Usvojena ustavna žalba; povređeno pravo na pravično suđenje u postupku deeksproprijacije

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na pravično suđenje. Odluke upravnih organa i Upravnog suda o odbijanju zahteva za poništaj rešenja o eksproprijaciji bile su proizvoljne, zasnovane na nepotpuno utvrđenim činjenicama i pogrešnim pretpostavkama, bez ocene ključnih dokaza i navoda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko već e, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Branislava Markovića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 25. septembra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Branislava Markovića i utvrđuje da je rešenjem Odeljenja za opštu upravu i imovinsko-pravne poslove Opštine Grocka I-12 broj 465-110/2 004 od 13. marta 2007. godine, rešenjem Ministarstva finansija – Sektor za imovinsko-pravne poslove 07 broj 463-02-0 0059/06 od 6. februara 2008. godine i presudom Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U . 3355/10 od 27. maja 2010. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, z ajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda presudom Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U . 3355/10 od 27. maja 2010. godine i određuje se da Upravni sud donese novu odluku po tužbi podnosioca izjavljenoj protiv rešenja Ministarstva finansija – Sektor za imovinsko-pravne poslove 07 broj 463-02-0 0059/06 od 6. februara 2008. godine .

O b r a z l o ž e nj e

1. Branislav Marković iz Beograda, preko punomoćnika Borislava Borozana, advokata iz Beograda, podne o je 8. jula 2010. godine ustavnu žalbu protiv akata navedenih u izreci, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih odredb ama člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije .

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da je prvostepeni organ najpre usvojio zahtev podnosioca za poništaj rešenja E ksproprijacione komisije NO Sreza beogradskog broj 3050/55 od 4. februara 1958. godine , ali da je drugostepeni organ usvojio žalbu Republičkog javnog pravobranilaštva i naložio prvostepenom organu da upotpuni dokazni postupak i ispita da li je eksproprisana nepokretnost privedena nameni i da li se nalazi u kompleksu zemljišta na kome se nalazi poslovna zgrada i antenski sistem Bezbednosno-informativne agencije, što se ima utvrditi izvođenjem dokaza uviđajem na licu mesta, pre ko veštaka odgovarajuće struke; da je u ponovnom postupku odbijen zahtev podnosioca za poništaj predmetnog rešenja o eksproprijaciji, ali da prvostepeno rešenje ne sadrži jasne i razumljive razloge o odlučnim činjenicama, niti razloge zbog kojih je ocenjeno da nije potrebno vršiti novo veštačenje radi utvrđivanja da li je predmetno zemljište privedeno nameni; da je nepravilno primenjeno merodavno materijalno pravo, jer je pogrešno ispitivano postojanje uslov a za poništaj predmetnog rešenja o eksproprijaci ji.

Podnosilac ustavne žalbe dalje navodi da drugostepeno rešenje ne sadrži ocenu svih navoda iz žalbe koja je odbijena i da nijedan od naveden ih propusta upravnih organa nije sankcionisan u osporenoj presudi Upravnog suda kojom je njegova tužba odbijena, već je taj sud samo ponovio „pravno neutemeljene“ razloge koje su dali ti organ i. Prema navodima ustavne žalbe, Upravni sud nije razmotrio „osnovni pravni problem“ na koji je podnosilac od početka ukazivao – da je podnosilac ustavne žalbe „već dec enijama unazad“ upisan u javnim knjigama kao suvlasnik na predmetnom zemljištu i da je ono po čev od 1965. godine , pa nadalje, bilo predmet na sleđivanja i uknjižbe kod Drugog opštinskog suda u Beogradu po rešenju Dn. 679/03 od 5 . juna 2003. godine, na osnovu koga je izvršen odgovarajući upis prava u ZKUL 86 , KO Kaluđerica.

U dopuni ustavne žalbe od 12. jula 2010. godine podnosilac je naveo: da presudom Vrhovnog suda Srbije U. 3898/08 od 19. februara 2009. godine „nije prihvaćen“ nalaz veštaka G. broj 521/06 od 24. januara 2007. godine i da su cenjeni navodi veštaka da rešenje o naknadi za eksproprisano zemljište nije dato veštacima na uvid, odnosno da ne postoji u spisima predmeta; da je u predmetnom postupku uložio prigovor na navedeni nalaz i mišljenje veštaka i da se u osporenoj presudi netačno navodi da na nalaz veštaka nije bilo primedaba; da nije primio poziv za posebno veštačenje k.p. broj 191 , KO Kaluđerica , za koje se u osporenoj presudi navodi da je izvedeno 24. februara 2007. godine; da se u obrazloženju rešenja Petog opštinskog suda u Beogradu IIIR. 272/94 od 27. maja 1997. godine navodi da je prvostepeni organ dostavio tom sudu spise predmeta radi određivanja naknade za spornu katastarsku parcelu, što po mišljenju podnosioca, ne bi učinio da je ta naknada isplaćena.

Podnosilac ustavne žalbe ističe da mu je osporenim aktima povređeno ne samo pravo na pravično suđenje, već i pravo na imovinu, jer prelazak privatne svojine u državnu svojinu prinudnim putem u konkretnom slučaju nije izvršen na zakonit način.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporene akte i priloženu dokumentaciju, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Osporenim rešenjem Odeljenja za opštu upravu i imovinsko-pravne poslove Opštine Grocka I-12 broj 465-110/2 004 od 13. marta 2007. godine odbijen je zahtev za poništaj rešenja eksproprijacione Komisije NO Sreza beogradskog broj 3050/55 od 4. februara 1958. godine (dalje u tekstu: predmetno rešenje o eksproprijaciji) i vraćanje u svojinu eksproprisane katastarske parcele br oj 191, šuma „Ševarica“, površine 7,00 ari, upisane u ZKUL broj 86, KO Kaluđerica (dalje u tekstu: predmetna k.p.), vlasnicima sa po 3/16 Branislavu Markoviću , ovde podnosilac ustavne žalbe i S.M, sa 3/8 R.M. i sa 2/8 J . R . Prvostepeni organ je u obrazloženju rešenja naveo: da je Branislav Marković, zajedno sa navedenim licima, 26. novembra 2004. godine podneo zahtev za poništaj rešenja broj 3050/55 od 4. februara 1958. godine i dopunskog rešenja broj 232/60 od 10. jula 1962. godine, kojim je određena naknada za zemljište eksproprisano od njegovog oca, strica i sestre, za potrebe obezbeđenja postojećih objekata Ministarstva unutrašnjih poslova FNRJ – Uprava državne bezbednosti; da je u zahtevu navedeno da predmetna k.p. nije privedena nameni za koju je svojevremeno eksproprisana i da ista nije u kompleksu parcela koje su navedene u rešenju Narodne Republike Srbije – Predsedništvo Vlade broj 5199 od 12. jula 1950. godine; da je rešenjem od 30. decembra 2005. godine usvojen zahtev i poništeno predmetno rešenje o eksproprijaciji; da je drugostepeni organ usvojio žalbu Republičkog javnog pravobranilaštva izjavljenu protiv tog rešenja, jer je ocenio da u postupku nije potpuno utvrđeno činjenično stanje, s obzirom na to da se u spisima ne nalazi rešenje o eksproprijaciji koje je poništeno pobijanim prvostepenim rešenjem, te je u ponovnom postupku neophodno izvršiti uviđaj na licu mesta i veštačenje od strane veštaka odgovarajuće struke u cilju utvrđivanja da li je eksproprisana nepokretnost privedena svrsi zbog koje je ekskproprisana. Prvostepeni organ je dalje naveo: da predmetno rešenje o eksproprijaciji ne postoji u spisima predmeta; da je u ponovnom postupku izvršen uvid u ZKUL broj 86, KO Kaluđerica, prema kome su vlasnici predmetnog zemljišta podnosioci zahteva, „na osnovu koga se zaključuje da je promena predmetnog rešenja izvršena samo kroz katastarski operat“; da navedena služba nije dostavila predmetno rešenje o ekspropirijaciji, jer ni kod njih ne postoji; da je iz uverenja 1-06 broj 952-01 – 2 /1372-98 od 30. jula 1998. godine utvrđeno da su prilikom izvođenja tehničke revizije katastra 1956/57 katastarske parcele koje čine kompleks zemljišta po rešenju broj 5199 od 12. jula 1950. godine i predmetna k.p. upisane u posedovni list 549, KO Kaluđerica na opštenarodnu imovinu – organ upravljanja: Državni sekretarijat unutrašnjih poslova FNRJ.

U osporenom prvostepenom rešenju je, takođe, navedeno da je uz saglasnost ranijih sopstvenika eksproprisanih k.p. u kompleksu zemljišta po rešenju Narodne Republike Srbije – Predsedništvo Vlade broj 5199 od 12. jula 1950. godine, Odeljenje donelo zaključak kojim je određeno veštačenje od strane Gradskog zavoda za veštačenje, sa zadatkom da se utvrdi da li su k.p. br. 200, 201, 202, 203, 184, 204,192, 189, 188, 186,185, 183 i 175/2 KO Kaluđerica privedene nameni, odnosno da li je korisnik eksproprijacije izveo znatnije radove na predmetnim parcelama u roku od tri godine od dana kada je zaključen sporazum o naknadi; da je nakon obavljenog veštačenja 15. decembra 2006. godine , u prisustvu svih zainteresovanih lica, podnosilaca zahteva za deeksproprijaciju, kao i krajnjeg korisnika, sačinjen nalaz G. broj 521/05 od 24. januara 2007. godine i dato mišljenje da je korisnik eksproprijacije Ministarstvo unutrašnjih poslova FNRJ, a sada Bezbednosno-informativna agencija, u roku od tri godine od dana pravnosnažnosti rešenja o eksproprijaciji broj 5199 od 12. jula 1950 . godine, u skladu sa navedenim rešenjem priveo nameni kompleks zemljišt a, svojevremeno k.p. br. 200, 201, 202, 203, 184, 204,192, 189, 188, 186,185, 183 i 175/2, KO Kaluđerica . Prvostepeni organ je ocenio da u ponovnom postupku nije potrebno sprovoditi posebno veštačenje radi utvrđivanja da li je predmetna k.p. privedena nameni, budući da se to može utvrditi na osnovu nalaza veštaka G. broj 521/06 od 24. januara 2007. godine, jer se „uviđajem na terenu dana kada je pokrenut postupak veštačenja od strane opštinskog geometra izvršila identifikacija navedene parcele u prisustvu svih učesnika, kada je konstatovano da se ista nalazi u samom centru kompleksa, iako nije obuhvaćena rešenjem broj 5199 od 12. jula 1950 . godine“. U vezi sa naknadom za eksproprisano zemljište, prvostepeni organ je naveo da je u ponovnom postupku, na osnovu nalaza i mišljenja veštaka G. broj 521/06 od 24. januara 2007. godine i provedenog dokaznog postupka utvrđeno da je ranijim sopstvenicima i njihovim zakonskim naslednicima isplaćena naknada u državnim obveznicama. Prvostepeni organ je, polazeći od navedenog, ocenio da su ispunjeni uslovi predviđeni članom 36. stav 3. Zakona o eksproprijaciji, te je doneo odluku kao u dispozitivu.

Osporenim rešenjem Ministarstva finansija – Sektor za imovinsko-pravne poslove 07 broj 463-02-0 0059/06 od 6. februara 2008. godine odbijena je, kao neosnovana, žalba kojom je podnosilac ustavne žalbe osporio navedeno rešenje Odeljenja za opštu upravu i imovinsko-pravne poslove opštine Grocka . U obrazloženju drugostepenog rešenja je najpre konstatovano da su, prema navodima žalbe, žalioci upisani u zemljišne knjige kao suvlasnici na predmetnoj k.p., da ista nikada nije privedena nameni, da rešenje o eksproprijaciji te parcele ne postoji u katastru nepokretnosti i da predmetna k.p. nije obuhvaćena nalazom veštaka G. broj 521/06 od 24. januara 2007. godine. Razlozi drugostepenog organa za odbijanje žalbe identični su razlozima koje je prvostepeni organ naveo u osporenom rešenju od 13. marta 2007. godine.

Osporenom presudom Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U . 3355/10 od 27. maja 2010. godine odbijena je tužba koju je podnosilac ustavne žalbe Vrhovnom sudu Srbije podneo protiv navedenog konačnog rešenja Ministarstva finansija. U obrazloženju osporene presude Upravni sud je ocenio, da je, prema spisima predmeta, pravilan stav tuženog i prvostepenog organa da u konkretnoj upravnoj stvari nema osnova za primenu odredbe čl ana 36. st av 3. Zakona o eksproprijaciji („Službeni glasnik PC“, br. 53/95 i 23/01), kojom je propisano da će se na zahtev ranijeg sopstvenika eksproprisane nepokretnosti, pravosnažno rešenje o eksproprijaciji poništiti ili izmeniti, ako korisnik eksproprijacije u roku od tri godine od pravosnažnosti odluke o naknadi, odnosno od dana zaključenja sporazuma o naknadi, nije izvr šio, prema prirodi objekta, znatnije radove na objektu radi čije izgradnje je izvršena eksproprijacija. Upravni sud je, takođe, naveo: da je 15. decembra 2006 godine izvršeno veštačenje i da je nalazom G. broj 521/05 od 24. januara 2007. godine dato mišljenje da je korisnik eksproprijacije Ministarstvo unutrašnjih poslova FNRJ, a sada Bezbednosno-informativna agencija, u roku od tri godine od dana pravnosnažnosti rešenja o eksproprijaciji broj 5199 od 12. jula 1950 . godine, u skladu sa navedenim rešenjem priveo nameni kompleks zemljišt a, svojevremeno k.p. br. 200, 201, 202, 203, 184, 204,192, 189, 188, 186,185, 183 i 175/2, KO Kaluđerica ; da je u ponovnom postupku sprovedeno „posebno veštačenje parcele broj 191 KO Kaluđerica , izvršen o na terenu i nalazom G. broj 521/06 od 24. februara 2007. godine“ konstatovano da se predmetna k.p. nalazi u samom centru kompleksa, iako ista nije obuhvaćena rešenjem broj 5199 od 12. jula 1950 . godine; da je tuženi organ pravilno ocenio da je jedan od uslova neophodnih za ocenu zahteva za deeksproprijaciju, postojanje pravosnažne odluke o naknadi, odnosno sporazuma o naknadi; da je u sprovedenom postupku utvrđeno da je ranijim sopstvenicima i njihovim naslednicima isplaćena naknada u državnim obveznicama, pa je u postupku „ obavljenim veštačenjem na koje tužioci nisu stavili primedbe“, utvrđeno da je predmetna k.p. privedena svrsi eksproprijacije. Upravni sud je naveo da je cenio i ostale navode iz tužbe, ali je našao da su neosnovani i bez uticaja na drutačiju odluku suda u ovom upravnom sporu.

Savezno ministarstvo za unutrašnje poslove je dopisom od 12. septembra 1994. godine obavestilo prvostepeni upravni organ da ne može da se izjasni o tome da li je za predmetnu k.p. i deo k.p. 192, KO Kaluđerica isplaćena naknada, jer se evidencija iz koje bi se to moglo utvrditi više ne čuva, a „nema osnova da se ponovo utvrđuje, s obzirom na to da je utvrđena u zakonito sprovedenom postupku“.

Rešenjem Petog opštinskog suda u Beogradu II-1 R. 272/94 od 27. maja 1997. godine taj sud se oglasio stvarno nenadležnim za postupanje u vanparničnoj stvari radi određivanja naknade za eksproprisano zemljište i vratio spise Komisiji za vraćanje zemljišta opštine Grocka. U obrazloženju rešenja je navedeno da je Odeljenje za opštu upravu, imovinsko -pravne i finansijske poslove Opštine Grocka 21. septembra 1994. godine dostavilo tom sudu spise predmeta broj 465-10/93 radi određivanja naknade za predmetnu k.p. i deo k.p. 192 upisane u ZKUL 439, KO Kaluđerica; da su na ročištu održanom 27. maja 1997. godine predlagač R.M. i podnosilac ustavne žalbe, kao pravni sledbenik predlagača J.M, naveli da ostaju kod predloga za povraćaj zemljišta; da je, polazeći od navedenog, taj sud ocenio da je za odlučivanje o zahtevu za povraćaj navedenih parcela nadležan organ uprave – Komisija za vraćanje zemljišta opštine Grocka.

U „prigovoru“ koji su podnosilac ustavne žalbe i drugi podnosioci zahteva dostavili prvostepenom organu 2. februara 2007. godine, navedeno je, pored ostalog, da se u nalazu veštaka G. broj 521/05 od 24. januara 2007. godine pominje kopija plana Republičkog geodetskog zavoda broj 955-6-2-3/2003 od 23. maja 2003. godine, u kojoj su ucrtane sve katastarske parcele koje su bile predmet veštačenja, „bez ikakvih objekata, antena, podzemnih kanala, kao zemljište livada druge klase „ševarice“, ničim opterećene“.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu podnositeljka ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, a da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (član 58. st. 1. i 2. ).

Za odlučivanje o ovoj ustavnoj žalbi od značaja su i odredbe sledećih zakona:

Odredbama Zakona o eksproprijaciji ( “Službeni glasnik RS”, br. 53/95, 23/01, 20/09 i 55/13), u tekstu koji je važio na dan podnošenja zahteva za poništaj predmetnog rešenja o eksproprijaciji, bilo je propisano: da je korisnik eksproprijacije dužan da na osnovu predloga za eksproprijaciju podnese zahtev za zabeležbu eksproprijacije u katastru nepokretnosti ili drugim javnim knjigama u kojima se u pisuju prava na nepokretnostima i da o tuđenje nepokretnosti za koju je stavljena zabeležba eksproprijacije, kao i promena odnosa na nepokretnosti (promena nosioca stanarskog prava i dr.) koja može biti od uticaja na obaveze korisnika eksproprijacije, nema pravnog dejstva prema korisniku eksproprijacije (član 32.); da ko risnik eksproprijacije stiče pravo da stupi u posed eksproprisane nepokretnosti danom pravosnažnosti odluke o naknadi, odnosno danom zaključenja sporazuma o naknadi za eksproprisanu nepokretnost, ako ovim zakonom nije drukčije određeno (član 34.).

Odredbama člana 36. navedenog zakona bilo je propisano da će se na zahtev ranijeg sopstvenika eksproprisane nepokretnosti, pravosnažno rešenje o eksproprijaciji poništiti ili izmeniti, ako korisnik eksproprijacije u roku od tri godine od pravosnažnosti odluke o naknadi, odnosno od dana zaključenja sporazuma o naknadi, nije izvršio, prema prirodi objekta, znatnije radove na objektu radi čije je iz gradnje izvršena eksproprijacija (stav 3.); da i movinsko-pravne odnose između korisnika eksproprijacije i sopstvenika nepokretnosti u slučaju spora rešava redovan sud (stav 7.).

Saglasno odredbi člana 64. Zakona, upis svojine i drugih prava na eksproprisanoj nepokretnosti vrši se na osnovu pravosnažnog rešenja o eksproprijaciji.

Odredbom člana 72. stav 1. Zakona bilo je predviđeno da će se postupak po predlogu za eksproprijaciju koji nije pravosnažno okončan do dana stupanja na snagu ovog zakona, okončati po propisima koji su važili do dana stupanja na snagu ovog zakona, osim u slučajevima kada su u pitanju poslovni i stambeni objekti.

5. Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je povređeno pravo na pravično suđenje u postupku odlučivanja o njegovom zahtevu za poništaj rešenja o eksproprijaciji, jer prvostepeni organ nije izveo dokaze koji su bili od značaja za odlučivanje o tome da li su ispunjeni uslovi za poništaj rešenja, niti je dao jasne i razumljive razloge za ocenu da nije potrebno sprovesti posebno veštačenje radi utvrđivanja da li j e predmetna k.p. privedena nameni, istovremeno propuštajući da oceni primedbe podnosioca na nalaz i mišljenje veštaka od 24. januara 2007. godine. Podnosilac ustavne žalbe ističe da su pogrešna ocena dokaza i propuštanje nadležnih organa da utvrde sve činjenice od značaja za odlučivanje, doveli do nepravilne primene odredbe člana 36. stav 3. Zakona o eksproprijaciji, čime mu je povređeno i pravo na imovinu.

Ustavni sud konstatuje da je pravilnu primenu materijalnog prava pre svega nadležan da ceni nadležni sud u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova, odnosno konačnih upravnih akata. Međutim, Ustavni sud nalazi da proizvoljna i arbitrerna primena materijalnog prava na štetu podnosioca ustavne žalbe može dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje, te da u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od činjenica i okolnosti konkretnog slučaja i od ustavnopravnih razloga navedenih u ustavnoj žalbi, ima osnova da se u postupku po ustavnoj žalbi povreda prava iz člana 32. stav 1. Ustava ceni i sa stanovišta primene materijalnog prava.

Stoga je Ustavni sud smatrao da je, pre ocene osnovanosti navoda o povredi prava na imovinu, prethodno potrebno sagledati sprovedeni postupak kao jedinstvenu celinu i oceniti da li je postupak bio vođen na način koji je podnosiocu osigurao pravo na pravično suđenje garantovano članom 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud je konstatovao da podnosilac ustavne žalbe smatra spornim zaključak nadležnih upravnih organa i Upravnog suda izražen u osporenim aktima, da nisu ispunjeni uslovi za poništaj predmetnog rešenja o eksproprijaciji.

Na osnovu navedenih odredaba Ustava i zakona, Ustavni sud je konstatovao da je raniji sopstvenik eksproprisane nepokretnosti imao pravo da zahteva poništaj ili izmenu pravosnažnog rešenj a o eksproprijaciji, ako korisnik eksproprijacije u roku od tri godine od pravosnažnosti odluke o naknadi, odnosno od dana zaključenja sporazuma o naknadi, nije izvršio, prema prirodi objekta, znatnije radove na objektu radi čije je izgradnje izvršena eksproprijacija .

Na osnovu činjenica utvrđenih u postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da su pred nadležnim upravnim organima i Upravnim sudom bil a sporn a sledeća pitanja: kakva je sadržina predmetnog rešenj a o eksproprijaciji ; da li je za eksproprisanu nepokretnost isplaćena naknada i da li predmetna k .p. privedena nameni određenoj rešenjem o eksproprijaciji u roku predviđenom tada važežim zakonom.

Ustavni sud je utvrdio da je o sadržini predmetnog rešenj a o eksproprijac iji prvostepeni organ zaključivao iz zahteva podnosioca ustavne žalbe, s obzirom na to da se isto ne nalazi u spisima predmeta, a činjenicu da je ranijim sopstvenicima i njihovim zakonskim naslednicima isplaćena naknada u državnim obveznicama za zemljište eksproprisano predmetnim rešenjem, prvostepeni organ je utvrdio „na osnovu nalaza i mišljenja veštaka G. broj 521/06 od 24. januara 2007. godine i provedenog dokaznog postupka“. Pitanje da li je predmetna k.p. privedena nameni, prvostepeni organ je utvrđivao na osnovu navedenog nalaza i mišljenja veštaka i „uviđajem na terenu dana kada je pokrenut postupak veštačenja od strane opštinskog geometra izvršena identifikacija navedene parcele u prisustvu svih učesnika, kada je konstatovano da se ista nalazi u samom centru kompleksa, iako nije obuhvaćena rešenjem broj 5199 od 12. jula 1950 . godine“.

Ustavni sud je utvrdio da osporeno rešenje Ministarstva finansija ne sadrži nove razloge u odnosu na one koji su navedeni u osporenom prvostepenom rešenju, a da je Upravni sud u obrazloženju osporene presude naveo da je u ponovnom postupku sprovedeno posebno veštačenje predmetne k.p. i da je obavljenim veštačenjem, na koje tužioci nisu stavili primedbe, utvrđeno da je predmetna parcela privedena svrsi eksproprijacije.

Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe, Ustavni sud je, pošao od sledećih činjenica:

- da je u postupku koji je prethodio ustavnoj žalbi odlučivano o zahtevu za poništaj rešenja eksproprijacione Komisije NO Sreza beogradskog broj 3050/55 od 4. februara 1958. godine i vraćanje u svojinu eksproprisane katastarske parcele br oj 191, upisane u ZKUL broj 86, KO Kaluđerica ;

- da se predmetno rešenje o eksproprijaciji ne nalazi u spisima predmeta, niti je nadležni organ izvršio uvid u to rešenje pre odlučivanja o zahtevu podnosioca ustavne žalbe;

- da je veštačenje u ovom predmetu obavio Gradski zavod za veštačenje 15. decembra 2006 godine i na osnovu njega sačinio nalaz i mišljenje G. broj 521/05 od 24. januara 2007. godine ;

- da je Gradski zavod za veštačenje imao zadatak da utvrdi da li su privedene nameni k.p. br. 200, 201, 202, 203, 184, 204,192, 189, 188, 186,185, 183 i 175/2, KO Kaluđerica , koje su eksproprisane na osnovu rešenja Narodne Republike Srbije – Predsedništvo Vlade broj 5199 od 12. jula 1950. godine;

- da predmetna k.p. nije obuhvaćena navedenim rešenjem Narodne Republike Srbije – Predsedništvo Vlade od 1950. godine, niti je bila predmet veštačenja obavljenog 15. decembra 2006. godine;

- da je podnosilac ustavne žalbe 2. februara 2007. godine dostavio primedbe na nalaz i mišljenje veštaka G. broj 521/05 od 24. januara 2007. godine , pozivajući se, pored ostalog, na kopiju plana Republičkog geodetskog zavoda broj 955-6-2-3/2003 od 23. maja 2003. godine, u kojoj su ucrtane sve k.p. koje su predmet veštačenja, „bez ikakvih objekata, antena, podzemnih kanala, kao zemljište livada druge klase „ševarice“, ničim opterećene“;

- da je Savezno ministarstvo za unutrašnje poslove dopisom od 12. septembra 1994. godine obavestilo prvostepeni organ da ne može da se izjasni o tome da li je za k.p. 191 upisanu u ZKUL 86 KO Kaluđerica i deo k.p. 192, KO Kaluđerica isplaćena naknada, jer se evidencija iz koje bi se to moglo utvrditi više ne čuva;

- da je prvostepeni organ 21. septembra 1994. godine dostavio Petom opštinskom sudu u Beogradu spise predmeta radi određivanja naknade za eksproprisano zemljište k.p. 191 upisanu u ZKUL 86, KO Kaluđerica.

Polazeći od svega navedenog, Ustavn i sud je ocenio da zaključak upravnih organa i Upravnog suda o tome da nema pravnog osnova za poništaj predmetnog rešenja o eksproprijaciji, predstavlja proizvoljnu primenu materijalnog prava na štetu podnosi oca ustavne žalbe, budući da pre odlučivanja o ispunjenosti uslova za poništaj rešenja o eksproprijaciji nije utvrđeno kakva je sadržina predmetnog rešenja o eksproprijaciji, da li je isplaćena naknada za predmetnu k.p. i da li je u roku određenom zakonom eksproprisano zemljište privedeno nameni određenoj rešenjem o eksproprijaciji.

U pogledu navoda podnosioca ustavne žalbe da je Upravni sud „samo ponovio pr avno neutemeljene razloge koje su dali upravni organi“, Ustavni sud ukazuje na to da se u upravnom sporu proverava zakonitost konačnog upravnog akta na podlozi činjenica utvrđenih u upravnom postupku, to ne postoji obaveza suda da obrazlaže sve navode tužbe ukoliko su oni već isticani u upravnom postupku koji je prethodio upravnom sporu i u tom postupku bili ocenjeni. Takav slučaj najčešće postoji kada su navodi tužbe u upravnom sporu identični žalbenim navodima, koje je drugostepeni organ već razmatrao i o istim odlučio. O ovom pitanju se u više slučajeva izjasnio i Evropski sud za ljudska prava. U presudi donetoj u slučaju Van de Hurk protiv Holandije, od 19. aprila 1994. godine, Evropski sud je istakao da obaveza suda da obrazloži svoju odluku i da uzme u obzir argumente stranaka ne podrazumeva da sud mora da detaljno odgovori na sve navode stranaka iznete u pravnom sredstvu o kome odlučuje, već samo one koje oceni pravno relevantnim.

Ustavni sud je, međutim, polazeći od sadržine osporenih rešenja, našao da u upravnom postupku nisu ocenjene primedbe podnosioca ustavne žalbe koje se odnose na nalaz i mišljenje veštaka, posebno u vezi sa privođenjem nameni katastarskih parcela koje su bile predmet veštačenja, niti njegovi navodi da predmetna k.p. nije obuhvaćena nalazom i mišljenjem veštaka G. broj 521/05 od 24. januara 2007. godine , te da je 2003. godine u zemljišnim knjigama upisan kao suvlasnik na predmetnoj katastarskoj parceli. Imajući u vidu da Upravni sud u osporenoj presudi nije otklonio navedene povrede pravila postupka, već je, naprotiv, ocenio da je u ponovnom postupku izvedeno posebno veštačenje predmetne k.p. i da nisu stavljene primedbe na nalaz veštaka, Ustavni sud je ocenio da obrazloženje osporene presude Upravnog suda ne ispunjava standarde pravičnog suđenja.

Ustavni sud je, takođe, konstatovao da se ustavnom žalbom osnovano ukazuje na to da dispozitivi osporenog prvostepenog i drugostepenog rešenja protivreče obrazloženjima tih rešenja u kojima je ocenjeno da su ispunjeni uslovi za poništaj rešenja eksproprijaciji iz člana 36. st av 3. Zakona o eksproprijaciji („Službeni glasnik PC“, br. 53/95 i 23/01) . Ovaj sud, međutim, nalazi da iz celokupne sadržine obrazloženja osporenih rešenja proizlazi da se radi o očiglednoj omašci upravnih organa, koja je otklonjena osporenom presudom Upravnog suda.

Ustavni sud naglašava da nije nadležan da utvrđuje da li su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi za poništaj predmetnog rešenja o eksproprijaciji , niti se ovom odlukom prejudicira odluk a nadležnog organa o tome , pod uslovom da se postojanje tih uslova oceni i utvrdi u postupku koji je u skladu sa zakonom i da se podnosiocu ustavne žalbe omogući da stvarno uzme učešća u postupku.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13–Odluka US), usvojio ustavnu žalbu izjavljenu protiv osporenih akata zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava , odlučujući kao u prvom delu tačk e 1. izreke.

6. Imajući u vidu prirodu učinjene povrede ustavnog prava u konkretnom slučaju, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, poništio presudu Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U . 3355/10 od 27. maja 2010. godine i odredio da se u ponovnom postupku donese nova odluka po tužbi pod nosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv rešenja Ministarstva finansija – Sektor za imovinsko-pravne poslove 07 broj 463-02-0 0059/06 od 6. februara 2008. godine , odlučujući kao u tački 2. izreke.

7. Zahtev podnosioca ustavne žalbe kojim je traženo da Ustavni sud utvrdi i povredu prava iz člana 58. Ustava , za sada je preuranjen, imajući u vidu da će o tužbi podnosioca ustavne žalbe biti ponovo odlučivano. Stoga je Ustavni sud ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, kao u drugom delu tačke 1. izreke, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

8. S obzirom na izloženo , Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11) , doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Usvojena ustavna žalba; povređeno pravo na pravično suđenje u postupku deeksproprijacije

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti