Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko sedam godina. Neefikasnost prvostepenog suda, uključujući duge periode neaktivnosti i neopravdan prekid postupka, bio je odlučujući razlog.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Slavoljuba Stošića iz Pančeva, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 13. juna 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Slavoljuba Stošića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodi o pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 5184/08, a zatim pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 23596/11, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Nalaže se Prvom osnovnom sudu u Beogradu da preduzme sve mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

3. Odbacuje se zahtev za naknadu nematerijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Slavoljub Stošić iz Pančeva je 9. jula 2010. godine, preko punomoćnika Milana C. Cvetkovića, advokata iz Beograda, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 5184/08 (ranije P. 5520/03).

U ustavnoj žalbi se navodi da je podnosilac ustavne žalbe 29. avgusta 2003. godine Drugom opštinskom sudu u Beogradu podneo tužbu protiv državne zajednice Srbija i Crna Gora – Ministarstvo odbrane, radi isplate zarade, da je do podnošenja ustavne žalbe proteklo sedam godina, a da prvostepeni parnični postupak nije završen i neizvesno je kada će biti završen i predlaže se da Ustavni sud utvrdi povredu ustavnog prava podnosioca na suđenje u razumnom roku. Dopunom ustavne žalbe od 12. marta 2012. godine podnosilac je tražio da mu Ustavni sud dosudi naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500.000 dinara.

2. Ustavna žalba je kao pravno sredstvo ustanovljena Ustavom Republike Srbije, koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Članom 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Članom 32. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 99/11), koji je stupio na snagu 4. januara 2012. godine, izmenjen je i dopunjen član 85. Zakona, tako da je stavom 3. tog člana propisano da zahtev za naknadu štete može biti postavljen samo istovremeno sa podnošenjem ustavne žalbe.

Članom 40. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o Ustavnom sudu je propisano da će se postupci započeti pre stupanja na snagu ovog zakona okončati po odredbama ovog zakona.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 23596/11, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 29. avgusta 2003. godine, zajedno sa još tri tužioca, podneo Drugom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv Državne zajednice Srbija i Crna Gora – Ministarstvo odbrane, zbog sticanja bez osnova, a radi isplate opredeljenog novčanog iznosa na ime neisplaćene zakonom garantovane plate za period od 1. januara 2000. godine do 30. avgusta 2003. godine, sa zakonskom zateznom kamatom od podnošenja tužbe pa do isplate.

Odgovor tužene na tužbu je primljen u Drugom opštinskom sudu u Beogradu 29. septembra 2003. godine, a prvo ročište za glavnu raspravu zakazano za 9. decembar 2003. godine nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije.

Na sledećem ročištu, 11. februara 2004. godine, prvostepeni sud je odlučio da zatraži izveštaje u smislu predloga tužilaca od Računskog centra Ministarstva odbrane i VP Batajnica. Pribavljanje odgovora na zahteve suda je trajalo do 18. marta 2005. godine.

U toku 2006. godine zakazana su i održana dva ročišta (12. septembra i 5. decembra) i na njima je prvostepeni sud odlučio da zatraži izveštaj od Ministastva odbrane – Uprave za budžet i finansije i prihvatio predlog tužilaca za određivanje veštačenja na okolnosti da li postoji razlika između isplaćene i neisplaćene plate tužilaca.

Ročišta zakazana za 7. mart i 12. juni 2007. godine nisu održana, jer veštačenje nije izvršeno, a veštak je dostavio sudu svoj nalaz i mišljenje 25. juna 2007. godine. Tužioci su precizirali tužbeni zahtev u skladu sa nalazom veštaka podneskom od 24. jula 2007. godine, a 12. septembra 2007. godine su podneli predlog za dostavljanje predmeta Vrhovnom sudu Srbije radi rešavanja spornog pravnog pitanja po članu 176. Zakona o parničnom postupku.

Na ročištu 6. decembra 2007. godine zaključena je glavna rasprava i Drugi opštinski sud u Beogradu je doneo predsudu P. 5520/03, kojom je odbijen tužbeni zahtev tužilaca.

Rešavajući o žalbi tužilaca protiv prvostepene presude, izjavljenoj 31. decembra 2007. godine, Okružni sud u Beogradu je rešenjem GžI. 1344/08 od 20. avgusta 2008. godine ukinuo ožalbenu presudu, nalazeći da je zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno, i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje. Spisi predmeta su vraćeni prvostepenom sudu 9. septembra 2008. godine.

Na prvom ročištu u ponovnom postupku, 30. marta 2009. godine, prvostepeni sud je odlučio da, na predlog punomoćnika tužilaca, zatraži izveštaje od tužene, a na ročištu 17. juna 2009. godine punomoćnik tužilaca je predložio da se postupak prekine do pravosnažnog okončanja postupka koji se vodi pred Ustavnim sudom.

Drugi opštinski sud u Beogradu je doneo rešenje P. 5184/08 od 17. juna 2009. godine da se prekida parnični postupak u ovoj stvari do pravnosnažnog okončanja postupak koji se vodi pred Ustavnim sudom. U obrazloženju se navodi da je punomoćnik tužilaca stavio odgovarajući predlog na ročištu 17. juna 2009. godine, a kako sud smatra da ovaj postupak predstavlja prethodno pitanje za donošenje odluke u ovoj pravnoj stvari, odlučio je kao u izreci u smislu člana 215. stav 1. tačka 1. u vezi člana 12. Zakona o parničnom postupku. Protiv ovog rešenja stranke nisu uložile žalbu.

Tužena je 18. oktobra 2011. godine podnela Prvom osnovnom sudu u Beogradu podnesak u kome je ponovila da ostaje kod navoda iz odgovora na tužbu i predložila da se tužbeni zahtev odbije kao neosnovan, a tužioci obavežu na naknadu troškova prema advokatskoj tarifi. Nakon toga, spis je arhiviran naredbom sudije od 17. decembra 2011. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir i p eriod trajanja postupka koji je prethodio stupanju Ustava na snagu.

Kada je reč o dužini trajanja predmetnog parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je od podnošenja tužbe do donošenja rešenja o prekidu postupka proteklo pet godina i devet i po meseci, što samo po sebi ukazuje na to da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava. Međutim, prilikom utvrđivanja postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kojima se u postupku odlučuje za podnosioca, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Po oceni Ustavnog suda, iako se u k onkretnom slučaju radi o činjenično i pravno relativno složenijem sporu, pitanja o kojima je parnični sud trebalo da zauzme stav , kao ni sprovedeni dokazni postupak u kome se sud upoznao sa određenim pismenim dokazima – javnim ispravama i izveo veštačenje putem veštaka ekonomske struke, čiji nalaz i mišljenje je prihvatio u potpunosti, ne mogu predstavljati opravdan razlog za tako dugo trajanje ovog postupka.

Imajući u vidu da se ovde radi o sporu o potraživanju iz radnog odnosa, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac ustavne žalbe nesumnjivo imao interesa za efikasno odvijanje predmetnog parničnog postupka.

Ustavni sud je takođe utvrdio da se punomoćnik podnosioca ustavne žalbe redovno odazivao na pozive suda na ročišta za raspravu i da podnosilac nije doprineo neopravdano dugom trajanju osporenog postupka.

Ocenjujući postupanje suda u ovom postupku, Ustavni sud je našao da je odlučujući doprinos dugom trajanju osporenog parničnog postupka dao prvostepeni sud . Naime, neefikasno i neažurno postupanje Drugog opštinskog suda u Beogradu je više puta došlo do izržaja u ovom postupku. Tako je u periodu od četiri godine i preko tri meseca koliko je prošlo od podnošenja tužbe do donošenja prvostepene presude, koja je u postupku po žalbi ukinuta, zakazano ukupno sedam ročišta, a održana su četiri; nakon ročišta 11. februara 2004. godine sud je zakazao sledeće ročište posle punih 19 meseci; postupak pribavljanja mišljenja veštaka je trajao više od šest meseci, čemu je doprineo i propust suda da evidentira blagovremenu uplatu naknade za veštačenje od strane tužilaca i naknadno traženje dokaza o uplati posle dva i po meseca, a u ponovnom prvostepenom postupku nakon ukidanja prvostepene presude, prvo ročište je zakazno posle nepunih šest meseci od prijema spisa od Okružnog suda u Beogradu.

Pored toga, Ustavni sud konstatuje da je Drugi opštinski sud u Beogradu rešenjem P. 5184/08 od 17. juna 2009. godine prekinuo postupak „do pravosnažnog okončanja postupka koji se vodi pred Ustavnim sudom“, što je po oceni prvostepenog suda predstavljalo prethodno pitanje za predmetni parnični postupak. Iako se iz rešenja ne vidi o kom je postupku pred Ustavnim sudom reč, Ustavni sud ukazuje da je na sednici održanoj 17. decembra 2009. godine doneo Rešenje IUp-181/2006 kojim je, između ostalog, obustavio postupak za ocenu zakonitosti Uredbe o izmenama i dopunama Uredbe o platama i drugim novčanim primanjima profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci Jugoslavije ("Službeni vojni list SCG", broj 35/04) i postupak za ocenu ustavnosti i zakonitosti Uredbe o izmenama Uredbe o platama i drugim novčanim primanjima profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci Srbije i Crne Gore ("Službeni list SCG", broj 42/05), kao i da je na sednici održanoj 4. novembra 2010. godine doneo Zaključak IU-104/2007 kojim je odbacio inicijativu za ocenu ustavnosti i zakonitosti odluka o vrednosti boda, odnosno vrednosti koeficijenta za obračunavanje plata i drugih novčanih primanja profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci Jugoslavije. Takođe, po oceni Ustavnog suda, neprihvatljivo je da nadležni prvostepeni sud, nakon prijema podneska tužene od 18. oktobra 2011. godine, arhivira predmet, iako je, saglasno odredbi prethodnog Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), kao i sada važećeg Zakona, u slučaju prekida postupka iz razloga navedenih u ranijem članu 215. stav 1. sud dužan da po službenoj dužnosti nastavi postupak kad se pravnosnažno završi postupak pred sudom ili drugim nadležnim organom, ili kad sud nađe da više ne postoje razlozi da se čeka na njegov završetak.

Imajuću u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da je u predmetu Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 5184/08, sada predmetu Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 23596/11 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud je, na osnovu člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke naložio Prvom osnovnom sudu u Beogradu da preduzme sve neophodne mere kako bi se parnični postupak što pre okončao.

S obzirom na to da je podnosilac ustavne žalbe zahtev za naknadu nematerijalne štete usled povrede ustavnog prava stavio tek u dopuni ustavne žalbe koju je podneo Ustavnom sudu 12. marta 2012. godine, Sud je primenom člana 85. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) i člana 40. stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o Ustavnom sudu, a na osnovu odredbe člana 46. stav 1. tačka 2) Zakona, u tački 3. izreke odbacio zahtev kao neblagovremen.

6. Na osnovu svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti