Odbijanje ustavne žalbe o primeni roka zastarelosti za naknadu štete

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu, potvrdivši da je potraživanje naknade štete protiv države zastarelo. Sudovi su pravilno primenili opšti rok zastarelosti iz člana 376. ZOO, jer duži rok iz člana 377. ZOO važi samo ako postoji pravnosnažna osuđujuća presuda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Mila Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća , u postupku po ustavnoj žalbi H. H. iz K, Republika Austrija, R. K. i E. M, obe iz P, Republika Crna Gora, M. B. iz sela Z. kod Priboja, Z. R. iz sela G. kod Prijepolja, R. A. iz S. i Dž. Č. iz sela Š. kod Tutina, na sednici Veća održanoj 25. marta 2015. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba H. H, R. K, E. M, M. B, Z. R, R. A. i Dž. Č. izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5894/11 od 8. februara 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na naknadu štete, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 35. stav 2. Ustava, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. H. H. iz K, Republika Austrija, R. K. i E. M., obe iz P, Republika Crna Gora, M. B. iz sela Z. kod Priboja, Z. R. iz sela G. kod Prijepolja, R. A. iz S, Bosna i Hercegovina, i Dž. Č. iz sela Š. kod Tutina, podneli su, 19. aprila 2012. godine, preko punomoćnika T. D, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5894/11 od 8. februara 2012. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije utvrđenog članom 21. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na život, na pravično suđenje, na rehabilitaciju i naknadu štete, na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčenih čl. 24, 32, 35. i 36. Ustava.

U ustavnoj žalbi, između ostalog, navedeno je da je prilikom ocene prigovora zastarelosti, u konkretnom slučaju, trebalo primeniti odredbu člana 377. Zakona o obligacionim odnosima, s obzirom na to da privilegovani rok teče i prema državi kao odgovornom licu, a ne samo prema učiniocu krivičnog dela, kao što su to učinili kada su odlučivali o tužbenim zahtevima pripadnika bivše JNA kojima je šteta prouzrokovana u oružanim sukobima na prostorima bivše SFRJ. Podnosioci su istakli da u tim slučajevima nisu vođeni krivični postupci, ali da je u parničnom postupku nastupanje zastarelosti potraživanja cenjeno prema odredbi člana 377. Zakona o obligacionim odnosima, za razliku od predmetnog slučaja, iako pokrenuti krivični postupak nije okončan ni posle 19 godina.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosioci ustavne žalbe, kao tužioci, podneli su 26. aprila 2007. godine tužbu sudu kojom su tražili da se obaveže tužena Republika Srbija – Ministarstvo odbrane, da im, na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove usled smrti njihovog oca, isplati opredeljeni novčani iznos.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 45812/10 od 16. maja 2011. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca. Iz obrazloženja označene prvostepene presude proizlazi da je u toku postupka utvrđeno da je otac tužilaca M.H. ubijen 18. februara 1993. godine u selu u kom je živeo. Dalje je utvrđeno da je povodom tog događaja istražni sudija narednog dana sačinio zapisnik o uviđaju, kao i da je F. z . h . p . 2006. godine podneo krivičnu prijavu javnom tužilaštvu Užica protiv N.N. učinioca, pripadnika rezervnog sastava Vojske Jugoslavije, zbog krivičnog dela teško ubistvo iz niskih pobuda i krivičnog dela izazivanje nacionalne, rasne i verske mržnje, razdora i netrpeljivosti i da su spisi tog predmeta prosleđeni Tužilaštvu za ratne zločine, koje je obavestilo parnični sud da se navedeni postupak nalazi u predkrivičn oj fazi. Utvrđeno je i da su tužioci 12. januara 2007. godine podneli zahtev tuženoj za obeštećenje, ali da o tom zahtevu nije odlučeno.

Imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje, prvostepeni sud je našao da je osnovan prigovor zastarelosti koji je istakla tužena, s obzirom na to da su od momenta nastanka štete februara 1993. godine pa do podnošenja tužbe 26. aprila 2007. godine protekli rokovi iz člana 376. Zakona o obligacionim odnosima, a da nema mesta primeni odredbe člana 377. istog zakona, jer se privilegovan rok zastarelosti primenjuje samo kada je pravnosnažnom osuđujućom presudom krivičnog suda utvrđeno postojanje krivičnog dela i odgovornost lica za učinjeno krivično delo, osim kad postoje procesne smetnje zbog kojih je bilo nemoguće da se protiv učinioca krivičnog dela postupak pokrene i okonča. U takvim slučajevima, kako je navedeno u obrazloženju, parnični sud je ovlašćen da kao prethodno pitanje utvrdi da li je šteta prouzrokovana takvom radnjom koja u sebi sadrži elemente krivičnog dela, ali da delovanje parničnog suda u tim slučajevima nije usmereno na utvrđivanje krivične odgovornosti. Pored navedenog, prvostepeni sud je istakao i da privilegovan rok zastarelosti teče samo prema učiniocu, ali ne i prema državi koja je odgovorna saglasno odredbi člana 172. Zakona o obligacionim odnosima.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5894/11 od 8. februara 2012. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužilaca, te je potvrđena prvostepena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 45812/10 od 16 maja 2011. godine. U obrazloženju osporene drugostepene presude navedeno je da je pravilno prvostepeni sud zaključio da je nastupila zastarelost potraživanja. Ovo stoga, kako je navedeno, jer je Zakonom o obligacionim odnosima predviđen trogodišnji subjektivni rok zastarelosti potraživanja naknade štete, i to od saznanja za štetu i štetnika, kao i objektivni rok zastarelosti od pet godina , koji počinje da teče od dana nastanka štete, a u konkretnom slučaju šteta je nastala 18. februara 1993. godine, dok je tužba za naknadu štete podneta 26. aprila 2007. godine, odnosno po proteku i subjektivnog i objektivnog roka zastarelosti. Prema oceni drugostepenog suda iznet oj u obrazloženju osporene presude, neosnovani su navodi žalbe tužilaca da je u ovoj pravnoj stvari trebalo primeniti odredbu član 377. Zakona o obligacionim odnosima, uz obrazloženje da krivični postupak u vezi događaja od 18. februara 1993. godine još uvek traje, te da nije pravnosnažnom osuđujućom presudom suda utvrđeno postojanje krivičnog dela i odgovornost lica za učinjeno krivično delo. Takođe, Apelacioni sud je naveo da za zastarelost prava na naknadu štete prema držav i nije predviđen poseban rok zastarelosti, odnosno da se duži rok zastarelosti iz člana 377. Zakona o obligacionim odnosima ne može primeniti prema odgovornom licu, već samo prema učiniocu krivičnog dela.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki i da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije, te da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (član 21. st. 1. do 3.); da je ljudski život neprikosnoven, kao i da u Republici Srbiji nema smrtne kazne (član 24. st. 1. i 2. ); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave (član 35. stav 2.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.).

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima (“Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i “Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)), koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari, propisano je: da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, te da u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kad je šteta nastala (član 376. st. 1. i 2.); da kad je šteta prouzrokovana krivičnim delom, a za krivično gonjenje je predviđen duži rok zastarelosti, zahtev za naknadu štete prema odgovornom licu zastareva kad istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja (član 377. stav 1.).

5. Ocenjujući razloge i navode ustavne žalbe sa stanovišta prava na pravično suđenje, Ustavni sud, pre svega , naglašava da je pravilnu primenu materijalnog prava nadležan da ceni instanciono viši sud u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Ustavni sud nije nadležan da ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, osim u slučaju kada je primena merodavnog materijalnog ili procesnog prava bila očigledno proizvoljna na štetu podnosioca ustavne žalbe, što može dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje. Stoga je Ustavni sud, u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od konkretnih okolnosti slučaja i iznetih ustavnopravnih razloga, nadležan da ceni povredu prava iz člana 32. stav 1. Ustava i sa stanovišta primene materijalnog prava. Na ovakav zaključak upućuje i stav Evropskog suda za ljudska prava izražen u presudi „Khamidov protiv Rusije “, od 15. novembra 2007. godine (broj aplikacije 72118/01, stav 170.), u kome je taj sud konstatovano da nije njegov zadatak da donosi odluku umesto domaćih sudova koji su u najboljoj poziciji da ocene prezentovane dokaze, ustanove činjenično stanje i tumače domaće pravo, te da, u principu, Sud neće intervenisati, osim ukoliko su odluke domaćih sudova arbitr erne ili očigledno neosnovane.

Ispitujući da li je drugostepeni sud proizvoljno primenio materijalno pravo na štetu podnosilaca ustavne žalbe, Ustavni sud je, najpre, konstatovao da, u konkretnom slučaju, podnosioci smatraju da parnični sud, prilikom ocene prigovora zastarelosti koji je istakla tužena , nije trebalo da primeni odredbu člana 376. Zakona o obligacionim odnosima, već je trebalo da primeni odredbu člana 377. istog zakona, s obzirom na to da se privilegovani rok primenjuje prema svako m odgovorno m lic u, kao i zato što u predmetnom slučaju nije bilo moguće da se vodi krivični postupka, pa je parnični sud bio ovlašćen da utvrdi da li je šteta podnosiocima pričinjena radnj om koj a u sebi sadrž i elemente krivičnog dela.

S tim u vezi Ustavni sud, najpre, ukazuje na svoj pravni stav od 7. jula 2011. godine, prema kome u slučaju da je šteta prouzrokovana krivičnim delom, ako je za krivično gonjenje predviđen duži rok zastarelosti od rokova propisanih članom 376. Zakona o obligacionim odnosima, zahtev za naknadu štete prema svakom odgovornom licu, a ne samo štetniku, zastareva kada istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja samo ako je pravnosnažnom presudom utvrđeno postojanje krivičnog dela i okrivljeni oglašen krivim za krivično delo, kao i da se isti rok zastarelosti krivičnog gonjenja primenjuje ako je krivični postupak obustavljen, odnosno ako se nije mogao pokrenuti zato što je okrivljeni umro ili je duševno oboleo, odnosno ako postoje druge okolnosti koje isključuju krivično gonjenje i odgovornost okrivljenog, kao što su amnestija i pomilovanje, dok se u svim ostalim slučajevima primenjuje opšti rok zastarelosti potraživanja iz člana 376. Zakona o obligacionim odnosima.

Iz navedenog sledi da podnosioci osnovano ukazuju da nije ustavnopravno prihvatljivo stanovište parničnog suda da privilegovani rok zastarelosti iz člana 377. Zakona o obligacionim odnosima važi samo prema štetniku, a ne prema licu koje odgovara po osnovu objektivne odgovornosti.

Međutim, Ustavni sud konstatuje da je tužbeni zahtev ovde podnosilaca ustavne žalbe odbijen zbog zastarelosti potraživanja jer je, u konkretnom slučaju , protekao rok iz člana 376. Zakona o obligacionim odnosima da se sudskim putem ostvari pravo na naknadu štete, a nije bilo mesta primeni odredbe člana 377. istog zakona (nezavisno od toga prema kome može da se primeni) usled toga što u vreme presuđenja nije postojala pravnosnažna osuđujuća presuda krivičnog suda , s obzirom na to da je pokrenuti krivični postupak još u toku.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da stav parničnog suda da se privilegovani rok zastarelosti potraživanja primenjuje samo prema štetnik u, ali ne i prema drugim odgovornim licima, u krajnjem ishodu nije doveo do toga da su proizvoljno i arbitre rno primenjeni materijalnopravni propisi na štetu podnosilaca ustavne žalbe.

U pogledu navoda ustavne žalbe da je parnični sud, u konkretnom slučaju, trebalo da kao prethodno pitanje reši da li je šteta pričinjena radnjom koja u sebi sadrži elemente krivičnog dela, Ustavni sud ukazuje da je, prema navedenom stavu Ustavnog suda, ali i prema nepodeljenoj praksi redovnih sudova, takvo postupanje parničnog suda moguće samo onda kada postoje procesne smetnje zbog kojih je apsolutno nemoguće da se protiv učinioca krivičnog dela pokrene i okonča krivični postupak. Ustavni sud ukazuje da određivanje dužeg roka zastarelosti predstavlja izuzetak od opšteg pravila, te ga kao takvog treba usko tumačiti. Stoga se taj rok primenjuje samo onda kada je nesumnjivo da je šteta prouzrokovana krivičnim delom koje je izvršilo lice koje je odgovorno za prouzrokovanje štete, a to je nesumnjivo samo onda kada je pravnosnažnom sudskom odlukom to lice oglašeno krivim, kao i onda kada postoje objektivne okolnosti koje isključuju mogućnost krivičnog gonjenja ili krivičnu odgovornost. Stoga, Ustavni sud naglašava da se ovakav izuzetak ne bi mogao primeniti u situaciji kada je krivični postupak bilo moguće pokrenuti, kao u konkretnom slučaju, a kada u momentu okončanja parničnog postupka koji se vodi za naknadu nematerijalne štete nije nađeno da postoje okolnosti koje onemogućavaju vođenje pokrenutog krivičnog postupka.

Ustavni sud konstatuje da su pod nosioci imali mogućnost da u rokovima utvrđenim odredbom člana 376. Zakona o obligacionim odnosima pokrenu parnični postupak za naknadu štete, kao i da imaju mogućnost da kada se okonča krivični postupak, svoj zahtev istaknu (ako ga nisu ostvarili u tom krivičnom postupku) u novom parničnom postupku, s obzirom na to da se odluka suda zasniva na činjeničnom stanju u vreme presuđenja.

U vezi sa navodom ustavne žalbe da je država, bez obzira na to da li je smrt oca podnosilaca nastupila usled napada rezervnog sastava Vojske ili ne, odgovorna a štetu nastalu usled akata nasilja ili terora koje su njeni organi bili dužni da spreče, Ustavni sud, ne osporavajući ovaj navod, ukazuje na ranije zauzeti stav da se i u slučaju odgovornosti države za štetu nastalu usled akata terora, na zastarelost ovakvih potraživanja primenjuju rokovi iz člana 376. Zakona o obligacionim odnosima, a ne privilegovani rok zastarelosti iz člana 377. istog zakona

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni suda je ocenio da nisu osnovani navodi podnosilaca ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava.

U pogledu navoda ustavne žabe o povredi prava na naknadu štete, Ustavni sud je zaključio da podnosioci povredu ovog prava zasnivaju na tvrdnji o postojanju povrede prava na pravično suđenje. Kako je Ustavni sud prethodno ocenio da osporenom presudom podnosiocima nije povređeno pravo na pravično suđenje, to je ocenio da nema osnova za tvrdnju o povredi prava iz člana 35. stav 2. Ustava.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US), odbio ustavnu žalbu u ovom delu kao neosnovanu , odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. Ispitujući postojanje procesnih pretpostavki za postupanje po ustavnoj žalbi u delu u kome se podnosioci poziv aju na povredu prava na život u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je ocenio da su navodi ustavne žalbe o povredi prava zajemčenog član om 2 4. Ustava, ratione materiae nespojivi sa sadržinom osporene drugostepene presude kojom je odlučivano o pravu podnosilaca na naknadu nematerijalne štete.

U pogledu istaknute povrede prava na jednaku zaštitu prava zajemčenog članom 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da podnosioci povredu ovog prava zasnivaju na činjenici da su parnični sudovi, za razliku od predmetnog slučaja, u parnicama po tužbama pripadnika bivše JNA i njihovih porodica za naknadu štete primenili privilegovani rok zastarelosti potraživanja naknade štete iz člana 377. Zakona o obligacionim odnosima, iako nije vođen krivični postupak.

S tim u vezi Ustavni sud, najpre, konstatuje da različito odlučivanje suda poslednje instance o istim pravnim pitanjima može da dovede do povrede prava na jednaku zaštitu prava, ali samo ukoliko postoji identitet činjeničnog stanja. Međutim, Ustavni sud smatra da između činjeničnog stanja na osnovu koga je doneta osporena presuda i presud a na koje se podnosioci pozivaju, postoji bitna razlika. Naime, u uporednim slučajevima bilo je apsolutno nemoguće voditi krivični postupak protiv neposrednih štetnika zbog izvršenja krivičnog dela oružana pobuna, jer su ta lica bila nedostupna organima krivičnog gonjenja. Stoga je Ustavni sud ocenio da podnosioci nisu pružili relevantne dokaze koji potkrepljuju njihovu tvrdnju o povredi prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava.

U odnosu na istaknutu povredu prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud, pre svega, konstatuje da su podnosioci ustavne žalbe imali ustavno i zakonsko pravo na podnošenje žalbe protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu - P. 45812/10 od 16. maja 2011. godine, koje su iskoristili, i na osnovu koga je doneta osporena presuda Apelacionog suda u Beogradu.

Ustavni sud dalje konstatuje da se navedenim pravom u parničnom postupku daje mogućnost svakoj od strana u postupku da izjavi žalbu protiv prvostepene odluke suda, radi preispitivanja kako utvrđenih činjenica, tako i primenjenog prava, u situaciji kada je takva žalba dopuštena.

S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da se ustavno pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo ne iscrpljuje u strogo formalnom smislu u mogućnosti izjavljivanja žalbe, odnosno drugog pravnog sredstva, već podrazumeva mogućnost ostvarivanja delotvorne pravne zaštite putem izjavljene žalbe, odnosno drugog pravnog sredstva. Pravo na pravno sredstvo, u konkretnom slučaju pravo na žalbu, se, po oceni Ustavnog suda, prvenstveno može delotvorno ostvariti ako nadležni višestepeni sud oceni sve relevantne žalbene navode, a što, s druge strane, ne znači da korišćenje žalbe mora da rezultira pozitivnim ishodom za lice koje je izjavilo žalbu.

U konkretnom slučaju, Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe izjavio žalbu protiv prvostepene presude, te da je o žalbi odlučivao nadležni sud, Apelacioni sud Beogradu, koji je žalbu podnosioca odbio kao neosnovanu, ceneći pri tome sve bitne žalbene navode i dajući dovoljno i jasno obrazložene razloge za svoju ocenu.

Stoga je Ustavni sud ocenio da se navodi ustavni žalbe o povredi prava iz člana 36. stav 2. Ustava ne mogu smatrati ustavnopravno prihvatljivim razlozima kojima podnosioci potkrepljuju svoju tvrdnju o povredi Ustavom zajemčenog prava na pravno sredstvo.

U vezi sa istaknutom povredom načela zabrane diskriminacije, Ustavni sud ukazuje da se odredbom člana 21. Ustava ne jemči nijedno posebno (samostalno) ljudsko pravo, već je utvrđeno načelo na kome, saglasno Ustavu, počiva ostvarenje svih subjektivnih ljudskih i manjinskih prava i sloboda. Stoga je povreda načela zabrane diskriminacije akcesorne prirode, jer može biti vezana samo za istovremeno učinjenu povredu ili uskraćivanje nekog određenog prava ili slobode, Da bi Ustavni sud u postupku po ustavnoj žalbi cenio da li je osporenim pojedinačnim aktom povređeno načelo zabrane diskriminacije, navodi o učinjenoj diskriminaciji moraju da budu u vezi sa učinjenom povredom ili uskraćivanjem konkretno označenog ljudskog ili manjinskog prava ili slobode. Kako u predmetnom slučaju Ustavni sud nije našao da je podnosiocima ustavne žalbe osporenom presudom povređeno neko od označenih ustavnih prava, to je ocenio da nisu ispunjeni procesni uslovi da se upusti u ispitivanje osnovanosti istaknute povrede načela zabrane diskriminacije utvrđenog članom 21. Ustava.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu u ovom delu, saglasno odredbi člana 36. stav 1 tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

7. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odbijanje ustavne žalbe o primeni roka zastarelosti za naknadu štete

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti