Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi zbog prestanka radnog odnosa

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu radnika MUP-a kome je prestao radni odnos zbog pokretanja krivičnog postupka. Sud je utvrdio da nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku niti pravo na pravično suđenje u ponovljenom postupku.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović, i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Rajka Grbića iz Bečeja, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 17. februara 2011. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

1. Odbija se ustavna žalba Rajka Grbića izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Bečeju u predmetu P1. 245/05.

2. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Rajka Grbića izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Bečeju P1. 245/05 od 27. oktobra 2005. godine, presude Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 5118/2006 od 10. maja 2007. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Rev. II 1141/07 od 18. decembra 2007. godine.

3. Odbacuje se ustavna žalba Rajka Grbića izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Bečeju P1. 71/03 od 30. decembra 2003. godine, presude Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 2100/04 od 17. juna 2004. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Rev. II 104/05 od 9. marta 2005. godine.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Rajko Grbić iz Bečeja je 14. marta 2008. godine preko punomoćnika – advokata Nikole Kosanovića iz Bečeja Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv rešenja Ministarstva unutrašnjih poslova, Uprava za zajedničke poslove 04 broj 118-169/2003 od 26. maja 2003. godine, rešenja Ministarstva unutrašnjih poslova, Resor javne bezbednosti 01/1 broj 4651/2003 od 30. juna 2003. godine, presude Opštinskog suda u Bečeju P1. 71/03 od 30. decembra 2003. godine, presude Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 2100/04 od 17. juna 2004. godine, presude Vrhovnog suda Srbije Rev. II 104/05 od 9. marta 2005. godine, rešenja Ministarstva unutrašnjih poslova, Uprava za zajedničke poslove 03/2 broj 118-783/05 od 4. jula 2005. godine, rešenja Ministarstva unutrašnjih poslova 01 broj 8196/2005 od 11. avgusta 2005. godine, presude Opštinskog suda u Bečeju P1. 245/05 od 27. oktobra 2005. godine, presude Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 5118/2006 od 10. maja 2007. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Rev. II 1141/07 od 18. decembra 2007. godine, zbog povrede prava na suđenje bez odlaganja kao posebnog prava okrivljenog iz člana 33. stav 6, povrede prava da se svako smatra nevinim za krivično delo dok se njegova krivica ne utvrdi pravnosnažnom odlukom suda iz člana 34. stav 3, povrede prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. i povrede prava na rad iz člana 60. st. 1 i 4. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da je pred nadležnim sudovima vodio dva parnična postupka radi ocene zakonitosti rešenja kojim mu je prestao radni odnos, da je prvi radni spor okončan revizijskom presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. II 104/05 od 9. marta 2005. godine, da je tužena – MUP RS u izvršenju navedene presude donela novo rešenje o prestanku radnog odnosa, da smatra da presuda Vrhovnog suda Srbije ne može biti osnov za prestanak radnog odnosa, odnosno da su sudovi u drugom po redu radnom sporu „odbili da preispitaju zakonitost tužbom pobijanog akta tuženog poslodavca, opravdavajući takvo svoje postupanje vanpravnim razlozima“.

Podnosilac ustavne žalbe predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporene akte.

2. Odredbom člana 170. Ustava Republike Srbije, utvrđeno je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna odredbi člana 170. Ustava, dok je u stavu 2. navedenog člana Zakona propisano da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, iz sadržine ustavne žalbe, priložene dokumentacije i uvidom u spise predmeta Opštinskog suda u Bečeju P1. 245/05, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Rešenjem Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije (u daljem tekstu: MUP RS) - Uprava za zajedničke poslove 04 broj 118-169/2003 od 26. maja 2003. godine koje je potvrđeno rešenjem MUP RS - Resor javne bezbednosti 01/1 broj 4651/2003 od 30. juna 2003. godine, podnosiocu ustavne žalbe kao radniku MUP - Sekretarijata unutrašnjih poslova u Novom Sadu, je prestao radni odnos sa 30. majem 2003. godine. U obrazloženju prvostepenog rešenja je navedeno da je protiv podnosioca ustavne žalbe doneseno pravnosnažno rešenje o sprovođenju istrage Opštinskog suda u Bečeju, broj 190/02 od 24. januara 2003. godine, zbog osnovane sumnje da je izvršio krivično delo zloupotrebe službenog položaja iz člana 242. stav 1. KZ RS i krivično delo ugovaranja nesrazmerne imovinske koristi iz člana 182. stav 1. istog Zakona, te da mu je, imajući u vidu činjenicu da je protiv njega pokrenut krivični postupak za krivično delo koje se goni po službenoj dužnosti, saglasno članu 45, a u vezi sa članom 34. stav 1. tačka 2. Zakona o unutrašnjim poslovima, prestao radni odnos.

Podnosilac ustavne žalbe je protiv navedenih rešenja tužbom pokrenuo radni spor protiv tužene MUP RS, pred Opštinskim sudom u Bečeju. Tužbenim zahtevom traženo je da se ponište kao nezakonita osporena rešenja MUP RS, da tužena vrati tužioca na rad kao radnika Sekretarijata unutrašnjih poslova u Novom Sadu – Odeljenje unutrašnjih poslova u Bečeju i da tužiocu vrati čin, kao i da se obaveže tužena da tužiocu naknadi štetu zbog izgubljene zarade i uplati odgovarajuće doprinose za određeni period. Tužba je u sudskom upisniku zavedena pod brojem P1. 71/03.

Osporenom delimičnom presudom Opštinskog suda u Bečeju P1. 71/03 od 30. decembra 2003. godine, u stavu prvom izreke usvojen je tužbeni zahtev tužioca u pogledu osnova, određeno da se poništavaju kao nezakonita rešenja tužene – MUP RS - Uprava za zajedničke poslove Beograd 04 broj 118-169/2003 od 26. maja 2003. godine i rešenje MUP RS – Resor javne bezbednosti 01/1 broj 116-1/2002-I od 30. juna 2003. godine. U stavu drugom izreke ove presude je obavezana tužena da tužioca vrati na rad kao radnika Sekretarijata unutrašnjih poslova u Novom Sadu – Odeljenje unutrašnjih poslova u Bečeju i da tužiocu vrati čin, dok je u stavu trećem izreke prekinut postupak o iznosu tužbenog zahteva, do pravnosnažnosti delimične presude.

Tužena je izjavila žalbu protiv navedene prvostepene presude. Okružni sud u Novom Sadu je osporenom presudom Gž. 2100/04 od 17. juna 2004. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužene, a potvrdio presudu Opštinskog suda u Bečeju P1. 71/03 od 30. decembra 2003. godine.

Vrhovni sud Srbije je osporenom presudom Rev. II 104/05 od 9. marta 2005. godine usvojio reviziju koju je izjavila tužena i preinačio presudu Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 2100/04 od 17. juna 2004. godine i delimičnu presudu Opštinskog suda u Bečeju P1. 71/03 od 30. decembra 2003. godine, tako što je odbio tužbeni zahtev tužioca da se ponište rešenja MUP RS - Uprave za zajedničke poslove 04 broj 118-169/2003 od 26. maja 2003. godine i rešenje MUP RS - Resor javne bezbednosti 01/1 broj 4651/2003 od 30. juna 2003. godine i da se obaveže tužena da tužioca vrati na rad kao radnika Sekretarijata unutrašnjih poslova – Odeljenje unutrašnjih poslova u Bečeju, kao i da tužiocu vrati čin.

Rešenjem MUP RS - Sekretarijat unutrašnjih poslova Novi Sad broj 112-1 od 13. januara 2005. godine, koje je doneto u izvršenju presude Okružnog suda Gž. 2100/04 od 17. juna 2004. godine, podnosilac ustavne žalbe je vraćen na rad, a rešenja MUP RS – Uprave za zajedičke poslove 04 broj 118-169/2003 od 26. maja 2003. godine i rešenje MUP RS – Resor javne bezbednosti 01/1 broj 4651/03 od 30. juna 2003. godine su stavljena van snage.

Vrhovni sud Srbije je 9. marta 2005. godine doneo revizijsku presudu Rev. II 104/05 kojom je tužbeni zahtev tužioca da se ponište kao nezakonita rešenja MUP RS – Uprave za zajedičke poslove 04 broj 118-169/2003 od 26. maja 2003. godine i rešenje MUP RS – Resor javne bezbednosti 01/1 broj 4651/03 od 30. juna 2003. godine odbijen kao neosnovan. Nakon ove odluke, tužena MUP RS - Uprava za zajedničke poslove je ponovo donela rešenje 03/2 broj 118-783/05 od 4. jula 2005. godine, kojim je podnosiocu ustavne žalbe kao radniku MUP RS, Sekretarijata u Novom Sadu prestao radni odnos sa danom donošenja rešenja, u skladu sa navedenom revizijskom presudom.

Podnosilac ustavne žalbe je protiv navedenog rešenja uložio prigovor. Rešenjem MUP RS 01 broj 8196/2005 od 11. avgusta 2005. godine odbijen je kao neosnovan prigovor podnosioca ustavne žalbe i potvrđeno rešenje doneto u izvršenju revizijske presude.

Podnosilac ustavne žalbe je 4. avgusta 2005. godine Opštinskom sudu u Bečeju podneo tužbu radi poništaja rešenja MUP RS - Uprave za zajedničke poslove – Beograd 03/2 broj 118-783/05 od 4. jula 2005. godine. Posle dostavljenog odgovora na tužbu i sprovedenog postupka, Opštinski sud u Bečeju je osporenom presudom P1. 245/05 od 27. oktobra 2005. godine odbio u celosti kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca. U obrazloženju ove presude je, pored ostalog, navedeno da je na osnovu revizijske presude Vrhovnog suda Srbije Rev.II 104/05 od 9. marta 2005. godine tužena – MUP RS - donela rešenje broj 118-783/05 kojim je konstatovala da je tužiocu prestao radni odnos sa 4. julom 2005. godine, da je na osnovu ove presude Vrhovnog suda tužena praktično “aktivirala” svoje ranije doneto rešenje o prestanku radnog odnosa tužiocu, odnosno rešenje broj 118-169/2003 od 26. maja 2003. godine, te je na osnovu toga, a zbog činjenice da je tužilac od momenta pravnosnažnosti presude ovog suda P1. 71/03 bio vraćen na rad, donela novo rešenje, konkretno rešenje broj 118-783/05 od 4. jula 2005. godine, a kojim je ponovo konstatovan prestanak radnog odnosa tužioca.

U obrazloženju ove prvostepene presude je dalje navedeno da neosnovano tužilac u tužbi navodi da mu je radni odnos prestao na osnovu navedene revizijske presude Vrhovnog suda Srbije, a ne aktom poslodavca, s obzirom na to da je Vrhovni sud Srbije svojom presudom od 9. marta 2005. godine samo konstatovao zakonitost rešenja tužene o prestanku radnog odnosa tužioca broj 118-169/2003 od 26. maja 2003. godine. Dakle, tužiocu je radni odnos prestao donošenjem rešenja tužene broj 118-169/2003, dok je revizijskom presudom Vrhovnog suda Srbije konstatovana zakonitost ovog rešenja, bez obzira na činjenicu što se tužilac od momenta pravnosnažnosti presude ovog suda P1. 71/03, pa sve dok Vrhovni sud Srbije nije odlučio povodom revizije tužene, nalazio na radu. Naime, tužena je imala zakonsku obavezu da tužioca na osnovu pravnosnažne presude vrati na rad, ali, kako donošenjem presude ovog suda koja je potvrđena presudom okružnog suda, tužena nije iscrpla sva pravna sredstva koja su joj po zakonu stajala na raspolaganju, ona je nastojala da, ulažući reviziju Vrhovnom sudu Srbije, svoje rešenje od 26. maja 2003. godine afirmiše kao zakonito, što se u konkretnom slučaju i dogodilo. Imajući u vidu činjenicu da Vrhovni sud Srbije predstavlja najvišu sudsku instancu, opštinski sud nije ovlašćen da zakonitost jedne odluke Vrhovnog suda dovodi u pitanje, odnosno da ispituje da li je u konkretnom slučaju rešenje o prestanku radnog odnosa tužioca zakonito, s obzirom na činjenicu da je Vrhovni sud Srbije svojom odlukom – revizijskom presudom Rev.II 104/05 od 9. marta 2005. godine konstatovao zakonitost rešenja tužene – MUP RS – Uprave za zajedničke poslove 04 broj 118-169/2003 od 26. maja 2003. godine, utvrdivši pri tome ispunjenost svih zakonskih uslova za donošenje rešenja o prestanku radnog odnosa. Na osnovu navedenog, isti sud je ustanovio da rešenje koje se tužbom pobija ima pravni osnov, ali da taj pravni osnov nije zasnovan na presudi Vrhovnog suda Srbije, već na rešenju tužene od 26. maja 2003. godine.

Tužilac je protiv navedene presude podneo žalbu, koju je Okružni sud u Novom Sadu osporenom presudom Gž. 5118/2006 od 10. maja 2007. godine odbio kao neosnovanu i potvrdio osporenu presudu Opštinskog suda u Bečeju. U obrazloženju osporene drugostepene presude, pored razloga koji su navedeni i u presudi Opštinskog suda u Bečeju, a na osnovu kojih je tužbeni zahtev, pa i žalba tužioca odbijena kao neosnovana, navedeno je još da su istaknuti navodi žalioca da su osporena rešenja doneta od strane nenadležnih organa neosnovani, jer je rešenje u prvom stepenu doneto od strane načelnika Uprave za zajedničke poslove, a u drugom stepenu od strane ministra, u skladu sa članom 8. u vezi člana 6. Zakona o unutrašnjim poslovima.

Vrhovni sud Srbije je osporenom presudom Rev. II 1141/07 od 18. decembra 2007. godine odbio kao neosnovanu reviziju koju je tužilac izjavio protiv presude Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 5118/06 od 10. maja 2007. godine. U obrazloženju osporene revizijske presude je, pored ostalog, navedeno: da je tužena rešenje od 4. jula 2005. godine, kojim je tužiocu prestao radni odnos sa tim datumom, donela izvršavajući presudu Vrhovnog suda Srbije Rev. II 104/05 od 9. marta 2005. godine; da je ovom presudom odbijen tužbeni zahtev tužioca za poništaj rešenja tuženog od 26. maja i 30. juna 2003. godine o prestanku radnog odnosa tužiocu i njegovom vraćanju na rad, te da su bez uticaja navodi u reviziji kojima se ukazuje da je osporeno rešenje doneto bez pravnog osnova i suprotno zakonu; da je tužena vezana odlukom Vrhovnog suda Srbije kojom je utvrđeno da je navedenim rešenjima tužene od 26. maja i 30. juna 2003. godine tužiocu zakonito prestao radni odnos, pa i u situaciji kada je, kao u konkretnom slučaju, svojim rešenjem od 13. januara 2005. godine koje je doneto u izvršenju presude Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 2100/04 od 17. juna 2004. godine, stavio van snage svoja ranija rešenja; da je primenom člana 405. stav 2. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud Srbije izostavio detaljnije obrazloženje presude, s obzirom da se revizijom tužioca ponavljaju žalbeni razlozi.

Punomoćnik podnosioca ustavne žalbe je navedenu revizijsku presudu primio 13. februara 2008.godine.

4. Odredbama Ustava na čiju povredu se poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako kome se sudi za krivično delo ima pravo da mu se sudi bez odugovlačenja (član 33. stav 6.); da se svako smatra nevinim za krivično delo dok se njegova krivica ne utvrdi pravnosnažnom odlukom suda (član 34. stav 3.); da se pravo na rad jemči u skladu sa zakonom, kao i da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa i da se tih prava niko ne može odreći (član 60. st. 1. i 4.).

Ustavni sud nalazi da su za odlučivanje po ustavnoj žalbi od značaja i odredbe Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), kojima je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.); da je revizija dozvoljena u parnicama o sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa (član 439.).

5. Ustavni sud je posebno cenio postojanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Bečeju u predmetu P1. 245/05 i nakon uvida u spise predmeta utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Ustavni sud je, najpre, konstatovao da je period ocene razumnosti dužine trajanja ovog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji je ustanovio ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i kojim je svakome garantovano pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen više od godinu dana, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantan protekli period od dana podnošenja tužbe Opštinskom sudu u Bečeju, 4. avgusta 2005. godine.

Analizirajući dužinu trajanja osporenog sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je postupak započeo podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Bečeju 4. avgusta 2005. godine, a da je okončan donošenjem presude Vrhovnog suda Srbije Rev. II 1141/07 od 18. decembra 2007. godine, te da je postupak trajao dve godine i četiri meseca, što ne ukazuje da je postupak trajao nerazumno dugo.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, uvažavajući pri tome sudsku praksu i kriterijume Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da podnosiocu ustavne žalbe u postupku koji se vodio u predmetu Opštinskog suda u Bečeju P1. 245/05, a koji je, ukupno od dana podnošenja tužbe do dana donošenja revizijske presude, trajao dve godine i četiri meseca, nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, u skladu sa odredbom člana 89. stav. 1. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS”, broj 109/07) ustavnu žalbu u ovom delu odbio, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta pravičnosti sprovedenog postupka, Ustavni sud je konstatovao da je podnosilac ustavne žalbe u suštini nezadovoljan ishodom postupka koji je vodio pred nadležnim sudovima u cilju poništaja rešenja kojim mu je prestao radni odnos i da spori tumačenje i primenu Zakona o unutrašnjim poslovima od strane nadležnih sudova, pa je i Ustavni sud povredu prava garantovanih članom 33. stav 6, članom 34. stav 3. i članom 60. st. 1. i 4. Ustava cenio u kontekstu povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava.

S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje na svoj stav da je pravilnu primenu materijalnog prava pre svega nadležan da ceni viši sud u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Međutim, Ustavni sud nalazi da proizvoljna i arbitrerna primena materijalnog prava na štetu podnosioca ustavne žalbe može dovesti do povrede prava na pravično suđenje, te da u određenim situacijama koje prvenstveno zavise od okolnosti konkretnog slučaja i od ustavnopravnih razloga navedenih u ustavnoj žalbi, ima osnova da se u postupku po ustavnoj žalbi povreda prava iz člana 32. stav 1. ceni i sa stanovišta primene materijalnog prava.

U konkretnom slučaju, a imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je postojanje povrede prava na pravično suđenje cenio u odnosu na osporene presude – Opštinskog suda u Bečeju P1. 245/05 od 27. oktobra 2005. godine, Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 5118/2006 od 10. maja 2007. godine i revizijsku presudu Vrhovnog suda Srbije Rev. II 1141/07 od 18. decembra 2007. godine, koje su nadležni sudovi doneli ocenjujući zakonitost rešenja koje je donelo MUP RS – Uprava za zajedničke poslove 03/2 broj 118-783/05 od 4. jula 2005. godine u izvršenju revizijske presude Vrhovnog suda Srbije Rev. II 104/05 od 9. marta 2005. godine.

Ustavni sud je ocenio da su osporene presude doneli zakonom ustanovljeni sudovi, u granicama svojih nadležnosti, nakon postupka sprovedenog u skladu sa zakonskim odredbama, te da su sudovi naveli ustavnoprihvatljive razloge za svoje odlučivanje. Naime, kako je i u osporenim presudama navedeno, tužena – MUP RS – Uprava za zajedničke poslove je osporeno rešenje 03/2 broj 118-783/05 od 4. jula 2005. godine, kojim je tužiocu – podnosiocu ustavne žalbe prestao radni odnos sa danom donošenja rešenja, donela izvršavajući presudu Vrhovnog suda Srbije Rev. II 104/05 od 9. marta 2005. godine. Navedenom presudom, koja je doneta pre stupanja na snagu Ustava, je odbijen tužbeni zahtev tužioca za poništaj rešenja tužene od 26. maja i 30. juna 2003. godine o prestanku radnog odnosa tužiocu i njegovom vraćanju na rad, jer je Vrhovni sud Srbije ocenio da su ta rešenja zakonita. Tuženom je radni odnos prestao na osnovu navedenih rešenja poslodavca – MUP RS, čiju je zakonitost Vrhovni sud Srbije potvrdio navedenom revizijskom presudom od 9. marta 2005. godine. Dakle, tužiocu je radni odnos prestao donošenjem rešenja tužene – MUP RS – Uprava za zajedničke poslove 04 broj 118-169/2003 od 26. maja 2003. godine, koje je praktično „aktivirano“ navedenom revizijskom presudom Vrhovnog suda Srbije. Tužena je, takođe, imala zakonsku obavezu da tužioca, u međuvremenu, vrati na rad u skladu sa presudom Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 2100/04 od 17. juna 2004. godine koja je doneta pre iscrpljivanja svih Zakonom o parničnom postupku dozvoljenih pravnih sredstva Kako je donošenjem navedene revizijske presude Vrhovnog suda konstatovana zakonitost rešenja tužene o prestanku radnog odnosa tužioca od 26. maja 2003. godine, tužena je ponovo donela rešenje 03/2 broj 118-783/05 od 4. jula 2005. godine, kojim je tužiocu prestao radni odnos sa danom donošenja rešenja.

Imajući u vidu da je Vrhovni sud Srbije u presudi Rev. II 104/05 od 9. marta 2005. godine konstatovao zakonitost osporenog rešenja tužene MUP RS - Uprava za zajedničke poslove 04 broj 118-169/2003 od 26. maja 2003. godine, utvrdivši ispunjenost svih zakonskih uslova za donošenje ovog rešenja, nadležni sudovi su u redovnom sudskom postupku ustanovili da rešenje o prestanku radnog odnosa tužioca koje se tužbom pobija, i koje je predmet spora - MUP RS – Uprava za zajedničke poslove 03/2 broj 118-783/05 od 4. jula 2005. godine, ima pravni osnov i da taj pravni osnov ne leži u presudi Vrhovnog suda Srbije Rev. II 104/05 od 9. marta 2005. godine, već u rešenju tužene od 26. maja 2003. godine koje je u sprovedenom redovnom sudskom postupku potvrđeno kao zakonito, jer je od strane Vrhovnog suda Srbije, kao najviše sudske instance, revizijskom presudom Rev. II 104/05 od 9. marta 2005. godine, potvrđeno da je tužilac na osnovu tog rešenja prestao da ispunjava uslove za zasnivanje radnog odnosa u državnim organima, predviđene Zakonom o unutrašnjim poslovima.

Ustavni sud je konstatovao da je osporenim rešenjem tužene – MUP RS Uprava za zajedničke poslove 03/2 broj 118-783/05 od 4. jula 2005. godine kao datum prestanka radnog odnosa podnosioca ustavne žalbe označen datum donošenja ovog rešenja, a da je, takođe, osporenom revizijskom presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. II 104/05 od 9. marta 2005. godine praktično „aktivirano“ rešenje tužene – MUP RS, Uprava za zajedničke poslove 04 broj 118-169/2003 od 26. maja 2003. godine prema kojem je podnosiocu ustavne žalbe radni odnos prestao sa 30. majem 2003. godine. U izvršenju navedene presude Vrhovnog suda tužena je trebalo da donese rešenje o prestanku radnog odnosa podnosiocu ustavne žalbe sa 30. majem 2003. godine, kao i da stavi van snage ranije rešenje – MUP RS, Sekretarijat unutrašnjih poslova Novi Sad broj 112-1 od 13. januara 2005. godine kojim je podnosilac ustavne žalbe, u skladu sa presudom Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 2100/04 od 17. juna 2004. godine, vraćen na rad.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je na stanovištu da je označeni datum prestanka radnog odnosa u osporenom rešenju tužene - MUP RS Uprava za zajedničke poslove 03/2 broj 118-783/05 od 4. jula 2005. godine povoljniji za podnosioca ustavne žalbe i da nije od uticaja na ocenu zakonitosti samog rešenja o prestanku radnog odnosa budući da podnosilac ustavne žalbe, kako u postupku pred redovnim sudovima, tako i u postupku po ustavnoj žalbi, osporava osnov prestanka radnog odnosa.

Kako su redovni sudovi, u postupku ocene zakonitosti osporenog rešenja MUP RS – Uprava za zajedničke poslove 03/2 broj 118-783/05 od 4. jula 2005. godine dali jasne i razumljive razloge za svoje odlučivanje, koje Ustavni sud ne smatra proizvoljnim ili arbitrernim, Ustavni sud je ocenio da osporenom presudom Opštinskog suda u Bečeju P1. 245/05 od 27. oktobra 2005. godine, presudom Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 2100/04 od 17. juna 2004. godine i revizijskom presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. II 1141/07 od 18. decembra 2007. godine nije povređeno pravo na pravično suđenje podnosiocu ustavne žalbe garantovano članom 32. stav 1. Ustava, pa je na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), ustavnu žalbu u ovom delu odbio i odlučio kao u tački 2. izreke.

7. Iz navoda ustavne žalbe i akata koji su ustavnom žalbom osporeni Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe vodio dva radna spora za poništaj rešenja kojim mu je prestao radni odnos, kao i da smatra da se parnični postupci, koji su vođeni pred nadležnim sudovima, mogu osporavati ustavnom žalbom kao jedinstveni postupak.

Ustavni sud ukazuje da se pod jedinstvenim parničnim postupkom podrazumeva postupak koji se vodi pred prvostepenim sudom, drugostepenim sudom, kao i postupak po reviziji i zahtevu za zaštitu zakonitosti, pod uslovom da su ova vanredna pravna sredstva dozvoljena Zakonom o parničnom postupku i izjavljena na način i pod uslovima propisanim Zakonom.

Ustavni sud ukazuje i da je zaštita Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi ustanovljena Ustavom Republike Srbije koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine, te sledi da se ustavnom žalbom mogu pobijati akti ili radnje, doneti ili izvršeni posle stupanja na snagu Ustava. U konkretnom slučaju, vođena su dva parnična postupka. Prvi parnični postupak je okončan revizijskom presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. II 104/05 koja je doneta 9. marta 2005. godine, pre stupanja Ustava na pravnu snagu. S obzirom na izneto, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu, u odnosu na presudu Opštinskog suda u Bečeju P. 71/03 od 30. decembra 2003. godine, presudu Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 2100/04 od 17. juna 2004. godine i presudu Vrhovnog suda Srbije Rev. II 104/05 od 9. marta 2005. godine odbacio kao nedopuštenu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, te je odlučio kao u tački 3. izreke.

8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

 

 

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

 

 

 

Slični dokumenti

• Už 753/2008: Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti ustavne žalbe zbog dužine trajanja postupka
• Už 3898/2013: Povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku za ponavljanje postupka
• Už 937/2009: Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku
• Už 8173/2012: Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu
• r 5/2025: Rešenje Vrhovnog suda o odbijanju prigovora za ubrzavanje postupka u radnom sporu
• Už 944/2013: Odluka Ustavnog suda o otkazu radniku MUP-a nakon oslobađajuće presude
• Už 9260/2018: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u dugotrajnom radnom sporu i dosuđenoj naknadi