Odbijanje ustavne žalbe u sporu zbog preuranjenosti tužbe protiv Garantnog fonda

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je ustavnu žalbu, utvrdivši da nema povrede prava na pravično suđenje niti prava na imovinu. Sud je pojasnio da odbijanje tužbenog zahteva kao preuranjenog ne sprečava podnosioca da ponovo podnese tužbu kada potraživanje dospe po okončanju stečajnog postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi B. I . iz S . K, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 24. aprila 2014. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba B. I . izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Novom Sadu P. 1831/09 od 21. maja 2009. godine i rešenja Višeg suda u Novom Sadu Gž. 3445/10 od 2. juna 2011. godine, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. B. I . iz S . K . je podneo 16. jula 2011. godine, preko punomoćnika S . H .-B, advokata iz N. S, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Opštinskog suda u Novom Sadu P. 1831/09 od 21. maja 2009. godine i presude Višeg suda u Novom Sadu Gž. 3445/10 od 2. juna 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, prava na naknadu štete zajemčenog članom 35. stav 2. Ustava, prava na jednaku zaštitu prava zajemčenog članom 36. stav 1. Ustava i prava na imovinu zajemčenog članom 58. Ustava i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava u postupku koji se vodio pred Višim sudom u Novom Sadu u predmetu Gž. 3445/10.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi, između ostalog, istakao: da je 4. marta 2009. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Novom Sadu protiv Udruženja osiguravača Srbije, radi isplate potraživanja utvrđenog u stečajnom postupku protiv AD za osiguranje „E.“, B, „u stečaju“; da je prvostepeni sud odbio tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, kao preuranjen i da nije postupio u skladu sa odredbom člana 279. Zakona o parničnom postupku, te da je podnosioca u formalno-pravnom smislu donetom presudom lišio prava na podnošenje nove tužbe; da osporenim rešenjem nije odgovoreno na žalbene navode da prvostepeni sud nije ulazio u meritum, tako da nije mogao doneti presudu, već rešenje kojim se tužba odbacuje kao preuranjena; da mu je osporenim rešenjem uskraćeno pravo na obrazloženu odluku, koje takođe predstavlja sastavni deo prava na pravično suđenje; da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, jer je od podnošenja žalbe do donošenja drugostepenog rešenja prošlo dve godine; da mu je povređeno pravo na imovinu iz člana 58. Ustava, jer je onemogućen da ostvari i koristi prava koja su mu priznata u stečajnom postupku. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, a istakao je i zahtev za naknadu materijalne i nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu odredbe člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporene akt e i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

Osporenom presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P. 1831/09 od 21. maja 2009. godine je odbijen tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu na ime materijalne štete isplati ukupan iznos od 137.173,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom, to - na iznos od 133.855,00 dinara počev od 3. decembra 2006. godine do isplate, na iznos od 545,00 dinara i 2.773,00 dinara počev od 9. septembra 2005. godine do isplate, kao i da mu naknadi troškove parničnog postupka. Iz obrazloženja osporene presude, proizlazi: da iz sadržine dopisa Trgovinskog suda u Beogradu od 18. maja 2009. godine proizlazi da je nad AD za osiguranje „E.“, B, 31. januara 2005. godine otvoren likvidacioni postupak, a rešenjem Trgovinskog suda u Beogradu St. 30/07 od 30. marta 2007. godine stečajni postupak koji još uvek nije okončan; da je nacrt rešenja o glavnoj deobi oglašen na oglasnoj tabli suda 23. maja 2008. godine, a da je rešenje o glavnoj deobi doneto i oglašeno na oglasnoj tabli suda 21. jula 2008. godine i da je isto postalo pravnosnažno 29. jula 2008. godine, kao i da je u toku isplata po rešenju; da zahtev oštećenog lica za naknadu štete iz sredstava Garantnog fonda dospeva prema Udruženju osiguravajućih organizacija danom zaključenja stečajnog postupka nad osiguravajućom organizacijom sa kojom je štetnik imao zaključen ugovor o obaveznom osiguranju motornog vozila, a kako obaveza tuženog dospeva tek momentom pravnosnažnog okončanja stečajnog ostupka, to je tužbeni zahtev tužioca u ovom trenutku preuranjen.

Osporenom presudom Višeg suda u Novom Sadu Gž. 3445/10 od 2. juna 2011. godine je odbijena žalba tužioca i potvrđena presuda Opštinskog suda u Novom Sadu P. 1831/09 od 21. maja 2009. godine. Iz obrazloženja osporenog rešenja proizilazi: da je odredbom člana 106. Zakona o osiguranju imovine i lica propisano da se šteta prouzrokovana upotrebom motornog vozila, vazduhoplova i drugog prevoznog sredstva, kada je ugovor o obaveznom osiguranju bio zaključen sa organizacijom za osiguranje nad kojom je otvoren postupak stečaja, koja nije naknađena iz stečajne mase, odnosno deo štete koji nije naknađen iz stečajne mase, naknađuje se iz sredstava Garantnog fonda; da sadržina navedene odredbe člana 106. ukazuje na supsidijarnu obavezu Garantnog fonda, koja obaveza stupa na snagu, tek kada se onaj na koga obaveza glasi ne odazove svojoj obavezi i da s obzirom na ovakvu pravnu prirodu obaveze Garantnog fonda, proizlazi da je ona uslovljena neispunjenjem obaveze osiguravajuće organizacije nad kojom je zaključen stečaj, jer se iz sredstava Garantnog fonda obezbeđuje potraživanje oštećenog prema insolventnoj osiguravajućoj organizaciji. Drugostepeni sud nalazi da suprotno žalbenim navodima sadržina ove odredbe ukazuje na pravo oštećenog da zahteva naknadu štete od Garantnog fonda za slučaj da mu ona nije naknađena iz stečajne mase, iz čega dalje sledi da dužničko-poverilački odnos između Garantnog fonda i oštećenih nastaje danom zaključenja stečaja. Kako se stečajni postupak zaključuje donošenjem rešenja o zaključenju stečajnog potupka na završnom ročištu, shodno odredbi člana 125. tada važećeg Zakona o stečaju, pravilan je zaključak prvostepenog suda da je tužba tužioca preuranjena.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu ukazuje podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave (član 35. stav 2.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne, da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine i da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (član 58.) .

Odredbama člana 99. Zakona o osiguranju imovine i lica ("Službeni list SRJ", br. 30/96, 57/98, 21/99, 44/99, 53/99 i 55/99) koji se, saglasno odredbi člana 245. stav 1. Zakona o osiguranju („Službeni glasnik RS“, broj 55/04), primenjivao u konkretnom slučaju, bilo je propisano da garantni fond čine sredstva koja se obrazuju doprinosom organizacija za osiguranje radi ekonomske zaštite putnika i trećih oštećenih lica (stav 1.) i da se sredstva garantnog fonda koriste za naknadu štete prouzrokovane upotrebom motornog vozila, vazduhoplova ili drugog prevoznog sredstva za koji je zaključen ugovor o obaveznom osiguranju sa organizacijom za osiguranje nad kojom je otvoren stečajni postupak (stav 2. tačka 3)). Odredbom člana 106. istog zakona bilo je propisano da se šteta prouzrokovana upotrebom motornog vozila, vazduhoplova ili drugog prevoznog sredstva, a ugovor o obaveznom osiguranju je bio zaključen s organizacijom za osiguranje nad kojom je otvoren postupak stečaja, koja nije naknađena iz stečajne mase, odnosno deo štete koji nije naknađen iz stečajne mase, naknađuje iz sredstava garantnog fonda.

Zakonom o stečajnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 84/04 i 85/05 ) bilo je propisano da stečajno veće donosi rešenje o zaključenju stečajnog postupka na završnom ročištu i da se r ešenje iz stava 1. ovog člana objavljuje u " Službenom glasniku Republike Srbije", a dostavlja se sudu ili drugom nadležnom organu koji vodi registar pravnih lica ili preduzetnika nad kojima je okončan stečajni postupak (član 125.) .

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04, 111/09, 36/2011 i 53/13 - Odluka US) je propisano da je drugostepeni sud dužan da vrati spise prvostepenom sudu u roku do 30 dana od dana donošenja odluke (član 383.) .

5. Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da podnosilac ustavne žalbe smatra da je donošenjem presude kojom mu je odbijen tužbeni zahtev onemogućen da sa uspehom podnese novu tužbu radi naknade štete, s obzirom na to da je prvostepeni sud morao doneti rešenje kojim se odbacuje tužba kao preuranjena, kao i da mu je drugostepeni sud uskratio pravo na obrazloženu sudsku odluku koja predstavlja deo prava na pravično suđenje.

S tim u vezi, Ustavni sud je konstatovao da je pravilnu primenu materijalnog prava, pre svega, nadležan da ceni viši sud u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Međutim, Ustavni sud nalazi da proizvoljna i arbitrerna primena materijalnog prava na štetu podnosioca ustavne žalbe može dovesti do povrede prava na pravično suđenje, te da u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od činjenica i okolnosti konkretnog slučaja i od ustavnopravnih razloga navedenih u ustavnoj žalbi, ima osnova da se u postupku po ustavnoj žalbi povreda prava iz člana 32. stav 1. Ustava ceni i sa stanovišta primene materijalnog prava.

Ustavni sud je na osnovu navedenih odredaba Zakona o osiguranju imovine i lica, konstatovao da pravo na naknadu štete iz sredstava Garantnog fonda mogu, pored ostalih, ostvariti i oštećena lica koja su imala ugovor o obaveznom osiguranju motornog vozila zaključen sa organizacijom za osiguranje nad kojom je otvoren postupak stečaja, te da zahtev oštećenog lica iz sredstava Garantnog fonda dospeva danom zaključenja stečajnog postupka u kojem se utvrđuje pravni osnov i visina štete. Ustavni sud je dalje konstatovao da je odgovornost udruženja osiguravajućih organizacija da izvrši prethodno utvrđene obaveze organizacije za osiguranje nad kojom je otvoren stečajni postupak, odnosno da iz sredstava Garnatnog fonda naknadi deo štete koji nije naknađen iz stečajne mase, bila neposredno utvrđena odredbom člana 106. Zakona o osiguranju imovine i lica, te da je po svojoj pravnoj prirodi ova odgovornost supsidijarnog karaktera. To znači da zahtev oštećenog lica za namirenje dela nenaknađene štete u postupku stečaja iz sredstava Garantnog fonda dospeva danom zaključenja stečajnog postupka, odnosno da je dospelost zahteva za naknadu štete iz sredstava Garantnog fonda načelno uslovljena prethodnim zaključenjem stečajnog postupka. S tim u vezi, Ustavni sud je utvrdio da navedena odredba člana 106. Zakona o osiguranju imovine i lica ne uređuje pitanje načina obračuna štete, njene visine, kao i postupka u kojem će se to utvrditi.

Naime, u konkretnom slučaju je osporenom presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P. 1831/09 od 21. maja 2009. godine odbijen tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, odnosno tužbeni zahtev u toj pravnoj stvari zapravo je odbijen kaopreuranjen, tj. meritorno je odlučeno o zahtevu tužioca, ovde podnosioca koji u tom trenutkunije dospeo. Ustavni sud nalazi da odbijanjem tužbenog zahteva na taj način, nije nastala smetnja za ponovno podnošenje tužbe, jer u svakom slučaju nastupanjem uslova za podnošenje tužbe prestaju razlozi zbog kojih je tužbeni zahtev prethodno bio odbijen. Dakle, odbijanje prethodno podnete tužbe za istu pravnu stvar ne znači samim tim da je u pitanju pravnosnažno presuđena stvar, jer je o istoj odlučeno presudom Opštinskog suda u Novom Sadu, tako što je odbijena zbog preuranjenosti. To znači da se ne radi o pravnosnažno presuđenoj stvari, već da se po tužbi nije moglo postupiti, jer nisu bili ispunjeni zakonski uslovi, odnosno tužbeni zahtev nije bio dospeo na presuđenje.

Ustavni sud je ocenio da pravnosnažna presuda o odbijanju tužbenog zahteva zbog preuranjenosti, nije smetnja da se podnese nova tužba između istih lica i sa istim zahtevom, kad on bude dospeo.

Pored toga, Ustavni sud, nalazi da je drugostepeni sud imao u vidu navode žalbe, u pogledu meritornog odučivanja prvostepenog suda, i da je iste cenio, jer iz obrazloženja osporenog rešenja proizlazi da je pravilan zaključak prvostepenog suda da je tužba tužioca preuranjena.

Imajući u vidu sve napred izloženo, Ustavni sud je ocenio da osporen im presudama Opštinskog suda u Novom Sadu P. 1831/09 od 21. maja 2009. godine i Višeg suda u Novom Sadu Gž. 3445/10 od 2. juna 2011. godine nije povređen o prav o podnosi oca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, zbog čega je ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) .

Kako je Ustavni sud prethodno utvrdio da osporenim presudama nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe garantovano odredbom člana 32. stav 1. Ustava, to je ocenjeno da nema osnova za tvrdnju o povredi Ustavom zajemčenog prava na naknadu štete zajemčenog članom 35. stav 2. Ustava, a ni o povredi prava na imovinu zajemčenog članom 58. Ustava.

6. Kako podnosilac ustavne žalbe nije dostavio dokaze da su sudovi u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosio drugačije (različite) odluke od odluka koje se osporavaju ustavnom žalbom, to je Ustavni sud ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge kojima bi bila potkrepljena tvrdnja o uskraćivanju jednake zaštite prava podnosiocu ustavne žalbe. Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

7. Analizirajući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta sadržine Ustavom utvrđenog prava na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da u postupku po žalbi koji se vodio pred Višim sudom u Novom Sadu , podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo iz člana 32. stav 1. Ustava.

Viši sud u Novom Sadu je rešenje Gž. 3445/10 doneo na sednici veća održanoj 2. juna 2011. godine, a uvidom u povratnicu utvrđeno je da je punomoćnik podnosioca ustavne žalbe osporeno rešenje primio 16. juna 2011. godine.

Ustavni sud je pošao od odredbe člana 383. Zakona o parničnom postupku kojom je propisano da je drugostepeni sud dužan da vrati spise prvostepenom sudu u roku do 30 dana od dana donošenja odluke. Međutim, imajući u vidu citiranu odredbu, Ustavni sud je ocenio da je rok od 30 dana od dana donošenja odluke u kome je drugostepeni sud dužan da vrati spise prvostepenom sudu instrukcioni rok, iz čega proizlazi da njegovo kršenje ne znači automatski i povredu prava na suđenje u razumnom roku.

Ustavni sud je, rukovodeći se svojom praksom, ali i praksom Evropskog suda za ljudska prava, konstatovao da navedena dužina trajanja žalbenog postupka ukazuje da je taj postupak okončan u okviru granica razumne dužine.

Naime, kako je postupak pred Višim sudom u Novom Sadu, okončan za dve godine, to je Ustavni sud našao da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, jer je o njenoj žalbi rešeno u okviru prihvaćenih standarda. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odb acio kao očigledno neosnovanu .

8. Na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odbijanje ustavne žalbe u sporu zbog preuranjenosti tužbe protiv Garantnog fonda

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti