Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je trajao skoro 14 godina povređeno pravo podnosioca na suđenje u razumnom roku. Odgovornost za dužinu postupka prvenstveno se pripisuje neefikasnom postupanju prvostepenog suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Radojka Bjelića iz sela Rutoši, opština Nova Varoš, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 31. januara 2013. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba Radojka Bjelića i utvrđuje da je u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Novoj Varoši pod brojem P. 286/96 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zaje mčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Radojko Bjelić iz sela Rutoši, opština Nova Varoš, podneo je 8. jula 20 10. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Opštinskog suda u Novoj Varoši P. 99/09 od 7. oktobra 20 09. godine i presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 1987/10 od 25. maja 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom čl ana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije. Istovremeno, podnosilac je istak ao i povredu prava na suđenj e u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji se vodi o od 1996. godine pred Opštinskim sudom u Novoj Varoši u predmetu P. 286/96 i koji je okončan donošenjem osporene drugostepene presude.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da osporene presude ne sadrže razloge o odlučnim činjenicama, da postoji protuvurečnost između onog što se u razlozima presude navodi o sadržini isprava ili zapisnika o iskazima datim u postupku i samih isprava i zapisnika, da sud nije dao ocenu izvedenih dokaza , odnosno da je pogrešna ocena dokaza - rešenja o kojim je odbačena prijava i postupak samovlasnog zauzeća zemljišta obustavljen, ugovora o "ustupljenju" i iskaza svedoka, te da je pogrešno primenjeno materijalno pravo. Podnosilac predlaže Ustavnom sudu da osporene presud e poništi i ne traži naknadu nematerijalne štete.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava ili slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u priloženu dokumentaciju i uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Novoj Varoši P. 286/96 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudsko j stvari:

Pred Opštinskim sudom u Novoj Varoši (u daljem tekstu: Opštinski sud) započet je predmetni parnični postupak 30. jula 1996. godine, podnoše njem tužbe Ranisave Bjelić, majke podnosioca ustavne žalbe, kao njegovog pravnog prethodnika, protiv Ureda za katastar opštine Nova Varoš i Opštine Nova Varoš, radi činidbe - upisa tužilje kao vlasnika imovine koju je njen pok. suprug dobio po rešenju Opštinskog suda iz Nove Varoši R. 228/64 od 26. oktobra 1965. godine (u daljem tekstu: rešenje o deobi) . U parnici P. 286/96 podnosilac ustavne žalbe je bio punomoćnik tužilje. Nakon osam održanih ročišta za glavnu raspravu i jednog neodržanog zbog nedolaska uredno pozvanih zakonskih zastupnika tuženih, Opštinski sud je rešenjem P. 286/96 od 10. novembra 2000. godine vratio tužilji tužbu radi uređenja - da kao tužene označi i sva lica koja su suvlasnici - deobničari po navedenom rešenju o deobi. Tužilja - pravni prethodnik podnosioca ustavne žalbe je uredila tužbu i pored prvotuženog i drugotuženog označila kao tužene Radivojku Bjelić i dr, te u toku postupka opredelila vrstu spora - radi svojine. Opštinski sud je angažovao veštaka - inženjera geodezije. Naslednici pok. Milovana Bjelića i Radojice Bjelića su 4. maja 2001. godine podneli protivtužbu. Na tri održana ročišta za glavnu raspravu u 2001. godini stranke su iznele svoje primedbe na nalaz veštaka i saslušan je veštak. Nakon pet održanih ročišta u 2002. godini, Opštinski sud je doneo presudu P. 286/96 od 28. oktobra 2002. godine - u prvom stavu izreke o odbijanju tužbenog zahtev tužilje prema tu ženoj Opštini Nova Varoš zbog nedostatka pasivne legitimacije, a u drugom stavu o usvajanju njen og tužben og zahteva u odnosu na ostale tužene , da je tužilja po osnovu nasledstva iza smrti svoga supruga, pok. Radovana Bjelića, nasledila imovinu koju je on dobio po osnovu rešenja o deobi, sa označenim brojem parcela i površinom bliže opisanom u izreci, a što su tuženi dužni priznati i dozvoliti tužilji da se upiše kod Službe za katastar nepokretnosti Nova Varoš i da stupi u državinu napred navedenih katastarskih parcela. U trećem stavu izreke presude obavezani su tuženi da tužilji solidarno isplate troškove post upka. Odlučujući o žalbama tuženih, Okružni sud u Užicu je rešenjem Gž. 314/03 od 2. aprila 2003. godine ukinuo presudu Opštinskog suda u Novoj Varoši P. 286/96 od 28. oktobra 2002. godine u drugom i trećem stavu izreke i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje.

U ponovnom prvostepenom postupku predmet je zaveden u Opštinskom sudu pod brojem P. 396/03. U 2003. godini Opštinski sud je zakazao četiri ročišta za glavnu raspravu i održao tri, dok jedno nije održan o zbog neuredne dostave poziva tuženima. Tokom 2004. godine su održana dva ročišta za glavnu raspravu 22. januara i 23. juna. U 2005. godin i Opštinski sud je odredio van ročišta da veštak goedetske struke izađe na lice mesta i novi veštaka - inženjer geodezije je 13. jula 2005. godine dostavio svoj nalaz i mišljenje. Na ročištu održanom 25. novembra 2005. godine odlučeno je da se predmetu P. 396/03 spoje predmeti istoga suda P. 23/03 (po tužbi od 4. maja 2001. godine naslednika pok. Milovana Bjelića i pok. Radojice Bjelića protiv tužene R.B, Ureda za katastar Republike Srbije i Republičkog javnog pravobranioca, radi uređenja deobe), i P. 335/02 ( po tužbi od 21. avgusta 2002. godine M.B. i dr. suvlasnika protiv tužene R.B. i dr, radi učešća u deobi zajedničke imovine), a radi zajedničkog rešavanja i ekonomičnosti postupka. Tuženi-protivtužioci su 22. novembra 2005. godine preinačili tužbu tako što su kao tuženog označili i JP "Srbija šume" iz Beograda. Na ročištu održanom 19. decembra 2005. godine Opštinski sud je rešenjem P. 396/03 prekinuo postupak zbog smrti tužilje - protivtužene R.B. Odlučujući o žalbi na rešenje o prekidu tužilačke strane, Okružni sud u Užicu je rešenjem Gž. 250/06 od 7. marta 2006. godine potvrdio napadnuto rešenje, kao i ukinuo rešenje Opštinskog suda P. 396/03 od 19. decembra 2005. godine doneto po predlogu za izdavanje privremene mere. Po predlogu za nastavak postupka 15. juna 2006. godine, u toj godini Opštinski sud je održao dva ročišta na kojima je odredio izvođenje dokaza saslušanjem stranaka, pozivanjem veštaka kao i uvidom u spise samovlasnog zauzeća. Takođe, u ovom periodu je pravnosnažno odbijen i predlog za izdavanje privremene mere - zabrane sečenja stabala tuženima - kao fizičkim licima na jednoj od katastarskih parcela povodom koje se vodi ovaj spor.

Tokom 2007. godine, na drugom zakazanom i održanom ročištu 13. juna, Opštinski sud je doneo rešenje da se zastane sa postupkom dok se ne reš i u postupku po žalbi izjavljenoj na rešenje Službe za katastar nepokretnosti Nova Varoš 952-02-153/07 od 27. marta 2007. godine, a zatim je doneo novo rešenje o prekidu postupka P. 426/06 od 5. septembra 2007. godine usled smrti tužioca V.B. Postupak je nastavljen rešenjem Opštinskog suda P. 426/06 od 6. februara 2008. godine. Odlučujući o žalbi tužioca-protivtuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe, izjavljenoj protiv navedenog rešenja, Okružni sud u Užicu je rešenjem Gž. 357/09 od 11. februara 2009. godine odbio njegovu žalbu kao neosnovanu i potvrdio rešenje Opštinskog suda P. 426/06 od 6. februara 2008. godine.

Predmet je u Opštinskom sudu zave den pod novim brojem P. 99/09. Tokom 2009. godine Opštinski sud je od zakazanih osam ročišta za glavnu raspravu održao sedam ročišta na kojima je saslušao u svojstvu parničnih stranaka obe strane u postupku, jednog svedoka i veštaka. Po nalogu suda tuženi-protivtužioci su 17. maja 2009. godine uredili tužbu u pogledu označavanja suvlasničkih udela u spornim parcelama. Jedno ročište nije održano zbog neodazivanja veštaka pozivu suda.

Opštinski sud u Novoj Varoši je osporenom presudom P. 99/09 od 7. oktobra 2009. godine, u prvom stavu izreke, odbio tužbeni zahtev tužioca- protivtuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio da se prema tuženima-protivtužiocima M.B. i dr. i tuženima Republici Srbiji i JP "Srbijašume" Beograd, Šumskom gazdinstvu Prijepolje i Šumskoj upravi Nova Varoš, utvrdi da je tužilac po osnovu nasledstva iza smrti svojih roditelja postao vlasnik imovine označene kao k .p. br. 4670/1 i drugih čiji su brojevi, površine i kulture bliže navedene u tom delu izreke, kao neosnovan. U drugom stavu izreke ove presude odbijen je protivtužbeni zahtev tuženih-protivtužilaca M.B. i dr. protiv tužene Republike Srbije i JP "Srbijašume" Beograd, Šumskog gazdinstva Prijepolje i Šumsk e uprave Nova Varoš i tuženog-protivtužioca R.B, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim su tražili da se prema tuženima utvrdi da su tužioci-protivtuženi vlasnici k.p.br. 4725, KO Rutoš, a po osnovu rešenja R. 228/64 od 26. oktobra 1965. godine, tako da se utvrdi da protivtužioci M.B. i dr. imaju pravo suvlasništva u odgovarajućim udelima na svakoj od parcela čiji su brojevi, klasa, površina i kultura, bliže navednei u tom delu izreke, kao nosnovan. Trećim stavom izreke presude odbijen su tužbeni zahtev i tužilaca M.B. i dr, Republike Srbije i JP "Srbijašume" Beograd, Šumskog gazdinstva Prijepolje i Šumske uprave Nova Varoš, kojim su tražili da se prema tuženima utvrdi da su tužioci vlasnici k .p.br. 4725 i 4670, čija je kultura, klasa, površina i list nepokretnosti u kojima su upisane kao državna svojina Republike Srbije, sa pravom korišćenja JP "Srbijašume" Beograd, Šumskog gazdinstva Prijepolje i Šumske uprave Nova Varoš, u odgovarajućim kvotama na ime svakog od tužilaca, kao neosnovani. U četvrtom stavu izreke ove presude odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 1987/10 od 25. maja 2010. godine odbijene su kao neosnovane žalbe tužilaca-protivtuženih R.B, ovde podnosioca ustavne žalbe, i drugih, i potvrđena presuda Opštinskog suda u Novoj Varoši P. 99/09 od 7. oktobra 2009. godine. Drugostepena presuda je podnosiocu ustavne žalbe uručena 11. juna 2010. godine.

Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Gzz. 483/10 od 6. oktobra 2010. godine odbačen je kao nedozvoljen zahtev za zaštitu zakonitosti tuženih-protivtužilaca izjavljen protiv navedenih - ustavnom žalbom osporenih presuda.

4. Odredbama Ustava kojima se jemče prava na čiju povredu podnosilac ustavne žalbe ukazuje, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i optužbama protiv njega ( član 32. stav 1.) .

U trenutku podnošenja tužbe i pokretanja predmetnog parničnog postupka na snazi je bio Zakon o parničnom postupku (" Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, (6/80), 36/80, (43/82 i 72/82), 69/82, 58/84,74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i " Službeni list SFRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), kojim je bilo propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku ( član 10.).

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku („ Službeni glasnik RS “, broj 125/04) , koji je važio u vreme presuđenja, propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku ( stav 1 .), kao i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova ( stav 2 .).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio: da je 30. jula 199 6. godine pokrenut parnični postupak, čije je trajanje osporeno ustavnom žalbom, i to podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Novoj Varoši pravnog prethodnika podnosioca ustavne žalbe. Iako je u trenutku podnošenja tužbe posnosilac ustavne žalbe bio punomoćnik tužilje, svojstvo parnične stranke je stekao kao zakonski naslednik posle smrti tužilje 12. februara 2005. godine. Ovaj postupak pravnosnažno je okončan 11. juna 2010. godine, dostavljanjem presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 1987/10 od 25. maja 2010. godine.

Ustavni sud ukazuje da je nadležan da ispituje povredu ustavnih prava nakon 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim je ustanovljava ustavna žalba kao pravno sredstvo za zaštitu Ustavom garantovanih prava i sloboda. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a zavr šava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja sudskog postupka koji je predmet ustavne žalbe.

Parnični postupak povodom koga je podneta ustavna žalba od strane Radojka Bjelića, i koji se posmatra kao celina, bez obzira na momenat stupanja u parnicu podnosioca kao parnične stranke, trajao je ukupno 13 godina deset meseci i 11 dana .

Navedeno trajanje postupka samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Ipak, pri utvrđivanju razumnog vremenskog trajanja sudskog postupka mora se poći od činjenice da dužina postupka zavisi od niza činilaca, što se mora posebno ceniti u svakom konkretnom slučaju. Složenost pravnih pitanja i činjeničn e građe u konkretnom sporu, značaj prava o kome je odlučivano u sudskom postupku za podnosioc a ustavne žalbe, ponašanje podnosioca u postupku, kao i postupanje sudova koji su vodili postupak, osnovni su činioci koji utiču na ocenu vremenskog trajanja parničnog postupka i određuju da li je taj postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je zaključio da tužbeni zahtev za utvrđenje svojine na spornim parcelama, gde su obe strane u postupku imale veći broj lica, sa spornim osnovom sticanja, spada u sporove sa složenim činjeničnim i pravnim pitanjima. Međutim, sama suština i priroda spora stavljena u proporcionalnu vezu sa dužinom trajanja postupka pokazuje da predmet spora ipak nije mogao da predstavlja opravdanje za toliko dugo trajanje postupka, bez obzira na dva prekida postupka zbog smrti stranaka i okolnost što je bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja su zahtevala obimniji i složeniji dokazni postupak.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud nalazi da je ažurno i propisno postupanje sudskih organa u cilju brzog i zakonitog razrešenja spornih pitanja bilo od nesumnjive važnosti za podnosioca ustavne žalbe, s obzirom na materijalni značaj ishoda spora za podnosioca.

U pogledu ponašanja podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da podnosilac nije doprineo dužini trajanja osporenog sudskog postupka, već da je, naprotiv, imao proaktivan odnos urgirajući za brže rešavanje spora.

Ustavni sud smatra da je za neprimereno dugo trajanje parničnog postupka od presudnog uticaja bilo nedelotvorno i neefikasno postupanje prvostepenog nadležnog suda. Za prve četiri godine trajanja ovog postupka bilo je zakazano samo devet ročišta za glavnu raspravu, u 2004. godini su bila zakazana samo dva ročišta, a u jednom navratu je između dva zakazana ročišta (23. juna 2004. godine i 25. novembra 2005. godine) protekao period od jedne godine i pet meseci, što sve govori o nedovoljnoj aktivnosti suda i u prilog je oceni o nepreduzimanju procesnih mera da se postupak okonča u razumnom roku.

Polazeći od navedenog, a krećući se u granicama zahteva postavljenog u ustavnoj žalbi, Ustavni sud je utvrdio da je u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Novoj Varoši u predmetu P. 286/96 podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, kao u delu tačke 1. izreke.

6. Saglasno odredbi člana 170. Ustava, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, utvrdio da se u ustavnoj žalbi ne navode ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali da je osporenim presudama Opštinskog suda u Novoj Varoši P. 99/09 od 7. oktobra 2010. godine i Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 1987/10 od 25. maja 2010. godine povređeno Ustavom zajemčeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Ocenjujući navode podnosioca ustavne žalbe, koji su u suštini ponovljeni navodi iz žalbe protiv osporene prvostepene presud e, Ustavni sud konstatuje da podnosilac ustavne žalbe nije naveo razloge koji bi, po oceni Ustavnog suda, ukazivali na to da su nadležni sudovi osporene presude doneli bez odgovarajućeg obrazloženja, proizvoljno primenjujući materijalno pravo, zloupotrebljavajući dokaze na štetu podnosioca ustavne žalbe u smislu prava na pravično suđenje.U vezi sa tim, Ustavni sud je stanovišta da su postupajući sudovi dovoljno jasno obrazložili svoje odluke, a takva obrazloženja Ustavni sud ne smatra proizvoljnim.

Polazeći od izloženog, Sud je , saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

7. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odred aba člana 42b stav 1 . tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08 , 27/08 i 76/11 ), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević