Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu zbog dugotrajnog parničnog i neizvršenog izvršnog postupka. Podnosiocima je dosuđena naknada nematerijalne štete, a nadležnim organima naloženo hitno okončanje postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, Bratislav Đokić i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Milorada Pipera, Milivoja Škiljevića i Dušana Lazovića, svi iz Čačka , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. aprila 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Milorada Pipera, Milivoja Škiljevića i Dušana Lazovića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Čačku u predmetu P1. 1234/02 i izvršnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Čačku u predmetu I. 223/09, a sada vodi pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu 1I. 9275/10, povređen o prav o podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Usvaja se ustavna žalba Milorada Pipera, Milivoja Škiljevića i Dušana Lazovića i utvrđuje da je u izvršnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Čačku u predmetu I. 223/09, a sada vodi pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu 1I. 9275/10, povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na imovinu iz člana 58. Ustava Republike Srbije.

3. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 8 00 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredsta va – razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

4. Odbacuje se zahtev podnosilaca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

5. Nalaže se Osnovnom sudu u Čačku i Narodnoj banci Srbije da preduzm u sve neophodne mere kako bi se izvršni postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. Milorad Piper, Milivoj e Škiljević i Dušan Lazović , svi iz Čačka, izjavili su 8. jula 2010. godine , preko punomoćnika Dragane Ranković, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Čačku u predmetu P1. 1234/02 i izvršnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Čačku u predmetu I. 223/09.

Podnosioci ustavne žalbe spore dužinu trajanja parničnog postupka, ističući da radni spor spada u hitne sporove. Navode da nisu doprineli dužini trajanja postupka, te da im je zbog neefikasnog i nedelotvornog rada Opštinskog suda u Čačku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Istovremeno, podnosioci ustavne žalbe navode da su 26. maja 2008. godine podneli Opštinskom sudu u Čačku predlog za izvršenje koji je usvojen rešenjem I. 709/08 od 11. avgusta 2008. godine i da do dana podnošenja ustavne žalbe nadležni sud nije preduzeo ni jednu izvršnu radnju u cilju sprovođenja izvršenja i naplate potraživanja.

Predlažu da Ustavni sud utvrdi da je osporenim aktima podnosiocima povređena označen a Ustavom garantovana prava kao i da utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete.

Podnosioci ustavne žalbe su 18. marta 2013. godine podneli zahtev za naknadu materijalne štete u visini iznosa opredeljenog rešenjem o izvršenju Opštinskog suda u Čačku I. 709/08 od 11. avgusta 2008. godine. 18. marta 2013. godine.

2. Ustavna žalba je kao pravno sredstvo ustanovljena Ustavom Republike Srbije, koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine. Saglasno članu 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Član 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (" Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 - US ) sadrži odredbu koja je istovetna odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku uvidom u predmet Opštinskog suda u Čačku P1. 1234/02 utvrdio sledeće činjenice:

Tužioci, ovde podnosioci ustavne žalbe podneli su, 30. januara 2003. godine, 31. januara 2003. godine i 12. maja 2003. godine, tužbe Opštinskom sudu u Čačku protiv tužnog AD „FRA“ Čačak, radi isplate razlike zarade između isplaćivane zarade i zarade koja im pripada po Pojedinačnom kolektivnom ugovoru, za period od 1. aprila 1997. godine do dana podnošenja tužbi.

Predmet P1. 272/03 po tužbi tužioca Milorada Pipera i predmet P1. 237/03 po tužbi tužioca Milivoja Šljikića, ovde podnosilaca ustavne žalbe, spojeni su predmetu Opštinskog suda u Čačku P1. 176/03 i po ovom predmetu održana su tri ročišta za glavnu raspravu, dok četiri nisu održana.

Predmet P1. 176/03 spojen je sa predmetom P1. 1234/02 8. juna 2004. godine, nakon čega je je zakazano 15 ročišta, od kojih je 11 ročišta održano, a četiri ročišta za glavnu raspravu nisu održana iz razloga što tuženici nisu bili uredno pozvani, zbog nepostupanja veštaka u ostavljenom roku, zbog toga što veštaci nisu izradili nalaz i zbog bolesti punomoćnika tuženog.

Predmet P1. 851/03 po tužbi tužioca Dušna Lazovića, ovde po dnosioca ustavne žalbe, spojen je spisima predmeta P1. 1234/02 na ročištu održanom 13. jula 2007. godine. U ovom periodu zakazano je 15 ročišta za glavnu raspravu, od kojih je 12 ročišta odr žano a tri nisu održana iz razloga jer veštaci nisu izradili nalaz i zbog toga što je ponovo određeno veštačenje poremećaja u poslovanju i naloženo tuženom da dostavi izvešatj obračunske službe.

Opštinski sud u Čačku je 8. februara 2008. godine doneo presudu P. 1234/02 kojom je usvojio tužbeni zahtev tužilaca. Navedena presuda postala je pravnosnažna 20. marta 2008. godine i izvršna 27. marta 2008. godine.

Ustavni sud je uvidom u spise predmeta ranijeg Opštinskog suda u Čačku I. 223/09, a sada Osnovnog suda u Čačku 1I. 9275/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosioci ustavne žalbe su kao izvršni poverioci 26. maja 2008. godine podneli Opštinskom sudu u Čačku predlog za izvršenje plenidbom novčanih sredstava protiv izvršn ih dužnika AD „FRA“ Čačak, FRA „Alat za obradu rupe“ doo Čačak, FRA „Alat i pribor“ doo Čačak, FRA „Spiralne burgije“ doo Čačak, FRA „Alat za spoljni navoj“ doo Čačak, FRA „Alat za unutrašnji navoj“ doo Čačak, FRA „Proizvodanja mašina“ doo Čača k i FRA „Termička Obrada“ doo Čačak, radi naplate novčanih potraživanja, na osnovu pravnosnažne i izvršne pres ude Opštinskog suda u Čačku P1.1234/08.

Opštinski sud u Čačku je rešenjem I. 709/08 od 11. avgusta 2008. godine usvojio predloženo izvršenje.

Podnosioci ustavne žalbe su 30. januara 2009. godine Opštinskom sudu u Čačku podneli predlog za promenu sredstava izvršenja u odnosu na izvršnog dužnika AD „Fabrika reznog alata“ Čačak, i to popisom, procenom i prodajom pokretnih stvari izvršnog dužnika.

Rešenjem Opštinskog suda u Čačku I. 223/09 od 18. februara 2009. godine usvojen je predlog za promenu sredstava izvršenja.

Protiv navedenog rešenja izvršni dužnik je izjavio žalbu 27. februara 2009. godine, koja je rešenjem Okružnog suda u Čačku Gž. 824/09 od 20. maja 2009. godine odbijena kao neosnovana i potvrđeno delimično rešenje o promeni sredstava izvršenja Opštinskog suda u Čačku I. 223/09 od 18. februara 2009. godine.

Ustanovljavanjem nove mreže sudova u Republici Srbiji od 2010. godine predmet je dobio broj 1I. 9275/10 i u nadležnosti je Osnovnog suda u Čačku.

Rešenjem Osnovnog suda u Čačku 1I. 9275/10 od 31. maja 2010. godine prekinut je postupak izvršenja u predmetu ovog suda 1I. 9275/10, zbog pokretanja postupka restrukturiranja nad izvršnim dužnicima.

Izvršni poverioci, ovde podnosioci ustavne žalbe, su 27. aprila 2011. godine podneli predlog za nastavak postupka i rešenjem Osnovnog suda u Čačku 1I. 9275/10 od 25. maja 2011. godine nastavljen je postupak izvršenja u predmetu ovog suda 1I. 9275/10.

Rešenjem Osnovnog suda u Čačku IPV(I) 85/ 11 od 18. novembra 2011. godine odbačen je prigovor izvršnih dužnika izjavljen 21. juna 2011. godine na rešenje Osnovnog suda u Čačku 1I. 9275/10 od 25. maja 2011. godine kao nedozvoljen.

Odlučujući po predlogu izvršnih dužnika za određivanje zastoja i odlaganja postupka izvršenja i prigovora , Osnovni sud u Čačku doneo je 12. aprila 2012. godine rešenje I. 2170/10 kojim je u stavu 1. izreke odbijen predlog izvršnih dužnika za određivanje zastoja u postupku izvršenja u predmetu I. 2170/11 kao neosnovan. Stavom drugim izreke ovog rešenja odbačen je predlog izvršnih dužnika, AD „FRA“ Čačak, FRA „Alat za obradu rupe“ doo Čačak, FRA „Alat i pribor“ doo Čačak, FRA „Spiralne burgije“ doo Čačak, FRA „Alat za spoljni navoj“ doo Čačak, FRA „Alat za unutrašnji navoj“ doo Čačak, FRA „Proizvodanja mašina“ doo Čačak i FRA „Termička Obrada“ doo Čačak, svi u restrukturiranju, za odlaganje sprovođenja izvršenja u predmetu I. 2170/11 kao nedozvoljen, dok je stavom trećim izreke odbačena žalba-prigovor izvršnih dužnika od 1. novembra 2011. godine kao nepotpuna.

Zaključkom Osnovnog suda u Čačku 1I. 2170/11 od 25. oktobra 2012. godine u predmetu izvršenja po predlogu izvršnih poverioca naloženo je NBS – Odeljenju za prinudnu naplatu Kragujevac da sa računa izvršnih dužnika izvrši plenidbu novčanih sredstava i tako dobijena sredstva prenese na račun izvršnog poverioca, a sve po rešenju o izvršenju 1I. 709/08 od 11. avgusta 2008. godine do konačnog namirenja i da obavesti sud o toku sprovođenja izvršenja, da li ima mogućnosti za sprovođenje izvršenja, odnosno da li postoje sredstva na računu izvršnog dužnika, kao i o datumu kada je započet postupak izvršenja. Dalje, u spisima predmeta nema dokaza o sprovođenju postupka izvršenja.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja parničnog postupka, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da drugostepeni sud odlučuje o žalbi, po pravilu, bez rasprave, te da kad veće drugostepenog suda nađe da je radi pravilnog utvrđenja činjeničnog stanja potrebno da se pred drugostepenim sudom ponove već izvedeni dokazi, zakazaće raspravu pred drugostepenim sudom (član 362.); da se na raspravu se pozivaju stranke, odnosno njihovi zakonski zastupnici ili punomoćnici, kao i oni svedoci i veštaci za koje sud odluči da se saslušaju, kao da stranka može na raspravi iznositi činjenice i predlagati dokaze koje nije iznela, odnosno predložila u žalbi, ali ne može isticati prigovor prebijanja koji nije istaknut pred prvostepenim sudom (član 363. st. 1. i 5.); da ako u čl. 362. i 363. ovog zakona nije što drugo određeno, odredbe o glavnoj raspravi pred prvostepenim sudom (čl. 294. do 320.) shodno se primenjuju i na raspravu pred drugostepenim sudom (član 364.).

Članom 10. Zakona o parničnom postu pku („Službeni glasnik RS“', broj 125/04), koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine, je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku.

Odredbama Zakona o izvršnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04), koji je važio u vreme podnošenja predloga za izvršenje u ovoj pravnoj stvari, bilo je propisano: da je u postupku izvršenja i obezbeđenja sud dužan da postupa hitno i da je sud dužan da o predlogu za izvršenje odluči u roku od tri dana od dana podnošenja predloga (član 5. st. 1. i 2.); da rokovi koje određuje sud za preduzimanje određenih radnji ne mogu biti duži od tri dana, osim ako ovim zakonom nije drugačije predviđeno (član 5. stav 3.); da se postupanje protivno odredbama st. 1. i 2. ovog člana smatra nesavesnim i nestručnim postupanjem sudije, u smislu odredaba Zakona o sudijama (član 5. stav 5.); da je sud dužan da donese rešenje o izvršenju i preduzima radnje sprovođenja izvršenja, kada su ispunjeni uslovi za donošenje rešenja o izvršenju i za sprovođenje izvršenja (član 7.).

Zakon o izvršenju i obezbeđenju („Služeni glasnik RS“, broj 31/11), koji se primenjuje od 17. septembra 2011. godine, u članu 358. stav 1. propisuje da će se postupak izvršenja i obezbeđenja u kojima je do dana početka primene ovog zakona započeto sprovođenje izvršenja okončati po odredbama ovog zakona. Takođe, i odredbom člana 6. stav 1. ovog Zakona propisano je da je postupak izvršenja i obezbeđenja hitan.

Zakonom o privatizaciji („Službeni glasnik RS“, br. 38/01, 18/03, 45/05 i 123/07) uređuju se uslovi i postupak promene vlasništva društvenog, odnosno državnog kapitala (u daljem tekstu: privatizacija) (član 1.). Istim zakonom je propisano: da je predmet privatizacije društveni, odnosno državni kapital (u daljem tekstu: kapital), u preduzećima i drugim pravnim licima (u daljem tekstu: subjekti privatizacije), ako posebnim propisima nije drugačije određeno, da je predmet privatizacije i državni kapital koji je iskazan u akcijama ili udelima, ako uslovi i postupak prodaje tog kapitala nisu drugačije uređeni posebnim propisom, da se u postupku privatizacije može prodati imovina ili deo imovine subjekta privatizacije, odnosno pojedini delovi subjekta privatizacije (član 3. st. 1. do 3.); da su subjekti nadležni za sprovođenje privatizacije - 1) Agencija za privatizaciju, 2) Akcijski fond i 3) Centralni registar za hartije od vrednosti, kao i da se u postupku privatizacije vodi Privatizacioni registar (član 4.); da je Agencija za privatizaciju (u daljem tekstu: Agencija) pravno lice koje prodaje kapital, odnosno imovinu i promoviše, inicira, sprovodi i kontroliše postupak privatizacije, u skladu sa zakonom (član 5. stav 1.):

Odredbama člana 14. st. 1. i 2. Zakona o privatizaciji je propisano da se za privatizaciju neprivatizovanog društvenog kapitala javni poziv za učešće na javnom tenderu, odnosno javnoj aukciji, mora objaviti najkasnije do 31. decembra 2008. godine, kao i da ako se javni poziv ne objavi u roku iz stava 1. ovog člana, Agencija donosi rešenje o pokretanju prinudne likvidacije subjekta privatizacije.

Odredbama člana 19. Zakona o privatizaciji je propisano: da ako Agencija proceni da kapital ili imovina subjekta privatizacije ne mogu biti prodati metodom javnog tendera ili javne aukcije bez prethodnog restrukturiranja, Agencija donosi odluku o restrukturiranju u postupku privatizacije, u skladu sa ovim zakonom (stav 1.); da restrukturiranje u postupku privatizacije (u daljem tekstu: restrukturiranje), u smislu ovog zakona, jesu promene koje se odnose na subjekt privatizacije i njegova zavisna preduzeća, koje omogućavaju prodaju njegovog kapitala ili imovine, a naročito - 1) statusne promene, promene pravne forme, promene unutrašnje organizacije i druge organizacione promene, 2) otpis glavnice duga, pripadajuće kamate ili drugih potraživanja, u celini ili delimično, 3) otpuštanje duga u celini ili delimično radi namirivanja poverilaca iz sredstava ostvarenih od prodaje kapitala subjekta privatizacije (stav 2.); da u subjektima privatizacije u kojima je sprovedeno restrukturiranje, Agencija prodaje kapital, odnosno imovinu, metodom javnog tendera ili javne aukcije (stav 3.).

Članom 10. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji („Službeni glasnik RS“, broj 123/07), koji je stupio na snagu 3. januara 2008. godine, propisano je da se posle člana 20đ, dodaju dva člana 20e i 20ž, a članom 20ž je, pored ostalog, propisano: da se od dana donošenja odluke o restrukturiranju do dana donošenja odluke o okončanju restrukturiranja, ne može protiv subjekta privatizacije, odnosno nad njegovom imovinom, odrediti ili sprovesti prinudno izvršenje niti bilo koja mera postupka izvršenja radi namirenja potraživanja (stav 1.); da odluka o restrukturiranju ima snagu izvršne isprave (stav 2.); da odluku o restrukturiranju Agencija, u roku od pet dana od dana njenog donošenja, dostavlja organu nadležnom za sprovođenje prinudne naplate, sudovima i drugim organima nadležnim za donošenje osnova i naloga za prinudnu naplatu (stav 3.); da na osnovu odluke o restrukturiranju organ nadležan za sprovođenje prinudne naplate obustavlja izvršavanje evidentiranih osnova i naloga, a sudovi i drugi organi nadležni za donošenje osnova i naloga za prinudnu naplatu ne donose nove osnove i naloge za prinudnu naplatu (stav 4.); da se postupak prinudnog izvršenja koji je u toku prekida (stav 7.); da po okončanju restruktuiranja, odnosno posle prodaje javnim tenderom ili javnom aukcijom, Agencija obaveštava sudove i organe iz stava 4. ovog člana o uplati prodajne cene i o poveriocima koji svoje potraživanje namiruju iz te cene (stav 8.).

Odredbom člana 20ž stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji (“Službeni glasnik RS“, broj 119/12), koji je stupio na snagu 25. decembra 2012. godine, je propisano da se od dana donošenja odluke o restrukturiranju do dana donošenja odluke o okončanju restrukturiranje, a najkasnije do 30. juna 2014. godine, ne može protiv subjekta privatizacije, odnosno nad njegovom imovinom, odrediti ili sprovesti prinudno izvršenje niti bilo koja mera postupka izvršenja radi namirenja potraživanja.

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Analizirajući dužinu trajanja postupka, Ustavni sud je ocenio da se u ovom konkretnom slučaju kao jedinstvena celina mora uzeti i parnični postupak koji je vođen Opštinskim sudom u Čačku , kao i izvršni postupak koji je nakon pravnosnažnog okončanja parničnog postupka vođen pred Opštinskim sudom u Čačku. Ustavni sud nalazi da je i Evropski sud za ljudska prava u Strazburu u svojoj praksi izrazio slično stanovište (videti presudu Evropskog suda od 19. marta 1997. godine, u predmetu Hornsby protiv Grčke, broj aplikacije 18357/91, stav 40.).

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 30. januara 2003. godine, 31. januara 2003. godine i 12. maja 2003. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Čačku, te da izvršni postupak, koji je usledio nakon parničnog, nije okončan.

Kada je reč o dužini trajanja postupka, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak trajao nepunih pet godina, a izvršni postupak do dana odlučivanja o ustavnoj žalbi traje četiri godine i šest meseci i da i dalje nije okončan.

Navedeno trajanje parničnog i kao i činjenica da izvršni postupak nije okončan, samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Ipak, pri utvrđivanju razumnog vremenskog trajanja sudskog postupka, mora se poći od činjenice da postupak zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u određenom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, ponašanje sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj povređenog prava za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu vremenskog trajanja sudskog postupka i određuju da li je taj postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je iz priložene dokumentacije, zaključio da u parničnom predmetu koji je trajao nepunih pet godina nije bilo toliko složenih pravnih i činjeničnih pitanja koja bi zahtevala naročito obiman i dugotrajan dokazni postupak.

Razmatrajući značaj predmeta spora za podnosioce ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da on i ima ju legitiman interes da postupajući sudovi u razumnom roku odluče o osnovanosti nj ihovog tužbenog zahteva za isplatu iznosa na ime razlike isplaćivane zarade i zarade koja im pripada po Pojedinačnom kolektivnom ugovoru. Ispitujući njihovo ponašanje, Ustavni sud je utvrdio da oni svojim ponašanjem nisu doprineli dugom odugovlačenju postupka.

Osnovni razlog dugom vremenskom trajanju parničnog postupka je nedelotvorno postupanje kako prvostepenog, tako i drugostepenog suda koji nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se ovaj postupak efikasno okonča i da se podnetoj tužbi, odnosno istaknutim tužbenim zahtevima odluči bez nepotrebnog odugovlačenja.

Ustavni sud, i u ovom predmetu, konstatuje da je dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

Na osnovu navedenog, kao i činjenicu da je izvršni sud bio dužan da saglasno odredbi člana 4. stav 1. ranijeg Zakona o izvršnom postupku i odredbi člana 6. stav 1. važećeg Zakona o izvršenju i obezbeđenju postupka hitno, Ustavni sud nalazi da raniji Opštinski sud u Čačku, a zatim Osnovni sud u Čačku nisu postupali efikasno u skladu sa zakonskim ovlašćenjima da bi se izvršni postupak koji je po svojoj prirodi hitnog karaktera, okončao u najkraćem roku i da bi se izvršni poverioci namirili.

Naime, Ustavni sud je utvrdio da su podnosioci ustavne žalbe kao izvršni poverioci 26. maja 2008. godine podneli Opštinskom sudu u Čačku predlog za izvršenje na osnovu pravnosnažne presude .

Ustavni sud je utvrdio da od donošenja rešenja o izvršenju kojim se dozvoljava sprovođenje izvršenja 11. avgusta 2008. godine izvršni postupak i dalje nije okončan, iako je proteklo četiri godine i tri meseca, što ne može biti opravdanje za trajanje izršnog postupka koji je po svojoj prirodi hitan. Dakle, po oceni Ustavnog suda nepostupanje nadležnih sudova u rokovima propisanim zakonom je uticalo na neopravdano dugo trajanje konkretnog izvršnog postupka.

Bitna karakteristika izvršnog postupka je njegov prinudni karakter koji određuje osnovna načela tog postupka. Jedno od tih načela je načelo oficijelnosti koje od suda zahteva aktivno ponašanje sve do okončanja izvršnog postupka, te je sud dužan hitno da preduzima sve radnje koje treba da dovedu do sprovođenja izvršenja i okončanja izvršnog postupka, što u konkretnoj situaciji nije bio slučaj. Osnovni razlog trajanja predmetnog izvršenja je neefikasno delovanje prvo Opštinskog suda u Čačku, a zatim Osnovnog suda u Čačku, njihovo nepostupanje u rokovima propisanim zakonom i nekorišćenje svih procesnih ovlašćenja koja su sudovima stajala na raspolaganju.

Analizirajući navode ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud nalazi da je za odlučivanje o predmetnoj ustavnoj žalbi, pored postupanja sudova koji su bili nadležni za sprovođenje prinudnog izvršenja, bitno i postupanje Agencije za privatizaciju, kao zakonom ovlašćene organizacije za sprovođenje privatizacije, pa i za postupak restrukturiranja nad subjektom privatizacije.

Dakle, u takvoj situaciji potrebno je preispitati ne samo postupanje izvršnog suda, već i postupanje drugih državnih organa ili organizacija koje vrše javna ovlašćenja koji su preduzimali pojedine radnje u vezi sa tim postupkom, a koje su bile odlučujuće za konačan ishod izvršnog postupka (videti Odluku Ustavnog suda Už–315/2008 od 13. novembra 2008. godine). S tim u vezi, Ustavni sud je u predmetu IUz-98/2009, na sednici održanoj 23. juna 2011. godine, doneo Rešenje kojim nije prihvatio inicijative za pokretanje postupka za utvrđivanje neustavnosti osporenih odredaba člana 20ž Zakona o privatizaciji. U obrazloženju ovog rešenja Ustavnog suda, u oceni navoda inicijative kojima se poziva na nesaglasnost osporenih odredaba Zakona sa članom 32. stav 1. Ustava, kojima se jemči pravo na suđenje u razumnom roku, pored ostalog, navedeno je: da Ustavni sud ukazuje da se odredba člana 20ž Zakona nužno mora tumačiti u vezi sa odredbom člana 14. Zakona, koja izričito određuje krajnji rok (31. decembar 2008. godine) u kome je, u postupku privatizacije neprivatizovanog društvenog kapitala javni poziv za učešće na javnom tenderu, odnosno javnoj aukciji morao biti objavljen, a u suprotnom Agencija je bila dužna da donese rešenje o pokretanju prinudne likvidacije subjekta privatizacije; da kako je cilj restrukturiranja subjekta privatizacije, saglasno članu 19. Zakona o privatizaciji, da nakon sprovedenog restrukturiranja Agencija proda kapital, odnosno imovinu metodom javnog tendera ili javne aukcije, a prema članu 14. Zakona, javni tender ili javna aukcija su morali da se objave najkasnije do 31. decembra 2008. godine to, po stanovištu Ustavnog suda, nakon navedenog datuma više nije moguće sprovoditi restrukturiranje, već je Agencija za privatizaciju morala pokrenuti postupak prinudne likvidacije za sve neprivatizovane privredne subjekte. Iz izloženog sledi da se prema navedenim zakonskim odredbama subjekti privatizacije nakon 31. decembra 2008. godine više nisu mogli nalaziti u postupku restrukturiranja i da stoga u predmetnom izvršnom postupku nisu ni postojali razlozi za prekid postupka.

Pored toga, Ustavni sud ukazuje da se i prema načelnom pravnom shvatanju Vrhovnog kasacionog suda od 24. februara 2011. godine, izvršni postupci koji se odnose na naplatu novčanih potraživanja iz radnog odnosa utvrđenih izvršnim ispravama a koji su pokrenuti protiv izvršnog dužnika koji predstavlja subjekta privatizacije u restrukturiranju, neće prekidati, a prekinuti postupci će se nastaviti i okončati.

Ustavni sud ocenjuje da, bez obzira na to da li je izvršni dužnik fizičko lice, privatno pravno lice ili pravno lice u većinskom državnom vlasništvu, na državi je da preduzme sve mere da se pravnosnažna sudska presuda izvrši, kao i da, pri tome, obezbedi delotvorno učešće njenog aparata (videti presude u predmetima ''Pini i drugi protiv Rumunije'', broj aplikacije 78028/01 i 78029/01 i ''Kačapor i drugi protiv Srbije'', stav 108. i Odluku Ustavnog suda Už – 2008/2009 od 2. juna 2011. godine).

Ustavni sud ukazuje da je navedeno stanovište u pogledu prekida izvršnog postupka u kome su dužnici subjekti u restrukturiranju, zauzeto u ovom predmetu, već iskazao kroz ranije donete odluke Ustavnog suda (videti npr. Odluku Ustavnog suda Už-1918/2010 od 13. oktobra 2011. godine).

Polazeći od iznetih razloga, a imajući u vidu i da Opštinski sud u Čačku i Osnovni sud u Čačku snose odgovornost zbog prekomerno dugog trajanja ovog izvršnog postupka, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Pri tome, Ustavni sud napominje da odredba člana 20ž stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji, koja je produžila rok u kome se subjekti privatizacije mogu nalaziti u postupku restrukturiranja do 30. juna 2014. godine, ne može predstavljati razlog za prekid izvršnog postupka koji je pokrenut radi prinudne naplate potraživanja iz radnog odnosa, kao što je slučaj i sa prinudnim izvršenjem povodom koga je podneta ustavna žalba. Ovo posebno iz razloga što je odredbom člana 9. stav 5. Zakona o izvršenju i obezbeđenju izričito predviđeno da se odredbe drugih zakona koje propisuju prekid izvršnog postupka neće primenjivati u izvršnom postupku koji se sprovodi po predlogu za izvršenje radi naplate novčanog potraživanja iz radnog odnosa. Pri tome, Ustavni sud je ocenio da na sprovođenje izvršenja, u konkretnom slučaju, nema uticaja ni odredba člana 9. stav 6. Zakona o izvršenju i obezbeđenju, s obzirom na to da su predmet izvršenja neizmirene zarade podnositeljke ustavne žalbe. Naime, to su potraživanja koja, saglasno odredbi člana 60. stav 4. Ustava, predstavljaju pravičnu naknadu za rad i kojih se niko ne može odreći. Ustavni sud, takođe, ističe da novčano potraživanje iz radnog odnosa dosuđeno pravnosnažnom sudskom odlukom ulazi u imovinu poverioca, te da, stoga, nesprovođenje izvršenja sudske odluke kojom je to potraživanje dosuđeno predstavlja povredu prava na mirno uživanje imovine zajemčenog odredbom člana 58. stav 1. Ustava. U konkretnom slučaju, podnosioci ustavne žalbe su u periodu od pet godina onemogućeni da mirno uživaju svoju imovinu, te se svako dalje nesprovođenje izvršenja ne može smatrati srazmernim i opravdanim ograničenjem prava podnosilaca u cilju zaštite javnog interesa. Ustavni sud stoga nalazi da ni iz tog razloga, u konkretnom slučaju, nema mesta primeni odredbe člana 9. stav 6. Zakona o izvršenju i obezbeđenju.

Ustavni sud je ocenio da podnosioci ustavne žalbe nisu doprineli trajanju izvršnog postupka i nisu zloupotrebljavali svoja procesna ovlašćenja, a takođe i postavljeni zahtev u izvršnom postupku za podnosioce ustavne žalbe je bio od značaja, s obzirom na to da je postupak pokrenut radi namirenja novčanog potraživanja podnosilaca prema izvršnom dužniku. Takođe, Ustavni sud je utvrdio da ovaj predmet nije bio ni posebno činjenično ni pravno složen.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu , ustavnu žalbu usvojio i utvrdio da je podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete, na način predviđen odredbama člana 89. Zakona, a u tački 5. izreke kao način otklanjanja štetnih posledica zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku naložio nadležnom sudu, kao i Narodnoj banci Srbije, da preduzm u sve neophodne mere da se izvršni postupak iz tačke 1. okonča u najkraćem roku.

6. Razmatrajući osnovanost navoda o povredi prava na imovinu koje podnosioci zasnivaju na tvrdnjama o neažurnom postupanju sudova, Ustavni sud je ocenio da podnosiocima pomenuto ustavno pravo ni na koji način nije moglo biti povređeno u parničnom postupku imajući u vidu da je presudom parničnog suda usvojen njihov tužbeni zahtev. Prema stanovištu Ustavnog suda isključivo zbog neizvršavanja pravnosnažne i izvršne sudske odluke u periodu dužem od četiri godine, podnosiocima ustavne žalbe je povređeno pravo na mirno uživanje imovine, zajemčeno članom 58. stav 1. Ustava. Naime, prema stavu Ustavnog suda, svako novčano potraživanje dosuđeno pravnosnažnom sudskom odlukom ulazi u imovinu poverioca. Stoga nesprovođenje izvršenja sudske odluke kojom je to potraživanje dosuđeno, predstavlja povredu prava na mirno uživanje imovine zajemčenog članom 58. stav 1. Ustava ( videti, pored drugih, Odluku Ustavnog suda Už-1499/2008 od 16. jula 2009. godine.) Ustavni sud ukazuje da je prema stavu Evropskog suda za ljudska prava, propust države da izvrši pravnosnažnu presudu izrečenu u korist podnosioca, predstavlja mešanje u njegovo pravo na mirno uživanje imovine ( videti odluke istog suda u predmetima '' Kačapor i dr. protiv Srbije'', ''Burdov protiv Rusije“).

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke usvojio ustavnu žalbu i utvrdio da je podnosiocima povređeno pravo na imovinu u izvršnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu 1I . 9275/10.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3 . izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 800 evra svakom podnosiocu pojedinačno, u dinarskoj protivvrednosti obračunato j po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju su pretrpeli podnosioci ustavne žalbe zbog utvrđene povrede ustavnih prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno dužinu trajanja predmetnog izvršnog postupka kao i doprinos podnosilaca ustavne žalbe dužini trajanja postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli isključivo zbog neažurnog postupanja nadležnog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenom treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

8. S obzirom na to da su podnosioci ustavne žalbe zahtev za naknadu materijalne štete istakli tek u dopuni ustavne žalbe 18. marta 2013. godine, Sud je primenom člana 85. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu i člana 40. stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o Ustavnom sudu iz 2011. godine , a na osnovu odredbe člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona, u tački 4. izreke odbacio zahtev kao neblagovremen.

9. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 4 7. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu , kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti