Povreda prava na pravično suđenje i imovinu zbog dugotrajnog postupka

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku zbog trajanja postupka od 17 godina. Takođe je utvrđena povreda prava na pravično suđenje zbog pogrešne odluke o troškovima, jer podnosilac nije tretiran kao delimično uspešan.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Savana Tomaševića iz Zagreba, Republika Hrvatska, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 16. juna 201 6. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Savana Tomaševića i utvrđuje da je presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 5475/11 od 12. decembra 2011. godine i presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 4105/13 od 11. septembra 2013. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 4105/13 od 11. septembra 2013. godine, u delu stava 1. izreke kojim je rešeno o troškovima postupka i određuje da taj sud u tom delu donese novu odluku o žalbi tužioca izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 5475/11 od 12. decembra 2011. godine.

3. Usvaja se ustavna žalba Savana Tomaševića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 5475/11 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

4. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Savan Tomašević iz Zagreba, Republika Hrvatska, podneo je Ustavnom sudu, 10. aprila 2014. godine, preko punomoćnika Bojane Gavrilović, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 5475/11 od 12. decembra 2011. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 4105/13 od 11. septembra 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava iz člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku u kojem su osporene presude donete.

Podnosilac u ustavnoj žalbi ističe da su sudovi rešavajući o troškovima postupka u osporenim presud ama prenebregli činjenicu da je on kao tužilac delimično uspeo u sporu, te da su ga stoga pogrešno obavezali da tuženom u potpunosti naknadi troškove postupka.

Takođe, podnosilac ističe da mu je u parničnom postupku povređeno i pravo na suđenje u razumnom roku, jer je osporeni radni spor trajao 17 godina. Prema podnosiocu prethodno je nedopostivo, posebno iz razloga što je neprimereno trajanje postupka dovelo do znatne štete tužiocu, a omogućilo „fabrikovanje dokaza od strane tuženog “, tako da tokom postupka nije dat odgovor ni na jedno od relevantnih pitanja.

Podnosilac od Ustavnog suda traži da osporene presude poništi, kao i da mu utvrdi pravo na naknad u štet e zbog predugog trajanja parničnog postupka.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te spise predmeta P. 5475/11 Prvog osnovnog suda u Beogradu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Savan Tomašević iz Zagreba, Republika Hrvatska, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 30. decembra 1997. godine tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu protiv tužene JP Novinska agencija „TANJUG“, radi isplate ličnog dohotka za period od 31. oktobra 1996. do 31. decembra 1997. godine, uplate doprinosa za penzijsko, invalidsko i zdravstveno osiguranje za period od 1. januara 1991. do 31. decembra 1997. godine, te tražio da se tužena obaveže da mu naknadi troškove parničnog postupka.

Tokom trajanja postupka, tužilac je objektivno preinačio tužbu tako što je tražio da se tužena obaveže da mu uplati doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje za period od 1. januara 1991. do 31. decembra 1997. godine, da mu na ime doprinosa za PIO isplati iznos od 1.339.800,00 dinara za period od 1. januara 1991. do 23. juna 2006. godine, kao i da se utvrdi da mu je prestao radni odnos kod tužene 23. juna 2006. godine, koje preinačenje je sud dozvolio na ročištu od 3. oktobra 2007. godine.

Do donošenja prve prvostepene presude, sud je zakazao 21 ročište, od kojih tri nije održano (jedno zbog sprečenosti postupajućeg sudije, jedno zbog proglašenog ratnog stanja i jedno zbog promene predsednika veća). U ovom delu postupka sud je sproveo ekonomsko-finansijsko veštačenje (nalaz i mišljenje veštaka su dostavljeni sudu 2. februara 1999. godine).

Prvi opštinski sud u Beogradu je doneo prvu prvostepenu presudu P1. 35/98 od 17. oktobra 2002. godine, kojom je: u stavu prvom izreke delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca, pa obavezao tuženu da mu na ime neisplaćenih zarada za period od 1. oktobra do 31. decembra 1996. godine isplati 5.619,77 DEM, sa domicilnom kamatom, kao i 2.221,34 DEM, sa domicilnom kamatom za period od 1. do 31. januara 1997. godine, te tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 57.000,00 dinara; u stavu drugom izreke odbio tužbeni zahtev tužioca kojim je potraživao doprinose za penzijsko, invalidsko i zdravstveno osiguranje; u stavu trećem izreke konstatovao da je povučena tužba radi isplate 840.000,00 dinara na ime zarada, naknada i drugih primanja počev od 1. aprila 1997. do 31. decembra 2001. godine.

Prvi opštinski sud u Beogradu je doneo rešenje P1. 35/98 od 13. marta 2003. godine, kojim se ispravlja presuda istog suda P1. 35/98 od 17. oktobra 2002. godine u stavu prvom izreke u 5. redu, tako što iza reči „kao i iznos od, umesto 2.221,34 DEM, treba da stoji „iznos od 2.221,34 USD“, te da u preostalom delu navedena presuda ostaje neizmenjena.

Okružni sud u Beogradu je doneo rešenje Gž1. 1223/03 od 2. jula 2003. godine, kojim se spisi predmeta vraćaju prvostepenom sudu na dopunu postupka.

Prvi opštinski sud u Beogradu je doneo rešenje P1. 35/98 od 24. septembra 2003. godine, kojom ispravlja prvostepenu presudu tako da u uvodu stoje reči „U ime naroda“.

Postupajući po žalbama stranaka, Okružni sud u Beogradu je doneo rešenje Gž1. 2190/03 od 10. decembra 2003. godine, kojim je ukinuo prvostepenu presudu P1. 35/98 od 17. oktobra 2002. godine, ispravljenu rešenjima od 13. marta i 24. septembra 2003. godine u delu stava 1. izreke koji se odnosi na rešenje o troškovima postupka, kao i st. 2. i 3. izreke, u kojim delovima predmet vraća prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku sud je zakazao 19 ročišta, od kojih sedam nije održano (jedno zbog nedolaska tužioca – 5. jula 2004. godine; jedno na saglasan predlog stranaka zbog pokušaja mirnog rešavanja spora – 12. oktobra 2004. godine; jedno na zahtev tužioca – 28. decembra 2005. godine; jedno zbog bolesti tužioca, a na saglasan predlog stranaka – 3. juna 2006. godine; jedno jer je veštak po određenom veštačenju trebalo da preuzme spise predmeta; jedno zbog nedostatka sudija porotnika; jedno zbog protesta zapisničara).

U periodu od 12. oktobra 2004. do 30. septembra 2005. godine stranke su pokušavale mirno da reše spor.

Tokom trajanja ovog dela postupka, sud je dva puta saslušao tužioca u svojstvu parnične stranke, sproveo ekonomsko-finansijsko veštačenje (nalaz i mišljenje su dostavljeni sudu 18. decembra 2006. godine), saslušao sudskog veštaka i saslušao dva svedoka.

Prvi opštinski sud u Beogradu je doneo (drugu) prvostepenu presudu P1. 288/04 od 15. januara 2009. godine, kojom je: u stavu prvom izreke utvrdio da je tužilac bio u radnom odnosu kod tužene počev od 1. aprila 1997. godine, zaključno sa 23. junom 2006. godine, zbog čega se tužena obavezuje da mu na ime neisplaćenih zarada za taj period isplati iznose precizno određene u izreci, te da mu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 204.750,00 dinara; u stavu drugom izreke obavezao tuženu da u ime i za račun tužioca uplati doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje za period od 1. aprila 1997. do 23. juna 2006. godine; u stavu trećem izreke odbio tužbeni zahtev tužioca u delu u kome je tražio da sud obaveže tuženu da mu uplati doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje za period od 1. januara 1991. do 31. decembra 1997. godine, kao i da mu na ime doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje za period od 1. januara 1991. do 23. juna 2006. godine isplati iznos od 1.339.800,00 dinara.

Postupajući po žalbama stranaka, Apelacioni sud u Beogradu je doneo presudu Gž1. 198/10 od 9. februara 2011. godine, kojom je: u stavu prvom izreke odbio žalbu tužioca i potvrdio ožalbenu prvostepenu presudu u delu stava 3. njene izreke kojim je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca za uplatu doprinosa za period od 1. januara 1991. do 31. decembra 1997. godine; u stavu drugom izreke ukinuo prostepenu presudu u st. 1. i 2. izreke i delu stava 3. njene izreke kojim je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca za uplatu doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje za period od 1. januara 1991. do 23. juna 2006. godine u iznosu od 1.339.800,00 dinara , u kojim delovima se predmet upućuje prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku, sud je nakon tri održana ročišta doneo (treću) prvostepenu presudu.

Prvi osnovni sud u Beogradu je doneo osporenu prvostepenu presudu P. 5475/11 od 12. decembra 2011. godine, kojom je: u stavu prvom izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužen a da mu na ime neisplaćenih zarada za period od 1. aprila 1997. do 23. juna 2006. godine isplati 1.004.176,18 dinara i da mu na ime doprinosa za penzijsko i invalidsko osuguranje, za period od 1. januara 1991. do 23. juna 2006. godine uplati 1.339.800,00 dinara i naknadi mu troškove parničnog postupka; u stavu drugom izreke odbacio kao nedopuštenu tužbu tužioca koj om je tražio da se utvrdi da mu je prestao radni odnos kod tužene 23. juna 2006. godine što je tužen a dužn a da prizna i trpi; u stavu 3. izreke obavezao tužioca da na ime troškova parničnog postupka isplati tuženo j iznos od 679.500,00 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 12. decembra 2012. godine do isplate.

Tokom prvostepenog postupka utvrđeno je: da je tužilac bio u radnom odnosu kod tužene od 1977. godine; da je rešenjem direktora tužen e od 28. maja 1991. godine privremeno raspoređen na poslove i radne zadatke zamenika odgovornog urednika redakcije „TANJUG“ za Hrvatsku počev od 1. maja 1991. godine; da je počev od 30. marta 1992. godine bio raspoređen na radnom mestu dopisnika „TANJUGA“ iz Zagreba; da je rešenjem tužen e od 8. oktobra 1993. godine privremeno raspoređen na radno mesto dopisnika „TAN JUGA“ iz Zagreba, počev od 1. novembra 1993. godine; da je rešenjem tužene od 30. decembra 1996. godine tužiocu kao dopisniku „TA NJUGA“ u Zagrebu produžen mandat dopisnika za period od 1. januara 1997. godine, zaključno sa 31. martom 1997. godine i istim rešenjem su utvrđeni ukupni troškovi dopisničkog mesta koji podrazumevaju platu, troškove stanovanja i drugo u visini od 2.000 DEM mesečno; da je tužen a potom done la rešenje od 17. aprila 1997. godine po kome je tužiocu prestao radni odnos 31. januara 1997. godine , i to zbog prestanka rada dopisništva „TANJUGA“ u Zagrebu i nepostojanja mogućnosti da se tužilac rasporedi na druge poslove, koje rešenje je doneto shodno čl. 4. i 26. Zakona o radnim odnosima („Službeni glasnik PC“, broj 55/96), koji je bio u primeni u navedenom periodu i člana 67. Pravilnika o radnim odnosima tužen e; da je tužena odjavi la tužioca 31. marta 1997. godine; da je tužilac uputio dopis upravnom odboru tužen e 11. juna 1997. godine iz koga proizilazi da je imao saznanja o prestanku radnog odnosa jer je u dopisu naveo da direktor pokušava da ga „izbaci na ulicu“, da je „obespravljen i ponižen“, te da mu se krše prava kao novinara i dopisnika iz Hrvatske, a da mu se ne isplaćuje plata već osam meseci; da u prilog činjenic i da je znao za prestanak radnog odnosa ide i da od marta meseca 1997. godine nije slao tekstove tuženoj iz Hrvatske kako je i izjavio saslušan kao parnična stranka; da prvostepeni sud nije mogao da izvrši uvid u radnu knjižicu tužioca, s obzirom na to da je ne poseduje, a arhiva agencije „TANJUG“ je tokom 1999. godine bila uništena zbog bombardovanja; da tužilac ne poseduje dokaz u vezi uručenja rešenja o prestanku radnog odnosa od 17. aprila 1997. godine iz istih razloga; da nije dokazao da je pokrenuo spor kod nadležnog suda radi ocene zakonitosti rešenja o prestanku radnog odnosa zbog čega mu nije osnovan tužbeni zahtev kojim je tražio isplate zarada za period od 1. aprila 1997. do 23. juna 2006. godine i uplatu doprinosa penzijskog i invalidskoh osiguranja za period od 1. januara 1991. do 23. juna 2006. godine, s obzirom na to da je rešenje o prestanku radnog odnosa tužiocu postalo pravnosnažno i isto proizvodi pravno dejstvo; da mu je odbačena kao nedopuštena tužba kojom je tražio da se utvrdi da mu je prestao radni odnos kod tužene - 23. juna 2006. godine, jer za to shodno članu 188. ZPP nema pravni interes, a svoje pravo je mogao ostvariti tužbom radi obavezivanja tužen e da tužioca vrati na rad, što nije učinio. Takođe, prvostepeni sud je našao da tužilac nije uspeo u parnici, shodno čemu mu ne pripada pravo na naknadu troškova parničnog postupka, a istovremeno je u obavezi da tuženoj naknadi troškove postupka (na ime angažovanja advokata i to za sastav obrazloženih podnesaka po 165,00 dinara, pristupanja na ročištima za glavnu raspravu po 18.000,00 dinara prema važećoj tarifi u vreme presuđenja), sve u ukupnom iznosu od 679.500,00 dinara.

Postupajući po žalbi tužioca od 8. oktobra 2012. godine, Apelacioni sud u Beogradu je doneo osporenu drugostepenu presudu Gž1. 4105/13 od 11. septembra 2013. godine, kojom je: u stavu 1. izreke odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio prvostepenu presudu; u stavu 2. izreke odbio zahtev tužioca za naknadu troškova parničnog postupka nastalih povodom izjavljenog pravnog leka. Drugostepeni sud je našao da je prvostepeni sud n a pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje, pravilno primenio materijalno pravo, dajući za svoju odluku odlučne i jasne razloge , kao i da je pravilna odluka prvostepenog suda u odnosu na troškove parničnog postupka sadržana u stavu trećem izreke ožalbene presude koji su pravilno obračunati shodno čl. 149. i 150. ZPP.

Postupajući po zahtevu tužioca za zaštitu zakonitosti od 19. juna 2014. godine, Vrhovni kasacioni sud je doneo rešenje GZZ1. 155/14 od 16. oktobra 2014. godine, kojim se odbacuje kao nedozvoljen zahtev tužioca za zaštitu zakonitosti izjavljen protiv drugostepene presude.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 63/82, 72/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90, 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98 i 15/98), koji je važio u vreme podnošenja tužbe, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“, br. 125/04, 111/09, 36/11, 53/11, 72/11 i 53/13), koji je važio tokom trajanja parničnog postupka, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.); da je stranka koja u celini izgubi parnicu dužna da protivnoj stranci naknadi troškove (član 149. stav 1.); da ako stranka delimično uspe u parnici, sud može s obzirom na postignuti uspeh da odredi da svaka stranka snosi svoje troškove ili da jedna stranka naknadi drugoj srazmeran deo troškova (član 149. stav 2.); da sud može odlučiti da jedna stranka nakandi troškove koje je protivna stranka imala ako protivna stranka nije uspela samo u srazmerno neznatnom delu svog zahteva, a zbog tog dela nisu nastali posebni troškovi (član 149. stav 3.); da će sud prilikom odlučivanja koji će se troškovi naknaditi stranci uzeti u obzir samo one troškove koji su bili potrebni radi vođenja parnice, a o tome koji su troškovi bili potrebni, kao i o visini troškova, odlučuje sud ceneći sve okolnosti (član 150. stav 1.).

5. Razmatrajući ustavnu žalbu sa aspekta istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud, pre svega, naglašava da nije nadležan da vrši proveru utvrđenih činjenica i načina na koji su redovni sudovi protumačili pozitivnopravne propise, sem ukoliko odluke tih sudova povređuju ili uskraćuju ustavna prava. To će biti slučaj kada odluka redovnog suda krši ustavna prava, tj. ukoliko je redovni sud pogrešno protumačio ili primenio neko ustavno pravo, ili je zanemario to pravo, ako je primena zakona bila očigledno proizvoljna, odnosno ukoliko je došlo do grube povrede procesnih prava. Takođe, Ustavni sud naglašava da je van njegove nadležnosti da procenjuje kvalitet zaključaka redovnih sudova, ukoliko se ova ocena ne čini prima facie proizvoljnom, ali da njegov zadatak jeste da oceni da li su redovni sudovi primenili odredbe zakona proizvoljno ili ne. Polazeći od toga, Ustavni sud ukazuje da je potrebno ispitati da li je osporenim pojedinačnim aktima povređeno ili uskraćeno navedeno ustavno pravo podnosiocu.

Ustavni sud prevashodno ukazuje da iz spisa parničnog predmeta proizlazi da je presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 35/98 od 17. oktobra 2002. godine postala pravnosnažna u delu kojim je podnosiocu delimično usvojen tužbeni zahtev tako što je tužena obavezan a da mu na ime neisplaćenih zarada za period od 1. oktobra do 31. decembra 1996. godine, te period od 1. do 31. januara 1997. godine isplati 5.619,77 DEM i 2.221,34 USD. Dalje, Ustavni sud ukazuje da su sudovi o preostalim tužbenim zahtevima, kao i o troškovima postupka pravnosnažno odlučili tek u osporenoj drugostepenoj presudi, tako što su podnosioca ustavne žalbe obavezali da tuženo j naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 679.500,00 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom od 12. decembra 2011. godine do isplate. Prema stanovištu izraženom u osporenoj prvostepenoj presudi, koje kao pravilno prihvata i drugostepeni sud, podnosilac kao tužilac nije uspeo u parnici, shodno čemu mu i ne pripada pravo na naknadu troškova parničnog postupka, te je istovremeno u obavezi da tuženo j naknadi troškove postupka.

Ispitujući da li su sud ovi rešavajući o troškovima parničnog postupka proizvoljno primeni li merodavno pravo na štetu podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud konstatuje da je podnosilac ustavne žalbe delimično uspeo u parničnom postupku, kao i da je tražio naknadu troškova parničnog postupka.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je u svojoj oceni pošao od odredaba člana 149. st. 1. i 2. (ranije važećeg) Zakona o parničnom postupku, a koje su istovetne odredbama člana 153. st. 1. i 2. važećeg Zakona o parničnom postupku. Ovo stoga jer je navedenim odredbama propisano da je stranka koja u celini izgubi parnicu dužna da protivnoj stranci naknadi troškove, a da ukoliko stranka delimično uspe u parnici, sud može, s obzirom na postignuti uspeh, da odredi da svaka stranka snosi svoje troškove ili da jedna stranka naknadi drugoj srazmeran deo troškova. Ustavni sud nalazi da sam zakon upućuj e na to da je osnovni kriterijum za odluku o parničnim troškovima - ishod postupka. Tako, ukoli ko je presudom usvojen tužbeni zahtev u celosti, tuženi će biti obavezan da tužiocu naknadi parnične troškove, dok će tužilac biti obavezan da tuženom naknadi parnične troškove ako presudom bude odbijen tužbeni zahtev ili ako sud rešenjem odbaci tužbu. Suprotno navedenom, kada se spor okonča delimičnim usvajanjem tužbenog zahteva, odnosno ukoliko se tužiocu dosuđuje deo novčanog iznosa ili stvari koje je tražio ili se tuženi obavezuje na neke od traženih činidbi ili trpljenja, uspeh ili neuspeh tužioca u parnici srazmeran je neuspehu, odnosno uspehu tuženog.

Polazeći od toga, obračun troškova prema uspehu u sporu se zasniva ili na postupku utvrđivanja procenta u kom delu je stranka uspela u sporu u odnosu na tužbeni zahtev ili tužbene zahteve u celini ili se polazi od primene standarda propisanog članom 149. stav 2. ZPP, prema kome se srazmerni troškovi dosuđuju s obzirom na postignuti uspeh u sporu, pa se primenom člana 150. stav 2. ZPP na osnovu propisanih tarifa u odnosu na deo za koji stranka nije uspela u sporu izračunavaju troškovi za pojedine radnje za koje je tarifa predviđena. U svakom slučaju, bitno je da se ista metodologija primenjuje prilikom odlučivanja o troškovima svih stranaka u istoj parnici.

Polazeći od toga da je u konkretnom slučaju podnosilac delimično uspeo u postupku, to Ustavni sud nalazi da su parnični sud ovi izve li pogrešan zaključak, našavši da je on u obavezi da tuženo j naknadi sve troškove postupka, što je samim tim dovelo do pogrešne primene merodavnog prava na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Polazeći od izloženog, a saglasno odredbi člana 89. stav. 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 - dr. zakon i 103/15), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, te je utvrdio da su Prvi osnovni sud u Beogradu i Apelacioni sud u Beogradu u osporenim presudama rešavajući o troškovima parničnog postupka povredili pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povredom prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, mogu otkloniti jedino poništajem presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 4105/13 od 11. septembra 2013. godine, u delu stava 1. izreke kojim je rešeno o troškovima postupka i određivanjem da u ponovnom postupku nadležni sud u tom delu donese novu odluku o žalbi tužioca izjavljeno j protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 5475/11 od 12. decembra 2011. godine , te je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

6. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud konstatuje da je predmetni parnični postupak pokrenut 30. decembra 1997. godine podnošenjem tužbe Prvom opštinskom sudu u Beogradu, a da je okončan 11. septembra 2013. godine, donošenjem osporene drugostepene presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 4105/13. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stanovišta da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak trajao 15 godina i osam meseci. Napred navedeno, samo po sebi, može da ukaže na to da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se raspravlja za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja postupka.

Polazeći od ovih kriterijuma, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak vođen po tužbi podnosioca ustavne žalbe protiv tužene, kao bivšeg poslodavca, radi isplate zarade iz radnog odnosa, pripadajućih doprinosa penzijskog, invalidskog i zdravstvenog osiguranja, te naknadno i zbog utvrđenja prava. Ustavni sud je dalje utvrdio da je u dokaznom postupku sud više puta nalagao ekonomsko-finansijsko veštačenje, više puta saslušavao tuži oca u svojstvu parnične stranke, saslušavao više svedoka i saslušao određenog sudskog veštaka. Po oceni Ustavnog suda, navedeno ukazuje da je u konkretnom slučaju predmet spora bio činjenično i pravno složen, te da je zahtevao relativno obimniji dokazni postupak, što u jednom delu i opravdava njegovo duže trajanje.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud smatra da je ima o legitiman pravni interes da ce postupak okonča u razumnom roku, polazeći od predmeta tužbenih zahteva, te nje gove procesne uloge tuž ioca.

Ustavni sud konstatuje da je podnosilac ustavne žalbe svojim ponašanjem delimično doprine o odugovlačenju postupka , tako što nekoliko ročišta nije održano njegovom krivicom. Pri tome, Ustavni sud ističe da pod doprinosom podnosioca ne podrazumeva to što je saglasno sa tuženom predložio odlaganje ročišta radi pokušaja mirnog rešavanja spora, pošto je ovakvo ponašanje dozvoljeno u kontekstu korišćenja raspoloživih procesnih sredstva, a u cilju ostvarenja postavljenih zahteva koji su predmet konkretnog parničnog postupka (presuda Evropskog suda za ljudska prava Sokolov protiv Rusije, broj 3734/02 od 22. septembra 2005. godine, stav 38, „koristi se prednošću izvora koje u domaćem pravu ima na raspolaganju u odbrani svojih interesa“), s tim što se trajanje postupka u periodu od 12. oktobra 2004. do 30. septembra 2005. godine, iz tih razloga ne može pripisati ni sudu (presuda Evropskog suda za ljudska prava Surmeli protiv Nemačke, broj 75529/01 od 8. juna 2006. godine, stav 131 .).

I pored utvrđene složenosti spora, Ustavni sud nalazi da je osnovni razlog dugom trajanju parničnog postupka postupanje parničnih sudova koji nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se postupak efikasno okonča i da se o istaknutim tužbenim zahtevima odluči bez nepotrebnog odugovlačenja. Ustavni sud posebno ukazuje na činjenicu da je tužba podneta 30. decembra 1997. godine, a da je prva prvostepena presuda kojom je tužbeni zahtev tužioca delimično usvojen doneta tek 17. oktobra 200 2. godine, dakle nakon skoro pet godina, a da je o preostalim tužbenim zahtevima pravnosnažno odlučeno tek 11. septembra 2013. godine, dakle nakon još 11 godina. Takođe, Ustavni sud ukazuje i da su tokom parnice donete tri prvostepene presude (od kojih su dve bile ukinute i predmet vraćen na ponovni postupak) i čak tri drugostepene odluke (dve presud e i jedno rešenje). Ustavni sud napominje da svako vraćanje predmeta na nižu instancu po pravilu doprinosi odugovlačenju postupka (videti npr. Odluku Ustavnog suda Už-118/2010 od 21. oktobra 2010. godine). S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda za ljudska prava izražen u presudi od 6. septembra 2005. godine u predmetu Pavlyulynets protiv Ukrajine ( broj aplikacije 70767/01, stav 51.) u kome je konstatovano da ponovno razmatranje jednog predmeta usled vraćanja na nižu instancu može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu tužene države.

Ustavni sud konstatuje da sudovi imaju dužnost da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

Iz navedenih razloga, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu i u tom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 3. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 4. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.300 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosi lac ustavne žalbe pretrpe o zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, posebno dužinu trajanja parničnog postupka, ali isto tako i određeni doprinos podnosioca ustavne žalbe, kao i složenost samog predmeta. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosi lac pretrpe o zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog a suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenima pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Polazeći od toga da podnosilac povredu prava na jednaku zaštitu prava obrazlaže na identičan način kao i povredu prava na pravično suđenje, to Ustavni sud nije posebno razmatrao ove navode.

8. Polazeći od svih iznetih razloga, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Povreda prava na pravično suđenje i imovinu zbog dugotrajnog postupka

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti