Odluka Ustavnog suda o povredi pravne sigurnosti zbog neizvršenja prethodne odluke
Kratak pregled
Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na pravnu sigurnost, kao elementa prava na pravično suđenje. Apelacioni sud nije izvršio prethodnu odluku Ustavnog suda, već je doneo novu presudu sa identičnim obrazloženjem kao u poništenoj odluci, što je nedopustivo.
Tekst originalne odluke
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi N. R, M . R, I . R . i D . R, sve iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 21. maja 2020. godine, doneo je
O D L U K U
1. Usvaja se ustavna žalba N. R , M. R, I . R . i D . R . izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4718/16 od 1 9. januara 2017. godine i utvrđuje da je podnositeljkama ustavne žalbe povređeno pravo na pravnu sigurnost, kao element prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.
2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4718/16 od 19. januara 2017. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi podnositeljk i ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 5253/12 od 20. novembra 2012. godine.
O b r a z l o ž e nj e
1. N. R , M. R, I . R . i D . R, sve iz Beograda, podnele su Ustavnom sudu, 20. aprila 201 7. godine, preko punomoćnika V. J, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4718/16 od 19. januara 2017. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 58. Ustava.
Podnositeljke u ustavnoj žalbi, pored ostalog, navod e: da Apelacioni sud u Beogradu nije postupio po Odluci Ustavnog suda Už-2597/2014 od 25. februara 2016. godine, kojom je poništena ranije doneta drugostepena presuda i naloženo ponovno odlučivanje o njihovoj žalbi; da se iz obrazloženja osporene drugostepene presude ponovo ne mogu utvrditi razlozi zbog kojih je Apelacioni sud u Beogradu, na podlozi istovetnog činjeničnog stanja, izrazio suprotan stav povodom primene pravila o pravu preče kupovine kod prometa prava korišćenja na ostalom neizgrađenom građevinskom zemljištu u odnosu na rešenje Gž. 11583/10 od 18. januara 2012. godine, kojim je ukinuta prvobitna prvostepena presuda .
Ostalim navodima podnositeljke ustavne žalbe ukazuj u da je Apelacioni sud u Beogradu pogrešno primenio odgovarajuće odredbe Zakona o prometu nepokretnosti, zbog čega je neprihvatljiv stav da kod prometa prava korišćenja na zemljištu u državnoj svojini nema mesta primeni pravila o pravu preče kupovine.
Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu drugostepenu presudu.
2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
3. Ustavni sud je, nakon izvršenog uvida u dokumentaciju koja je dostavljena uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:
Apelacioni sud u Beogradu je u konkretnoj pravnoj stvari prvobitno doneo rešenje Gž. 11583/10 od 18. januara 2012. godine, kojim je ukinuo presudu Petog opštinskog suda u Beogradu P. 3890/08 od 28. oktobra 2009. godine, kojom je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilja N. R, M . R, I . R . i D . R, ovde podnositeljki ustavne žalbe, kojim su tražile da se poništi sporni ugovor o prenosu prava korišćenja, da se tuženi M . obaveže da pod istim uslovima prenese na tužilje pravo trajnog korišćenja na predmetnoj nepokretnosti, kao i da će, ukoliko tuženi M . to ne učini, presuda poslužiti kao osnov za sticanje prava trajnog korišćenja i upis u javnim knjigama.
U obrazloženju navedenog rešenja je, pored ostalog, izneto: da je, polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilja, nalazeći da je, u konkretnom slučaju, saglasno odredbi člana 84. Zakona o planiranju i izgradnji, preneto pravo korišćenja, a ne pravo svojine na predmetnoj parceli; da je polazeći od toga da je odredbom člana 5. Zakona o prometu nepokretnosti propisano da pravo preče kupovine ima suvlasnik, a ne sukorisnik nepokretnosti, te da je Zakon o planiranju i izgradnji lex specialis kada je u pitanju promet prava korišćenja zemljišta koje se nalazi u državnoj svojini i da njime nije predviđeno pravo preče kupovine prilikom prenosa prava korišćenja, prvostepeni sud zaključio da nisu ispunjeni uslovi za poništaj spornog ugovora; da se takva odluka ne može prihvatiti, s obzirom na to da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo, što je za posledicu imalo i propust prvostepenog suda da pravilno i pouzdano utvrdi sve bitne činjenice; da je prvostepeni sud, u konkretnom slučaju, propustio da ceni da je članom 2. Zakona o prometu nepokretnosti propisano da promet nepokretnosti jeste raspolaganje nepokretnostima pravnim poslom, da je tačkom 2) navedenog člana zakona obuhvaćen i prenos prava korišćenja na nepokretnostima u državnoj svojini, što je bio predmet ugovora čiji se poništaj traži, te da odredbe člana 5. navedenog zakona tumači u smislu odredaba člana 2, bez obzira na to što njima nije izričito propisano pravo preče kupovine sukorisnika zemljišta u državnoj svojini; da je usled pomenutih propusta, prvostepeni sud propustio da pravilno i potpuno utvrdi bitne činjenice od kojih zavisi pravilna primena odredaba čl. 5. i 10. Zakona o prometu nepokretnosti, od kojih zavisi i odluka o postavljenom tužbenom zahtevu; da Zakon o planiranju i izgradnji, koji je bio na snazi u vreme zaključenja spornog ugovora, nije predstavljao lex specialis u odnosu na Zakon o prometu nepokretnosti, imajući u vidu da je odredbama člana 84. tog zakona bilo propisano da predmet prometa može biti i pravo korišćenja na neizgrađenom ostalom građevinskom zemljištu; da se zbog navedenih nedostataka prvostepena presuda ne može smatrati pravilnom i zakonitom, te je morala biti ukinuta; da će prvostepeni sud u ponovnom postupku, u smislu člana 8. Zakona o parničnom postupku, oceniti izvedene dokaze koje stranke imaju pravo i dužnost da predlože do zaključenja glavne rasprave, te će, sprovodeći postupak, u smislu člana 229. istog zakona, pouzdano utvrditi sve bitne činjenice od kojih zavisi pravilna primena materijalnog prava i ponovo odlučiti o tužbenom zahtevu, dajući za svoju odluku jasne i dovoljne razloge.
Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3516/13 od 12. jula 2013. godine je potvrđena prvostepena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 5253/12 od 20. novembra 2012. godine, kojom je ponovo odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilja. U delu odluke o troškovima parničnog postupka navedena prvostepena presuda je preinačena, utoliko što je tuženom S . M . umanjen iznos naknade parničnih troškova.
U obrazloženju navedene drugostepene presude je, pored ostalog, izneto: da su, prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilje i tuženi M. bili sukorisnici predmetne katastarske parcele, koja je upisana kao državna svojina, vlasništvo Republike Srbije; da je tuženi M, kao prenosilac prava, 18. januara 2008. godine, sa tuženim S, kao sticaocem prava, zaključio ugovor o prenosu prava korišćenja zemljišta; da je ugovorom koji je overen kod Petog opštinskog suda u Beogradu u predmetu Ov. 554/08, na tuženog S . preneto pravo korišćenja ½ idealnih delova predmetne nepokretnosti, uz ugovorenu naknadu od 400.000 dinara; da je rešenjem Opštinske uprave opštine Voždovac - Odeljenje za imovinskopravne poslove od 12. decembra 2007. godine utvrđeno pravo korišćenja zemljišnoknjižnom sukorisniku M . R . na ½ idealnih delova neizgrađenog ostalog građevinskog zemljišta – katastarske parcele broj …/1; da je, polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud pravilno odlučio kada je odbio tužbeni zahtev tužilja kojim su tražile poništaj ugovora o prenosu prava korišćenja zemljišta zaključen između tuženih, zbog povrede prava preče kupovine; da to iz razloga što je prvostepeni sud, uz pravilnu primenu materijalnog prava, pravilno zaključio da je tuženi M. svoje pravo sukorišćenja, koje je utvrđeno rešenjem organa uprave, shodno odredbi člana 84. Zakona o planiranju i izgradnji („Službeni glasnik PC", br. 47/03 i 34/06), koji je bio na snazi u vreme zaključenja sporanog ugovora, preneo na tuženog S. punovažnim ugovorom o prometu prava korišćenja, overenim kod suda, na osnovu rešenja nadležne opštinske uprave, u svemu u skladu sa navedenim članom zakona, kojim je u stavu 4. bilo propisano da je takvo pravo u prometu; da je pravilan i zaključak prvostepenog suda da je odredbom člana 5. Zakona o prometu nepokretnosti („Službeni glasnik PC", broj 42/98) pravo preče kupovine ustanovljeno samo u korist suvlasnika nepokretnosti, koji je, ako namerava da proda svoj suvlasnički deo, dužan da ga prethodno ponudi ostalim suvlasnicima, a da pravo preče kupovine nije ustanovljeno u korist nosioca prava korišćenja zemljišta, zbog čega tužilje, u konkretnom slučaju, ne uživaju pravnu zaštitu zbog povrede prava preče kupovine; da s obzirom na to da tužiljama kao sukorisnicima parcele ne pripada pravo preče kupovine, to tužilac nije imao dužnost da pre prenosa prava sukorišćenja svoj sukorisnički udeo ponudi tužiljama, iz kog razloga je tužbeni zahtev tužilja za zaštitu tog prava neosnovan; da kako je prvostepeni sud pravilno zaključio da tužiljama nije povređeno pravo preče kupovine, da je sporni ugovor o prenosu prava korišćenja zemljišta pravno valjan i da nije u suprotnosti sa prinudnim propisima, to je pravilan i zaključak da tužilje nemaju osnov da zahtevaju da tuženi M, pod istim uslovima kao sa tuženim S, zaključi sa njima ugovor o prenosu prava korišćenja predmetnog zemljišta.
U obrazloženju ove presude je takođe istaknuto: da su neosnovani navodi žalbe tužilja kojima se ukazuje da je pravo korišćenja izvedeno iz ranijeg prava svojine i da kao takvo, u smislu odredaba čl. 2, 4. i 10. Zakona o prometu nepokretnosti, daje pravo tužiljama na jednak tretman i jednaka prava kao i pravo svojine, pa i na primenu instituta prava preče kupovine i da je Zakonom o planiranju i izgradnji regulisano samo stavljanje u promet prava korišćenja, pod uslovom da je prethodno utvrđeno rešenjem nadležnog organa, dok se ostalim pitanjima prenosa zakon nije bavio i nije ih regulisao, te se na prenos prava korišćenja (formu i način zaključenja ugovora i slično) primenjuju odredbe Zakona o prometu nepokretnosti, a time i pitanje prava preče kupovine; da je to iz razloga što pravo korišćenja predstavlja po svojoj prirodi uže stvarno pravo od prava svojine, a titulari ovih prava imaju različita ovlašćenja i ograničenja u pravnom prometu; da bi pravo preče kupovine nepokretnosti, za koje je članom 5. Zakona o prometu nepokretnosti bila ustanovljena dužnost samo za suvlasnika nepokretnosti koji namerava da proda svoj suvlasnički deo, da ga prethodno ponudi ostalim suvlasnicima, bilo šire korišćeno, ono mora biti predviđeno zakonom u svakom konkretnom slučaju; da s obzirom na to da Zakonom o planiranju i izgradnji, kojim je propisano da je pravo korišćenja na neizgrađenom ostalom građevinskom zemljištu u državnoj svojini u prometu, nije propisana i dužnost sukorisnika nepokretnosti da pre izvršenog prenosa prava svoj sukorisnički deo ponudi ostalim sukorisnicima, to je prvostepeni sud pravilno zaključio, da se, u konkretnom slučaju, ne mogu analogno primeniti odredbe čl. 5. i 10. Zakona o prometu nepokretnosti u vezi sa odredbom člana 2. tačka 2) istog zakona; da su neosnovani i navodi žalbe tužilja kojima ukazuju da je prvostepeni sud propustio da u potpunosti utvrdi sve činjenice od značaja za odlučivanje u ovoj parnici, te da je nepravilno primenio materijalno pravo, tumačeći Zakon o prometu nepokretnosti na najrestriktivniji način; da je to iz razloga što je nesumnjivo utvrđeno da je tuženi M, pre zaključenja spornog ugovora, podneo zahtev nadležnom organu uprave, koji mu je pravnosnažnim rešenjem utvrdio pravo sukorišćenja, te da je saglasno odredbama člana 84. u vezi sa odredbom člana 75. stav 3. Zakona o planiranju i izgradnji zaključio sporni ugovor koji je overen kod suda; da je, takođe, prvostepeni sud pouzdano zaključio i da se odredbe Zakona o prometu nepokretnosti, kojima je regulisano pravo preče kupovine suvlasnika zemljišta, ne mogu analogno primenjivati i na nosioce prava korišćenja.
Ustavni sud je, na sednici odr žanoj 25. februara 2016. godine, doneo Odluku Už-2597/2014, kojom je usvojio ustavnu žalbu N. R . izjavljenu protiv navedene presude Apelacionog suda u Beogradu i utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na pravnu sigurnost, kao element prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Kao način otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede ustavnog prava, Ustavni sud je poništio presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3516/13 od 12. jula 2013. godine i odredio da isti sud donese novu odluku o žalbi podnositeljke ustavne žalbe i ostalih tužilja izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 5253/12 od 20. novembra 2012. godine. Saglasno odredbi člana 87. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je pravno dejstvo odluke proširio i na ostale tužilje, koje onda nisu podnele ustavnu žalbu.
U obrazloženju odluke je, pored ostalog, navedeno: da je Ustavni sud ispitivao da li su stavovi izneti u osporenoj drugostepenoj presudi suprotni onima koje je isti sud izrazio u rešenju Gž. 11583/10 od 18. januara 2012. godine; da je osporena presuda doneta u veću čija su dva člana (predsednik veća Z.D. i član veća M.A.) ista kao i prilikom donošenja rešenja od 18. januara 2012. godine; da se Apelacioni sud u Beogradu, po mišljenju Ustavnog suda, u pomenutom rešenju veoma jasno odredio po pitanju da li se pravila o pravu preče kupovine primenjuju i kod prava korišćenja ostalog neizgrađenog građevinskog zemljišta u državnoj svojini, čiji je promet bio dozvoljen, na osnovu člana 84. stav 4. Zakona o planiranju i izgradnji iz 2003. godine; da je Apelacioni sud u Beogradu prvobitno donetu prvostepenu presudu ukinuo zbog pogrešne primene materijalnog prava, tačnije zbog pogrešnog tumačenja prvostepenog suda da je odredbom člana 5. Zakona o prometu nepokretnosti bilo propisano da pravo preče kupovine ima samo suvlasnik, a ne i sukorisnik nepokretnosti, te da je Zakon o planiranju i izgradnji lex specialis kada je u pitanju promet prava korišćenja zemljišta koje se nalazi u državnoj svojini; da je, međutim, nalog prvostepenom sudu iz ukidajućeg rešenja glasio da „pouzdano utvrdi sve bitne činjenice od kojih zavisi pravilna primena materijalnog prava“, bez navođenja koje činjenice se smatraju bitnim i kakav je njihov uticaj za pravilnu primenu materijalnog prava; da je u osporenoj drugostepenoj presudi Apelacioni sud u Beogradu ocenio da je prvostepeni sud, uz pravilnu primenu materijalnog prava, pravilno zaključio da je tuženi M . svoje pravo sukorišćenja, koje je utvrđeno rešenjem organa uprave, shodno odredbama člana 84. Zakona o planiranju i izgradnji, preneo na tuženog S. punovažnim ugovorom o prometu prava korišćenja koji je overen kod suda, i to na osnovu rešenja nadležne opštinske uprave, u svemu u skladu sa navedenim članom zakona, kojim je u stavu 4. bilo propisano da je takvo pravo korišćenja u prometu, kao i da je pravilan zaključak prvostepenog suda da je odredbom člana 5. Zakona o prometu nepokretnosti pravo preče kupovine bilo ustanovljeno samo u korist suvlasnika nepokretnosti, a ne i nosilaca prava korišćenja na zemljištu u državnoj svojini ; da Ustavni sud nalazi da se iz obrazloženja osporene drugostepene presude ne mogu utvrditi razlozi zbog kojih je Apelacioni sud u Beogradu, na podlozi gotovo istovetnih činjenica, u veću čija su dva člana ista kao i prilikom donošenja prethodnog ukidajućeg rešenja, izrazio suprotan stav povodom primene pravila o pravu preče kupovine kod prometa prava korišćenja na ostalom neizgrađenom građevinskom zemljištu u državnoj svojini ; da je nalogom iz rešenja, prvostepeni sud bio obavezan da utvrdi sve bitne činjenice od značaja za pravilnu primenu materijalnog prava , ali se iz obrazloženja osporene presude ne može utvrditi da li je prvostepeni sud, mimo činjenica i okolnosti koje je interpretirao u prvobitno donetoj prvostepenoj presudi, utvrdio još neke pravno relevantne činjenice i okolnosti, te ukoliko jeste, kakav je njihov uticaj na promenu ranije iznetog pravnog stava ; da jedina razlika koja proizlazi iz obrazloženja osporene presude jeste eksplicitno isticanje činjenice da je tuženom M, kao ranijem sopstveniku, pravo korišćenja na spornom zemljištu utvrđeno pravnosnažnim rešenjem nadležnog organa uprave; da imajući u vidu da je utvrđivanje prava korišćenja pravnosnažnim rešenjem organa uprave bilo propisano kao uslov iz člana 84. Zakona o planiranju i izgradnji da se sporno zemljište uopšte stavi u promet, Ustavni sud nalazi da drugostepeni sud ni na ovaj način nije učinio jasnim razloge kojima se rukovodio kod promene svog pravnog stava.
U postupku izvršenja Odluke Ustavnog suda Už-2597/2014 od 25. februara 2016. godine, Apelacioni sud u Beogradu je doneo osporenu presudu Gž. 4718/16 od 19. januara 2017. godine, kojom je ponovo potvrdio presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 5253/12 od 20. novembra 2012. godine u delu odluke o glavnom zahtevu, a preinačio u de lu odluke o troškovima parničnog postupka.
Ukoliko se izuzme konstatacija da je osporena drugostepena presuda doneta u postupku izvršenja odluke Ustavnog suda, dato obrazloženje se ni u čemu ne razlikuje od obrazloženja presude koju je Ustavni sud poništio.
4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).
5. Polazeći od toga da osporena presuda Apelacionog suda u Beogradu sadrži in texto identično obrazloženje kao i presuda istog suda Gž. 3516/13 od 12. jula 2013. godine, koj a je poništena Odlukom Ustavnog suda Už-2597/2014 od 25. februara 2016. godine, ovaj sud prima facie zaključuje da Apelacioni sud u Beogradu nije izvršio navedenu odluku, na koji način je postupio suprotno odredbi člana 166. stav 1. Ustava, po kojoj su odluke Suda konačne, izvršne i opšteobavezujuće, kao i odredbi člana 104. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15) , kojom je, pored ostalog, propisana obaveza državnih i drugih organa da, u okviru svojih prava i dužnosti, izvršavaju odluke i rešenja Ustavnog suda. Dakle, Apelacioni sud u Beogradu ponovo nije izneo nijedan razlog zbog čega je, na podlozi gotovo istovetnih činjenica, izrazio suprotan stav povodom primene pravila o pravu preče kupovine kod prometa prava korišćenja na ostalom neizgrađenom građevinskom zemljištu u državnoj svojini.
Ustavni sud podseća da je, u postupku po ustavnoj žalbi, ovlašćen da kao način otklanjanja štetnih posledica poništi odluku (presudu ili rešenje) suda kojom je povređeno neko Ustavom zajemčeno pravo podnosioca ustavne žalbe i odredi donošenje nove odluke od strane nadležnog suda. Ovo dalje znači da u situaciji kada je zbog utvrđene povrede prava poništena odluka drugostepenog suda i određeno donošenje nove odluke po redovnom pravnom leku – žalbi, izvršenje odluke Ustavnog suda podrazumeva da postupanje i odlučivanje drugostepenog suda treba da bude u skladu sa ocenama i stavovima iznetim u odluci Ustavnog suda koja se izvršava.
Stoga je Ustavni sud utvrdio da je podnosi teljkama ustavne žalbe još jednom povređeno pravo na pravnu sigurnost, kao element prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u tački 1. izreke.
6. Ustavni sud smatra da se štetne posledice u tvrđene povrede prava iz člana 32. stav 1. Ustava mogu otkloniti jedino poništajem presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4718/16 od 19. januara 2017. godine i određivanjem da isti drugostepeni sud donese novu odluku o žalbi podnositeljki ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 5253/12 od 20. novembra 2012. godine, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.
Ustavni sud nije posebno razmatrao navode podnositeljki ustavne žalbe o povredi prava iz čl. 36. i 58. Ustava, imajući u vidu da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i odredio način otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede prava .
7. S obzirom na sve izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
Snežana Marković, s.r.