Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u sporu o iseljenju

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i poništava presudu Apelacionog suda u sporu o iseljenju. Sud je utvrdio da je tumačenje prava bilo proizvoljno i na štetu podnosioca, koji ne sme snositi posledice propusta državnih organa nakon višedecenijskog stanovanja.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, mr Tomislav Stojković, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. R. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 21. aprila 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. R . i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1629/12 od 1. novembra 2013. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1629/12 od 1. novembra 2013. godine i određuje da taj sud donese novu odluku o žalbi podnosioca protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 57818/10 od 25. juna 2010. godine.

3. Odbija se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. R. iz Beograda podneo je Ustavnom sudu, 10. aprila 2014. godine, preko punomoćnika M. Č, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv akta navedenog u tački 1. izreke, zbog povrede načela zabrane diskriminacije i prava na pravično suđenje i na jednaku zaštitu prava, zajemčenih odredbama člana 21, člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Obrazlažući razloge na kojima zasniva tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje, podnosilac navodi da je sud postupao pristrasno „jer je očigledno da je na posredan način štitio interes tužilačke strane koja je u ovom slučaju ... jednica lokalne samouprave.“ Navodnu pristrasnost, podnosilac vidi u zaključku suda da se saglasnost za jednokratno raspolaganje spornim stanom, koju je Opština Savski venac dala G SUP 1986. godine, ne može smatrati naknadno datom saglasnošću za raspolaganje koje je učinjeno 1980. godine. Suprotno stanovištu Apelacionog suda, podnosilac je mišljenja da se pomenuta saglasnost iz 1986. godine treba smatrati naknadno datom saglasnošću za prethodno izvršeno raspolaganje, te s tim u vezi ističe da je takav zaključak izneo i Okružni sud u Beogradu u rešenju Gž. 10416/05 od 21. februara 2007. godine kojim je ukinuo prvu po redu donetu prvostepenu odluku. Zbog navedenog, smatra da je zakon tumačen i primenjen na njegovu štetu jer „okolnosti slučaja ... ukazuju da je trebalo odlučiti drugačije“, imajući u vidu da on 34 godine živi u spornom stanu i da opština nije reagovala prilikom dodele stana 1980. godine. Na kraju za ključuje da on posle 34 godine ne može da snosi posledice eventualnih grešaka i propusta drugih lica. Na ovim razlozima zasniva i tvrdnju o povredi načela zabrane diskriminacije i prava na jednaku zaštitu prava, te dodaje da mu je povređeno i pravo na suđenje u razumnom roku zbog sedamnaestogodišnjeg trajanja predmetnog postupka. Od Ustavnog suda traži da utvrdi da su mu osporenom presudom povređena pomenuta ustavna načela i prava, „ukine-poništi“ osporeni akt i utvrdi mu pravo na naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. U sprovedenom prethodnom postupku, Ustavni sud je, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 10416/05 od 21. februara 2007. godine ukinuta je prvostepena presuda kojom je naloženo tuženom D. R, ovde podnosiocu ustavne žalbe, da isprazni od svih lica i stvari stan broj 6 koji se nalazi u Ulici S. broj 40 u Beogradu i da ga preda tužiocu Opštini Savski venac, sa nalogom da prvostepeni sud u ponovnom postupku, pored ostalog, utvrdi na koji akt raspolaganja se odnosila saglasnost tužioca izdata zaključkom broj 06-18/86-II-13-III-01 od 6. novembra 1986. godine i da li se taj akt može smatrati naknadno datom saglasnošću za dodelu stana tuženom.

U ponovnom postupku, Apelacioni sud u Beogradu je 1. novembra 2013. godine doneo osporenu presudu Gž. 1629/12 kojom je potvrdio nižestepenu odluku kojom je tuženi ponovo obavezan da isprazni bliže opisani stan i da ga preda tužiocu. Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je stekao vanknjižno vlasništvo i pravo raspolaganja predmetnim stanom, na osnovu ugovora od 7. aprila 1970. godine i aneksa ugovora od 17. novembra 1970. i 1. aprila 1976. godine zaključenih sa SZ „K.“ i pravnosnažnog rešenja Višeg privrednog suda u Beogradu P. 311/73 od 22. marta 1970. godine. Do 2008. godine predmetni stan je bio uknjižen na ime pravnih sledbenika SZ „K.“ sa zabeležbom zabrane otuđenja do okončanja spora koji je vođen između Opštine Savski venac i GP „K.“, a rešenjem RGZ – Službe za katastar nepokretnosti od 25. oktobra 2008. godine tužiocu je dozvoljena uknjižba na spornom stanu. Po molbi VII Stanice milicije Savski venac od 20. januara 1975. godine, rešenjem Sekretarijata za komunalno-stambene i građevinske poslove Savski venac od 6. marta 1975. godine predmetni stan je dodeljen S. P. (zaposlenom u pomenutoj stanici milicije), koji je sa JP za stambene usluge u januaru 1978. godine zaključio ugovor o korišćenju spornog stana. Tužilac je predmetni stan udružio u Beogradsku zajednicu stanovanja 30. juna 1978. godine. Nakon što je S. P. dobio drugi stan na korišćenje, G SUP je rešenjem Komisije za stanove Saveta radne zajednice broj 3643/1 od 19. decembra 1980. godine sporni stan dodelio tuženom, koji ga sve vreme koristi bez zaključenog ugovora o zakupu stana. U momentu donošenja pomenutog rešenja i useljenja tuženog u sporni stan, nije postojala saglasnost tužioca da G SUP raspolaže stanom. Opština Savski venac je zaključkom od 6. novembra 1986. godine dala saglasnost G SUP da jedanput raspolaže spornim stanom, a rešenjem od 25. aprila 1996. godine stan je dodelila K. D, koja je zaključila i ugovor o zakupu stana. Osnov argumentacije osporene odluke zasniva se na stavu suda da tuženi sporni stan, čiji je vlasnik tužilac, koristi bespravno, budući da je odluku o dodeli stana na korišćenje tuženom doneo G SUP 1980. godine bez saglasnosti nosioca prava raspolaganja – Opštine Savski venac. Sud je ocenio da se saglasnost koju je tužilac 1986. godine dao G SUP - da može da izvrši jednokratno raspolaganje predmetnim stanom, ne može smatrati naknadno datom saglasnošću za dodelu stana tuženom koja je izvršena 1980. godine. Po nalaženju suda, pomenuta saglasnost je bez uticaja na osnov po kome tuženi koristi sporni stan, jer je data šest godina posle raspolaganja koje je izvršio nevlasnik - G SUP, koji i nakon što je dobio pomenutu saglasnost, istu nije iskoristio i na osnovu nje doneo valjan pravni akt o dodeli spornog stana tuženom. Osporenu odluku drugostepeni sud je doneo pozivom na član 5. stav 2. Zakona o stanovanju, dok je prvostepena presuda doneta bez pozivanja na bilo koju zakonsku odredbu.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu ukazuje podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, da

svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije i da je

zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (član 21. st. 1. do 3.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

Zakonom o stambenim odnosima ("Službeni glasnik SRS", br. 29/73, i 30/80), koji je bio na snazi u vreme donošenja rešenja G SUP o dodeli stana podnosiocu ustavne žalbe, bilo je propisano: da pravo da daje stan na korišćenje ima i društveno pravno lice, na koje je to pravo preneo davalac stana na korišćenje (član 3. stav 2.); da davalac stana na korišćenje izdaje akt o davanju stana na korišćenje licu koje treba da se useli u taj stan, u skladu sa samoupravnim opštim aktom o davanju stana na korišćenje (član 32. stav 2.); da davalac stana na korišćenje daje na korišćenje stanove u skladu sa samoupravnim opštim aktom o davanju stana na korišćenje (član 33. stav 1.); da ako se neko lice useli u stan, ili u zajedničke prostorije u zgradi, protivno odredbama ovog zakona, svako lice u roku od 6 meseci od dana saznanja o useljenju bez zakonskog osnova može predložiti stambenom organu da donese rešenje o ispražnjenju stana (član 42. stav 1.).

Članom 5. stav 2. Zakona o stanovanju ("Službeni glasnik RS", br. 50/92, 76/92, 84/92, 33/93, 53/93, 67/93, 46/94, 47/94, 48/94, 44/95, 49/95, 16/97, 46/98, 26/01, 101/05 i 99/11) je propisano da ako se neko lice useli u stan ili zajedničke prostorije stambene zgrade bez pravnog osnova ili koristi stan bez zaključenog ugovora ili je poništen pravni osnov po kome je zaključen ugovor, vlasnik stana, odnosno lice koje ima pravni interes, može kod opštinskog organa nadležnog za stambene poslove da zahteva njegovo iseljenje.

5. Imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, posebno navode podnosioca „da je zakon tumačen i primenjen na njegovu štetu“, da u predmetnom stanu živi 34 godine „i da isti smatra svojim“, kao i činjenicu da osporava pravilnost zaključka suda u pogledu posledica davanja saglasnosti iz 1986. godine, Ustavni sud je zaključio da su podnosiočevi navodi na kojima zasniva tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, usmereni na osporavanje razloga na kojima je zasnovana osporena drugostepena presuda, te da stoga treba da budu sagledani i razmotreni sa aspekta eventualno proizvoljne primene i tumačenja merodavnog prava. S tim u vezi Ustavni sud podseća i da garancija pravičnog suđenja ima za cilj da obezbedi da se u sudskom postupku poštuju ljudska prava i slobode zajemčene Ustavom i Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i sloboda (u daljem tekstu: Konvencija), koja je, saglasno odredbi člana 16. stav 2. Ustava, sastavni deo pravnog poretka Republike Srbije i neposredno se primenjuje (videti Odluku Ustavnog suda Už-5084/2011 od 17. januara 2013. godine) iz čega proizlazi i obaveza redovnih sudova da odredbe merodavnog prava primenjuju i tumače u skladu sa odredbama Konvencije (identično stanovište u pogledu primene i tumačenja domaćeg prava u skladu sa obavezama iz Konvencije izneo je i Evropski sud za ljudska prava u presudi Stankova protiv Slovačk e od 9. oktobra 2007. godine (broj predstavke 7205/02, stav 24.).

Polazeći od iznetog, Ustavni sud konstatuje da je predmet konkretnog parničnog postupka bila tužba za iseljenje podnosioca ustavne žalbe, te da je osporena drugostepena presuda doneta pozivom na odredbu člana 5. stav 2. Zakona o stanovanju, kojom su propisani uslovi pod kojima vlasnik stana kod nadležnog opštinskog organa može tražiti iseljenje bespravno useljenog lica lica, pri čemu se pod bespravnim useljenjem, pored ostalog podrazumeva useljenje u stan bez pravnog osnova – odluke o davanju stana na korišćenje ili bez ugovora o zakupu stana. Prema nalaženju drugostepenog suda, podnosilac sporni stan koristi bez pravnog osnova jer je G SUP odluku kojom mu je 1980. godine dodelio stan na korišćenje doneo bez saglasnosti tužioca, kao nosioca prava raspolaganja, a saglasnost data 1986. godine se „ne može smatrati naknadnom saglasnošću za dodelu stana tuženom“ jer je data šest godina posle raspolaganja koje je izvršio nevlasnik, koji i nakon što je dobio pomenutu saglasnost, istu nije iskoristio i na osnovu nje doneo valjan pravni akt o dodeli spornog stana podnosiocu.

Imajući u vidu razloge na kojima se zasniva osporena presuda, Ustavni sud ukazuje da je prema članu 3. stav 2. Zakona o stambenim odnosima, koji je bio na snazi u vreme kada je G SUP dao stan podnosiocu na korišćenje, pravo da daje stanove na korišćenje imalo i ono društveno-pravno lice na koje je to pravo preneo davalac stana na korišćenje. Ovo pravo je moglo da se prenese trajno ili jednokratno, u kom slučaju se preneto pravo moglo iskoristiti samo jedanput. Dalje, Ustavni sud ukazuje da je, saglasno članu 33. stav 1. pomenutog zakona, davalac stana na korišćenje stanove davao u skladu sa samoupravnim opštim aktom , što znači da je društveno-pravno lice na koje je bilo preneto pravo jednokratnog raspolaganja stanom, stan dodeljivao u skladu sa svojim opštim aktima, a ne na osnovu opštih akata lica koje mu je prenelo pravo raspolaganja jer u tom slučaju ne bi bilo ni potrebno da se prenosi pravo raspolaganja na drugo društveno-pravno lice, već bi davalac stana na korišćenje sam raspolagao stanom u korist određenog fizičkog lica koje nije zaposleno kod njega. Takođe, po shvatanju Ustavnog suda, okolnost da G SUP, po dobijenoj saglasnosti nije doneo novu odluku o dodeli stana podnosiocu, ne može sama po sebi značiti da prethodno učinjeno raspolaganje u 1980. godini nije konvalidirano saglasnošću iz 1986. godine, kako to smatra drugostepeni sud. Ovo iz razloga što se, kao prvo, saglasnost za jednokratno raspolaganje prenosi društveno-pravnom licu radi dodele stana koja će biti izvršena u skladu sa opštim aktima tog društveno-pravnog lica, a ne zarad i u korist unapred određenog fizičkog lica, i kao drugo, što Zakon o stambenim odnosima iz 1973. godine, a ni kasnije doneti zakoni, nisu predviđali rok u kojem se eventualno može vršiti osnaženje manjkavih raspolaganja, kao i iz razloga što bi ponovno donošenje odluke o dodeli stana podnosiocu bilo suprotno institutu osnaženja, koje upravo ima za cilj naknadno otklanjanje nedostataka pravne radnje koja u momentu kada je izvršena nije bila perfektna. S obzirom na navedeno, Ustavni sud nalazi da je ustavnopravo neprihvatljivo stanovište drugostepenog suda da se saglasnost za raspolaganje predmetnim stanom iz 1986. godine „ne može smatrati naknadnom saglasnošću za dodelu stana tuženom.“ Osim toga, Ustavni sud nalazi da podnosilac, koji u predmetnom stanu živi od 1980. godine i čije pravo stanovanja nije bilo dovedeno u pitanje skoro 17 godina (tužba podneta u novembru 1997. godine), ne bi smeo da snosi štetne posledice propusta državnog organa da od jedinice lokalne samouprave pribavi saglasnost za dodelu stana u tada društvenoj svojini, a da redovni sudovi prilikom odlučivanja o zahtevu za njegovo iseljenje ne uzmu u obzir i ne cene njegova prava zajemčena članom 8. Konvencije i srazmernost takvog zahteva koji ističe opština.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je utvrdio da je osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1629/12 od 1. novembra 2013. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, te je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 - dr. zakon i 103/15) i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Ustavni sud je zaključio da se štetne posledice učinjene povredom prava na pravično suđenje mogu otkloniti jedino poništajem osporene presude i određivanjem da u ponovnom postupku drugostepeni sud donese novu odluku o žalbi podnosioca izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 57818/10 od 25. juna 2010. godine te je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.

7. Razmatrajući tvrdnju o povredi prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava , Ustavni sud podseća da uslov koji mora postojati da bi se mogla ceniti povreda označenog prava, jeste različito postupanje sudova poslednje instance u isto vetnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, na šta se ustavnom žalbom ne ukazuje. Stoga, samo formalno pozivanje napovredu ustavnog prava, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Takođe, u situaciji kada je spor okončan u korist jedinice lokalne samouprave, pozivanje na svojstvo fizičkog lica i godine života, samo po sebi ne može predstavljati osnov za tvrdnju o povredi načela zabrane diskriminacije.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi načela i prava zajemčenih odredbama čl. 21. i 36. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. U pogledu zahteva za naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, donošenje odluke kojom je utvrđena povreda prava na pravično suđenje dovoljno da se postigne adekvatna pravična satisfakcija podnosiocu ustavne žalbe , pa je, saglasno članu 89. st. 1. i 3. Zakona ,ovaj zahtev odbio, odlučujući kao u tački 3. izreke.

9. Što se tiče podnosiočevog navoda da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud ukazuje da je ustavna žalba strogo formalno pravno sredstvo koje, pored ostalog, mora da sadrži zahtev o kome Ustavni sud treba da odluči. Postavljenim zahtevom, u konkretnom slučaju, podnosi lac je od Ustavnog suda traži o da utvrdi da su mu ustavna načela i prava na koja se pozvao povređena osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu, da „ukine-poništi“ tu presudu i utvrdi mu pravo na naknadu nematerijalne štete. Stoga se Ustavni sud, krećući se u granicama zahteva ustavne žalbe, nije upuštao u ocenu pomenutog navoda.

10. S obzirom na izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 8 9. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS" broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.