Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe u krivičnom predmetu

Kratak pregled

Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu izjavljenu protiv pravnosnažne krivične presude, ističući da nije nadležan da postupa kao instancioni sud. Sud je naglasio da njegova uloga nije preispitivanje činjeničnog stanja i zakonitosti odluka redovnih sudova, već utvrđivanje povrede Ustavom zajemčenih prava.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Aleksandra Olajića iz Kikinde, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 2. decembra 2010. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Aleksandra Olajića izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Kikindi K.128/08 od 20. novembra 2009. godine i presude Apelacionog suda u Novom Sadu Kž. I 2567/10 od 14. aprila 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Aleksandar Olajić iz Kikinde, preko punomoćnika Dimitrija Živkova, advokata iz Kikinde, podneo je Ustavnom sudu 7. jula 2010. godine ustavnu žalbu protiv presude Opštinskog suda u Kikindi K.128/08 od 20. novembra 2009. godine i presude Apelacionog suda u Novom Sadu Kž. I 2567/10 od 14. aprila 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i posebnih prava okrivljenog, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 33. st. 1. i 8. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je navedeno: da je pogrešio sud prvog stepena kada nije prihvatio zahtev žalioca za odlaganje pretresa, čime mu je povređeno pravo na završnu reč, jer je on otkazao punomoćje svom braniocu; da je u postupku pred sudom prvog stepena očigledno postojalo favorizovanje zastupnika optužbe, odnosno javnog tužioca u odnosu na okrivljenog, iako su oni kao stranke u postupku morali biti ravnopravni, posebno u pogledu veštačenja; da Apelacioni sud u Novom Sadu nije uvažio navode podnosioca o pristrasnosti suda prvog stepena; da je veštačenje, koje je predlagao podnosilac, bilo nužno i jedino bi dovelo do utvrđivanja materijalne istine i potpunog i pravilnog činjeničnog stanja u odnosu na optužbu koja je okrivljenom stavljena na teret; da je materijalna istina u postupku utvrđena po meri zastupnika javne optužbe odbijanjem dokaznih predloga odbrane, čime su okrivljenom povređena označena ustavna prava. Podnosilac ustavne žalbe je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporene presude i utvrdi povredu prava na pravično suđenje i posebnih prava okrivljenog.

2. Odredbom člana 170. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava ili slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu odredbe člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) sadržinski je identična odredbi člana 170. Ustava.

3. U sprovedenom prethodnom postupku Ustavni sud je utvrdio: da je osporenom prvostepenom presudom Opštinskog suda u Kikindi K.128/08 od 20. novembra 2009. godine okrivljeni, ovde podnosilac ustavne žalbe, oglašen krivim za izvršenje krivičnog dela nesavestan rad u privrednom poslovanju iz člana 234. stav 2. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, br. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 i 111/09) i krivičnog dela iz člana 24. stav 2. u vezi stava 1. Zakona o robnim rezervama („Službeni glasnik RS“, broj 18/92), utvrđene su mu kazne zatvora od po tri meseca i izrečena mu je jedinstvena kazna zatvora u trajanju od pet meseci koja se neće izvršiti ako u roku od dve godine ne izvrši novo krivično delo; da je ospornom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž. I 2567/10 od 14. aprila 2010. godine delimično uvažena žalba branioca okrivljenog izjavljena protiv osporene prvostepene presude, koja je preinačena i odbijena je optužba za krivično delo iz člana 24. stav 2. u vezi stava 1. Zakona o robnim rezervama, dok je u preostalom delu navedena presuda ostala neizmenjena.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je pravo na pravično suđenje i utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Član 33. Ustava jemči da svako ko je okrivljen za krivično delo ima pravo da u najkraćem roku, u skladu sa zakonom, podrobno i na jeziku koji razume, bude obavešten o prirodi i razlozima dela za koje se tereti, kao i o dokazima prikupljenim protiv njega (stav 1.), kao i da sva prava koja ima okrivljeni za krivično delo ima, shodno zakonu i u skladu s njim, i fizičko lice protiv koga se vodi postupak za neko drugo kažnjivo delo (stav 8.).

5. Ustavni sud je utvrdio da se podnosilac ustavne žalbe, kao pravnosnažno osuđeno lice u krivičnom postupku, ovom sudu obraća nezadovoljan odlukom nadležnog krivičnog suda kojom je utvrđena njegova krivična odgovornost i posledično mu izrečena krivična sankcija. Podnosilac ustavne žalbe, osporavajući presude krivičnih sudova i krivični postupak, u suštini osporava postupak izvođenja dokaza pred prvostepenim sudom, odnosno veštačenja, kao i ocenu tako izvedenog dokaza, bez ukazivanja na koji način je ovakvo postupanje suda konkretno uticalo na označena Ustavom zajemčena prava. Podnosilac ustavne žalbe ne dovodi u vezu iznete tvrdnje sa sadržinom prava na pravično suđenje i posebnih prava okrivljenog čija povreda se ističe, niti prilaže dokaze kojima bi potkrepio svoje navode. Ustavni sud je ustanovio da podnosilac ustavne žalbe od Ustavnog suda, u suštini, zahteva da još jednom, kao instancioni sud, ispita zakonitost odluka nadležnih sudova. Ustavni sud i u ovom konkretnom slučaju ukazuje da o osnovanosti pokretanja krivičnog postupka protiv nekog lica i o postojanju njegove krivične odgovornosti odlučuje isključivo krivični sud, kao što je samo taj sud nadležan da izvede i oceni sve potrebne dokaze. Ustavni sud nije nadležan da, umesto i nakon nadležnih sudova, ocenjuje izvedene dokaze i odlučuje o neizvedenim dokazima u krivičnom postupku, da odlučuje o optužbi protiv podnosioca ustavne žalbe, da utvrđuje činjenično stanje, kao ni da ocenjuje zakonitost nižestepenih sudskih odluka koje su osporene ustavnom žalbom. U tom smislu, Ustavni sud ukazuje da formalno pozivanje na povredu određenog Ustavom zajemčenog prava ne čini samo po sebi ustavnu žalbu dozvoljenim pravnim sredstvom. Ustavni sud konstatuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost pravnosnažnih presuda krivičnih sudova. U postupku ustavnosudske zaštite Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda, Ustavni sud utvrđuje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje došlo do povrede ili uskraćivanja ljudskih ili manjinskih prava i sloboda zajemčenih Ustavom. Podnosilac ustavne žalbe u konkretnom slučaju isključivo zahteva da Ustavni sud postupa kao instancioni, trećestepeni sud, što nije Ustavom utvrđena nadležnost ovog suda.

Imajući u vidu da Ustavni sud u konkretnom slučaju nije nadležan za odlučivanje, Sud je podnetu ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 1) Zakona o Ustavnom sudu.

6. S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe u krivičnom predmetu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti