Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku zbog neefikasnosti suda

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 16 godina. Iako je podnositeljka doprinela odugovlačenju, presudan uticaj na dužinu postupka imalo je neefikasno postupanje prvostepenog suda, koji je izvodio nepotrebne dokaze.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić , predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević , Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. S. iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 25. februara 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. S. i utvrđuje da je u postupku koji j e vođen pred Osnovnim sud om u Smederevu - Sudska jedinica u Velikoj Plani u predmetu P. 372/12 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Odbija se zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. S . iz Novog Sada podnela je , 23. jula 2013 . godine, preko punomoćnika D. M , advokata iz Novog Sada, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presuda Osnovnog suda u Smederevu - Sudska jedinica u Velikoj Plani P. 372/12 od 29. juna 2012. godine i Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6957/12 od 20. februara 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije. Ustavnom žalbom se ističe i povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku u kome je doneta osporena odluka.

Podnositeljka ustavne žalbe smatra da joj je pravo na suđenje u razumnom roku povređeno time što je predmetni parnični postupak trajao preko 16 godina zbog neadekvatnog postupanja prvostepenog suda , koji je još u ranoj fazi postupka raspolagao svim dokazima na kojima je zasnovao svoju odluku, zbog čega nije bilo mesta izvođenju drugih dokaza, zakazivanju i odlaganju ročišta. Povredu prava na pravično suđenje vidi u navodno pogrešnom pravnom zaključku sudova da pismeni, neovereni ugovor o kupoprodaji automobila, na koji nije plaćen porez, proizvodi pravno dejstvo. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, naloži ponavljanje žalbenog postupka i utvrdi joj pravo na naknadu štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u visini troškova parničnog postupka.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Smederevu - Sudska jedinica u Velikoj Plani P. 372/12, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilja M. S, ovde podnositeljka ustavne žalbe, podnela je 18. decembra 1996. godine Opštinskom sudu u Velikoj Plani tužbu protiv tuženog N . S , radi naknade štete na automobilu, u kojoj je navela da je vlasnica predmetnog vozila.

Zbog nedolaska uredno pozvanih punomoćnika stranaka na ročište koje je bilo zakazano za 22. april 1997. godine, doneto je rešenje o mirovanju postupka, a na predlog tužiljinog punomoćnika, predmetni postupak je prekinut rešenjem od 22. maja 1997. godine do okončanja krivičnog postupka koji se vodio pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu protiv tuženog.

Podneskom od 26. januara 2000. godine tužiljin punomoćnik je tražio nastavak postupka.

Opštinski sud u Velikoj Plani je 14. avgusta 2000. godine od Trećeg opštinskog suda u Beogradu tražio podatak o tome da li je okončan krivični postupak protiv tuženog.

Treći opštinski sud u Beogradu je u oktobru 2000. godine obavestio Opštinski sud u Velikoj Plani da krivični postupak protiv tuženog nije okončan, a u maju 2002. godine je dostavio pravnosnažno rešenje iz februara te godine o obustavi predmetnog krivičnog postupka.

Do decembra 2002. godine dva ročišta nisu održana zbog nedostatka dokaza o urednom pozivanju tužilje i njenog punomoćnika (za jedno ročište se vratila povratnica sa konstatacijom da je tužiljin punomoćnik odseljen sa adrese u tužbi), dok je zbog nedolaska uredno pozvanog tužiljinog punomoćnika na ročište koje je bilo zakazano za 10. decembar te godine, ponovo doneto rešenje o mirovanju postupka.

Do decembra 2004. godine, od ukupno šest zakazanih ročišta, četiri nisu održana - dva zbog nedolaska uredno pozvanog tužiljinog punomoćnika, jedno zbog nedostatka dokaza o pozivanju tužilje koja je trebalo da bude saslušana, a jedno zbog sprečenosti sudije. U ovom delu postupka izveden je dokaz saslušanjem jednog svedoka.

Na predlog tužiljinog punomoćnika od 14. decembra 2004. godine, postupak je prekinut zbog smrti tuženog.

Tužiljin punomoćnik je 9. februara 2005. godine tražio nastavak postupka.

Rešenje o nastavku postupka je doneto 14. avgusta 2006. godine i na mesto tuženog je stupila V. S.

Nakon dva ročišta, koja u toku 2006. godine nisu održana zbog neurednog pozivanja tužilje i njenog punomoćnika (za tužilju je ponovo konstatovano da je nepoznata na adresi iz tužbe, a za njenog punomoćnika da nije tražio uručenje pismena), odnosno zbog nedolaska uredno pozvanih punomoćnika stranaka, sud je 23. novembra 2006. godine doneo rešenje da se tužba smatra povučenom.

Povodom predloga tužiljinog punomoćnika za vraćanje u pređašnje stanje iz decembra 2006. godine, održana su dva ročišta u junu i julu 2007. godine, nakon čega je ovaj predlog usvojen i stavljeno je van snage rešenje o povlačenju tužbe.

U oktobru 2007. godine sudu su dostavljeni spisi predmeta krivičnog postupka koji je vođen protiv N. S, a u aprilu 2008. godine tužena je dostavila i fotokopiju tužiljine izjave iz aprila 1997. godine u kojoj je tužilja navela da je bila vlasnica predmetnog vozila i da ga je prodala V . K . putem neoverenog pismenog kupoprodajnog ugovora od 30. maja 1995. godine. U daljem toku postupka, od ukupno 13 zakazanih ročišta, šest nije održano - dva zbog nedolaska uredno pozvanog tužiljinog punomoćnika, dva zbog toga što nijedan od uredno pozvanih punomoćnika stranaka nije došao na ročište, jedno zbog sprečenosti sudije, a jedno zbog neurednog pozivanja tužiljinog punomoćnika, za koga se povratnica vratila sa konstatacijom da nije tražio uručenje pismena. Nakon pomenutog ročišta koje je bilo zakazano za 2. decembar 2008. godine, u maju 2009. godine tužiljin punomoćnik je tražio da se sprovede mašinsko veštačenje po njegovom predlogu, koji je usvojen početkom 2008. godine, na okolnost visine iznosa oštećenja na vozilu. U februaru 2010. godine, nakon što je v.f. predsednika suda tražio izjašnjenje od sudije zbog nepostupanja, tužilji je naloženo da položi predujam za veštačenje. Veštak je u aprilu iste godine dostavio nalaz i mišljenje, a dopunsko veštačenje je sprovedeno u februaru 2011. godine.

Zbog nedolaska uredno pozvanih punomoćnika stranaka na ročište zakazano za 28. april 2011. godine ponovo je doneto rešenje da se tužba smatra povučenom, a u septembru iste godine, po predlogu tužiljinog punomoćnika, dozvoljeno je vraćanje u pređašnje stanje.

Do okončanja postupka održana su još tri ročišta i izveden je dokaz građevinskim veštačenjem na okolnost vrednosti imovine koju je nasledila tužena V. S . od pok. N. S. Jedno ročište nije održano na predlog tužiljinog punomoćnika.

Osporenom presudom Osnovnog suda u Smederevu - Sudska jedinica u Velikoj Plani P. 372/12 od 29. juna 2012. godine odbijeni su glavni i četiri eventualna tužbena zahteva kojima je traženo da tužena tužilji isplati određene novčane iznose na ime naknade štete na vozilu, sa obrazloženjem da tužilja nema aktivnu legitimaciju da traži ovu naknadu jer je šteta nastala u junu 1995. godine, u vreme kada je vlasnik spornog vozila bio V. K, a koje činjenice su utvrđene čitanjem spisa predmeta krivičnog postupka koji je vođen protiv N . S.

Postupak je pravnosnažno okončan osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6957/12 od 20. februara 2013. godine kojom je prihvaćeno stanovište nižestepenog suda da je zaključenjem kupoprodajnog ugovora od 30. maja 1995. godine i njegovim ispunjenjem, vlasnik vozila postao V. K . u smislu člana 34. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, te da okolnost da predmetni ugovor nije overen i da nije plaćen porez, suprotno žalbenim navodima, ne znači da ugovor ne proizvodi pravno dejstvo.

4. Odredbama člana 32. stav 1. Ustava , na čiju povredu ukazuje podnosi teljka u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega .

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da sud odlučuje koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja bitnih činjenica (član 221. stav 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

5. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku , Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li je postupak vođen u okviru razumnog roka ili ne , uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je postupak čija se dužina osporava trajao nešto više od 16 godina, što bi samo po sebi moglo da ukazuje da nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, Ustavni sud ističe da je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija i da ocena da li je postupak okončan u okviru razumnog roka, ne zavisi isključivo od njegovog vremenskog trajanja, već i od drugih činilaca, pre svega postupanja nadležnih sud ova, ponašanja samog podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, složenosti činjeničnih i pravnih pitanja koje u postupku treba raspraviti, kao i od značaja pitanja o kome se u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe.

Ustavni sud nalazi da je u konkretnom slučaju od presudnog značaja za ocenu osnovanosti navoda o povredi prava na suđenje u razumnom roku, analiza postupanja nadležnog prvostepenog suda i ponašanja podnosi teljke ustavne žalbe kao stranke tokom postupka.

Ispitujući ponašanje podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud konstatuje da pet ročišta nije održano zbog nedolaska uredno pozvanog podnositeljkinog punomoćnika, a da dva ročišta nisu održana zbog njegovog neurednog pozivanja, s tim što su se u slučaju neurednog pozivanja povratnice vratile sa konstatacijom da punomoćnik nije tražio uručenje pismena. Pored toga, jedno ročište nije održano i iz razloga što podnositeljkin punomoćnik nije obavestio sud da je promenio adresu sedišta kancelarije, pa se i u ovom slučaju radilo o neurednoj dostavi. Osim toga, četiri ročišta nisu održana zbog nedolaska uredno pozvanih punomoćnika obe stranke, zbog čega je sud dva puta donosio rešenja da se tužba smatra povučenom, a jednom je bilo određeno i mirovanje postupka. Takođe, mirovanje postupka je bilo određeno i zbog nedolaska uredno pozvanog podnositeljkinog punomoćnika na ročište. Opisani propusti u ponašanju podnositeljkinog punomoćnika su produžili trajanje postupka za dve i po godine.

Analizirajući postupanje sudova, Ustavni sud konstatuje da se prvostepeni sud tek posle osam meseci od podnositeljkinog predloga za nastavak postupka obratio Trećem opštinskom sudu u Beogradu radi pribavljanja podatka o tome da li je okončan krivični postupak zbog koga je predmetni parnični postupak prekinut. Osim toga, prvostepenom sudu je trebalo godinu i po dana da donese rešenje o nastavku postupka nakon što je podnositeljka dostavila ostavinsko rešenje iza smrti tuženog N. S . i tražila nastavak postupka. Takođe, prvostepeni sud od decembra 2008. do februara 2010. godine nije preduzeo nijednu radnju u postupku, iako je u ovom periodu podnositeljka tražila sprovođenje veštačenja po predlogu koji je prethodno usvojen, a v.f. predsednika suda izjašnjenje od sudije zbog nepostupanja.

Dalje, Ustavni sud konstatuje da se u predmetnom parničnom postupku odlučivalo o osnovanosti podnositeljkinog zahteva za naknadu materijalne štete na vozilu za koje je u tužbi navedeno da je njeno vlasništvo. U oktobru 2007. godine prvostepenom sudu su dostavljeni spisi predmeta krivičnog postupka koji je vođen protiv N. S, a u aprilu 2008. godine tužena je sudu dostavila fotokopiju podnositeljkine izjave iz aprila 1997. godine u kojoj je podnositeljka navela da je vozilo prodala V . K . 30. maja 1995. godine. Međutim, prvostepeni sud je, i nakon pribavljanja krivičnih spisa i dostavljanja pomenute izjave, na predlog podnositeljke ustavne žalbe sproveo dva veštačenja: mašinsko - na okolnost visine iznosa oštećenja na vozilu i građevinsko - na okolnost vrednosti imovine koju je nasledila V . S . od prvobitno tuženog, da bi u junu 2012. godine doneo odbijajuću presudu zbog nedostatka aktivne legitimacije podnositeljke na osnovu činjenica koje je, kako je navedeno u obrazloženju, utvrdio iz pomenutih krivičnih spisa. Imajući u vidu citirane odredbe Zakona o parničnom postupku kojima je propisano da sud odlučuje koje će dokaze izvesti na glavnoj raspravi i da je sud taj koji se stara da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti završi na jednom ročištu, Ustavni sud smatra da prava stranaka da pokreću i vode postupke, te da u toku cele glavne rasprave, do njenog okončanja, stavljaju dokazne predloge radi utvrđivanja činjenica i preduzimaju druge radnje u postupku, ne oslobađa sud od obaveze da ispuni zahtev delotvornog postupanja.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, odmeravajući doprinos prvostepenog suda i podnositeljke ustavne žalbe sveukupnoj dužini trajanja postupka, ocenio da je, u konkretnom slučaju , nedelotvorno postupanje prvostepenog suda onaj činilac koji je u najvećoj meri uticao na to da parnični postupak ne bude okončan u primerenom roku. Pri tome, Ustavni sud ne zanemaruje činjenicu da pet ročišta nije održano zbog nedolaska uredno pozvanog podnositeljkinog punomoćnika, a dva zbog njegovog neurednog pozivanja jer nije tražio uručenje poziva, te da su dva puta donošena rešenja o mirovanju postupka i povlačenju tužbe i da je podnositeljka predlagala izvođenje dokaza veštačenjem na okolnost visine štete na vozilu i pored toga što joj je bila poznata sadržina kupoprodajnog ugovora, ali smatra da ovi propusti nisu opredeljujuće uticali na sveukupnu dužin u trajanja predmetnog postupka jer je sud taj na čijoj je strani obaveza da odluči kako će i u kom pravcu voditi postupak , te koje će dokaze izvoditi radi odlučivanja o osnovanosti zahteva , a koje će mimoići kao nepotrebne.

Iz iznetih razloga, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15) i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Ispitujući postojanje pretpostavki za postupanje po ustavnoj žalbi u delu u kojem se ističe povreda prava na pravično suđenje u odnosu na osporene akte , Ustavni sud ukazuje da je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. Imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe tj. razloge na kojima podnositeljka zasniva tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnositeljke ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenog prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao revizijski parnični sud još jednom oceni zakonitost osporenih akata.

S obzirom na izneto, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu kojim se osporavaju prvostepena i drugostepena presuda jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. U pogledu zahteva za naknadu štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, a koji je opredeljen u visini troškova postupka koje je podnositeljka dužna da naknadi suprotnoj strani i koje je imala, Ustavni sud ukazuje da se kao vid pravičnog zadovoljenja zbog utvrđene povrede navedenog prava može utvrditi pravo na naknadu nematerijalne štete koja predstavlja satisfakciju zbog stanja nesigurnosti i neizvesnosti u kom se podnositeljka nalazila u dužem periodu u pogledu svojih građanskih prava i obaveza. Stoga je, po oceni Ustavnog suda, istaknuti zahtev za naknadu materijalne štete u visini celokupnog iznosa parničnih troškova nespojiv za svrhom naknade štete koja se priznaje oštećenom u slučaju utvrđene povrede prava. Stoga je Ustavni sud, na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, odbio zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu materijalne štete, odlučujući kao u tački 2. izreke.

8. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku zbog neefikasnosti suda

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti