Ustavna žalba: povreda prava na suđenje u razumnom roku u prekinutom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji traje od 2004. godine. Iako je postupak prekinut na predlog podnosioca, prevashodna dužnost suda je da preduzme mere za okončanje postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Novice Cvetkovića iz Niša, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 6. juna 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Novice Cvetkovića i utvrđuje da je u postupku koji se vodio pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. P. 11946/07 (ranije P. 5446/04) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Nalaže se Prvom osnovnom sudu u Beogradu da preduzme sve neophodne mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

3. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Novica Cvetković iz Niša, preko punomoćnika Milana Cvetkovića, advokata iz Beograda, podneo je 9. jula 2010. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede načela zabrane diskriminacije utvrđenog članom 21. st. 1. i 2. Ustava Republike Srbije, kao i prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku, zajemčenih članom 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji se vodio pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu broj P. 5446/04.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno da je od podnošenja tužbe proteklo šest godina, ali da predmetni parnični postupak, „jednostavan i nimalo složen prvostepeni postupak nije okončan i neizvesno je kada će biti završen“. Od Ustavnog suda je traženo da usvoji ustavnu žalbu i utvrdi da je u označenom parničnom postupku podnosiocu ustavne žalbe povređeno Ustavom zajemčeno pravo, ali nije postavljen zahtev za naknadu nematerijalne štete. Podneskom od 12. marta 2012. godine podnosilac je obavestio Ustavni sud da se ni posle podnošenja ustavne žalbe „nije ništa promenilo, te da trpi duševne bolove zbog povrede Ustavom garantovanog prava, pa sa ovih razloga predlaže da sud obaveže Republiku Srbiju da joj nadoknadi štetu u iznosu od 500.000 dinara“.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US ) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 11946/07 (ranije P. 5446/04) i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe, kao tužilac, podneo je 30. juna 2004. godine tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu protiv tužene državne zajednice Srbija i Crna Gora – Ministarstvo odbrane, kojom je tražio da sud obaveže tuženu da mu na ime neisplaćene zakonom garantovane zarade za određeni period isplati navedene novčane iznose. Odgovor na tužbu primljen je 2. septembra 2004. godine u tom sudu.

Prvi opštinski sud u Beogradu je prvo ročište u ovoj pravnoj stvari održao 8. oktobra 2004. godine, a sledeće 30. decembra 2004. godine. Nakon toga, prvostepeni sud se pismenim putem obraćao određenim državnim organima u cilju pribavljanja potrebnih podataka o primanjima tužioca, a u vezi sprovođenja postupka po podnetoj tužbi.

Prvi opštinski sud u Beogradu je 4. aprila 2005. godine doneo rešenje P. 5446/04 kojim je odredio da se zastaje sa postupkom do okončanja postupka za rešavanje spornog pravnog pitanja pred Vrhovnim sudom Srbije. U obrazloženju rešenja je navedeno da je sud po službenoj dužnosti pokrenuo postupak pred Vrhovnim sudom Srbije radi rešavanja spornog pravnog pitanja u ovom predmetu.

Na ročištu održanom 30. juna 2006. godine punomoćnik tužioca je izjavio da će precizirati tužbeni zahtev, imajući u vidu da je u međuvremenu prestala da postoji državna zajednica Srbija i Crna Gora. U podnesku primljenim u sudu 23. oktobra 2006. godine tužilac je kao tuženu označio Republiku Srbiju – Ministarstvo odbrane.

Ročište od 23. oktobra 2006. godine nije održano zbog nedostatka procesnih uslova, a ročište zakazano za 28. decembar 2006. godine je odloženo, sa napomenom da će sledeće ročište biti zakazano naknadno pismenim putem.

Na ročište od 16. maja 2007. godine nisu pristupile parnične stranke, pa je sud doneo rešenje da je tužba povučena u parnici P. 5446/04. Punomoćnik tužioca je protiv navedenog rešenja podneo predlog za vraćanje u pređašnje stanje. Na ročištu održanom 26. decembra 2007. godine sud je dozvolio vraćanje u pređašnje stanje, pa je stavio van snage rešenje o povlačenju tužbe P. 5446/04 od 16. maja 2007. godine, a potom doneo rešenje da se prekida postupak u parnici P. 11946/07. U obrazloženju ovog rešenja je, između ostalog, navedeno da je punomoćnik tužioca na ročištu od 26. decembra 2007. godine predložio da sud prekine postupak u ovoj pravnoj stvari, radi zauzimanja stava od strane Vrhovnog suda Srbije, usled nepostojanja jedinstvene sudske prakse i da je odlučujući o predlogu punomoćnika tužioca, sud našao da navedeni razlog predstavlja prethodno pitanje za odluku u parnici, pa je primenom odredbe člana 215. Zakona o parničnom postupku prekinuo postupak u ovoj pravnoj stvari. Punomoćnik tužioca nije izjavio žalbu protiv rešenja o prekidu postupka.

Predmet je arhiviran 21. marta 2008. godine.

Spisi predmeta su 24. maja 2013. godine dostavljeni Ustavnom sudu.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu ukazuje podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki i da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (član 21. st. 1. i 2.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

5. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta citiranog člana 32. stav 1. Ustava, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je postupak čija se dužina osporava ustavnom žalbom, od podnošenja tužbe Prvom opštinskom sudu u Beogradu 30. juna 2004. godine, do podnošenja ustavne žalbe 9. jula 2010. godina, trajao šest godina, s tim da je postupak u prekidu od 26. decembra 2007. godine, kao i da taj postupak nije okončan.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da je sudski postupak po svojoj prirodi jedinstvena celina, koja počinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period dosadašnjeg trajanja parničnog postupka.

Kada je reč o dužini sudskog postupka, Ustavni sud je, rukovodeći se svojom praksom, kao i praksom Evropskog suda za ljudska prava, konstatovao da se navedena dužina od sada već više od osam godina, odnosno preko tri i po godine do prekida postupka, ne može smatrati razumnom dužinom trajanja jednog postupka, niti može biti opravdana bilo kakvom složenošću pravnih pitanja i činjeničnog stanja.

Ustavni sud je utvrdio da nakon donošenja rešenja o prekidu postupka, Prvi opštinski sud u Beogradu nije tražio od Vrhovnog suda Srbije izveštaj o tome da li je zauzet stav o spornom pravnom pitanju. Međutim, ni podnosilac ustavne žalbe nije preduzeo bilo koju radnju kojom bi pokazao želju i nameru da se postupak nastavi, iako je postupak prekinut na nj egov predlog. Podnosilac ustavne žalbe se obratio Ustavnom sudu radi zaštite prava na suđenje u razumnom roku, a da prethodno nije podneo predlog za nastavak osporenog parničnog postupka. I pored ovakvog ponašanja podnosioca ustavne žalbe koji nije koristio svoja procesna prava u cilju nastavka, ubrzanja i okončanja parničnog postupka koji se vodi po njegovoj tužbi, Ustavni sud je našao da je prevashodna dužnost suda da preduzme sve mere kako bi se predmet iz njegove nadležnosti okončao i time pružila sudska zaštita strankama u postupku utvrđena članom 22. stav 1. Ustava.

Imajući u vidu navedeno izuzetno neefikasno postupanje parničnog suda, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud je prilikom date ocene u ovom predmetu imao u vidu i presudu Evropskog suda za ljudska prava u slučaju ''Plazonić protiv Hrvatske'' od 6. marta 2008. godine (broj aplikacije 26455/04, st. 60-63.) u kome je kritikovan stav Ustavnog suda Hrvatske, koji nije našao povredu prava na suđenje u razumnom roku u postupcima u kojima su sudovi bili neaktivni ukupno godinu i po u jednom, i preko dve godine u drugom slučaju, a radilo se o postupcima koji nisu bili složeni.

Ustavni sud je kao meru otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede, u tački 2. izreke naložio Prvom osnovnom sudu u Beogradu da preduzme sve neophodne mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. izreke okončao u najkraćem roku, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu.

Podnosilac ustavne žalbe je zahtev za naknadu nematerijalne štete istakao tek u dopuni ustavne žalbe od 12. marta 2013. godine. S tim u vezi, Ustavni sud napominje da je zahtev za naknadu štete podnet po isteku roka od 30 dana od dana stupanja na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o Ustavnom sudu, koji je stupio na snagu 4. januara 2012. godine i koji je izričito predvideo da Ustavni sud odlukom kojom usvaja ustavnu žalbu odlučuje i o zahtevu za naknadu štete, kada je takav zahtev postavljen (član 89. Zakona). Na osnovu navedenog, Sud je primenom člana 85. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu i člana 40. stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o Ustavnom sudu iz 2011. godine, a na osnovu odredbe člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona, u tački 3. izreke odbacio zahtev za naknadu nematerijalne i materijalne štete kao neblagovremen (videti, pored drugih, Odluku Už-3594/2010 od 4. aprila 2013. godine).

6. U vezi navoda ustavne žalbe da su u toku predmetnog parničnog postupka podnosiocu povređeni načelo zabrane diskriminacije, utvrđeno članom 21. Ustava, kao i pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu kao preuranjenu, imajući u vidu da predmetni parnični postupak još nije okončan.

7. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević