Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti ustavne žalbe povodom produženja pritvora

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je kao neosnovanu ustavnu žalbu, zaključivši da nisu povređena prava na slobodu i bezbednost niti na ograničeno trajanje pritvora. Sudovi su pružili dovoljne, konkretne i individualizovane razloge za produženje pritvora, uzimajući u obzir okolnosti slučaja.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Jovana Turaka iz Selenče, opština Bač, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 24. novembra 2011. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Jovana Turaka izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Novom Sadu Kv. 842/10 od 16. juna 2010. godine i rešenja Apelacionog suda u Novom Sadu Kž.II 1542/10 od 30. juna 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Jovan Turak iz Selenče, opština Bač, preko punomoćnika Vladimira Horovica, advokata iz Novog Sada, podneo je 8. jula 2010. godine ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Novom Sadu Kv. 842/10 od 16. juna 2010. godine i rešenja Apelacionog suda u Novom Sadu Kž.II 1542/10 od 30. juna 2010. godine, zbog povrede prava na slobodu i bezbednost i prava na ograničeno trajanje pritvora, zajemčenih odredbama člana 27. stav 1. i člana 31. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je navedeno:

- da je protiv okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe, određen pritvor rešenjem istražnog sudije Okružnog suda u Novom Sadu Kri. 1857/09 od 23. decembra 2010. godine, koji je produžen rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Kp. 36/10 od 23. aprila 2010. godine, a „potom za još 30 dana rešenjem Višeg suda u Novom Sadu Kv. 479/10 od 21. aprila 2010. godine“;

- da je protiv okrivljenog pritvor poslednji put produžen osporenim rešenjem Višeg suda u Novom Sadu Kv. 842/10 od 16. juna 2010. godine, na osnovu člana 142. stav 1. tačka 2) ZKP, iz razloga što u toku postupka nije saslušan svedok K.M. na koga bi okrivljeni svojim boravkom na slobodi mogli uticati i tako ometati dalji tok postupka;

- da su branioci okrivljenog protiv navedenog rešenja izjavili žalbu koja je odbijena osporenim rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Kž.II 1542/10 od 30. juna 2010. godine;

- da zadržavanje okrivljenog iz razloga navedenog u osporenim rešenjima nije neophodno, niti je zasnovano na zakonu, što je vidljivo iz spisa iz kojih se može zaključiti da je sud uz pomoć policije mesecima bezuspešno tragao za svedokom K.M, te da je u toku istražnog postupka saslušan dovoljan broj svedoka i oštećenih;

- da zadržavanje okrivljenog u pritvoru zbog toga što jedan svedok nije saslušan, a za koga se ne zna ni gde se nalazi ni kakva su njegova saznanja o delu, ne može biti nikako opravdano;

- da je pritvor protiv okrivljenog produžen i na osnovu člana 142. stav 1. tačka 3) ZKP, jer je sud našao da postoje osobite okolnosti koje ukazuju da bi okrivljeni mogli ponoviti krivično delo za koje se terete;

- da vremenski period vršenja krivičnog dela, bez drugih okolnosti koje ukazuju da bi krivično delo moglo biti ponovljeno, ne može ukazivati da bi okrivljeni boravkom na slobodi ometao tok krivičnog postupka i „predstavlja direktno kršenje Ustavom zajemčenih ljudskih prava“;

- da je sud prilikom donošenja odluke o pritvoru dužan da posebno obrazloži razloge o pritvoru u svakom pojedinačnom slučaju, a ne stalno da daje identične i stereotipne razloge;

- da osporena rešenja ne sadrže valjane razloge niti individualizaciju razloga zbog kojeg je opravdano i neophodno protiv okrivljenog produžiti pritvor;

- da podnosilac ustavne žalbe smatra da trajanje pritvora, u konkretnom slučaju sud nije sveo na najkraće neophodno vreme, imajući u vidu razloge pritvora, čime su mu povređena označena ustavna prava.

Podnosilac ustavne žalbe je predložio da Ustavni sud usvoji njegovu ustavnu žalbu, poništi osporena rešenja i Odluku objavi u „Službenom glasniku RS“.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i odgovor v.f. predsednika Višeg suda u Novom Sadu i, na osnovu toga, utvrdio sledeće činjenice od značaja za odlučivanje:

U trenutku podnošenja ustavne žalbe, pred Višim sudom u Novom Sadu vodio se krivični postupak protiv više okrivljenih, među kojima i protiv podnosioca ustavne žalbe, po optužnici Višeg javnog tužilaštva u Novom Sadu Kt. 995/09 od 20. aprila 2010. godine, zbog postojanja osnovane sumnje da su izvršili krivično delo trgovina ljudima iz člana 388. stav 2. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, br. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 i 111/09) (u daljem tekstu: KZ).

Protiv okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe, pritvor je određen rešenjem istražnog sudije Okružnog suda u Novom Sadu Kri. 1857/09 od 23. decembra 2009. godine, na osnovu člana 142. stav 1. tač. 2) i 3) Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 i 76/10) (u daljem tekstu: ZKP), a koji mu se računa od 23. decembra 2009. godine, kada je lišen slobode, te je po istom osnovu pritvor i produžen osporenim rešenjem Višeg suda u Novom Sadu Kv. 842/10 od 16. juna 2010. godine.

U obrazloženju osporenog prvostepenog rešenja Višeg suda u Novom Sadu je, između ostalog, navedeno: „da veće ... nalazi da i dalje stoje razlozi za zadržavanje okrivljenih u pritvoru po osnovu člana 142. stav 1. tač. 2) i 3) ZKP, iz razloga što u toku istražnog postupka nije saslušan svedok K.M. na koju bi okrivljeni svojim boravkom na slobodi mogli uticati i tako ometati dalji tok postupka, zbog čega je zadržavanje u pritvoru po osnovu člana 142. stav 1. tačka 2) ZKP neophodno ... Nadalje, imajući u vidu da su okrivljeni osnovano sumnjivi da su u dužem vremenskom periodu i to od juna 2008. godine pa do 22. decembra 2009. godine preduzimali radnje izvršenja krivičnog dela i u odnosu na više oštećenih lica ... navedene okolnosti, po nalaženju ovog veća, predstavljaju osobite okolnosti koje ukazuju da bi okrivljeni boravkom na slobodi mogli ponoviti krivično delo, odnosno nastaviti sa vršenjem istog, te je opravdano njihovo zadržavanje u pritvoru po osnovu člana 142. stav 1. tačka 3) ZKP“.

Osporenim rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Kž.II 1542/10 od 30. juna 2010. godine odbijene su kao neosnovane žalbe branioca okrivljenog izjavljene protiv osporenog prvostepenog rešenja.

U obrazloženju osporenog drugostepenog rešenja je, između ostalog, navedeno: „da bez obzira na navode u žalbama branilaca u pogledu izvesnosti saslušanja, odnosno pronalaženja ovog svedoka, drugostepeni sud smatra da, osobito s obzirom na sadržine materijalnih odbrana okrivljenih, i dalje postoji razlog za produženje pritvora zbog opasnosti od uticaja na ovog svedoka, kao prema članu 142. stav 1. tačka 2) ZKP ... a što se tiče pritvorskog osnova iz člana 142. stav 1. tačka 3) ZKP ... da postoji osnovana sumnja da su okrivljeni predmetno krivično delo, nesumnjivo velike društvene opasnosti, vršili u vremenskom periodu od oko 1,5 godine, na organizovan način, sa većim brojem maloletnica, pa sve ove okolnosti jasno ukazuju na mogućnost da bi okrivljeni Jovan Turak i M.P. puštanjem na slobodu mogli nastaviti sa vršenjem ovog krivičnog dela, zbog čega je prvostepeni sud pravilno postupio kada im je pritvor produžio i iz tog Zakonom propisanog razloga ... te da ne postoji alternativna mera obezbeđenja blažeg karaktera u odnosu na ovaj pritvorski osnov, zbog čega se on ne može zameniti Zakonom propisanom blažom merom obezbeđenja, već pritvor prestaje prestankom razloga iz kojih je određen“.

4. Odredbama Ustava na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi utvrđeno je: da svako ima pravo na ličnu slobodu i bezbednost i da je lišenje slobode dopušteno samo iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom (član 27. stav 1.); da trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, imajući u vidu razloge pritvora, da pritvor određen odlukom prvostepenog suda traje u istrazi najduže tri meseca, a viši sud ga može, u skladu sa zakonom, produžiti na još tri meseca, da ako do isteka ovog vremena ne bude podignuta optužnica, okrivljeni se pušta na slobodu (član 31. stav 1.); da posle podizanja optužnice trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, u skladu sa zakonom (član 31. stav 2.); da se pritvorenik pušta da se brani sa slobode čim prestanu razlozi zbog kojih je pritvor bio određen (član 31. stav 3.).

Zakonikom o krivičnom postupku propisano je: da pre donošenja pravnosnažne presude ili rešenja o kažnjavanju, okrivljeni može biti ograničen u svojoj slobodi i drugim pravima samo pod uslovima koje određuje ovaj zakonik (član 1. stav 2.); da trajanje pritvora mora biti svedeno na najkraće potrebno vreme (član 16. stav 3.); da se pritvor može odrediti samo pod uslovima predviđenim u ovom zakoniku i samo ako se ista svrha ne može ostvariti drugom merom, da je dužnost svih organa koji učestvuju u krivičnom postupku i organa koji im pružaju pravnu pomoć da postupaju sa naročitom hitnošću ako se okrivljeni nalazi u pritvoru, te da će se u toku celog postupka pritvor ukinuti čim prestanu razlozi na osnovu kojih je bio određen (član 141. st. 1. do 3.).

Odredbama člana 142. stav 1. ZKP propisano je: da se pritvor može odrediti protiv lica za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo ako postoje okolnosti koje ukazuju da će uništiti, sakriti, izmeniti ili falsifikovati dokaze ili tragove krivičnog dela ili ako osobite okolnosti ukazuju da će ometati postupak uticanjem na svedoke, veštake, saučesnike ili prikrivače (tačka 2)) i ako osobite okolnosti ukazuju da će ponoviti krivično delo, ili dovršiti pokušano krivično delo, ili da će učiniti krivično delo kojim preti (tačka 3)).

Ostalim relevantnim odredbama ZKP propisano je: da su mere koje se mogu preduzeti prema okrivljenom za obezbeđenje njegovog prisustva i za nesmetano vođenje krivičnog postupka poziv, dovođenje, zabrana napuštanja boravišta, jemstvo i pritvor, kao i da će se nadležan sud pridržavati uslova određenih za primenu pojedinih mera, vodeći računa da se ne primenjuje teža mera ako se ista svrha može postići blažom merom (član 133. st 1. i 2.); da ako postoje okolnosti koje ukazuju da bi okrivljeni mogao pobeći, sakriti se, otići u nepoznato mesto ili u inostranstvo, sud mu može obrazloženim rešenjem zabraniti da bez odobrenja napusti svoj stan ili mesto boravišta (član 136. stav 1.); da se okrivljeni koji treba da bude stavljen u pritvor i okrivljeni koji je već stavljen u pritvor samo zbog postojanja okolnosti koje ukazuju da će pobeći ili iz razloga propisanih u članu 142. stav 1. tačka 4. ovog zakonika može ostaviti na slobodi, odnosno može se pustiti na slobodu ako on lično ili ko drugi za njega pruži jemstvo da do kraja krivičnog postupka neće pobeći, a sam okrivljeni obeća pred sudom koji odlučuje o jemstvu da se neće kriti i da bez odobrenja neće napustiti svoje boravište (član 137. stav 1.); da o žalbi protiv rešenja prvostepenog suda odlučuje drugostepeni sud u sednici veća ako ovim zakonom nije drugačije određeno, a da rešavajući o žalbi, sud može rešenjem odbaciti žalbu kao neblagovremenu ili kao nedozvoljenu, odbiti žalbu kao neosnovanu, ili uvažiti žalbu i rešenje preinačiti ili ukinuti, i po potrebi, predmet uputiti na ponovno odlučivanje (član 401. st. 1. i 3.).

Odredbama člana 388. KZ propisano je: da ko silom ili pretnjom, dovođenjem u zabludu ili održavanjem u zabludi, zloupotrebom ovlašćenja, poverenja, odnosa zavisnosti, teških prilika drugog, zadržavanjem ličnih isprava ili davanjem ili primanjem novca ili druge koristi, vrbuje, prevozi, prebacuje, predaje, prodaje, kupuje, posreduje u prodaji, sakriva ili drži drugo lice, a u cilju eksploatacije njegovog rada, prinudnog rada, vršenja krivičnih dela, prostitucije ili druge vrste seksualne eksploatacije, prosjačenja, upotrebe u pornografske svrhe, uspostavljanja ropskog ili njemu sličnog odnosa, radi oduzimanja organa ili dela tela ili radi korišćenja u oružanim sukobima, kazniće se zatvorom od tri do dvanaest godina (stav 1.); da će se za delo iz stava 1. ovog člana učinjeno prema maloletnom licu učinilac kazniti kaznom propisanom za to delo i kad nije upotrebio silu, pretnju ili neki drugi od navedenih načina izvršenja (stav 2.).

5. U ustavnoj žalbi je istaknuta povreda prava na slobodu i bezbednost, koja se, u suštini, obrazlaže tvrdnjama da ne stoje razlozi za produženje pritvora iz člana 142. stav 1. tač. 2) i 3) ZKP. Ustavni sud je, ocenio da te tvrdnje nisu osnovane, niti ukazuju da je podnosiocu ustavne žalbe osporenim aktima povređeno označeno ustavno pravo.

U odnosu na istaknutu povredu prava na slobodu i bezbednost, Ustavni sud, najpre, kao i u svojim ranijim odlukama (videti, između ostalih, Odluku Už - 314/2007 od 23. aprila 2009. godine, tačka 6. obrazloženja) naglašava da je, sa aspekta zaštite ljudskih prava, pravo na slobodu jedno od osnovnih ljudskih prava zajemčenih Ustavom i da pritvor predstavlja posebno osetljivu meru njegovog ograničenja.

Ustavni sud u ovoj odluci, kao i u ranijim odlukama (videti, pored ostalih: Odluku Už-1477/2009 od 13. maja 2010. godine), konstatuje da je odredbom člana 27. stav 1. Ustava utvrđeno da svako ima pravo na ličnu slobodu i bezbednost i da je lišenje slobode dopušteno samo iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom, iz čega proizlazi da je neophodno kumulativno postojanje dva uslova da bi lišenje slobode bilo zakonito. Prvi, da lišenje slobode mora biti zasnovano na razlozima predviđenim zakonom i drugi, da se lice lišava slobode u skladu sa zakonom propisanim postupkom.

Saglasno odredbama člana 30. stav 1. Ustava i člana 142. stav 1. ZKP, pritvor se prema nekom licu može odrediti samo ukoliko su kumulativno ispunjena dva uslova: da postoji osnovana sumnja da je lice učinilo krivično delo i da je pritvaranje neophodno radi vođenja krivičnog postupka. Razlozi koji pritvaranje mogu činiti neophodnim radi vođenja krivičnog postupka, propisani su u članu 142. stav 1. tač. 1) do 6).

U tač. 2) i 3) stava 1. člana 142. ZKP propisano je da se pritvor protiv nekog lica može odrediti ako postoje okolnosti koje ukazuju da će uništiti, sakriti, izmeniti ili falsifikovati dokaze ili tragove krivičnog dela ili ako osobite okolnosti ukazuju da će ometati postupak uticanjem na svedoke, veštake, saučesnike ili prikrivače, kao i ako osobite okolnosti ukazuju da će ponoviti krivično delo, ili dovršiti pokušano krivično delo, ili da će učiniti krivično delo kojim preti. Dakle, nadležni sud je, kako prilikom određivanja tako i prilikom produženja pritvora, dužan da utvrdi i obrazloži navedene osobite okolnosti. Ustavni sud ističe da iz navedenog proizlazi da sud može odrediti pritvor prema nekom licu samo ukoliko istovremeno oceni da postoji osnovana sumnja da je ono izvršilo krivično delo i da je njegovo pritvaranje neophodno radi vođenja krivičnog postupka, te da potom, u rešenju o određivanju pritvora, obrazloži koji su to razlozi koji pritvaranje okrivljenog čine neophodnim.

Polazeći od navedenog, a ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi koji se odnose na osporena rešenja, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe pritvor prvobitno bio određen, a osporenim rešenjima i produžen iz razloga predviđenih odredbama člana 142. stav 1. tač. 2) i 3) ZKP. U osporenim rešenjima, kako prvostepenom tako i drugostepenom, krivični sudovi su razloge za produženje pritvora detaljno obrazložili. Tako je u obrazloženju osporenog prvostepenog rešenja, između ostalog, navedeno i da „u toku istražnog postupka nije saslušan svedok K.M. na koju bi okrivljeni svojim boravkom na slobodi mogli uticati i tako ometati dalji tok postupka“. Ustavni sud nalazi da je formulacija da bi okrivljeni „boravkom na slobodi mogli uticati“ na nesaslušanog svedoka neprecizna, iako često upotrebljavana od strane redovnih sudova, jer boravak na slobodi okrivljenog ne znači automatski i neposredan uticaj na svedoke, već stvara uslove za takav uticaj. Međutim, bez obzira na tu nepreciznost, prvostepeni sud je utvrdio postojanje osobitih okolnosti kao zakonskog razloga za pritvor iz člana 142. stav 1. tačka 2) ZKP, koje je podrobno obrazložio, kao što je utvrdio i obrazložio i postojanje osobitih okolnosti iz tačke 3) istog člana ZKP. Drugostepeni sud je, odlučujući o žalbama protiv prvostepenog rešenja, na ustavnopravno prihvatljiv način cenio žalbene navode, koje je odbio, a razloge za pritvor i dodatno obrazložio navodeći da „postoji osnovana sumnja da su okrivljeni predmetno krivično delo, nesumnjivo velike društvene opasnosti, vršili u vremenskom periodu od oko 1,5 godine, na organizovan način, sa većim brojem maloletnica“.

Sledom iznetog, Ustavni sud je ocenio da su, u konkretnom slučaju, osporena rešenja zasnovana na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju procesnog prava, te da su nadležni sudovi postupali u skladu sa odredbama ZKP kada su utvrdili da postoje uslovi za produženje pritvora prema podnosiocu ustavne žalbe po označenim zakonskim osnovima. Sudovi su argumentovano obrazložili da „s obzirom na sadržine materijalnih odbrana okrivljenih“ okolnost da jedan od svedoka, čije saslušanje je predloženo optužnicom, još uvek nije bio saslušan i okolnosti koje se odnose na krivično delo za čije izvršenje je okrivljeni osnovano sumnjiv, predstavljaju one osobite okolnosti zbog kojih je neophodno određivanje pritvora iz razloga predviđenih odredbom člana 142. stav 1. tač. 2) i 3) ZKP. Ustavni sud naročito ukazuje na to da se predmetni krivični postupak protiv podnosioca ustavne žalbe vodi zbog osnovane sumnje da je izvršio kvalifikovani oblik krivičnog dela trgovine ljudima, iz člana 388. stav 2. KZ, učinjen prema maloletnim licima, koji se kažnjava bez obzira na to da li su upotrebljeni načini izvršenja iz stava 1. istog člana ili ne, što ukazuje na naročitu društvenu opasnost tog oblika krivičnog dela, kako je to i obrazloženo u osporenom drugostepenom rešenju.

S obzirom na to da je podnosilac ustavne žalbe odlukom suda (rešenjem istražnog sudije Okružnog suda u Novom Sadu Kri. 1857/09 od 23. decembra 2009. godine) lišen slobode iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom (član 142. stav 2. tač. 2) i 3) ZKP) i da je pritvor protiv podnosioca u kasnijim fazama kontrolisan i produžavan takođe iz razloga i u postupku predviđenom zakonom, Ustavni sud je ocenio da se lišenje slobode i zadržavanje podnosioca u pritvoru ne mogu pripisati proizvoljnom postupanju sudova, te da mu nije povređeno pravo iz člana 27. stav 1. Ustava.

6. Podnosilac ustavne žalbe je istakao povredu prava na ograničeno trajanje pritvora, zajemčenog odredbama člana 31. Ustava, koju je obrazložio, pored ostalih, i navodima da „zadržavanje okrivljenog u pritvoru zbog toga što jedan svedok nije saslušan, a za koga se ne zna ni gde se nalazi ni kakva su njegova saznanja o delu, ne može biti nikako opravdano“, odnosno da „osporena rešenja ne sadrže valjane razloge niti individualizaciju razloga zbog kojeg je opravdano i neophodno protiv okrivljenog produžiti pritvor“, zbog čega podnosilac smatra da „trajanje pritvora, u konkretnom slučaju sud nije sveo na najkraće neophodno vreme, imajući u vidu razloge pritvora“.

Ustavni sud je u svojoj Odluci Už – 1429/2008 od 16. jula 2009. godine, izneo stav da su nadležni sudovi prilikom ispitivanja zakonitosti i opravdanosti produženja pritvora, dužni da, pored ostalog, daju dovoljno jasne, ubedljive i individualizovane razloge za dalje zadržavanje nekog lica u pritvoru, odnosno da je nadležan sud dužan da pažljivo ispita opravdanost produženja pritvora s obzirom na okolnosti svakog konkretnog slučaja, i u svakom pojedinačnom slučaju utvrdi i navede dalje postojanje zakonskog osnova za pritvor, te podrobno obrazloži razloge zbog kojih smatra da legalni i legitimni ciljevi pritvora i dalje postoje.

U ovom ustavnosudskom predmetu, kako je već navedeno u tački 5. obrazloženja ove odluke, Ustavni sud je utvrdio da je pritvor protiv podnosioca ustavne žalbe određen, a u kasnijim fazama kontrolisan i produžavan iz razloga i u postupku predviđenom zakonom, te da stoga tvrdnje podnosioca da njegovo zadržavanje u pritvoru „zbog toga što jedan svedok nije saslušan, a za koga se ne zna ni gde se nalazi ni kakva su njegova saznanja o delu, ne može biti nikako opravdano“, nisu od uticaja na donošenje drugačije odluke u konkretnom slučaju.

Postupajući sudovi su u osporenim rešenjima, suprotno ostalim navedenim tvrdnjama, utvrdili osobite okolnosti koje predstavljaju subjektivne razloge za produženje pritvora i opravdavaju dalje zadržavanje okrivljenog u istom. Ove okolnosti su individualizovane u odnosu na okrivljenog i time što je u obrazloženju osporenog drugostepenog rešenja, između ostalog, navedeno i da „sve ove okolnosti jasno ukazuju na mogućnost da bi okrivljeni Jovan Turak i M.P. puštanjem na slobodu mogli nastaviti sa vršenjem ovog krivičnog dela, zbog čega je prvostepeni sud pravilno postupio kada im je pritvor produžio“. Sve te okolnosti, pojedinačno i skupno, upravo predstavljaju subjektivne i specifične, a ne stereotipne, razloge za produženje pritvora, te su neosnovani i navodi podnosioca ustavne žalbe da postupajući sud „stalno daje identične i stereotipne razloge“, pri čemu podnosilac ne navodi čemu su, po njemu, izneti razlozi identični.

Ustavni sud nalazi da ni tvrdnja podnosioca ustavne žalbe kojom se, u suštini, ističe da postupajući sudovi nisu ocenili neophodnost produženja pritvora protiv okrivljenog, u smislu obezbeđenja uslova za vođenje postupka, odnosno da „trajanje pritvora, u konkretnom slučaju sud nije sveo na najkraće neophodno vreme, imajući u vidu razloge pritvora“, nije osnovana. Ustavni sud je utvrdio da upravo suprotno proizlazi iz obrazloženja osporenog drugostepenog rešenja u kome je Apelacioni sud u Novom Sadu posebno istakao da „treba navesti da ne postoji alternativna mera obezbeđenja blažeg karaktera u odnosu na ovaj pritvorski osnov, zbog čega se on ne može zameniti Zakonom propisanom blažom merom obezbeđenja, već pritvor prestaje prestankom razloga iz kojih je određen“, što znači da je taj sud vodio računa da se ne primenjuje teža mera ako se ista svrha može postići blažom merom, saglasno odredbi člana 133. stav 2. ZKP. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje na to da se blaže mere obezbeđenja, poput zabrane napuštanja stana ili boravišta iz člana 136. ZKP i jemstva iz člana 137. ZKP, odnose isključivo na razloge za određivanje pritvora iz člana 142. stav 1. tač. 1) i 4) ZKP, iz kojih razloga protiv okrivljenog u predmetnom krivičnom postupku pritvor nije bio određen, te nije ni bilo mesta određivanju tih blažih mera protiv njega.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da podnosiocu ustavne žalbe osporenim rešenjima nisu povređena prava iz člana 31. Ustava.

7. Imajući u vidu sve navedeno u tač. 5. i 6. obrazloženja ove odluke, Ustavni sud je ustavnu žalbu u celini odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07).

8. Na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti ustavne žalbe povodom produženja pritvora

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti