Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti žalbe zbog dužine trajanja postupka
Kratak pregled
Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Iako postupak traje dugo, prekinut je, a podnosilac kao tužilac nije pokazao inicijativu za njegov nastavak, te je svojom pasivnošću doprineo dužini trajanja.
Tekst originalne odluke
Republika SrbijaUSTAVNI SUD
Už-3264/2011
27.11.2013.
Beograd
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Miloša Kalinića iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 27. novembra 2013. godine, doneo je
O D L U K U
Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Miloša Kalinića zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se vodio pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 9753/05, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.
O b r a z l o ž e nj e
1. Miloš Kalinić iz Novog Sada je 20. jula 2011. godine, preko punomoćnika Milana Cvetkovića, advokata iz Beograda, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenih odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se vodio pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 9753/05.
Podnosilac ustavne žalbe je naveo da je 8. decembra 2005. godine podneo tužbu protiv tužene Republike Srbije - Ministarstvo odbrane, te da je od tada proteklo preko pet godina, "a da jednostavan i nimalo složen parnični postupak nije završen, niti je izvesno kada će biti završen". Predložio je da Ustavni sud utvrdi povredu ustavnih prava podnosioca na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, kao i pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000.000 dinara.
2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – US), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 9753/05 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:
Podnosilac ustavne žalbe i Lj.J. su 8. decembra 2005. godine podneli Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene – državne zajednice Srbija i Crna Gora, radi naknade štete zbog nepravilnog rada državnog organa prilikom određivanja vrednosti boda i obračuna plate po Uredbi o platama i drugim novčanim primanjima i Zakonu o Vojsci Jugoslavije, a radi isplate opredeljenog novčanog iznosa za period od 1. januara 2000. godine do 10. oktobra 2005. godine, sa zakonskom zateznom kamatom. Tužena je 4. januara 2006. godine dostavila odgovor na tužbu.
Nakon toga, prvostepeni sud je zakazao ukupno četiri ročišta, pri čemu jedno ročište nije održano.
Potom je Prvi opštinski sud u Beogradu rešenjem P. 9753/05 od 15. januara 2007. godine prekinuo postupak u ovoj pravnoj stvari i odredio da će se postupak nastaviti kada pravni sledbenik tužene državne zajednice Srbija i Crna Gora preuzme postupak ili kad ga sud na predlog protivne strane pozove da to učini. Podnosilac protiv ovog rešenja nije izjavio žalbu Okružnom sudu u Beogradu.
4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) (u daljem tekstu: ZPP), koji se primenjivao od 23. februara 2005. godine, bilo je propisano: da su stranke dužne da savesno koriste prava koja su im priznata ovim zakonom (član 9. stav 1.); da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10); da se postupak prekida kad stranka koja je pravno lice prestane postojati (član 214. stav 1. tačka 4.)); postupak koji je prekinut iz razloga navedenih u članu 214. tač. 1.-5. ovog zakona nastaviće se kad naslednik ili staralac zaostavštine, novi zakonski zastupnik, stečajni upravnik ili pravni sledbenici pravnog lica preuzmu postupak ili kad ih sud na predlog protivne strane pozove da to učine (član 217. stav 1.).
Odredbom člana 10. stav 1. važećeg Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS", broj 72/11) propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku.
5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe, a polazeći od činjenica i okolnosti ovog slučaja, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 8. decembra 2005. godine, podnošenjem tužbe Prvom opštinskom sudu u Beogradu i da još nije okončan, s tim što je od 15. januara 2007. godine u prekidu. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period dosadašnjeg trajanja parničnog postupka.
Ustavni sud je utvrdio da postupak traje sedam godine i 11 meseci, od čega je više od šest godine u prekidu.
Navedeno trajanje postupka moglo bi da ukaže na to da postupak nije okončan u razumnom roku. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.
Ispitujući složenost pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, Ustavni sud je ocenio da se u predmetnom parničnom postupku nisu postavila naročito složena činjenična i pravna pitanj a. Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da podnosilac ima legitiman pravni interes da se o njegovom tužbenom zahtevu odluči u razumnom roku.
Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je konstatovao da je pravnosnažnim rešenjem o prekidu postupka određeno da će se postupak nastaviti kada pravni sledbenik tužene preuzme postupak ili kad ga sud na predlog protivne strane pozove da to učini, a u smislu 217. stav 1. ZPP. S obzirom na to, podnosilac ustavne žalbe kao tužilac imao je pravo ali i obavezu da pokaže inicijativu za nastavak predmetnog postupka (podnošenjem predloga sudu da se pozove pravni sledbenik tužene da preuzme postupak), a što nije učinio. Takođe, ukoliko je smatrao da u konkretnom slučaju nisu postojali razlozi za prekid postupka, mogao je da izjavi žalbu Okružnom sudu u Beogradu, a što takođe nije učinio.
Nadalje, Sud je ocenio, da na strani prvostepenog suda u konkretnom parničnom postupku do donošenja rešenja o prekidu postupka nije bilo neopravdanog propuštanja i kašnjenja.
S obzirom na izneto, Ustavni sud smatra da se u konkretnom slučaju ne može utvrditi odlučujući doprinos redovnog suda dugom trajanju postupka, već da je takav doprinos na tužilačkoj strani (ovde na strani podnosioca ustavne žalbe) zbog pasivnog ponašanja i odsustva zainteresovanosti da se prekinuti postupak nastavi i pravnosnažno okonča.
Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je ocenio da u predmetnom parničnom postupku koji se vodio pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 9753/05 nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu u tom delu.
6. U pogledu navoda podnosioca o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da je ustavna žalba preuranjena, s obzirom na to da postupak još uvek nije okončan. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u tom delu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka .
7. Na osnovu svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45 . tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
dr Dragiša B. Slijepčević