplate. U stavu trećem izreke presude utvrđeno je da ne postoji potraživanje tuženog-protivtužioca prema tužiocu-protivtuženom u iznosu od 23.923.155,28 dinara istaknuto prigovorom prebijanja, dok je u stavu četvrtom izreke odbijen protivtužbeni zahtev kojim je traženo da se obaveže tužilac-protivtuženi da tuženom-protivtužiocu plati iznos od 3.178.210,29 dinara, sa opredeljenom zakonskom zateznom kamatom. U obrazloženju prvostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da su u toku postupka donete dve prvostepene presude, koje su ukinute od strane drugostepenog suda; da je u drugostepenom rešenju, kojim je drugi put ukinuta prvostepena presuda, navedeno da prvostepeni sud nije jasno utvrdio kvalifikaciju poslovnog odnosa između stranaka, te da nije jasno utvrđena činjenica da li je bilo avansnog plaćanja i da li je ugovorena devizna klauzula; da je u ponovnom postupku, nakon obavljenog veštačenja od 19. maja 2010. godine, tuženi pored kompenzacionog prigovora istakao i protivtužbeni zahtev, a koji se odnosi na iznos više plaćenog avansa od strane tuženog; da među parničnim strankama nije sporno da su bile u poslovnom odnosu u periodu od 1993. godine do 2001. godine, i to prvo po osnovu usmenog sporazuma, a kasnije po osnovu ugovora o poslovnoj saradnji koji su zaključile 30. decembra 1997. godine; da je sporna pravna kvalifikacija poslovnog odnosa između stranaka, kakav je bio dogovoren način plaćanja i vreme i rok plaćanja, kao i da li je bilo avansnog plaćanja; da je, na osnovu saglasnih iskaza zakonskog zastupnika tužioca i saslušanih svedoka koji su u spornom periodu učestvovali u predmetnim poslovnim transakcijama kao odgovorna lica na strani tuženog (generalni direktor i rukovodilac komercijalnog sektora), nesumnjivo utvrđeno da se navedeni poslovni odnos odvijao tako što je tužilac vršio uvoz robe po specifikaciji tuženog, plaćao uvezenu robu svojim novcem, organizovao prevoz do carine o svom trošku, s tim što je tuženi ponekad snosio i plaćao carinske troškove, te da je, nakon carinjenja, roba isporučivana u magacin tuženog; da je roba plaćana i po tri meseca po izvršenoj isporuci i to u visini devizne klauzule; da je, iz iskaza navedenih svedoka, utvrđeno da je tokom celog ugovornog perioda postojao dug tuženog prema tužiocu, a koji dug predstavlja predmet ovog spora; da je iz nalaza veštaka (u prethodnom postupku) utvrđeno da tuženi duguje tužiocu, i to po osnovu obračunate kamate za docnju u plaćanju dinarske obaveze za uvezenu robu u ime tužioca, a za račun tuženog iznos od 1.232.412,59 dinara (po označenim računima), po osnovu ispostavljenih knjižnih zaduženja za docnju u plaćanju fakturisane robe po knjižnim zaduženjima od 13. februara 2001. godine iznose od 1.232.412,59 dinara i 458.413,28 dinara (koji se odnose na obračunatu, a neplaćenu kamatu za period od 1. septembra 1999. godine do 31. decembra 2000. godine) i po osnovu deviznog duga iznos od 20.539.869,67 dinara sa obračunatom kamatom na dan 31. decembar 2001. godine (nalazom veštaka je utvrđeno i koliko iznosi potraživanje u devizama); da je sud, u ponovnom postupku, izveo dokaz veštačenjem od strane Zavoda za veštačenje Novi Sad, te kako su od navedene institucije data dva suprotna nalaza i mišljenja, sud je u potpunosti prihvatio nalaz i mišljenje od 22. septembra 2011. godine (koji je sačinila veštak Katarina Fedoš Nemeš), dok nalaz i mišljenje od 19. maja 2010. godine (koji je sačinila veštak Vera Zrnić) nije prihvatio (detaljnije obrazlažući takvu svoju ocenu); da je s obzirom na izneto, a imajući u vidu primedbe drugostepenog suda, ovaj sud našao da su stranke bile u poslovnom odnosu kupovnog komisiona – uvoz za svoje ime, a za tuđ račun, gde obaveza plaćanja komitenta komisionaru nastaje nakon obavljenog posla uvoza i isporuke uvezene robe (dogovor stranaka oko načina plaćanja je u svemu bio u skladu sa odredbama koje se odnose na kupovni komision) i da u konkretnom slučaju nije bilo predviđeno avansno plaćanje od strane tuženog; da je sud, imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje, našao da je tužbeni zahtev osnovan, te je isti usvojio, shodno članu 17. i članu 262. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima; da je sud našao da tužiocu-protivtuženom pripada i pravo na kamatu, shodno članu 324. stav 2. i članu 277. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima; da kompenzacioni prigovor istaknut od strane tuženog, a koji se odnosi na potraživanja na ime obračunate zatezne kamate na avansne uplate kupoprodajne cene za period od 1993. godine do 2001. godine, kao i na ime povraćaja više uplaćenih sredstava zbog primene većeg deviznog kursa, fakturisane veće provizije od uobičajene, više plaćenog poreza na promet usluga, nedokazanih a fakturisanih zavisnih troškova, iz napred navedenih razloga, nije osnovan; da je sud odbio protivtužbeni zahtev za isplatu traženog iznosa, koji je tuženi-protivtužilac opredelio u skladu sa nalazom veštaka od 19. maja 2010. godine, a koji sud nije prihvatio iz napred iznetih razloga.

Presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 638/12 od 14. juna 2012. godine, u stavu prvom izreke, delimično je potvrđena prvostepena presuda u stavu drugom izreke, u delu kojim je tuženi-protivtužilac obavezan da tužiocu-protivtuženom isplati određene iznose u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate, sa opredeljenom zakonskom zateznom kamatom, kao i u stavu trećem, četvrtom i petom izreke. U stavu drugom izreke drugostepene presude delimično je preinačena prvostepena presuda u delu drugog stava izreke, kojim je tuženi obavezan da tužiocu isplati iznos od 20.539.869,67 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 31. decembra 2001. godine, tako što je obavezan tuženi-protivtužilac da tužiocu-protivtuženom isplati: iznos od 35.511,89 USD, sa opredeljenom domicilnom kamatom, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate, iznos od 1.781,49 USD u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate, iznos od 281.087,59 evra, sa kamatom po stopi Centralne evropske banke za evro od 1. januara 2002. godine do isplate, sve u dinarskoj protivvrednosti po prodajnom kursu NBS na dan isplate i iznos od 22.364,50 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu na dan isplate. U stavu trećem izreke presude odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev preko dosuđenog iznosa iz stava drugog ove presude. U obrazloženju drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je predmet tužbenog zahteva potraživanje tužioca u iznosima od 119.616,80 dinara, 1232.412,59 dinara i 458.413,28 dinara na ime obračunate zakonske zatezne kamate zbog docnje u plaćanju duga po dinarskim fakturama, kao i potraživanje tužioca iznosa od 20.539.869,67 dinara na ime duga za neplaćenu robu po fakturama izraženim u deviznom iznosu; da je tužilac zbog docnje u plaćanju dinarskog duga obračunao zateznu kamatu za period docnje, pa je na tako obračunatu kamatu tražio procesnu kamatu od dana podnošenja zahteva; da je prema nalazu i mišljenju veštaka obračun pravilno izvršen; da tuženi nije isticao prigovore na visinu obračuna, pa je pravilna odluka prvostepenog suda kojim je usvojio tužbeni zahtev na ime obračunate zatezne kamate u označenim iznosima, sa kamatom od dana podnošenja zahteva, shodno odredbama čl. 277. i 279. Zakona o obligacionim odnosima; da Privredni apelacioni sud nalazi da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo kada je usvojio tužbeni zahtev u dinarskom iznosu od 20.539.869,67 dinara (kao dinarsku protivvrednost deviznog duga), sa zakonskom zateznom kamatom, kako je tužilac i opredelio tužbeni zahtev; da je tužilac uvoznik robe i da je robu plaćao u devizama, a da je tuženi, prema utvrđenom načinu poslovanja, plaćao dinarsku protivvrednost deviznog iznosa obračunatog po kursu na dan plaćanja; da to znači da je između stranaka ustanovljena obaveza tuženog da dug plati u dinarskoj protivvrednosti deviznog duga po kursu koji važi na dan isplate; da iz navedenog sledi da je potraživanje tužioca obezbeđeno kroz valutnu klauzulu; da se, prema odredbi člana 395. Zakona o obligacionim odnosima, konverzija strane valute u dinare ne može vršiti pre ispunjenja obaveze, odnosno može se zahtevati samo po važećem kursu na dan ispunjenja; da kako sporedno potraživanje deli pravnu sudbinu glavnog potraživanja, odnosno duga, to se za neblagovremeno plaćanje iznosa deviznog duga može obračunati domicilna kamata za period docnje, a ne zakonska zatezna kamata; da je na dan 31. decembar 2001. godine ostao neplaćen devizni dug, te da je stoga tužilac dužan da plati tužiocu samo ovaj devizni iznos u dinarskoj protivvrednosti po kursu NBS na dan isplate, sa domicilnom kamatom u dinarskoj protivvrednosti; da se na ovaj način postupa u smislu člana 15. Zakona o obligacionim odnosima i štiti načelo jednake vrednosti uzajamnih davanja; da je tužilac dostavio fakture kojima je tuženog zaduživao za devizni iznos iskazan u nemačkim markama i dolarima, a da su i veštaci utvrdili postojanje ovog duga; da dug tuženog po deviznim fakturama, na dan 31. decembar 2001. godine, iznosi 35.511,89 USD – glavni dug i 1.781,49 USD - obračunate kamate, a da dug u nemačkim markama izražen u evrima iznosi 281.087.49 evra – glavni dug i 22.364,50 evra - obračunate kamate; da su stoga tužiocu dosuđeni označeni iznos u dolarima i evrima, sa domicilnom kamatom, odnosno kamatom po stopi Centralne evropske banke, a da tužiocu nije dosuđena kamata na obračunatu zateznu kamatu, jer na istu nema pravo, prema odredbi člana 279. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima; da ovakvim presuđenjem nije odlučeno mimo granica postavljenog tužbenog zahteva, jer potraživanje koje je tužilac opredelio u dinarskom iznosu, sa zakonskom zateznom kamatom je veće od dosuđenog; da je prvostepeni sud, odlučujući o kompenzacionom prigovoru i protivtužbenom zahtevu, našao da tuženi nije dokazao potraživanje koje stavlja u preboj, niti visinu protivtužbenog zahteva; da je prvostepeni sud pravilno cenio da su stranke bile u ugovornom odnosu po ugovoru koji je po svojoj pravnoj prirodi kupovni komision (uvoz u svoje ime a za tuđ račun), a da obaveza plaćanja komitenta komisionaru nastaje nakon obavljenog posla uvoza i isporuke robe, te da u konkretnom slučaju nije bilo predviđeno avansno plaćanje; da tuženi tokom celog period u kome su poslovali nije isticao, niti je obračunavao kamatu, pa potraživanje tuženog istaknuto u kompenzacionom prigovoru na ime obračunate kamate po avansnom plaćanju nije osnovano; da su neosnovani i drugi zahtevi po kojima je istaknut kompenzacioni prigovor i protivtužbeni zahtev, jer tuženi u smislu čl. 220. i 223. Zakona o parničnom postupku iste nije dokazao.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Prev. 213/12 od 7. februara 2013. godine odbijena je kao neosnovana revizija tuženog-protivtužioca izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 638/12 od 14. juna 2012. godine. U obrazloženju osporene revizijske presude je, pored ostalog, navedeno: da podnetom revizijom tuženi-protivtužilac pobija drugostepenu presudu zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, te prekoračenja tužbenog zahteva učinjenog pred drugostepenim sudom; da je Vrhovni kasacioni sud ispitao pobijanu presudu u granicama propisanim članom 399. Zakona o parničnom postupku, te je našao da revizija tuženog-protivtužioca nije osnovana; da u provedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9) Zakona o parničnom postupku, na koju sud u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti; da pobijana presuda nije zahvaćena povredom iz člana 361. stav 1. u vezi sa članom 382. ZPP, ni bitnom povredom iz člana 361. stav 2. tačka 12) ZPP, jer nema nedostataka zbog kojih ne može biti ispitana; da je za svoje odlučivanje drugostepeni sud dao jasne razloge ceneći pri tome žalbene navode od značaja i razloge koje je uzeo u obzir po službenoj dužnosti; da u postupku nije učinjena ni bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 7) ZPP na koju ukazuje revident, jer tuženom-protivtužiocu nije uskraćeno pravo da raspravlja pred sudom iz razloga koje je drugostepeni sud detaljno obrazložio u pobijanoj presudi, a koje prihvata i revizijski sud; da se ukazivanje u reviziji da je u provedenom postupku učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 1. u vezi člana 259. stav 3. ZPP odnosi na postupak pred prvostepenim sudom, što ne može biti revizijski razlog u smislu člana 398. stav 2. ZPP (pogrešno označena zakonska odredba, radi se o odredbi člana 398. stav 1. tačka 2)); da su, imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje, nižestepeni sudovi pravilno obavezali tuženog-protivtužioca da na ime obračunate zatezne kamate zbog neblagovremenog plaćanja dinarske obaveze isplati označene iznose u dinarima, sa procesnom kamatom; da je pravilno drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu u delu potraživanja za iznos od 20.539.869,67 dinara na ime duga za neplaćenu robu po fakturama izraženim u deviznom iznosu i u tom delu nije prekoračen tužbeni zahtev kako navodi revident; da se radi o deviznom potraživanju tužioca-protivtuženog koje se, prema odredi člana 395. Zakona o obligacionim odnosima, izmiruje u dinarima po važećem kursu na dan ispunjenja i ne može se pre toga konvertovati u dinare, niti se na takvo potraživanje može dosuditi zakonska zatezna kamata u dinarima, već kamata koja je predviđena za devizna potraživanja; da iznos od 20.539.869,67 dinara, sa obračunatom kamatom od 14. juna 2012. godine, kao dana drugostepenog presuđenja, po prostom interesnom računu daje iznos od 55.005.423,32 dinara, a primenom konformnog metoda 108.497.274,50 dinara; da dosuđeni iznos u dolarima i evrima, sa kamatom od 1. januara 2002. godine do 14. juna 2012. godine na dan drugostepenog presuđenja predstavlja dinarsku protivvrednost od 48.373.775,00 dinara, iz čega sledi da presudom drugostepenog suda tužbeni zahtev nije prekoračen; da ostalim revizijskim navodima tuženi-protivtužilac osporava utvrđeno činjenično stanje, što ne može biti revizijski razlog u smislu člana 398. stav 2. ZPP.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu podnosilac ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud , pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prva stečenih na osnovu zakona, kao i da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (č lan 58. st. 1. i 2. ).

S obzirom na to da su odredbama člana 58. Ustava zajemčena prava koja su po svojoj sadržini u osnovi istovetna pravima iz člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, to Ustavni sud povredu ovih prava u postupku ustavnosudske kontrole ceni u odnosu na Ustav Republike Srbije.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) (u daljem tekstu: ZPP), koji se primenjivao u konkretnom slučaju, bilo je propisano: da u parničnom postupku sud odlučuje u granicama zahteva koji su stavljeni u postupku (član 3. stav 1.); da ako u mišljenju jednog ili više veštaka ima protivrečnosti ili nedostataka, ili se pojavi osnovana sumnja u pravilnost datog mišljenja, a ti se nedostaci ili sumnja ne mogu otkloniti ponovnim saslušanjem veštaka, zatražiće se mišljenje drugih veštaka (član 259. stav 3.); da se revizija može izjaviti – zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2, osim tačke 4) (tačka 1)) , zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 1. ovog zakona koja je učinjena u postupku pred drugostepenim sudom (tačka 2)) , zbog pogrešne primene materijalnog prava (tačka 3)) , te zbog prekoračenja tužbenog zahteva samo ako je ta povreda učinjena tek u postupku pred drugostepenim sudom (tačka 4)) (član 398. stav 1.); da se revizija ne može izjaviti zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja (član 398. stav 2.); da revizijski sud ispituje pobijanu presudu samo u onom delu u kome se ona pobija revizijom i u granicama razloga navedenih u reviziji, pazeći po službenoj dužnosti na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9) ovog zakona i na pravilnu primenu materijalnog prava (član 399.) .

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) (u daljem tekstu: ZOO) propisano je: da u zasnivanju dvostranih ugovora strane polaze od načela jednake vrednosti uzajamnih davanja (član 15. stav 1.); da je poverilac u obaveznom odnosu ovlašćen da od dužnika zahteva ispunjenje obaveze, a dužnik je dužan ispuniti je savesno u svemu kako ona glasi (član 262. stav 1.); da dužnik koji zadocni sa ispunjenjem novčane obaveze duguje, pored glavnice, i zateznu kamatu po stopi utvrđenoj saveznim zakonom (član 277. stav 1.); da na dospelu a neisplaćenu ugovornu ili zateznu kamatu, kao i na druga dospela povremena novčana davanja ne teče zatezna kamata, izuzev kad je to zakonom određeno (član 279. stav 1.); da se na iznos neisplaćene kamate može zahtevati zatezna kamata samo od dana kada je sudu podnesen zahtev za njenu isplatu (član 279. stav 2.); da ako novčana obaveza glasi na plaćanje u nekoj stranoj valuti ili zlatu, njeno ispunjenje se može zahtevati u domaćem novcu prema kursu koji važi u trenutku ispunjenja obaveze (član 395.)

5. Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud konstatuje da podnosilac svoje tvrdnje o povredi ovog prava, u suštini, zasniva na tome da je revizijski sud pogrešno primenio odredbe merodavnog prava, kao i da je propustio da obrazloži osporenu odluku i odgovori na revizijske navode.

Kada je reč o pogrešnoj primeni merodavnog prava, podnosilac je istakao da je Vrhovni kasacioni sud u osporenoj presudi pogrešno primenio odredbe procesnog prava (član 3. stav 1. ZPP) kada je ocenio da drugostepeni sud nije prekoračio tužbeni zahtev, kao i da je pogrešno primenio odredbu člana 395. ZOO. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da je pravilnu primenu materijalnog i procesnog prava, pre svega, nadležan da ceni viši sud, u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Međutim, Ustavni sud nalazi da proizvoljna i arbitrerna primena materijalnog i procesnog prava može dovesti do povrede prava na pravično suđenje, te da u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od činjenica i okolnosti konkretnog slučaja i od ustavnopravnih razloga navedenih u ustavnoj žalbi, ima osnova da se u postupku po ustavnoj žalbi povreda prava iz člana 32. stav 1. Ustava, ceni i sa stanovišta pravilne primene materijalnog i procesnog prava.

Ustavni sud je utvrdio da je Privredni apelacioni sud preinačio prvostepenu presudu u delu u kome je usvojen tužbeni zahtev radi isplate deviznog duga opredeljen u dinarskom iznosu, sa zakonskom zateznom kamatom, tako što je obavezao podnosioca ustavne žalbe da tužiocu isplati označene iznose u dolarima i evrima, u dinarskoj protivvrednosti na dan isplate, sa domicilnom kamatom, odnosno kamatom po stopi Centralne evropske banke, a tužbeni zahtev preko dosuđenog iznosa odbio. Odlučujući o reviziji podnosioca, Vrhovni kasacioni sud je u osporenoj presudi ocenio da je drugostepeni sud pravilno preinačio prvostepenu presudu u delu koji se odnosi na predmetni tužbeni zahtev, te da nije prekoračio tužbeni zahtev, navodeći da se u konkretnom slučaju radi o deviznom potraživanju tužioca-protivtuženog koje se, prema odredbi člana 395. ZOO, izmiruje u dinarima po vežećem kursu na dan ispunjenja i ne može se pre toga konvertovati u dinare, niti se na takvo potraživanje može dosuditi zakonska zatezna kamata u dinarima, već kamata koja je predviđena za devizna potraživanja. Po oceni Ustavnog suda, napred navedena ocena Vrhovnog kasacionog suda zasnovana je na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava, a revizijski sud je dao jasne, precizne i dovoljne razloge kojima je obrazložio takvo svoje pravno stanovište.

Ustavni sud nalazi da je Vrhovni kasacioni sud dao ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje za svoju ocenu da drugostepeni nije prekoračio tužbeni zahtev, navodeći pritom koliko bi tačno iznosilo potraživanje tužioca opredeljeno u dinarima, sa zakonskom zateznom kamatom u vreme drugostepenog presuđenja (obračunatom i po prostom interesnom računu, i po konformnoj metodi), i koliko bi iznosila dinarska protivvrednost dosuđenog iznosa u stranoj valuti, sa kamatom u vreme drugostepenog presuđenja, a iz čega nesumnjivo sledi da je potraživanje koje je tužilac u tužbenom zahtevu opredelio u dinarskom iznosu, sa zakonskom zateznom kamatom veće od dosuđenog. U prilog tome govori i činjenica da je drugostepeni sud odbio kao neosnovan predmetni tužbeni zahtev preko dosuđenog iznosa. Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu da je drugostepeni sud posebno istakao da se dosuđivanjem novčanog iznosa u stranoj valuti u dinarskoj protivvrednosti na dan isplate štiti jedno od osnovnih načela ZOO – načelo jednake vrednosti uzajamnih davanja (član 15. ZOO). Po oceni Ustavnog suda, dosuđivanjem traženog iznosa upravo bi bilo narušeno ovo načelo na štetu podnosioca ustavne žalbe. Takav pravni stav Ustavni sud je zauzeo i u Odluci Už-865/2009 od 15. decembra 2011. godine (videti na internet stranici: www.ustavni.sud.rs).

Pored toga, Ustavni sud je ocenio da navodi podnosioca o pogrešnoj primeni odredbe člana 395. ZOO nisu osnovani. Naime, prema navedenoj zakonskoj odredbi, poverilac deviznog potraživanja ima pravo da od dužnika zahteva ispunjenje te obaveze u dinarskoj protivvrednosti prema kursu koji važi u vreme isplate, tako da jednostranu konverziju deviznog duga može izvršiti samo po kursu koji važi na dan izvršenja te obaveze. Dakle, konverzija deviznog potraživanja u dinarsko se može zahtevati samo po kursu koji važi u trenutku ispunjenja obaveze, osim ukoliko ugovorom stranaka nije drugačije određeno, u smislu član 12. i 262. ZOO, a što u predmetnom postupku nije utvrđeno, niti je podnosilac ukazivao na to u ustavnoj žalbi.

U pogledu navoda podnosioca kojima ukazuje na propust Vrhovnog kasacionog suda da obrazloži osporenu presudu i odgovori na revizijske navode, Ustavni sud ukazuje da, iako nije izričito garantovano članom 32. stav 1. Ustava, pravo na obrazloženu sudsku odluku predstavlja sastavni deo prava na pravično suđenje i ukazuje na svoj stav da je prilikom davanja odgovora da li obrazloženje sudske odluke zadovoljava standarde prava na pravično suđenje, potrebno voditi računa o prirodi i okolnostima konkretnog slučaja (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Garcia Ruiz protiv Španije, predstavka broj 30544/96 od 29. januara 1999. godine, stav 26.), pri čemu sudska odluka ne može biti bez ikakvog obrazloženja, niti ono sme da bude lapidarnog karaktera (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Georgidiadis protiv Grčke, predstavka broj 21522/93 od 29. maja 1997. godine, stav 43.). Takođe, Ustavni sud konstatuje da obaveza suda da obrazloži sudsku odluku ne znači da se u odluci moraju dati detaljni odgovori na sve iznete argumente (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Van de Hurk protiv Holandije, predstavka broj 16034/90 od 19. aprila 1994. godine, stav 61.), a što se posebno odnosi na obrazloženja sudova pravnog leka u kojima su prihvaćeni argumenti izneti u odlukama nižih sudova.

S obzirom na izneto, a imajući u vidu sadržinu obrazloženja osporene presude Vrhovnog kasacionog suda, Ustavni sud je ocenio da je revizijski sud odgovorio na odlučna pitanja iz revizije, te da je, prihvatajući argumente drugostepenog suda , u dovoljnoj meri obrazložio odluku, i to kako u pogledu istaknutih revizijskih razloga (procesne povrede i pogrešna primena materijalnog prava), tako i u pogledu onih na koje sud pazi po službenoj dužnosti. Prethodno je već ocenjeno da je revizijski sud jasno i u dovoljnoj meri obrazložio svoj stav o tome da je drugostepeni sud pravilno preinačio prvostepenu presudu i da nije prekoračio zahtev, u smislu člana 3. stav 1. ZPP. Pored toga, Vrhovni kasacioni sud je u osporenoj presudi istakao da se ukazivanje u reviziji da je u postupku učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 1. u vezi člana 259. stav 3. ZPP odnosi na parnični postupak pred prvostepenim sudom, te da to ne može biti razlog za izjavljivanje revizije u smislu člana 398. stav 1. tačka 2) ZPP, kao ni da navodi revizije kojima se osporava utvrđeno činjenično stanje ne mogu biti revizijski razlog u smislu člana 398. stav 2. ZPP. Stoga, nisu osnovane tvrdnje podnosioca da revizijski sud nije odgovorio na njegove navode o bitnoj povredi odredaba postupka iz člana 361. stav 1. u vezi člana 259. stav 3. ZPP i na navode kojima osporava utvrđeno činjenično stanje.

Ostali navodi podnosioca kojima ukazuje na pogrešnu ocenu izvedenih dokaza i posledično pogrešno utvrđeno činjenično stanje u vezi istaknutim prigovorom prebijanja i protivtužbenim zahtevom, po oceni Ustavnog suda, su bez osnova. Naime, ustavnom žalbom osporena je presuda doneta u postupku po reviziji, a kako se, prema odredbi člana 398. stav 3. ZPP, revizija ne može izjaviti zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, to Vrhovni kasacioni sud nije ni mogao da preispituje utvrđeno činjenično stanje u predmetnom postupku, niti je to učinio, te se revizijska presuda ne može osporavati iz tih razloga.

S obzirom na izneto, Ustavni sud je ocenio da je osporena presuda Vrhovnog kasacionog suda Prev. 213/12 od 7. februara 2013. godine zasnovana na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju odredaba merodavnog prava i da je obrazložena u skladu sa garancijama iz člana 32. stav 1. Ustava, te da su tvrdnje podnosioca o povredi prava na pravično suđenje neosnovane, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07, 99/2011, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu i odlučio kao u prvom delu izreke.

6. Razmatrajući navode podnosioca o povredi prava na imovinu iz člana 58. Ustava, Ustavni sud konstatuje da rešavanje imovinskih sporova pred sudovima u parničnom postupku nužno ima za posledicu donošenje nepovoljne odluke za jednu od stranaka u sporu, te činjenica da je jedna stranka u imovinskoj parnici neizbežno neuspešna, sama po sebi, nije dovoljna da bi se utvrdila povreda prava na imovinu. Sud ukazuje da se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona koje se jemči odredbom člana 58. stav 1. Ustava, prvenstveno odnosi na akte javne vlasti, odnosno mere koje preduzima država u cilju ograničenja ili oduzimanja imovine nekog lica, te da, za razliku od sporova koji se vode zbog mešanja države u nečiju imovinu, u imovinskim sporovima između privrednih društava, kao što je u ovom slučaju parnični postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe, povreda imovinskih prava koja nesporno spadaju u domen građanskih prava prvenstveno treba da bude sagledana u odnosu na garancije iz člana 32. stav 1. Ustava. Imajući u vidu svoju ocenu o neosnovanosti navoda podnosioca o povredi pravo na pravično suđenje, Ustavni sud je ocenio da ne postoje ustavnopravni razlozi koji bi bili osnov za tvrdnju da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na imovinu.

U pogledu navoda ustavne žalbe kojima se ističe povreda prava na jednaku zaštitu prava zajemčenog odredbom člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da uz ustavnu žalbu nije priložena nijedna sudska odluka u prilog tvrdnjama podnosioca o nejednakom postupanju sudova povodom određenih spornih pravnih pitanja (pravo na kamatu na uplaćene avanse, nedopuštenost kumulacije zakonske zatezne kamate i kursnih razlika i zabrana obračuna kamate na kamatu), iako je podnosilac istakao da postoje „mnogobrojne sudske odluke“ i da će ih priložiti uz ustavnu žalbu. Kako podnosilac nije dostavio dokaze da su sudovi u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosili drugačije (različite) odluke od odluke koja se osporava ustavnom žalbom, to je Ustavni sud našao da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge kojima bi bila potkrepljena tvrdnja o uskraćivanju jednake zaštite prava podnosiocu ustavne žalbe.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je , saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje, rešavajući kao u drugom delu izreke.

Navod podnosioca o tome da je, u konkretnom slučaju, obračun kamate vršen po konformnoj metodi koja je proglašena protivustavnom, a što čini pobijane presude nezakonitim i protivustavnim, po oceni Ustavnog suda, nije pravno relevantan sa aspekta ustavnosudske zaštitu u postupku po ustavnoj žalbi. Ovo iz razloga što podnosilac takvu svoju tvrdnju nije uopšte obrazložio, niti je doveo u vezu sa povredom nekog od Ustavom zajemčenih prava i sloboda. Pritom, Ustavni sud je imao u vidu da je Odlukom Ustavnog suda IUz-82/2009 od 12. jula 2012. godine utvrđeno da odredba člana 3. stav 1. Zakona o visini stope zakonske zatezne kamate („Službeni glasnik SRJ“, broj 9/01), u delu koji glasi: „primenom konformne metode“, nije u saglasnosti sa Ustavom, a da je inicijativa za ocenu ustavnosti Zakona o visini stope zatezne kamate („Službeni glasnik SRJ“, broj 57/09) i Zakona o visini stope zatezne kamate („Službeni glasnik SRJ“, broj 32/93) odbačena, te da je Vrhovni kasacioni sud, nakon donošenja navedene odluke Ustavnog suda, na sednici Građanskog odeljenja od 20. novembra 2012. godine, zauzeo pravni stav da se zatezna kamata na iznos duga, za period docnje do 3. marta 2001. godine, obračunava primenom konformne metode. S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da je u predmetnom parničnom postupku odlučivano o više tužbenih zahteva, među kojima i o zahtevima za isplatu obračunate kamate za period docnje u plaćanju obaveze, ali da iz činjenica utvrđenih u postupku ne proizlazi da se zahtevi odnose na neplaćenu kamatu za period posle 3. marta 2001. godine, niti je podnosilac to isticao u ustavnoj žalbi.

7. Ustavni sud je, na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Za tačnost otpravka:

Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi u privrednom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti