Usvajanje ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku koji je trajao preko šest i po godina. Podnosiocima je dosuđena naknada nematerijalne štete, dok je žalba u preostalom delu odbačena.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: zamenik predsednika Ustavnog suda dr Goran P. Ilić , zamenik predsednika Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agn eš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Vlad e Beatovića , Zorana Bojovića i Vladimira Planinčića, svih iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na se dnici Veća održanoj 23. aprila 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Vlade Beatovića , Zorana Bojovića i Vladimira Planinčića i utvrđuje da je u izvršnom postupku koji je vo đen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu I. 29078/10 (inicijalno predmet Četvrtog opštinskog suda u Beogradu I. 747/05), povređeno prav o podnosi laca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 200 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. Vlad a Beatović , Zoran Bojović i Vladimir Planinčić, svi iz Beograda, podneli su, 19. aprila 2012. godine , preko punomoćnika Bojane Tomašević, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavn u žalb u protiv rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu Ipv (I) 244/11/1 od 2. februara 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije. Ustavnom žalbom se ističe i povreda prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku u kome je do neto osporeno rešenje. Podnosioci su se pozva li i na član 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih pra va i osnovnih sloboda. Predložili su da Ustavni sud utvrdi povredu označenih u stavnih prava i poništi osporeno rešenje, kao i da im utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete.

U ustavnoj žalbi se navodi da je osporeni izvršni postupak trajao sedam godina, zbog čega je podnosiocima povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, dok povredu prava na pravično suđenje podnosioci obrazlažu pog rešnom primenom materijalnog prava koja se ogleda u tome da je izvršni sud pogrešno našao da suvlasnici nepokretnosti čija prodaja je predlagana u izvršnom postupku nisu dali saglasnost da se ta prodaja izvrši, odnosno da takva saglasnost nije ni bila potrebna budući da su podnetim predlogom za izvršenje podnosioci tražili prodaju tačno opredeljenog suvlasničkog udela izvršnog dužnika u iznosu od ½ idealnog dela.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku izvrši o uvid u spise izvršnog predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 29078/10 (inicijalno predmet Četvrtog opštinskog suda u Beogradu I. 747/05) i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Vlada Beatović, Zoran Bojović i Vladimir Planinčić, svi iz Beograda, ovde podnosioci ustavne žalbe, podneli su 21. juna 2005. godine Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu predlog za izvršenje protiv izvršnog dužnika M. P. iz Beograda, na osnovu izvršnog poravnanja zaključenog pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu 4. decembra 2001. godine u predmetu P. 6743/98, sa predlogom da se izvršenje sprovede prodajom nepokretnosti izvršnog dužnika, i to ½ idealnog dela nepokretnosti. Navedenim poravnanjem obavezan je izvršni dužnik da izvršnom poveriocu Vladi Beatoviću isplati iznos od 52.010 DEM, u dinarskoj protivvrednosti prema najpovoljnijem kursu na dan isplate, sa domicilnom kamatom u dinarskoj protivvrednosti počev od 1. januara 1997. godine pa do isplate, izvršnom poveriocu Zoranu Bojoviću iznos od 36.800 DEM, u dinarskoj protivvrednosti prema najpovoljnijem kursu na dan isplate, sa domicilnom kamatom u dinarskoj protivvrednosti počev od 1. januara 1997. godine pa do isplate i izvršnom poveriocu Vladimiru Planinčiću iznos od 15.900 DEM, u dinarskoj protivvrednosti počev od 1. januara 1997. godine do isplate.

Podnosioci su podneskom od 15. jula 2005. godine obavestili izvršni sud da su, imajući u vidu da ne postoje valjane isprave na osnovu kojih bi se mogao izvršiti upis prava svojine na predmetnoj nepokretnosti (nema upotrebne dozvole), podneli zemljišno-knjižnom odeljenju suda zahtev za sastavljanje izjave u skladu sa odredbama člana 153. Zakona o izvršnom postupku. Uz podnesak od 6. oktobra 2005. godine dostavili su izvršnom sudu rešenje Drugog opštinskog suda u Beogradu Dn. 14443/05 od 14. jula 2005. godine, kojim je odbijen njihov predlog radi izdavanja izjave u smislu člana 153. Zakona o izvršnom postupku vezane za postupak prinudnog izvršenja na predmetnoj nepokretnosti, a u cilju okončanja postupka prinudnog izvršenja. Naime, podnosioci su tražili izdavanje izjave u cilju okončanja izvršnog postupka, budući da je nepokretnost na kojoj je traženo sprovođenje prinudnog izvršenja u zemljišnim knjigama upisana kao objekat bez dokaza o vlasništvu, te imajući u vidu da ne postoje valjane isprave na osnovu kojih bi se mogao izvršiti upis prava svojine na predmetnoj nepokretnosti.

Dopisima od 12. oktobra i 23. novembra 2005. godine sud je tražio od Poreske uprave opštine Čukarica kopiju rešenja za izvršnog dužnika o određivanju poreza na imovinu za 2005. godinu, a dopisom od 10. maja 2006. godine, tražio je od Odeljenja za građevinske i komunalne poslove opštine Čukarica obaveštenje da li je izvršni dužnik podneo zahtev za dobijanje građevinske ili upotrebne dozvole u odnosu na predmetnu nepokretnost.

Dopisom od 15. juna 2006. godine, Poreska uprava Čukarica je obavestila izvršni sud da izvršni dužnik nije obveznik poreza za predmetnu imovinu.

Dopisom od 19. januara 2007. godine sud je tražio od Odeljenja za komunalno – stambene, građevinske poslove i urbanizam Gradske opštine Čukarica izveštaj da li je za predmetnu nepokretnost doneta građevinska ili upotrebna dozvola.

Dopisom od 8. marta 2007. godine, od nadležnih opštinskih organa je traženo obaveštenje da li je izvršni dužnik podneo zahtev za legalizaciju u odnosu na predmetnu nepokretnost. Sud je obavešten sud da je izvršni dužnik podneo prijavu za legalizaciju objekta koji je izgrađen bez građevinske dozvole i da je dobio pozitivno mišljenje Komisije za procenu uslova i mogućnosti za izdavanje odobrenja, kao i da mu je poslato obaveštenje za pribavljanje pravnog osnova. Nakon dobijanja obaveštenja o legalizaciji, punomoćniku izvršnih poverilaca je dopisom od 5. aprila 2007. godine naloženo da dostavi nov predlog za izvršenje u odnosu na nepokretnost čija se prodaja predlaže, a koji će sadržati i odrednicu da se radi o objektu u postupku legalizacije.

Postupajući po nalogu suda, izvršni poverioci su 19. aprila 2007. godine dostavili nadležnom sudu formalno nov predlog za izvršenje na nepokretnosti izvršnog dužnika, uz konstataciju da je predmetna nepokretnost vanknjižno suvlasništvo izvršnog dužnika i da se vodi postupak za legalizaciju nepokretnosti, nakon čega je sud ponovo tražio izveštaj od Poreske uprave Čukarica da li je izvršni dužnik obveznik poreza na imovinu u odnosu na predmetnu nepokretnost. Pošto je dobio traženo obaveštenje od poreske uprave, sud je rešenjem I. 747/05 od 21. maja 2007. godine odredio predloženo izvršenje.

Izvršni dužnik je 16. jula 2007. godine izjavio žalbu protiv rešenja o izvršenju.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 13021/07 od 20. marta 2008. godine ukinuto je rešenje o izvršenju Četvrtog opštinskog suda u Beogradu I. 747/05 od 21. maja 2007. godine i predmet vraćen istom sudu na ponovni postupak. U obrazloženju rešenja je, između ostalog, navedeno: da iako su izvršni poverioci postupili na način propisan članom 153. stav 3. Zakona o izvršnom postupku i dostavili pravnosnažnu građevinsku dozvolu koja, pored još dva druga lica, glasi i na ime izvršnog dužnika, s obzirom na to da nepokretnost koja je predložena za predmet izvršenja nije upisana u zemljišnu knjigu, oni time nisu dokazali da je izvršni dužnik suvlasnik ½ idealnog dela te nepokretnosti, pošto je dozvola izdata trojici investitora bez navođenja njihovih suvlasničkih udela; da u takvom slučaju, suvlasnički udeli sve trojice investitora nisu određeni, pa oni imaju pravni položaj zajedničara u smislu člana 18. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa čiji se suvlasnički udeli, do deobe, smatraju jednakim u smislu člana 18. stav 2. istog zakona; da pošto je predmetna nepokretnost upisana u zemljišne knjige bez dokaza o vlasništvu, a u predmetnoj građevinskoj dozvoli nisu opredeljeni suvlasnički udeli investitora, izvršenje na ½ idealnog dela nepokretnosti bi bilo moguće samo u slučaju da je prvostepeni sud razjasnio da suvlasnički deo izvršnog dužnika od ½ nije sporan između suvlasnika, kao i da su svi suvlasnici saglasni sa predloženim izvršenjem – prodajom njihove nepokretnosti radi namirenja izvršnih poverilaca na suvlasničkom udelu jednog od njih.

Punomoćnik izvršnih poverilaca je 28. maja 2008. godine dostavio sudu priznanice sastavljene 1996. godine od izvršnog dužnika i članova njegovog porodičnog domaćinstva, kao dokaz njihove saglasnosti za prodaju predmetne nepokretnosti, nakon čega je sud ponovo 12. septembra 2008. godine tražio od Odeljenja za komunalno, stambene i građevinske poslove opštine Čukarica spis predmeta koji se odnosi na podneti zahtev za odobrenje za izgradnju porodične stambene zgrade, a isti dopis je ponovio i 29. oktobra 2008. godine. Nakon dobijanja potrebnih obaveštenja izvršni sudija je konstatovao da u spisima traženog predmeta nema dokaza da je nakon pravnosnažnog rešenja o građevinskoj dozvoli doneto i rešenje o upotrebnoj dozvoli. Sud je zatim tražio od nadležnih opštinskih organa i spise predmeta koji se odnosi na postupak legalizacije pokrenut od strane izvršnog dužnika kao investitora, kao i obaveštenje da li je investitor podneo zahtev za izdavanje odobrenja za izgradnju predmetnog objekta, o čemu je obavešten 6. januara i 23. februara 2009. godine. Pribavljene podatke sud je dostavio punomoćniku izvršnih poverilaca na izjašnjenje, koji se o istim izjasnio i u podnescima od 31. marta, 26. juna i 15. septembra 2009. godine tražio da sud odluči o predlogu za izvršenje.

Četvrti opštinski sud u Beogradu je rešenjem I. 4531/08 od 9. novembra 2009. godine odbio kao neosnovan predlog za prinudno izvršenje izvršnih poverilaca podnet 21. juna 2005. godine.

Izvršni poverioci su izjavili žalbu protiv navedenog rešenja.

Prvi osnovni sud u Beogradu, na koji je nakon izvršene reorganizacije sudova prešla nadležnost za odlučivanje, odbio je osporenim rešenjem Ipv (I) 244/11/1 od 2. februara 2012. godine kao neosnovan, prigovor izvršnih poverilaca i potvrdio rešenje Četvrtog opštinskog suda u Beogradu I. 4531/08 od 9. novembra 2009. godine. U obrazloženju ovog rešenja je, između ostalog, navedeno: da je veće suda našlo da su neosnovani navodi izvršnih poverilaca da su suvlasnici predmetne nepokretnosti potpisima na priznanicama, kojima je konstatovano da je izvršena pozajmica novca od strane izvršnih dužnika, izjavili saglasnost sa predloženim izvršenjem, zato što je na navedenim priznanicama konstatovano da su izvršni poverioci izvršili pozajmicu izvršnom dužniku, te da on duguje svojom pokretnom i nepokretnom imovinom za vraćanje novčanih sredstava, a da su članovi domaćinstva – supruga i dva sina saglasni sa tim; da veće nalazi da iz navedenih priznanica ne proizlazi da su svi suvlasnici saglasni sa predloženim izvršenjem, odnosno da suvlasnički deo izvršnog dužnika od ½ nije sporan među suvlasnicima, niti da su sinovi, kao suvlasnici predmetne nepokretnosti, saglasni sa predloženim izvršenjem prodajom njihove imovine, odn osno njihovog dela predmetne nepokretnosti, a što je bilo nužno da bi se moglo odrediti predloženo izvršenje, s obzirom na to da su sa izvršnim dužnikom u pogledu predmetne nepokretnosti u statusu zajedničara u smislu člana 18. Zakona o osnovama svojinsko pravnih odnosa.

Pismeni otpravak osporenog drugostepenog rešenja je 26. marta 2012. godine dostavljen punomoćniku izvršnih poverilaca, ovde podnosilaca ustavne žalbe.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu ukazuju podnosioci u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Kako se odredba člana 32. stav 1. Ustava suštinski i sadržinski ne razlikuje od odredbe člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, Ustavni sud je postojanje povrede prava cenio u odnosu na navedenu odredbu Ustava.

Odredbom člana 5. st. 1. i 2. Zakona o izvršnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04), koji je bio na snazi u vreme pokretanja izvršnog postupka, bilo je propisano da je u postu pku izvršenja i obezbeđenja sud dužan da postupa hitno, kao i da je o predlogu za izvršenje sud dužan da odluči u roku od tri dana od dana podnošenja predloga.

Zakon o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, broj 31/11), koji se primenjuje od 17. septembra 2011. godine, u članu 358. stav 1. propisuje da će se postupci izvršenja i obezbeđenja u kojima je do dana početka primene ovog zakona započeto sprovođenje izvršenja okončati po odredbama ovog zakona. Takođe, i odredbom člana 6. stav 1. ovog Zakona propisano je da je postupa k izvršenja i obezbeđenja hitan.

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir period trajanja p ostupka, od podnošenja predloga za izvršenje 21. juna 2005. godine Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu do okončanja izvršnog postupka rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu Ipv. (I) 244/11/1 od 2. februara 2012. godine. Dakle, predmetni izvršni postupak je trajao više od šest i po godina.

Navedeno trajanje izvršnog postupka, samo po sebi, moglo bi da ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka, jer se radi o postupku koji je po zakonu hitan. Međutim, prilikom odlučivanja o tome da li je podnosiocima ustavne žalbe, u konkretnom slučaju, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kojima se u postupku odlučuje za podnosioca.

Ispitujući uticaj svih navedenih kriterijuma na trajanje konkretnog izvršnog postupka, Ustavni sud je ocenio da je izvršni sud do odlučivanja o predlogu za izvršenje preduzimao potrebne radnje u cilju određivanja i sprovođenja predloženog izvršenja, te da se obraćao nadležnim organima opštine Čukarica u cilju pribavljanja potrebne dokumentacije i obaveštenja, čime je pokazao revnost u postupanju. Međutim, Ustavni sud smatra da je dužini postupka doprinelo dugo odlučivanje o prigovoru podnetom protiv rešenja I. 4531/08 od 9. novembra 2009. godine, koje je trajalo više od dve godine, do donošenja rešenja Ipv (I) 244/11/1 od 2. februara 2012. godine.

Ustavni sud je našao da je predmetni postupak bio činjenično i pravno složen, budući da je traženo izvršenje prodajom nepokretnosti izvršnog dužnika koja je bila vanknjižno vlasništvo sa neopredeljenim suvla sničkim udelima, u situaciji kada je bio pokrenut i postupak legalizacije predmetn e nepokretnost i. Međutim, Ustavni sud je ocenio da određena složenost činjeničnih i pravnih pitanja u ovoj pravnoj stvari ne mogu opravdati navedeno trajanje postupka, imajući u vidu trajanje odlučivanja o prigovoru pred nadležnim sudom.

Ustavni sud konstatuje da su podnosioci ustavne žalbe ubrzo nakon podnošenja predloga za izvršenje (podneskom od 15. jula 2005. godine) obavestili izvršni sud da su, imajući u vidu da ne postoje valjane isprave na osnovu kojih bi se mogao izvršiti upis prava svojine na predmetnoj nepokretnosti – nema upotrebne dozvole, podneli zemljišno-knjižnom odeljenju suda zahtev za sastavljanje izjave u skladu sa odredbama člana 153. Zakona o izvršnom postupku. Naime, podnosioci su i sami imali u vidu da dokumentacija koju su podneli uz predlog za izvršenje nije podobna da bi sud na osnovu nje odredio predloženo izvršenje, budući da je nepokretnost na kojoj je traženo sprovođenje prinudnog izvršenja u zemljišnim knjigama upisana kao objekat bez dokaza o vlasništvu, te imajući u vidu da ne postoje valjane isprave na osnovu kojih bi se mogao izvršiti upis prava svojine na predmetnoj nepokretnosti, kao i da je prikupljanje neophodnih dokaza u cilju određivanja i sprovođenja izvršenja zahtevalo određeno vreme. Pored toga, Ustavni sud je ocenio da su podnosioci imali aktivno učešće u postupku, kao i da su imali legitiman materijalni interes da sud u razumnom roku okonča izvršni postupak koji su pokrenuli u svojstvu izvršnih poverilaca, radi naplate novčanog potraživanja.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud nalazi da je podnosiocima ustavne žalbe u predmetnom izvršnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je stoga , saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) , ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocima ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade n ematerijalne štete svakom u iznosu od po 200 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, dužinu trajanja osporenog postupka, njegovu složenost, postupanje nadležnih sudova, kao i ponašanje podnosilaca ustavne žalbe. Ustavni sud smatra da dosuđeni novčani iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu kompenzaciju podnosiocima za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku u sprovedenom izvršnom postupku. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. U odnosu na osporeno rešenje i istaknutu povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je Prvi osnovni sud u Beogradu u osporenom rešenju dao jasne, precizne i logične zaključke, zasnovane na ustavnopravno prihvatljivoj primeni materijalnog prava. Ovo stoga jer je u toku postupka koji je prethodio ustavnosudskom utvrđeno da je predlogom za izvršenje traženo izvršenje na nepokretnosti koja je vanknjižno vlasništvo, sa neopredeljenim suvlasničkim udelima, te da suvlasnici predmetne nepokretnosti nisu izrazili saglasnost sa predloženim izvršenjem prodajom njihove imovine, odnosno njihovog dela predmetne nepokretnosti, a što je bilo nužno da bi se moglo odrediti predloženo izvršenje, s obzirom na to da su sa izvršnim dužnikom u pogledu predmetne nepokretnosti u statusu zajedničara u smislu člana 18 . Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nije našao ništa što bi ukazivalo da su, u konkretnom slučaju, propisi proizvoljno i nepravično primenjeni na štetu podnosilaca ustavne žalbe, niti da ima elemenata koji ukazuju na povredu procesnih garancija prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosilaca ustavne žalbe ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenog prava, već da se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud oceni zakonitost osporenog akta.

U odnosu na istaknutu povredu prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da su se podnosioci samo formalno pozvali na povredu tog prava, a da pr i tome nisu naveli ustavnopravne razloge kojima se sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine prava tog prava potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju.

Razmatrajući navode o povredi prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava , Ustavni sud podseća da uslov koji mora postojati da bi se mogla ceniti povreda označenog prava, jeste različito postupanje sudova u istoj pravnoj i činjeničnoj situaciji, što podrazumeva da mora postojati identitet činjeničnog i pravnog stanja u predmetima koji se porede i različito postupanje sudova najviše instance u tim predmetima. Ustavni sud je konstatovao da su kao dokaz različitog postupanja uz ustavnu žalbu dostavljeni stavovi iz sudske prakse Okružnog suda u Čačku u rešenju Gž. 1996/07 od 20. decembra 2007. godine i Okružnog suda u Novom Sadu u rešenju Gž. 3944/06 od 16. avgusta 2006. godine u kojima je izvršenje traženo na celoj nepokretnosti izvršnog dužnika i ocenio da ne mogu biti dokaz o učinjenoj povredi prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava .

Imajući u vidu sve izloženo, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u preostalom delu , jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

ZAMENIK

PREDSEDNIKA VEĆA

dr Goran P. Ilić

Usvajanje ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti