Utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku. Parnični postupak u radnom sporu, pokrenut 2003. godine, traje preko devet godina i još uvek nije okončan, uglavnom zbog neažurnosti prvostepenog suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić , dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Danila Dedovića iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 24. januara 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Danila Dedovića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodi o pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 5520/03, a sada se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 23596/11, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Nalaže se Prvom osnovnom sudu u Beogradu da preduzme sve mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

3. Odbacuje se zahtev za naknadu nematerijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Danilo Dedović iz Beograda je 9. jula 2010. godine, preko punomoćnika Milana Cvetkovića, advokata iz Beograda , podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede načela zabrane diskriminacije i prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, zajemčenih odredbama člana 21. i člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 5520/03.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo da je 29. avgusta 2003. godine Drugom opštinskom sudu u Beogradu podneo tužbu protiv Državne zajednice Srbija i Crna Gora – Ministarstvo odbrane, radi isplate zarade, te da je od tada proteklo sedam godina, a da prvostepeni parnični postupak još uvek nije okončan. Tvrdnje o povredi načela zabrane diskriminacije i prava na pravično suđenje podnosilac obrazlaže time da je održavanjem sastanka između sudija Vrhovnog suda Srbije i zastupnika tužene postignut dogovor o načinu odlučivanja o tužbenim zahtevima profesionalnih vojnih lica i civilnih lica na službi u vojsci. Predložio je da Ustavni sud utvrdi povredu navedenih ustavnih prava, a u dopuni ustavne žalbe od 12. marta 2012. godine istakao je zahtev za naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Članom 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 23596/11, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 29. avgusta 2003. godine, zajedno sa još tri tužioca, podneo Drugom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene Državne zajednice Srbija i Crna Gora – Ministarstvo odbrane, radi isplate garantovane zarade.

Prvo ročište za glavnu raspravu zakazano za 9. decembar 2003. godine nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije.

Na sledećem ročištu, 11. februara 2004. godine, prvostepeni sud je odlučio da zatraži izveštaje o primanjima tužilaca. Pribavljanje traženih izveštaja trajalo do marta 2005. godine.

U toku 2006. godine zakazana su i održana dva ročišta (12. septembra i 5. decembra) i na predlog punomoćnika tužilaca određeno je izvođenje dokaza finansijskim veštačenjem.

U daljem toku postupka, do donošenja prvostepene presude, od ukupno zakazana tri ročišta, dva ročišta (7. mart i 12. juni 2007. godine) nisu održana, jer veštačenje nije obavljeno . Veštak je nalaz i mišljenje dostavio sudu 25. juna 2007. godine.

Presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 5520/03 od 6. decembra 2007. godine odbijen je tužbeni zahtev tužilaca.

Rešavajući o žalbi tužilaca, Okružni sud u Beogradu je rešenjem GžI. 1344/08 od 20. avgusta 2008. godine ukinuo navedenu prvostepenu presudu .

U ponovnom postupku, prvo ročište je održano 30. marta 2009. godine, a na sledećem ročištu održanom 17. juna 2009. godine, na predlog punomoćnika tužilaca, doneto je rešenje P. 5184/08 kojim je parnični postupak prekinut do okončanja postupka koji se vodi pred Ustavnim sudom. Obrazlažuć i doneto rešenje, sud je, pozivajući se na odredbu člana 215. stav 1. u vezi člana 12. Zakona o parničnom postupku, naveo da smatra da postupak pred Ustavnim sudom predstavlja prethodno pitanje za donošenje odluke u predmetnoj parnici. Po pravnosnažnosti rešenja o prekidu postupka, spisi predmeta su arhivirani.

Nakon prijema Odluke Ustavnog suda Už-3255/2010 od 13. juna 2012. godine kojom je utvrđeno da je tužiocu S.S. (podnosilac ustavne žalbe u predmetu Už-3255/2010), povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u predmetnom parničnom postupku i kojom je naloženo Prvom osnovnom sudu u Beogradu da preduzme sve mere u cilju okončanja postupka P. 23 596/11 u što kraćem roku , prvostepeni sud je dopisom od 9. oktobra 2012. godine pozvao punomoćnika tužilaca da se izjasni da li, saglasno članu 422. stav 1. tačka 11) ZPP, traži ponavljanje postupka.

4. Odredbama Ustava na čiju povredu ukazuje podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki i da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije ( član 21. st. 1. i 2.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (člana 32. stav 1.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji se, saglasno odredbi člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11), i dalje primenjuje na predmetni postupak, je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, kao i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da se prekid postupka može odrediti ako je sud odlučio da sam ne rešava o prethodnom pitanju (član 12.) (član 215. tačka 1)); da ako je sud prekinuo postupak iz razloga navedenih u članu 215. tačka 1) ovog zakona, postupak će se nastaviti kad se pravnosnažno završi postupak pred sudom ili kad sud nađe da više ne postoje razlozi da se čeka na nj egov završetak (član 217. stav 2.); da se postupak koji je odlukom suda pravnosnažno završen može po predlogu stranke ponoviti ako je, u postupku po ustavnoj žalbi, Ustavni sud utvrdio povredu ili uskraćivanje ljudskog ili manjinskog prava i slobode zajemčene Ustavom u parničnom postupku (član 422. stav 1. tačka 11)).

5. Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir i p eriod trajanja postupka koji je prethodio stupanju Ustava na snagu.

Kada je reč o dužini trajanja parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da predmetni postupak traje preko devet godina, što samo po sebi ukazuje na to da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava. Međutim, prilikom utvrđivanja postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kojima se u postupku odlučuje za podnosioca, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Po oceni Ustavnog suda, u konkretnom slučaju, se ne radi o činjenično i pravno složenom sporu.

Imajući u vidu da se osporeni postupak odnosi na spor o potraživanju proisteklom iz radnog odnosa, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac ustavne žalbe nesumnjivo imao legitiman interes za efikasno odvijanje predmetnog parničnog postupka.

Ustavni sud je takođe utvrdio da se punomoćnik podnosioca ustavne žalbe redovno odazivao na pozive suda na ročišta za raspravu i da podnosilac nije doprineo neopravdano dugom trajanju osporenog postupka.

Ocenjujući postupanje suda u ovom postupku, Ustavni sud je našao da je odlučujući doprinos dugom trajanju osporenog parničnog postupka na strani prvostepenog sud a. Naime, neefikasno i neažurno postupanje Drugog opštinskog suda u Beogradu je više puta došlo do izržaja u ovom postupku. Tako je u periodu od preko četiri godine koliko je prošlo od podnošenja tužbe do donošenja prvostepene presude, zakazano ukupno sedam ročišta, a održana su četiri. Pored toga, posle ročišta održanog 11. februara 2004. godine, sud je sledeće ročište zakazao za 12. septembar 2006. godine, a nakon ukidanja prvostepene presude, prvo ročište je zakazno posle šest meseci od prijema spisa od Okružnog suda u Beogradu.

Pored toga, Ustavni sud konstatuje da je Drugi opštinski sud u Beogradu rešenjem P. 5184/08 od 17. juna 2009. godine prekinuo postupak „do pravosnažnog okončanja postupka koji se vodi pred Ustavnim sudom“, što je, po nalaženju prvostepenog suda, predstavljalo prethodno pitanje za predmetni parnični postupak. Iako se iz rešenja o prekidu postupka ne vidi o kom postupku pred Ustavnim sudom je reč, Ustavni sud ukazuje da je na sednici održanoj 17. decembra 2009. godine doneo Rešenje IUp-181/2006 kojim je, između ostalog, obustavio postupak za ocenu zakonitosti Uredbe o izmenama i dopunama Uredbe o platama i drugim novčanim primanjima profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci Jugoslavije ("Službeni vojni list SCG", broj 35/04) i postupak za ocenu ustavnosti i zakonitosti Uredbe o izmenama Uredbe o platama i drugim novčanim primanjima profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci Srbije i Crne Gore ("Službeni list SCG", broj 42/05), kao i da je na sednici održanoj 4. novembra 2010. godine doneo Zaključak IU-104/2007 kojim je odbacio inicijativu za ocenu ustavnosti i zakonitosti odluka o vrednosti boda, odnosno vrednosti koeficijenta za obračunavanje plata i drugih novčanih primanja profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci Jugoslavije. Polazeći od izloženog, po oceni Ustavnog suda, neprihvatljivo je da prvostepeni sud arhivira predmet, iako je, saglasno odredbi člana 217. stav 2. Zakona o parničnom postupku, u slučaju prekida postupka iz razloga navedenih u članu 215. stav 1. Zakona, na koji se pozvao prilikom donošenja rešenja o prekidu, sud dužan da prekinuti postupak nastavi kad se pravnosnažno završi postupak pred sudom ili drugim nadležnim organom, ili kad sud nađe da više ne postoje razlozi da se čeka na njegov završetak. Po oceni Ustavnog suda, takođe je neprihvatljivo da prvostepeni sud nakon prijema Odluke Ustavnog suda Už- 3255/2010 od 13. juna 2012. godine, kojom mu je naloženo da preduzme sve mere u cilju okončanja predmetnog parničnog postupka u što kraćem roku, poziva punumoćnika tužilaca (podnosioca ustavne žalbe u predmetu Už-3255/2010 i u predmetu Už-3251/2010), da se izjasni o tome da li traži ponavljanje postupka u smislu člana 422. stav 1. tačka 11) Zakona o parničnom postupku u situaciji kada predmetni postupak uopšte nije odlukom suda pravnosnažno završen, već je prekinut.

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju, zbog nedelotvornog i neefikasnog postupanja prvostepenog suda, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke, dok je u tački 2. izreke kao način otklanjanja štetnih posledica zbog povrede navedenog ustavnog prava, saglasno članu 89. stav 2. navedenog zakona, naložio nadležnom sudu da preduzme sve neophodne mere kako bi se postupak okončao u najkraćem roku.

6. U pogledu navoda podnosioca o povredi načela zabrane diskriminacije i prava na pravično suđenje, zajemčenih članom 21. i članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da je ustavna žalba preuranjena, s obzirom na to da postupak još uvek nije okončan. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u tom delu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. S obzirom na to da je podnosilac ustavne žalbe zahtev za naknadu nematerijalne štete usled povrede ustavnog prava istakao tek u dopuni ustavne žalbe koju je podneo Ustavnom sudu 12. marta 2012. godine, Sud je primenom člana 85. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu i člana 40. stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o Ustavnom sudu iz 2011. godine , a na osnovu odredbe člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona, u tački 3. izreke odbacio zahtev kao neblagovremen.

8. Na osnovu svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) , Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („ Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević