Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe oštećenog kao tužioca

Kratak pregled

Ustavni sud odbacuje ustavnu žalbu Ranka Dinića izjavljenu u svojstvu oštećenog kao tužioca. Sud ponavlja stav da se oštećeni kao tužilac ne može pozivati na povredu prava na pravično suđenje zato što nije pokrenut krivični postupak protiv trećeg lica.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-325/2009
06.10.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Ranka Dinića iz Zaječara, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 6. oktobra 2011. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Ranka Dinića izjavljena protiv rešenja Opštinskog suda u Zaječaru Kv. 193/08 od 17. novembra 2008. godine i rešenja Okružnog suda u Zaječaru Kž. 28/09 od 19. januara 2009. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ranko Dinić iz Zaječara podneo je, preko punomoćnika Petra Zdravkovića, advokata iz Zaječara, Ustavnom sudu 6. marta 2009. godine ustavnu žalbu protiv rešenja Opštinskog suda u Zaječaru Kv. 193/08 od 17. novembra 2008. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe je 26. februara 2010. godine dopunio ustavnu žalbu, tako što je izričito osporio i rešenje Okružnog suda u Zaječaru Kž. 28/09 od 19. januara 2009. godine, kao i „propuštanje državnih organa – nižestepenih sudova da mu obezbede sudsku zaštitu i efikasno pravno sredstvo za navedena kršenja ustavnih prava“, a kao povređeno pravo naveo je načelo zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, člana 14. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Evropska konvencija) i člana 1. Protokola 12 uz Evropsku konvenciju, pravo na sudsku zaštitu iz člana 22. Ustava, pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava i člana 6. stav 1. Evropske konvencije i pravo na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava i člana 13. Evropske konvencije.

Navode o povredi označenih ustavnih načela i prava, kao i prava garantovanih Evropskom konvencijom, podnosilac ustavne žalbe zasniva na tvrdnjama da su sudovi pogrešno i nepravilno utvrdili činjenično stanje i da nisu cenili povredu materijalnog propisa od strane okrivljenog, te da su pogrešno primenili Krivični zakonik kada su našli da po njegovom zahtevu nema mesta sprovođenju istrage protiv B.N, kao i da nema mesta da se tom licu odredi pritvor, zabrani napuštanje boravišta ili oduzme putna isprava.

2. Odredbom člana 170. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) sadržinski je identična navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

Iz navedenih odredaba Ustava i Zakona proizlazi da je jedna od pretpostavki za izjavljivanje ustavne žalbe da su Ustavom zajemčena prava i slobode povređena ili uskraćena licu koje podnosi ustavnu žalbu.

Takođe, iz navedenih odredaba Ustava i Zakona proizlazi da je Ustavni sud u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povrede ili uskraćivanja označenih ustavnih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima će se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine svakog od označenih prava ili sloboda, potkrepiti tvrdnje o njihovoj povredi ili uskraćivanju.

3. Ustavni sud je u sprovedenom prethodnom postupku utvrdio da je, po zahtevu za sprovođenje istrage od 29. septembra 2009. godine oštećenog kao tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, stavom prvim izreke osporenog prvostepenog rešenja Opštinskog suda u Zaječaru Kv. 193/08 od 17. novembra 2008. godine rešeno da nema mesta sprovođenju istrage protiv osumnjičenog B.N. zbog osnovane sumnje da je izvršio krivično delo zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 1. Krivičnog zakonika (u daljem tekstu: KZ), krivičnog dela nesavestan rad u službi iz člana 361. stav 1. KZ, krivičnog dela diskriminacija iz člana 387. stav 1. KZ i krivičnog dela protiv slobode i prava građana. Stavom drugim osporenog prvostepenog rešenja odbijen je kao neosnovan predlog oštećenog kao tužioca od 22. oktobra 2008. godine da se prema osumnjičenom B.N. odredi zabrana napuštanja boravišta i oduzimanja putne isprave, dok je stavom trećim istog rešenja odbijen kao neosnovan predlog oštećenog kao tužioca od 22. oktobra 2008. godine da se prema osumnjičenom B.N. odredi pritvor.

Osporenim rešenjem Okružnog suda u Zaječaru Kž. 28/09 od 19. januara 2009. godine odbijena je kao neosnovana žalba oštećenog kao tužioca i povređeno osporeno rešenje Opštinskog suda u Zaječaru Kv. 193/08 od 17. novembra 2008. godine.

4. Ustavni sud je utvrdio da se podnosilac ustavne žalbe ovom sudu obraća u svojstvu oštećenog kao tužioca koji smatra da mu je nepokretanjem krivičnog postupka protiv lica protiv koga je podneo zahtev za sprovođenje istrage, povređeno pravo na pravično suđenje.

Podnosilac ustavne žalbe je kroz obrazložena rešenja doneta povodom njegovih ranije podnetih ustavnih žalbi detaljno upoznat sa pravnim stavom Ustavnog suda o tome da se oštećeni kao tužilac ne može pozvati na povredu prava na pravično suđenje zbog toga što po njegovom zahtevu protiv određenog lica nije pokrenut krivični postupak, kao i razlozima na kojima Ustavni sud temelji svoj stav. Izneti stav Ustavnog suda zasniva se i na praksi i stavovima Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu u presudi Krzak protiv Poljske (od 6. aprila 2004. godine, aplikacija broj 51515/99, st. 23. i 24.).

Polazeći od izloženog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu u kome se ističe povreda prava na pravično suđenje, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.

Kako povrede svih ostalih načela i prava zajemčenih Ustavom, kao i prava garantovanih Evropskom konvencijom, podnosilac ustavne žalbe zapravo zasniva na tvrdnji da mu je osporenim aktima i postupanjem sudova povređeno pravo na pravično suđenje, to je Ustavni sud ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge kojima bi se, sa stanovišta sadržine označenih načela i prava, utvrđenih odredbama Ustava i Evropske konvencije, potkrepili navodi i njihovoj povredi.

Stoga je Ustavni sud i u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, saglasno članu 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.

5. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe oštećenog kao tužioca

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti