Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti žalbe zbog pasivnosti podnosioca u postupku

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Iako je postupak trajao dugo, utvrđeno je da je prekinut na predlog samog podnosioca, koji je potom ostao pasivan i nije tražio nastavak.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-3257/2010
20.06.2013.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: zamenica predsednika Suda dr Marija Draškić, zamenica predsednika Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Ljubodraga Silevskog iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 20. juna 2013. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Ljubodraga Silevskog zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu vodio u predmetu P. 9429/05.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ljubodrag Silevski iz Beograda je 9. jula 2010. godine, preko punomoćnika Milana C. Cvetkovića, advokata iz Beograda , podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji se vodio pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 9429/05.

U ustavnoj žalbi se navodi da je podnosilac ustavne žalbe 29. novembra 2005. godine Prvom opštinskom sudu u Beogradu podneo tužbu protiv državne zajednice Srbija i Crna Gora – Ministarstvo odbrane, radi naknade štete, da je do podnošenja ustavne žalbe proteklo pet godina, a da prvostepeni parnični postupak nije završen i neizvesno je kada će biti završen. Predlaže se da Ustavni sud utvrdi povredu ustavnog prava podnosioca na suđenje u razumnom roku. Dopunom ustavne žalbe od 12. marta 2012. godine podnosilac je tražio da mu Ustavni sud dosudi naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500.000 dinara.

2. Ustavna žalba je kao pravno sredstvo ustanovljena Ustavom Republike Srbije, koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Članom 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 9429/05, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je, zajedno sa Vesnom Mihajlović - Silevski iz Beograda, 29. novembra 2005. godine podneo Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv državne zajednice Srbija i Crna Gora – Ministarstvo odbrane, radi naknade materijalne štete zbog nezakonitog rada državnog organa prilikom određivanja vrednosti boda i obračuna plate po Uredbi o platama i drugim novčanim primanjima i Zakonu o Vojsci Jugoslavije, a radi isplate opredeljenog novčanog iznosa za period od 1. januara 2000. godine do 10. oktobra 2005. godine, sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog potraživanja – petog dana u narednom mesecu pa do isplate.

Odgovor tužene na tužbu je primljen u Prvom opštinskom sudu u Beogradu 11. januara 2006. godine, a prvo ročište je održano 22. februara 2006. godine. Na ovom ročištu prvostepeni sud je, na predlog tužilaca, rešio da od Ministarstva odbrane – Uprave za finansije zatraži dostavljanje izveštaja o utrošku sredstava za finansiranje odbrane od 2000. do 2005. godine, s tim da je naredno ročište zakazano za 16. maj 2006. godine.

Kako se punomoćnik tužilaca izjasnio da dostavljeni izveštaji ne predstavljaju pravi pregled o utrošku sredstava, na ročištu održanom 16. maja 2006. godine usvojen je predlog punomoćnika tužilaca da se od Ministarstva odbrane zatraže novi, precizno označeni izveštaji, kao i sve odluke o utvrđivanju vrednosti boda za obračun plata, a na ročištu od 22. septembra 2006. godine – predlog da se zatraži obaveštenje na koji način je ministar odbrane dolazio do vrednosti boda za obračun plata.

Na ročištu održanom 14. decembra 2006. godine, na predlog punomoćnika tužilaca, prvostepeni sud je odredio veštačenje na okolnost da li postoji razlika između plate koju su tužioci primili i plate koju je trebalo da prime u utuženom periodu, da je vrednost boda određena shodno čl. 52. i 53. Uredbe o platama i drugim novčaniim primanjima, kao i da li je budžetom bilo utvrđeno dovoljno novčanih sredstava za primenu navedenih članova Uredbe. Izveštaj veštaka je primljen u sudu 15. januara 2007. godine. Tužioci su podneskom od 18. decembra 2006. godine, a zatim od 1. februara 2007. godine precizirali tužbeni zahtev.

Na ročištima održanim 14. marta 2007. godine i 12. septembra 2007. godine, na predlog punomoćnika tužilaca, prvostepeni sud je odlučio da se od Ministarstva odbrane zatraže upravni akti na osnovu kojih je tužiocima isplaćivana plata u spornom periodu, da bi na ročištu održanom 14. decembra 2007. godine punomoćnik tužilaca predložio da sud prekine postupak u ovoj pravnoj stvari radi zauzimanja pravnog stava u pogledu spornog pravnog pitanja.

Nakon toga, Prvi opštinski sud u Beogradu je rešenjem P. 9429/05 od 14. decembra 2007. godine odlučio da se prekine postupak u ovoj pravnoj stvari, te da će postupak biti nastavljen na predlog tužilaca ili na predlog zakonskog zastupnika tuženog kada prestanu razlozi za prekid. U obrazloženju rešenja je navedeno: da je na ročištu koje je održano 14. decembra 2007. godine punomoćnik tužioca predložio da sud prekine postupak u ovoj pravnoj stvari radi zauzimanja pravnog stava u pogledu spornog pravnog pitanja, u smislu čl. 214. i 215. ZPP, da će postupak u smislu člana 217. stav 3. ZPP biti nastavljen na predlog stranke čim prestanu razlozi prekida, te da je sa iznetog, primenom odredaba čl. 214. i 215. i člana 217. stav 3. ZPP, sud odlučio kao u izreci rešenja. Ovo rešenje je dostavljeno strankama, koje protiv njega nisu izjavile žalbu, nakon čega u predmetu nije postupano.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09 ), koji je bio na snazi do 1. februara 2012. godine, bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (stav 1.), kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (stav 2.) , a odredbom člana 10. stav 1. važećeg Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS", broj 72/11), da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak pokrenut podnošenjem tužbe 29. novembra 2005. godine i da u njemu do danas nije doneta ni prvostepena presuda.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir i period trajanja postupka koji je prethodio stupanju Ustava na snagu.

Kada je reč o dužini trajanja predmetnog parničnog postupka, povodom čije dužine trajanja je podneta ustavna žalba, Ustavni sud je utvrdio da je od podnošenja tužbe do razmatranja ustavne žalbe proteklo preko sedam godina, a da u njemu još nije okončan ni prvostepeni postupak, čime je trajanje postupka premašilo standarde razumnog trajanja parničnog postupka prihvaćene u praksi Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava. Međutim, prilikom utvrđivanja postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava za podnosioca, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Po oceni Ustavnog suda, iako se u konkretnom slučaju radi o činjenično i pravno relativno složenom sporu, pitanja o kojima je parnični sud trebalo da zauzme stav ne mogu sama po sebi predstavljati opravdan razlog za tako dugo trajanje ovog postupka.

Takođe, imajući u vidu da su predmet spora potraživanja iz radnog odnosa, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac ustavne žalbe nesumnjivo imao interes za efikasno odvijanje predmetnog parničnog postupka.

Međutim, ocenjujući postupanje suda u ovom postupku, Ustavni sud je našao da je Prvi opštinski sud u Beogradu u toku prve dve godine trajanja parničnog postupka koje su prethodile prekidu postupka izveo sve dokaze koje su predlagali tužioci i zakazivao ročišta u prihvatljivim rokovima (zakazano je i održano sedam ročišta, a jedno ročište je odloženo), te da se njegovo postupanje ne može oceniti kao neažurno. Iz pravnosnažnog rešenja prvostepenog suda o prekidu postupka, protiv koga podnosilac nije podneo žalbu i koje je postalo pravnosnažno 31. januara 2008. godine, proizlazi da je postupak u ovoj pravnoj stvari prekinut na predlog punomoćnika podnosioca radi zauzimanja pravnog stava u pogledu spornog pravnog pitanja i da je njime utvrđeno da će postupak biti nastavljen na predlog tužioca ili na predlog zakonskog zastupnika tuženog kada prestanu razlozi za prekid. Po shvatanju Ustavnog suda, „zauzimanje pravnog stava radi spornog pravnog pitanja“ se može odnositi samo na podnošenje predloga za rešavanje spornog pravnog pitanja Vrhovnom sudu Srbije u smislu člana 176. Zakona o parničnom postupku. Iz spisa predmeta, pak, se ne može videti kada je ovaj zahtev dostavljen Vrhovnom sudu Srbije, kao ni da li je u proteklom periodu doneta odluka o ovom zahtevu, ali proizlazi da podnosilac u toku perioda od preko pet godina, koji je protekao od pravnosnažnosti rešenja o prekidu do razmatranja ustavne žalbe, nije podneo zahtev za nastavak postupka, kao što je to određeno pravnosnažnim rešenjem o prekidu postupka, a protiv koga podnosilac nije izjavio žalbu. S ozbirom na navedeno, Ustavni sud je ocenio da se u konkretnom slučaju ne može utvrditi odlučujući doprinos nadležnog suda dugom trajanju postupka, već je takav doprinos na tužilačkoj strani zbog potpuno pasivnog odnosa i odsustva zainteresovanosti da se prekinuti postupak nastavi i okonča.

Imajuću u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da u predmetu Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 9429/05 nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu.

6. Na osnovu svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

ZAMENICA

PREDSEDNIKA VEĆA

dr Marija Draškić

Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti žalbe zbog pasivnosti podnosioca u postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti