Usvojena ustavna žalba zbog arbitrarne primene prava u izvršnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je žalbu Divne Miloradović, utvrdivši povredu prava na pravično suđenje. Izvršni sud je arbitrarno odbio predlog za izvršenje na osnovu nepravnosnažne odluke, iako zakon u konkretnom slučaju to dozvoljava, jer žalba ne odlaže izvršenje.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Divne Miloradović iz Nikoličeva, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 2. marta 2017. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Divne Miloradović i utvrđuje da je rešenjima Osnovnog suda u Zaječaru I. 511/15 od 9. marta 2015. godine i IPV (I). 69/15 od 31. marta 2015. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se rešenje Osnovnog suda u Zaječaru IPV (I). 69/15 od 31. marta 2015. godine i određuje da nadležan sud donese novu odluku o pravnom leku koji je podnositeljka ustavne žalbe izjavila protiv rešenja Osnovnog suda u Zaječaru I. 511/15 od 9. marta 2015. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Divna Miloradović iz Nikoličeva je, 15. maja 2015. godine, Ustavnom sudu izjavila ustavnu žalbu protiv rešenja Osnovnog suda u Zaječaru I. 511/15 od 9. marta 2015. godine i IPV (I). 69/15 od 31. marta 2015. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije,

U ustavnoj žalbi podnositeljka je navela da je izvršni sud, u konkretnom slučaju, očigledno pogrešno primenio materijalno pravo, jer, suprotno odredbama člana 368. st. 1. i 2. Zakona o izvršenju i obezbeđenju i člana 35. stav 4. Zakonu o parničnom postupku, nije odredio izvršenje na osnovu nepravnosnažne sudske odluke, iako su bili ispunjeni uslovi za to. Takođe, podnositeljka je navela da joj nije bio dostavljen prigovor izvršnog dužnika protiv rešenja kojim je prvobitno bilo određeno izvršenje u predmetnom izvršnom postupku, kao i da o tom prigovoru nije odlučeno u zakonskom roku od pet radnih dana. Od Ustavnog sud je traženo da usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenog prava, te poništi osporena rešenja.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata, ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Presudom Osnovnog suda u Zaječaru P. 953/14 od 4. septembra 2014. godine obavezana je tužena Republika Srbija da tužilji, ovde podnositeljki ustavne žalbe, na ime duga, isplati iznos od 20.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 1. januara 2009. godine, pa do isplate. Istom presudom odlučeno je o troškovima parničnog postupka. Označena prvostepena presuda ukinuta je u postupku po žalbi u delu kojim je odlučeno o troškovima postupka. U ponovnom postupku Osnovni sud u Zaječaru je doneo rešenje P. 953/14 od 20. oktobra 2014. godine, kojim je obavezao tuženu da tužilji, na ime troškova parničnog postupka, isplati iznos od 28.800,00 dinara, u roku od osam dana od prijema rešenja, pod pretnjom prinudnog izvršenja. Protiv ovog rešenja tužena je izjavila žalbu.

Na osnovu rešenja Osnovnog suda u Zaječaru P. 953/14 od 20. oktobra 2014. godine podnositeljka, kao izvršni poverilac, podnela je 8. novembra 2014. godine istom sudu predlog za izvršenje. Rešenjem I. 1969/14 od 19. novembra 2014. godine Osnovni sud u Zaječaru odredio je predloženo rešenje, kao i troškove postupka u iznosu od 9.052,00 dinara.

Protiv rešenja o izvršenju izvršni dužnik, Republika Srbija, izjavila je prigovor. Rešenjem Osnovnog suda u Zaječaru IPV(I). 26/15 od 20. februara 2015. godine ukinuto je rešenje tog suda I. 1969/14 od 19. novembra 2014. godine, uz obrazloženje da iz spisa predmeta proizlazi da rešenje Osnovnog suda u Zaječaru P. 953/14 od 20. oktobra 2014. godine nema kvalitet izvršne isprave, jer nije pravnosnažno, te da na osnovu takve isprave nije moglo da bude određeno izvršenje.

Osnovni sud u Zaječaru je u ponovnom postupku doneo osporeno rešenje I. 511/15 od 9. marta 2015. godine, kojim je odbio kao neosnovan predlog za izvršenje od 8. novembra 2014. godine, radi naplate troškova parničnog postupka, kao i predmetnog izvršnog postupka. U obrazloženju označenog rešenja navedeno je da je protiv rešenja parničnog suda, a na osnovu kojeg je predloženo izvršenje, izjavljena žalba, te da su spisi tog predmeta 5 decembra 2014. godine dostavljeni drugostepenom parničnom sudu, koji još nije odlučio o žalbi. Takođe, navedeno je da je svoju odluku izvršni sud doneo na osnovu odredbe člana 37. stav 5. Zakona o izvršenju i obezbeđenju, a imajući u vidu da rešenje na osnovu kojeg je traženo izvršenje nije pravnosnažno.

Protiv označenog prvostepenog rešenja izvršni poverilac je izjavila prigovor, navodeći da, saglasno odredbama člana 368. Zakona o parničnom postupku, žalba protiv rešenja P. 953/14 od 20. oktobra 2014. godine ne odlaže izvršenje, te da iz odredbe člana 35. stav 4. Zakona o izvršenju i obezbeđenju proizlazi da se izvršenje može dozvoliti i na osnovu nepravnosnažne sudske odluke.

Osporenim rešenjem Osnovnog suda u Zaječaru IPV (I). 69/15 od 31. marta 2015. godine odbijen je kao neosnovan prigovor izvršnog poverioca, te je potvrđeno rešenje toga suda I. 511/15 od 9. marta 2015. godine. U obrazloženju osporenog rešenja veća izvršnog suda navedeno je da rešenje parničnog suda od 20. oktobra 2014. godine, na osnovu kojeg je predloženo izvršenje, nije pravnosnažno, a da je odredbom člana 35. stav 4. Zakona o izvršenju i obezbeđenju propisano da izvršna isprava mora da bude snabdevena klauzulom pravnosnažnosti. Prema oceni drugostepenog suda iznetoj u osporenom rešenju, neosnovano je pozivanje izvršnog poverioca u prigovoru na odredbe člana 368. Zakona o parničnom postupku i člana 35. stav 4. Zakona o izvršenju i obezbeđenju, jer je, u konkretnom slučaju, prigovor izjavljen protiv rešenja o izvršenju, a ne protiv rešenja donetog u toku sprovođenja postupka izvršenja.

4. Članom 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se poziva podnositeljka ustavne žalbe, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 368. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-Odluka US, 74/13-Odluka US i 55/14) propisano je: da žalba protiv prvostepene presude kojom se fizičkom licu nalaže isplata potraživanja čija glavnica ne prelazi iznos od 300 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan donošenja odluke, odnosno kojom se preduzetniku ili pravnom licu nalaže isplata potraživanja čija glavnica ne prelazi iznos od 1.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan donošenja odluke, ne zadržava izvršenje (stav 1.); da ako se u presudi nalaže samo naknada troškova postupka u visini koja ne prelazi iznos iz stav 1. ovog člana, žalba protiv rešenja o naknadi troškova postupka ne odlaže izvršenje. Odredbom člana 402. istog zakona propisano je da se u postupku po žalbi protiv rešenja shodno primenjuju odredbe ovog zakona koje se odnose na žalbu protiv presude, osim odredbe člana 383. stav 4. ovog zakona, ukoliko ovim zakonom nije drugačije propisano.

Odredbama člana 35. stav 4. Zakona o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, br. 31/11, 99/11-dr. zakon, 109/13-Odluka US, 55/14 i 139/14), koji se u konkretnom slučaju primenjivao, bilo je propisano da je, uz predlog za izvršenje, izvršni poverilac dužan da priloži izvršnu ispravu ili verodostojnu ispravu u originalu ili overenoj kopiji ili prepisu, kao i druge isprave kada je to ovim zakonom predviđeno, kao i da izvršna isprava mora biti snabdevena klauzulom pravnosnažnosti, izuzev kada je zakonom dozvoljeno izvršenje nepravnosnažnih odluka.

5. Ocenjujući razloge i navode ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud, pre svega, naglašava da je pravilnu primenu materijalnog prava nadležan da ceni instanciono viši sud u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Ustavni sud nije nadležan da ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, osim u slučaju kada je primena merodavnog materijalnog, odnosno procesnog prava bila očigledno proizvoljna na štetu podnosioca ustavne žalbe, što može dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje. Stoga je Ustavni sud, u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od konkretnih okolnosti slučaja i iznetih ustavnopravnih razloga, nadležan da ceni povredu prava iz člana 32. stav 1. Ustava i sa stanovišta primene materijalnog prava. Na ovakav zaključak upućuje i stav Evropskog suda za ljudska prava izražen u presudi Khamidov protiv Rusije, od 15. novembra 2007. godine (broj aplikacije 72118/01, stav 170.), u kome je taj sud konstatovano da nije njegov zadatak da donosi odluku umesto domaćih sudova koji su u najboljoj poziciji da ocene prezentovane dokaze, ustanove činjenično stanje i tumače domaće pravo, te da, u principu, Evropski sud neće intervenisati, osim ukoliko su odluke domaćih sudova arbitrerne ili očigledno neosnovane.

Razmatrajući da li je izvršni sud, donoseći osporena rešenja, arbitrarno primenio materijalno pravo, Ustavni sud je, najpre, konstatovao da je tim rešenjima pravnosnažno odbijen kao neosnovan predlog ovde podnositeljke ustavne žalbe za izvršenje rešenja parničnog suda, a koji je podnet pre pravnosnažnosti tog rešenja. Prema stanovištu izvršnog suda, iz odredbe člana 35. stav 4. merodavnog Zakona o izvršenju i obezbeđenju proizlazi da se predlog za izvršenje na osnovu sudske odluke može podneti samo ukoliko je ta odluka pravnosnažna.

U vezi sa navedenim, Ustavni sud, najpre, ukazuje da žalba protiv sudske odluke ima, u principu, suspenzivno dejstvo. To znači da izjavljivanje žalbe odlaže kako pravnosnažnost sporne sudske odluke, tako i mogućnost da se ta odluka prinudno izvrši pre odluke nadležnog suda o izjavljenoj žalbi. Međutim, merodavnim zakonom može da se predvidi da u pojedinim slučajevima i nepravnosnažna sudska odluka bude izvršna. U tim slučajevima poverilac može izvršnom sudu da podnese predlog za izvršenje na osnovu sudske odluke protiv koje je izjavljena žalba i pre okončanja postupka po žalbi i da traži da se predloženo izvršenje sprovede na osnovu prvostepene sudske odluke (koja još nije postala pravnosnažna). Ukoliko je takav slučaj predviđen odgovarajućim zakonom, izvršni sud će odrediti predloženo izvršenje. Nadalje, Ustavni sud ukazuje da je odredbama člana 368. Zakona o parničnom postupku propisano da, u slučajevima predviđenim tim članom, žalba protiv prvostepene odluke ne odlaže njeno izvršenje. To će biti, između ostalog, u situaciji kada je sudskom odlukom obavezano pravno lice na isplatu potraživanja čija glavnica ne prelazi iznos od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan donošenja odluke, kao i kada se tom odlukom nalaže samo naknada troškova postupka u visini koja ne prelazi navedeni novčani iznos. S toga je i odredbom člana 35. stav 4. Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2011. godine bilo propisano da izvršna isprava mora da bude snabdevena klauzulom pravnosnažnosti, osim onda kada je zakonom dozvoljeno izvršenje nepravnosnažne odluke.

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud je konstatovao da je rešenjem na osnovu kojeg je predloženo izvršenje obavezana tužena da ovde podnositeljki ustavne žalbe, na ime troškova parničnog postupka, isplati iznos od 28.800,00 dinara. Podnositeljka je u toku postupka po žalbi protiv navedenog parničnog rešenja, podnela, kao izvršni poverilac, predlog za izvršenje tog rešenja. U takvoj činjeničnoj situaciji izvršni sud je odbio kao neosnovan podneti predlog za izvršenje, smatrajući da izvršenje na osnovu sudske odluke može da se traži samo ukoliko je ta odluka pravnosnažna, a kako to, prema stanovištu izvršnog suda, proizlazi iz odredbe člana 35. stav 4. Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2011. godine, kojom je propisano da izvršna isprava mora da bude snabdevena klauzulom pravnosnažnosti. Međutim, prema oceni Ustavnog suda, Osnovni sud u Zaječaru prilikom donošenja osporenih rešenja nije imao u vidu da je citiranom odredbom merodavnog Zakona o izvršenju i obezbeđenju bilo propisano da izvršna isprava ne mora da bude snabdevena klauzulom pravnosnažnosti kada je zakonom dozvoljeno izvršenje nepravnosnažnih odluka, kao i da je odredbama člana 368. Zakonom o parničnom postupku propisano da u slučaju, kao što je konkretan, žalba ne odlaže izvršenje. Stoga je ocenio da nije pravno utemeljeno, a time ni ustavnopravno prihvatljivo stanovište izvršnog suda izneto u osporenim rešenjima.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je utvrdio da je osporenim rešenjima podnositeljki povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud je ocenio da su, u konkretnom slučaju, posledice učinjene povrede prava takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporenog rešenja Osnovnog suda u Zaječaru IPV (I). 69/15 od 31. marta 2015. godine i određivanjem da nadležan sud u ponovnom postupku donese novu odluku o pravnom leku koji je podnositeljka izjavila protiv rešenja Osnovnog suda u Zaječaru I. 511/15 od 9. marta 2015. godine, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

Budući da je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na pravično suđenje iz navedenih razloga, Ustavni sud nije razmatrao ostale navode ustavne žalbe o povredi označenog prava.

6. S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Usvojena ustavna žalba zbog arbitrarne primene prava u izvršnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti