Ustavnost Zakona o vraćanju imovine crkvama i verskim zajednicama

Kratak pregled

Ustavni sud nije prihvatio inicijative za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti Zakona o vraćanju imovine crkvama i verskim zajednicama. Sud je ocenio da parcijalno uređivanje restitucije nije diskriminatorno i da je u skladu sa ovlašćenjima zakonodavca.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović An drić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. P . i R . P, obojice iz Čačka, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 17. novembra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. P . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu P1. 290/12 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe iz tačke 1. na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Obustavlja se postupak po ustavnoj žalbi R. P.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. P . i R . P, obojica iz Čačka, podneli su Ustavnom sudu, 10. aprila 2014. godine, preko zajedničkog punomoćnika R. G, advokata iz Čačka, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 816/13 od 6. februara 2014. godine i presude Osnovnog suda u Čačku P1. 290/12 od 14. novembra 2012. godine, ispravljene rešenjem istog suda P1. 290/12 od 26. jula 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu P1. 290/12.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi da je trajanjem osporenog postupka, u periodu od skoro deset godina, povređeno pravo podnosilaca na suđenje u razumnom roku, a samim tim i pravo na mirno uživanje imovine, imajući u vidu da će podnosioci, zbog usvojenog plana reorganizacije tuženog, moći da naplate samo 55% od predmetnih potraživanja iz radnog odnosa u periodu od osam godina, i to bez kamate, do čega ne bi došlo da je postupak okončan u razumnom roku. Navodima kojima osporavaju presude donete u predmetnom parničnom postupku se prevashodno ukazuje na to da su sudovi prihvatili obračun pripadajućih razlika u zaradi prema ceni rada utvrđenoj Posebnim kolektivnim ugovorom za oblast hemije i nemetala samo za period do februara 2002. godine, dok je za period nakon navedenog datuma tužbeni zahtev podnosilaca odbijen kao neosnovan, sa obrazloženjem da je cena rada poslednji put utvrđena u januaru 2002. godine. Pored navedenog, podnosioci osporavaju i odluku o troškovima parničnog postupka jer smatraju da sudovi, zbog činjenice da su podnosioci delimično uspeli sa zatevom za isplatu zarada, a u celini sa zahtevom za isplatu regresa, nisu mogli odlučiti da svaka stranka stranka snosi svoje troškove postupka, posebno zbog činjenice da su u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji dosudili troškove postupka tamošnjim tužiocima.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi da su podnosiocima povređena označena ustavna prava, preinači osporenu presudu Apelacionog suda u Kragujevcu tako što će zahtev za isplatu zarada u celini usvojiti, prizna pravo na naknadu nematerijalne štete i dosudi troškove postupka po ustavnoj žalbi.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , na osnovu izvršenog uvida u spise parničnog predmeta Osnovnog suda u Čačku P1. 290/12, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosioci ustavne žalbe su 10. novembra 2004. godine, u svojstvu tužilaca, podneli Opštinskom sudu u Čačku tužbu protiv tužene H. "P ." a.d, Čačak, radi isplate razlike između isplaćene zarade i zarade obračunate po odredbama Posebnog kolektivnog ugovora za hemiju i nemetale, kao i regresa za korišćenje godišnjeg odmora za 2001, 2002, 2003. i 2004. godinu. Predmet je zaveden pod brojem P1. 1599/04.

Prva tri ročišta za glavnu raspravu (20. januara, 10. marta i 5. maja 2005. godine) su odložena. Prvo zbog izjašnjenja tužilaca na podnesak tuženog, drugo zbog izjašnjenja tuženog na podnesak tužilaca, a treće zbog eventualnog spajanja sa postupkom u predmetu istog suda P1. 979/04, sa kojim predlogom se postupajući sudija u tom predmetu nije saglasio.

Predmet je 1. juna 2005. godine spojen sa postupkom u predmetu P1. 2045/04, koji je kasnije pokrenut po tužbi tužilje Lj. Đ, protiv istog tuženog i radi isplate identičnih potraživanja iz radnog odnosa.

Nalaz i mišljenje sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke za tužilju Lj. Đ . je predat sudu 25. januara 2006. godine, a za tužioce D . P . i R . P . 28. septembra 2006. godine. Podnescima od 16. novembra 2006. godine punomoćnici su precizirali tužbene zahteve tužilaca saglasno obavljenim veštačenjima, s tim da je ostalo da se veštak dodatno izjasni u pogledu prava tužilaca na isplatu regresa za 2001. godinu. U narednom periodu je sud odložio pet ročišta za glavnu raspravu, dva zbog pokušaja mirnog rešenja spora, a tri zbog očekivanja ishoda drugostepenog postupka u predmetu istog suda P1. 978/04, u kome se raspravljalo o identičnim potraživanjima drugih tužilaca. Na ročištu održanom 20. marta 2008. godine je određeno novo veštačenje, koje je povereno drugom veštaku finansijske struke, imajući u vidu da su punomoćnici tužilaca predložili da se veštačenje obavi u skladu sa stavom Okružnog suda u Čačku iz rešenja Gž1. 1409/07 (drugostepeno ukidajuće rešenje u pomenutoj parnici P1. 978/04). Na narednom ročištu (15. maja 2008. godine) sud je na saglasan predlog parničnih stranaka odredio prekid postupka do pravnosnažnog okončanja postupka u predmetu istog suda P1. 143/06, zbog očekivanja da će u tom predmetu biti formiran pravni stav o osnovanosti predmetnih tužbenih zahteva.

Predmet je posle 1. januara 2010. godine prešao u nadležnost Osnovnog suda u Čačku. Podneskom od 7. februara, odnosno 24. maja 2011. godine, punomoćnici tužilaca su predložili nastavak postupka. Punomoćnik tužilje Ljubinke je podneskom od 28. marta 2012. godine zatražio da se izvrši rekonstrukcija spisa jer je predmet u međuvremenu izgubljen. Na ročištu održanom 4. aprila 2012. godine sud je najpre doneo rešenje o rekonstrukciji spisa, a potom je punomoćnik tužilje Ljubinke izjavio da je od VF predsednika suda dobio obaveštenje da je predmet pronađen.

Predmetu je dodeljen broj P1. 146/12. Na ročištu održanom 30. maja 2012. godine je određen nastavak postupka i određeno je veštačenje finansijske struke sa zadatkom koji je, po mišljenju suda i punomoćnika tužilaca, bio usklađen sa praksom koju je u međuvremenu ustanovio Apelacioni sud u Kragujevcu. U periodu do presuđenja su održana tri ročišta za glavnu raspravu. Obavljeno je pomenuto veštačenje. Tužioci su tužbene zahteve precizirali u skladu sa nalazom i mišljenjem veštaka. Predmet je presigniran u P1. 290/12, bez navođenja konkretnog razloga za to. Glavna rasprava je zaključena na ročištu održanom 14. novembra 2012. godine.

Osnovni sud u Čačku je doneo osporenu presudu P1. 290/12 od 14. novembra 2012. godine, kojom je obavezao tuženog da tužiocima isplati regres za korišćenje godišnjeg odmora za 2001, 2002, 2003. i 2004. godinu, kao i razliku između isplaćene zarade i zarade koja je bila predviđena Posebnim kolektivnim ugovorom za hemiju i nemetale za period od novembra 2001. do januara 2002. godine, dok je za preostali deo utuženog perioda (od februara 2002. do novembra 2004. godine, odnosno februara 2005. godine) zahtev po tom osnovu odbijen kao neosnovan. Odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Odlučujući o žalbama (svih) parničnih stranaka, Apelacioni sud u Kragujevcu je najpre rešenjem Gž1. 816/13 od 8. jula 2013. godine vratio spise parničnog predmeta, kako bi se izvršila ispravka ožalbene presude, što je Osnovni sud u Čačku uradio rešenjem od 26. jula 2013. godine. Apelacioni sud u Kragujevcu je dopisom od 7. oktobra 2013. godine zatražio od prvostepenog suda da bez odlaganja prosledi predmet na žalbeni postupak. Zbog problema oko pronalaženja dostavnica vezanih za rešenje o ispravci, predmet je Apelacionom sudu u Kragujevcu vraćen u drugoj polovini oktobra 2013. godine. Reagovao je i VF predsednika Osnovnog suda u Čačku, kome je upravitelj sudske pisarnice dostavio posebno izjašnjenje o tome.

Apelacioni sud u Kragujevcu je doneo osporenu presudu Gž1. 816/13 od 6. februara 2014. godine, kojom je ožalbenu presudu Osnovnog suda u Čačku P1. 290/12 od 14. novembra 2012. godine u celini potvrdio.

U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je prvostepeni sud utvrdio da su tužioci u spornom periodu bili u radnom odnosu kod tuženog; da je na osnovu nalaza sudskog veštaka R. V . utvrđeno da za tužioce postoji razlika između isplaćene zarade i pripadajuće zarade, prema utvrđenoj ceni rada za najjednostavniji rad iz Posebnog kolektivnog ugovora za hemiju i nemetale; da je veštak izvršio obračun zarada na osnovu podataka o isplaćenoj zaradi i naknadi zarade na osnovu isplatnih lista dobijenih od tuženog, na osnovu koeficijanata za stručnu spremu propisanih Pojedinačnim kolektivnim ugovorom tuženog i ugovorima o radu tužilaca, kojima su za tužioce utvrđeni viši koeficijenti od koeficijenata utvrđenih Posebnim kolektivnim ugovorom za hemiju i nemetale i prema cenama za najjednostavniji rad za granu hemije i nemetala za sporni period; da tuženi nije veštaku pružio nikakav dokaz da je u spornom periodu, shodno članu 66. st. 1. i 2. Pojedinačnog kolektivnog ugovora i članu 95. Granskog kolektivnog ugovora, na mesečnom nivou utvrđivao cenu rada za najjedlostavniji rad, uz poštovanje načela procesa pregovaranja zaključivanjem Aneksa PKU tuženog ili donošenjem drugog akta u tom smislu, niti je kod tuženog donošena pismena odluka o mesečnoj ceni rada, već je ta cena utvrđivana na osnovu usmene odluke direktora tuženog; da je prvostepeni sud utvrdio da tuženi nije dokazao da je tužiocima u spornom periodu isplatio regres za korišćenje godišnjeg odmora, čija visina je utvrđena veštačenjem.

U obrazloženju je dalje navedeno: da je prilikom ocene osnovanosti tužbenog zahteva tužilaca za isplatu razlike u zaradi Apelacioni sud pošao od činjenice da je Aneksom 13. Posebnog kolektivnog ugovora za hemiju i nemetale, koji je važio u spornom periodu, utvrđena cena rada za najjednostavniji rad (za koeficijent 1), za prosečan mesečni fond od 174 časova za period oktobar - decembar 2001. godine i januar 2002. godine; da tako utvrđene cene rada važe samo za navedene mesece i ne mogu primenjivati u narednom periodu; da kako Posebnim kolektivnim ugovorom za hemiju i nemetale i njegovim aneksima od 1. februara 2002. godine nije utvrđivana cena rada na nivou hemije i nemetala, to se, u konkretnom slučaju, ne može na ceo sporni period primeniti cena rada utvrđena za januar 2002. godine, iz kog razloga se ni tužbeni zahtev tužilaca za isplatu razlike u zaradi koja je utvrđena na osnovu te cene ne može smatrati osnovanim za period posle januara 2002. godine; da je pravilno prvostepeni sud postupio i kada je tužbeni zahtev tužilaca za isplatu neisplaćenog regresa za korišćenje godišnjeg odmora usvojio; da Poseban kolektivni ugovor za hemiju i nemetale nije bio u suprotnosti sa Zakonom o radu iz 2001. godine i isti je važio do 23. septembra 2005. godine; da je odredbom člana 118 /1 stav 1. tačka 2) Posebnog kolektivnog ugovora za hemiju i nemetale bilo propisano da zaposleni ima pravo na dodatak na zaradu po osnovu regresa za korišćenje godišnjeg odmora, ako zaposleni ima pravo na godišnji odmor u trajanju od najmanje 18 radnih dana - u visini prosečne mesečne zarade po zaposlenom u privredi Republike, prema poslednjem objavljenom podatku republičkog organa nadležnog za poslove statistike, a srazmeran deo regresa za korišćenje godišnjeg odmora, ako zaposleni ima pravo na godišnji odmor u trajanju kraćem od 18 radnih dana, u skladu sa zakonom; da kako tuženi nije osporio činjenicu da su tužioci koristili godišnji odmor u spornom periodu, to je prvostepeni sud pravilno odlučio o tom zahtevu; da je potvrđeno i rešenje o troškovima parničnog postupka jer je doneto pravilnom primenom odredaba čl. 149. i 150. Zakona o parničnom postupku.

Osporena drugostepena presuda je punomoćniku tužilaca D. i R . uručena 12. marta 2014. godine.

4. Odredbama Ustava, na čiju se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se j emči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Odredbom člana 88. tačka 3) Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 , 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr.zakon i 103/15), kojim je uređen postupak po ustavnoj žalbi, propisano je da će Ustavni sud obustaviti postupak ako prestanu druge procesne pretpostavke za vođenje postupka.

Zakonom o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br . 125/04 , 111/09 i 53/13 – Odluka US) (u daljem tekstu: ZPP) , koji se primenjivao u osporenom sudskom postupku, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovla čenja i sa što manje troškova (član 10.); da je stranka koja u celini izgubi parnicu dužna da protivnoj stranci naknadi troškove, da ako stranka delimično uspe u parnici, sud može s obzirom na postignuti uspeh odrediti da svaka stranka snosi svoje troškove ili da jedna stranka naknadi drugoj srazmeran deo troškova (član 149. st. 1. i 2.); da kad u postupku pred prvostepenim sudom u većem broju predmeta postoji potreba da se zauzme stav o spornom pravnom pitanju koje je od prejudicijelnog značaja za odlučivanje o predmetu postupka pred prvostepenim sudovima, prvostepeni sud će, po službenoj dužnosti ili na predlog stranke, pokrenuti postupak pred Vrhovnim kasacionim sudom radi rešavanja spornog pravnog pitanja, da je sud koji je pokrenuo postupak za rešavanje spornog pravnog pitanja dužan da zastane sa postupkom dok se ne okonča postupak pred Vrhovnim kasacionim sudom (član 176.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, naročito prilikom odrđivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.).

5. Ustavni sud je najpre konstatovao da se u spisima parničnog predmeta nalazi izvod iz matične knjige umrlih za matično područje Loznica kod Čačka od 3. marta 2015. godine, iz kojeg se može utvrditi da je podnosilac ustavne žalbe R. P . preminuo 26. februara 2014. godine, te da je činjenica njegove smrti upisana u matičnu knjigu umrlih pod tekućim brojem 3 za 2015. godinu. S tim u vezi, Ustavni sud je ocenio da su prestale procesne pretpostavke za dalje vođenje postupka po ustavnoj žalbi, te je, saglasno odredbi člana 88. tačka 3) Zakona o Ustavnom sudu, obustavio postupak u ovoj pravnoj stvari u odnosu na podnosioca R . P, rešavajući kao u tački 3. izreke.

6. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe podnosioca D. P . sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak pokrenut 10. novembra 2004. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Čačku, i da je pravnosnažno okončan donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 816/13 od 6. februara 2014. godine , koja je punomoćniku podnosilaca uručena 12. marta 2014. godine.

Ocenjujući period u odnosu na koji je nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe do pravnosnažnog okončanja postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj postupak trajao devet godina i tri meseca, što može ukazivati na činjenicu da nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom utvrđivanja postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog zahteva za podnosioca, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da je u ovom predmetu bilo složenih, pre svega, pravnih pitanja, ali da ta složenost nije bi la takv og stepena da bi predstavljala opravdan razlog za dugo trajanje parnice . Sama suština i priroda spora stavljena u proporcionalnu vezu sa dužinom trajanja postupka pokazuje da predmet spora ipak nije mogao da predstavlja opravdanje za devetogodišnje trajanje predmetne parnice, imajući naročito u vidu da je u toku postupka izveden samo dokaz ekonomsko-finansijskim veštačenjem.

U pogledu značaja predmeta spora, Ustavni sud nalazi da je podnosilac ustavne žalbe imao legitiman interes da sud o njegovim zahtevima odluči u okviru standarda razumnog roka, imajući pre svega u vidu da je reč o potraživanjima iz radnog odnosa.

Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je našao da je podnosi lac, u sadejstvu sa prvostepenim sudom, bitno doprine o produžavanju trajanja predmetnog parničnog postupka predlogom da se postupak, u fazi kada su bili izvedeni svi predloženi dokazi, prekine do pravnosnažnog okončanja postupka u predmetu istog suda P1. 143/06. Razlog prekida se ogledao u potrebi da se sud i tužioci osvedoče u vezi osnovanosti postavljenih tužbenih zahteva, iz kog razloga su stali na stanovište da treba sačekati ishod postupka u navedenom predmetu. Ustavni sud nalazi da nije bilo mesta ovakvom predlogu, s obzirom na to da je tužiocima i sudu, ukoliko su već smatrali da postoji potreba zauzimanja određenog pravnog stava, stajao na raspolaganju poseban postupak za rešavanje spornog pravnog pitanja, koji je bio uređen odgovarajućim odredbama ZPP. Pored toga, podnosilac je predlog za nastavak postupka podneo nakon više od tri godine od određivanja prekida, bez ukazivanja na činjenicu da li je i kako postupak u predmetu P1. 143/06 okončan, te da li njegov (eventualni) ishod ima uticaja na dalje raspravljanje o postavljenim tužbenim zahtevima. Podnosilac je na opisani način, po mišljenju Ustavnog suda, doprineo da se postupak produži za najmanje dve godine.

Po oceni Ustavnog suda, dugom trajanju postupka odlučujuće je doprinelo nedelotvorno postupanje prvostepenog suda. Pored već opisanog postupanja povodom predloga da se postupak prekine do pravnosnažnog okončanja postupka u predmetu P1. 143/06, što se u gotovo jednakoj meri može staviti na teret i sudu, treba ima ti u vidu i nedovoljno jasno opredeljenje kod postavljanja zadatka veštačenja, u vezi čega se prvostepeni sud u najvećoj meri rukovodio mišljenjima i stavovima koji su se istovremeno koncipirali u drugim predmetima sa istovetnim tužbenim zahtevima. Iz navedenog razloga je finansijsko veštačenje čak tri puta određivano iznova. Gubitak spisa parničnog predmeta je prolongirao odlučivanje o predlogu za nastavak postupka. O postavljenim tužbenim zahtevima je prvi (i poslednji) put odlučeno posle osam godina od podnošenja tužbe. Propusti prvostepenog suda kod dostave spisa parničnog predmeta Apelacionom sudu u Kragujevcu, nakon ispravke prvostepene presude, uključujući i samu potrebu da se izvrši ispravka, odlučujuće su uticali na dužinu trajanja drugostepenog postupka.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocu ustavne žalbe u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu P1. 290/12 , povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava, u ovom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka i utvrđeni doprinos podnosioca produžavanju njegovog trajanja. Ustavni sud smatra da navedeni iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog nedelotvornog postupanja nadležnog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, svoju i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

8.1. Razmatrajući navode ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava kojima se osporavaju odluke sudova o glavnom zahtevu, Ustavni sud je ocenio da obrazloženje zauzetog pravnog stava predstavlja ustavnopravno utemeljen osnov za donošenje osporenih presud a. Apelacioni sud u Kragujevcu je prihvatio stanovište Osnovnog suda u Čačku, koje Ustavni sud ne smatra proizvoljnim, da tužioci, u periodu za koji je njihov tužbeni zahtev pravnosnažno odbijen kao neosnovan, nisu mogli pretendovati na isplatu zarada obračunatih po ceni rada za najjednostavniji rad utvrđenoj poslednji put za januar 2002. godine, imajući u vidu da je cena rada za najjednostavniji rad, u smislu člana 95. tada važećeg Posebnog kolektivnog ugovora za hemiju i nemetale ("Službeni glasnik RS", br. 44/97, 5/98, 23/98, 39/98, 15/99, 39/99, 45/99, 7/2000, 30/2000, 49/2000, 14/01, 25/01, 42/01, 43/01 i 65/01 ), mogla biti samo rezultat procesa kolektivnog pregovaranja i zaključenja aneksa navedenog kolektivnog ugovora, što je u navedenom periodu izostalo. S tim u vezi, Ustavni sud smatra da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge koji bi bili osnov za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje, već da podnosilac, nezadovoljan osporenim presudama, u suštini, ustavnom žalbom osporava način na koji su redovni sudovi utvrdili činjenično stanje i primenili merodavno materijalno pravo, te od ovog suda traži da postupa kao revizijski parnični sud.

8.2. Što se tiče odluke sudova o troškovima parničnog postupka, Ustavni sud je takođe ocenio da u ustavnoj žalbi nisu navedeni ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na to da su osporene presude donete proizvoljnom primenom merodavnog prava. Naime, Apelacioni sud u Kragujevcu je u vezi odluke da svaka stranka snosi svoje troškove postupka u celini prihvatio argumentaciju Osnovnog suda u Čačku, koji je na ustavnopravno prihvatljiv način primenio odredbu člana 149. stav 2. ZPP, uzimajući u obzir odnos između ukupne visine potraživanja po preciziranom tužbenom zahtevu i visine dosuđenih iznosa.

8.3. U vezi navoda o povredi prava na pravnu sigurnost, kao elementa prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud naglašava da pravo na jednaku zaštitu prava garantuje, između ostalog, izvesnu stabilnost i doprinosi poverenju javnosti u sudove. Postojanje protivrečnih sudskih odluka povodom istog pravnog pitanja može da dovede do pravne nesigurnosti koja bi verovatno dovela do umanjenja poverenja javnosti u pravni sistem, a takvo poverenje je jedan od suštinskih elemenata države koja se zasniva na vladavini prava. Ustavni sud, ipak, ukazuje da je postojanje suprotnih sudskih odluka povodom istog pravnog pitanja karakteristika pravnih sistema koji se zasnivaju na mreži prvostepenih sudova, žalbenih sudova i sudova koji odlučuju po vanrednim pravnim sredstvima sa nadležnošću na određenoj teritoriji, što, samo po sebi, nije suprotno principu pravne sigurnosti. Određena odstupanja u tumačenju prava kao prirodno svojstvena svakom pravosudnom sistemu koji je, kao i sistem u Republici Srbiji, zasnovan na mreži sudova koji imaju nadležnost na određenoj teritoriji, ipak se mogu prihvatiti. Činjenica je da je, u konkretnom slučaju, Apelacioni sud u Novom Sadu , kao sud poslednje instance, u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, doneo različit u presud u u odnosu na osporenu presudu Gž1. 816/13 od 6. februara 2014. godine. Međutim, kako se radi o odlukama o troškovima parničnog postupka, to Ustavni sud, u konkretnom slučaju, smatra da se ne može govoriti o postojanju dubokih i dugotrajnih razlika u sudskoj praksi domaćih sudova povodom istog pravnog pitanja (u vezi sa navedenim videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Vučković i drugi protiv Srbije, broj 17153/11 od 28. avgusta 2012. godine), niti se takvim odlukama pokreće neko šire ili opšte pitanje o eventualnoj povredi koje bi moglo biti od ustavnopravnog značaja za odlučivanje Ustavnog suda. Štaviše, ovaj sud nema nadležnost da ujednačava sudsku praksu, već to spada u nadležnost Vrhovnog kasacionog suda.

Sledom izloženog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbacio u delu kojim se ukazuje na povredu prava na pravično suđenje jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, zbog čega je rešeno kao u drugom delu tačke 1. izreke.

9. Navode ustavne žalbe da će zbog dugog trajanja sudskog postupka podnosilac pripadajuća potraživanja iz radnog odnosa moći da naplati samo u određenom procentu, kojima se argumentuje tvrdnja o povredi prava na imovinu iz člana 58. Ustava, Ustavni sud nije posebno cenio, s obzirom na to da podnosilac nije dostavio odgovarajuće dokaze na okolnost da je u toku trajanja osporenog parničnog postupka došlo do usvajanja plana reorganizacije tuženog.

U pogledu zahteva podnosioca za naknadu troškova postupka po ustavnoj žalbi, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom (videti , pored drugih, Odluku Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine).

10. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tač. 7) i 9) Zakona o Ustavnom sudu, te člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Ustavnost Zakona o vraćanju imovine crkvama i verskim zajednicama

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti