Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravno sredstvo zbog retroaktivne primene zakona

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na pravno sredstvo. Vrhovni kasacioni sud je nezakonito odbacio reviziju primenom novog, višeg imovinskog cenzusa na pravnosnažnu presudu donetu pre stupanja na snagu izmena zakona, čime je narušen princip zabrane retroaktivnosti.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća , i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi R. M. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 10. decembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba R. M. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 48908/10 (ranije predmet Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 1044/96) povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu n ematerijalne štete u iznosu od 1.200 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. R. M. iz Beograda je, 24. aprila 2013. godine, preko punomoćnika M. S, advokata iz Beograda, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 48908/10 (ranije predmet Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 1044/96), kao i zbog povrede prava iz člana 6. stav 1. i člana 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Podnositeljka ustavne žalbe je veoma detaljno i hronološki obrazložila činjenično stanje, tok predmetnog postupka, kao i sadržinu odluka donetih tokom postupka, navodeći: da je parnični postupak u kome je podnositeljka imala svojstvo tužioca pokrenut 20. marta 1996. godine, a okončan je presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3412/13 od 20. decembra 2013. godine; da joj je zbog dužine trajanja postupka od 17 godina povređeno pravo na suđenje u razumnom roku; da joj je povređeno i pravo na delotvorno pravno sredstvo jer zakonom nije predviđeno nijedno pravno sredstvo da se postupak ubrza. Zahtevala je naknadu nematerijalne štete i naknadu troškova za rad advokata za sastav ustavne žalbe.

Ustavni sud ukazuje da se pravo iz člana 6. stav 1. i pravo iz člana 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda sadržinski ne razlikuje od člana 32. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava, te je povredu tih prava cenio u odnosu na ustavne odredbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) je po svojoj sadržini identična odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 48908/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje o ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe je 20. marta 1996. godine, podnela tužbu Trećem opštinskom sudu u Beogradu protiv tuženog I. N, radi naknade štete. Predmet je dobio broj P. 1044/96.

Pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu bilo je održano 32 ročišta, dok, takođe, 32 ročišta nije bilo održano, i to: četiri zbog nedolaska tuženog, osam zbog sprečenosti postupajućeg sudije, pet zbog procesnih nedostataka, bez navođenja razloga, tri na zahtev tuženog, jedno zbog neobezbeđenosti članova veća, jedno zbog nedostavljanja traženog izveštaja od Javnog preduzeća za stambene usluge iz B, dva zbog nedolaska sudskog veštaka, jedno zbog odsustva tužilje, dva zbog odsustva umešača, jedno radi izrade dopunskog nalaza veštaka, jedno jer veštak nije dostavio svoj nalaz, jedno jer se predmet nalazio kod veštaka, jedno na zahtev punomoćnika tužilje, a jedno zbog nedolaska svedoka.

Na ročištima su saslušane parnične stranke, kao i umešač, izvršen je uvid u određenu dokumentaciju, izvršeno je veštačenje i dopunsko veštačenje od strane sudskih veštaka ekonomsko-finansijske struke i građevinske struke, saslušani su veštaci i svedoci.

Tuženi je 24. aprila 1997. godine podneo protivtužbu i zatim su tužba i protivtužba spojene i određeno je da će se postupak dalje voditi pod brojem P. 1044/96.

Rešenjem P. 1044/96 od 29. septembra 1998. godine dozvoljeno je mešanje u parnicu V. V, kao umešaču na strani tužilje.

Tužbeni zahtev je preciziran 30. maja 2002, 9. oktobra 2007. i 10. juna 2009. godine. Protivtužba je precizirana 27. septembra 2007. i 7. aprila 2009. godine.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 48908/10 od 28. decembra 2011. godine, u stavu prvom izreke, usvojen je tužbeni zahtev i obavezan je tuženi da tužilji za period korišćenja stana u Beogradu, u ulici B. br. 42 , od 1. avgusta 1988. do 17. februara 1994. godine, isplati iznos od 808.916,68 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom; u stavu drugom izreke odbijen je kao neosnovan protivtužbeni zahtev tuženog-protivtužioca kojim je traženo da se obaveže tužilja-protivtužena da tuženom na ime sticanja bez osnova, po osnovu radova tužioca na rekonstrukciji objekta do ulice pod br. 42 u ulici B. u Beogradu, isplati iznos od 2.916,473,88 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom i iznos od 770.849,81 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom, na ime legalizacije objekta br. 42 u ulici B. u Beogradu; u stavu trećem izreke obavezan je tuženi da tužilji naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 363.349,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3412/12 od 20. februara 2013. godine, u stavu prvom izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena je ožalbena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 48908/10 od 28. decembra 2011. godine u stavu drugom izreke te presude; u stavu drugom izreke drugostepene presude preinačena je prvostepena presuda u stavu prvom njene izreke i odluka o troškovima postupka iz stava trećeg njene izreke i odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev da se obaveže tuženi da tužilji na ime sticanja bez osnova, za period korišćenja stana u Beogradu, u ulici B. br. 42 , od 1. avgusta 1988. do 17. februara 1994. godine isplati iznos od 808.916,68 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom; u stavu trećem izreke je određeno da svaka stranka snosi svoje troškove prvostepenog postupka.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju se povredu podnositeljka ustavne žalbe pozvala, od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega. Članom 36. Ustava jemči se jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, kao i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonom zasnovanom interesu.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka , bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja predmetnog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen deset godina i osam meseci, tako je za ocenu postojanja povrede prava podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku u postupku relevantan ceo period, od dana podnošenja tužbe – 20. marta 1996. godine, pa do pravnosnažnog okončanja parničnog postupka.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud nalazi da nadležni sudovi u osporenom postupku nisu delotvorno i efikasno postupali i nisu preduzeli sve zakonske mere kako bi se parnični postupak okončao u razumnom roku i da bi se o tužbi podnositeljke odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja.

Ustavni sud nalazi da je predmetni parnični postupak trajao 17 godina što predstavlja nerazumno dugo trajanje postupka kako po stavovima ovog Suda tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava.

Po oceni Suda, odgovornost za prekomerno trajanje postupka snosi isključivo prvostepeni sud koji je meritorno odlučio nakon 15 godina i devet meseci, dok je drugostepeni sud bio efikasan i ažuran i odlučio je za godinu dana.

Ustavni sud, i u ovom predmetu, konstatuje da je primarna dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procesnih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove kao organe državne vlasti.

Ustavni sud nalazi da je predmetni postupak u određenoj meri bio složen jer je postupajući sud odlučivao o tužbi i o protivtužbi, na strani tužilačke strane je pored tužilje učestvovao i umešač, a takođe, sud je tokom postupka morao da izvede veći broj dokaza radi razrešienja kako spornih činjeničnih tako i spornih pravnih pitanja.

Ustavni sud konstatuje da je predmet spora za podnositeljku bio od nesumnjivog materijalnog značaja, dok je podnositeljka u manjoj meri doprinela dužini trajanja postupka jer jedno ročište nije bilo održano zbog njenog odsustva, jedno na zahtev njenog punomoćnika, a dva zbog odsustva umešača na strani podnositeljke kao tužilje.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nalazi da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 48908/10 (ranije predmet Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 1044/96), te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava, ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.200 evra, obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpela podnositeljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka, složenost postupka kao i doprinos podnositeljke dužini trajanja postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela usled neefikasnog postupanja nadležnog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenim licima treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

7. U vezi navoda podnositeljke da joj je povređeno pravo na delotvorno pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava iz razloga što zakon ne predviđa nijedno pravno sredstvo da se postupak ubrza, Ustavni sud ukazuje da je podnositeljka 8. novembra 2006. godine, stupanjem na snagu Ustava Republike Srbije, mogla da podnese Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku.

Polazeći od navedenog, Sud je u drugom delu tačke 1. izreke odbacio ustavnu žalbu izjavljenu zbog povrede prava iz člana 36. stav 2. Ustava, na osnovu člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, zbog nepostojanja pretpostavki utvrđenih Ustavom za vođenje postupka i odlučivanje.

U pogledu zahteva podnositeljke za određivanje naknade troškova za rad advokata za sastav ustavne žalbe, Ustavni sud ukazuje da nema uslova za određivanje tražene naknade troškova imajući u vidu da je članom 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu određeno da učesnici u postupku sami snose svoje troškove. Takođe, odredbom člana 83. stav 1. Zakona utvrđeno je da svako (poslovno sposobno) lice, uz ispunjenost i drugih uslova, može izjaviti ustavnu žalbu (i preduzimati druge radnje u postupku), što istovremeno znači i da nije obavezno da te radnje preduzima preko punomoćnika, uključujući i punomoćnika advokata. Odredbom člana 45. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13) predviđeno je da se ne odbacuju podnesci kojima se pokreće postupak pred Ustavnim sudom i kada isti ne sadrže podatke neophodne za vođenje postupka ili imaju druge nedostatke koji onemogućavaju postupanje u predmetu, već se podnosiocu daje mogućnost da te nedostatke naknadno otkloni. Takođe, licima koja žele da izjave ustavnu žalbu Sud pruža svojevrsnu pravnu pomoć kroz ustanovljeni obrazac ustavne žalbe i pisano uputstvo za popunjavanje obrasca ustavne žalbe, koji su dostupni preko internet stranice Ustavnog suda ili se na zahtev dostavljaju zainteresovanom licu.

8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravno sredstvo zbog retroaktivne primene zakona

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti