Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao 14 godina, zbog izrazite neaktivnosti suda. Deo žalbe koji se odnosi na pravičnost suđenja je odbačen, kao i neblagovremeni zahtev za naknadu štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, Katarina Manojlović Andrić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Dragoja Radovića iz Sremske Mitrovice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. jula 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Dragoja Radovića i utvrđuje da je podnosiocu ustavne žalbe u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Sremskoj Mitrovici u predmetu P. 46/10 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dragoje Radović iz Sremske Mitrovice je 8. jula 2010. godine, preko punomoćnika Vidosave Vidić Manastirac, advokata iz Sremske Mitrovice, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se vodio pred Osnovnim sudom u Sremskoj Mitrovici u predmetu P. 46/10.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je predmetni parnični postupak trajao 12 godina, a da spor nije bilo komplikovan. Podnosilac u ustavnoj žalbi nije istakao zahtev za naknadu nematerijalne štete prouzrokovane povredom Ustavom zajemčenog prava, ali je istakao zahtev za naknadu troškova za sastav ustavne žalbe i taksu.

Podneskom od 27. juna 2012. godine podnosilac je dopunio ustavnu žalbu osporavajući presudu Višeg suda u Sremskoj Mitrovici Gž. 1020/11 od 29. maja 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje . U dopuni ustasvne žalbe je navedeno da je drugostepeni sud bez osnova i detaljnog upoznavanja sa sadržinom spisa, potpuno proizvoljno i paušalno preinačio prvostepenu odluku, a za svoje stanovište nije dao ni jedan valjan i na zakonu zasnovan argument. Podnosilac smatra da mu je osporenom odlukom pričinjena materijalna šteta u navedenom novčanom iznosu, koju ovom dopunom potražuje. Podnosilac je u dopuni istakao i zahtev za naknadu nematerijalne štete usled povrede prava na suđenje u razumnom roku, kao i novi zahtev za naknadu troškova sastava dopune ustavne žalbe.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) je po svojoj sadržini istovetna navedenom članu 170. Ustava, dok je odredbom stava 2. ovog člana propisano da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici P. 46/10 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe, kao tužilac, podneo je 25. maja 1998. godine Opštinskom sudu u Sremskoj Mitrovici tužbu protiv tuženog Đ.M, kojom je tražio da sud utvrdi da je otkazom prestao da važi ugovor o zakupu opisanog poslovnog prostora, zaključen između parničnih stranaka 15. aprila 1996. godine, kao i da obaveže tuženog da tužiocu preda predmetnu nepokretnost i navedene pokretne stvari (inventar) . Takođe, zahtevom je traženo da sud obaveže tuženog da tužiocu, na ime neplaćenih računa i prouzrokovanih troškova, kao i zakupnine za dva meseca, isplati navedene novčane iznose. Povodom ove tužbe formiran je predmet P. 643/98.

Na ročištu održanom 17. juna 1998. godine Opštinski sud u Sremskoj Mitrovici je, na zapisniku, doneo delimičnu presudu na osnovu priznanja P. 643/98, kojom je obavezan tuženi da se odmah iseli iz predmetne nepokretnosti, a najkasnije u roku od 24 časa, kao i da tužiocu u istom roku preda opisane pokretne stvari (deo navedenog inventara) . Ova presuda izvršena je narednog dana. Na istom ročištu tuženi je istakao protivtužbeni zahtev, kojim je tražio da sud obaveže tužioca-protivtuženog da mu na ime ulaganja i naknade štete isplati navedeni novčani iznos.

Nakon ove delimične presude, do zaključenja glavne rasprave 6. juna 2001. godine zakazano je deset ročišta, od kojih je pet održano. U periodu od 12. januara 1998. godine do 2. februara 2000. godine, kao i od 2. februara 2000. godine do 6. februara 2001. godine, nije zakazano ni jedno ročište. U ovoj fazi postupka tužilac-protivtuženi je preinačio tužbu, tako što je, pored ranije postavljenog zahteva, tražio i da sud obaveže tuženog-protivtužioca da mu, na ime korišćenja preostalog inventara koji potražuje, a koji mu još nije vraćen, isplati po 4.000,00 dinara mesečno za period od 16. juna 1998. godine do 24. januara 2001. godine.

Presudom Opštinskog suda u Sremskoj Mitrovici P. 643/98 od 6. juna 2001. godine utvrđeno je da je u delu u kome je i priznat tužbeni zahtev, povučena tužba tužioca-protivtuženog, dok je u preostalom delu usvojen tužbeni zahtev tužioca-protivtuženog, a odbijen je protivtužbeni zahtev tuženog-protivtužioca. Ova presuda dostavljena je parničnim strankama 8, odnosno 9. januara 2002. godine. Odlučujući o žalbi tuženog-protivtužioca, Okružni sud u Pančevu doneo je presudu Gž. 589/02 od 25. jula 2002. godine, kojom je delimično potvrdio prvostepenu presudu - u delu u kojem je usvojen tužbeni zahtev tužioca-protivtuženog koji se odnosi na plaćanje prouzrokovanih troškova u visini od 2.549,71 dinar i na obavezu vraćanja ostalog inventara, dok je istu presudu ukinuo u preostalom usvajajućem delu, kao i u delu kojim je odbijen protivtužbeni zahtev tuženog-protivtužioca, i u tom delu vratio predmet na ponovni postupak i odlučivanje. Spisi predmet vraćeni su prvostepenom sudu 18. decembra 2002. godine.

U ponovnom postupku predmet je dobio broj P. 2/03, a prvo ročište za glavnu raspravu u ovoj fazi postupka zakazano je za 22. oktobar 2004. godine. Na ovom ročištu tužilac-protivtuženi je tražio od suda da mu ostavi rok da precizira tužbeni zahtev, te je sud doneo rešenje da se rasprava odlaže na neodređeno vreme, a da će sledeća biti zakazana pismenim putem, na predlog tužioca-protivtuženog. Ovaj predlog tužilac-protivtuženi je podneo 8. novembra 2004. godine, a naredno ročište zakazano je za 8. maj 2006. godine. Do zaključenja glavne rasprave zakazano je i održano još osam ročišta. Glavna rasprava zaključena je 2. aprila 2008. godine, ali je Opštinski sud u Sremskoj Mitrovici istog dana rešenjem ponovo otvorio glavnu raspravu i zakazao ročište za 18. decembar 2008. godine. Opštinski sud u Sremskoj Mitrovici je zakazao još sedam ročišta, od kojih tri nisu održana.

U 2010. godine, nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji, postupak je nastavljen pred Osnovnim sudom u Sremskoj Mitrovici, a predmet je dobio broj P. 46/10. Na ročištu održanom 9. marta 2010. godine, na predlog tuženog-protivtužioca određen je zastoj u postupku od tri meseca, a tuženi-protivtužilac je obavezan da do kraja juna 2010. godine obavesti sud o mogućnosti nastavka postupka u ovoj pravnoj stvari. Tuženi je podneskom od 30. juna 2010. godine obavestio sud da se i dalje nalazi na terapiji. Naredno ročište zakazano je za 21. decembar 2010. godine.

Glavna rasprava u ovom predmetu zaključena je 1. marta 2011. godine. Istog dana Osnovni sud u Sremskoj Mitrovici je doneo presudu P. 46/10, kojom je usvojio tužbeni zahtev tužioca-protivtuženog, te je obavezao tužen og-protivtužioca da tužiocu-protivtuženom na ime neisplaćene zakupnine za dva meseca isplati po 150 DEM, sa domicilnom kamatom počev od 1. jula 1998. godine, a na ime korišćenja navedenog inventara mesečno po 4.000,00 dinara za period o d 16. juna 1998. godine do 12. avgusta 2003. godine, sa zakonskom zateznom kamatom. Istom presudom je protivtužbeni zahtev tuženog-protivtužioca delimično usvojen, tako što je tužilac-protivtuženi obavezan da tuženom-protivtužiocu isplati iznos od 3.000,00 dinara na ime pričinjene štete, dok je deo protivtužbenog zahteva preko ovog iznosa, a do traženih 33.062,00 dinara odbijen kao neosnovan. Označenom presudom obavezan je tuženi-protivtužilac da tužiocu-protivtuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 157.550,00 dinara. U obrazloženju ove presude, između ostalog, navedeno je da se što se tiče dela zahteva za isplatu po 4.000,00 dinara mesečno za navedeni period za korišćenje kasnije predatog inventara, sud rukovodio time da je zakup poslednjih meseci bio 300 DEM, te je prihvatio stav tužioca da vrednost korišćenja tog inventara predstavlja 1/3 vrednosti mesečne zakupnine, a što je 4.000,00 dinara.

Viši sud u Sremskoj Mitrovici, odlučujući o žalbi tuženog-protivtužioca izjavljenoj protiv označene prvostepene presude, doneo je 29. maja 2012. godine osporenu presudu Gž. 1020/11, kojom je delimično uvažio žalbu, te je, između ostalog, prvostepenu presudu potvrdio u delu u kojem je odlučeno o isplati zakupnine, kao i o naknadi za korišćenje označenih stvari u iznosu od po 2.000,00 dinara za period od 16. juna 1998. godine do 12. avgusta 2003. godine, dok je u pogledu tro škova postupka označenu presudu potvrdio u delu kojim je obavezan tuženi-protivtužilac da isplati 81.182,75 dinara. Istom drugostepenom presudom preinačena je prvostepena presuda, tako što je tužbeni zahtev tužioca-protivtuženog u preostalom delu odbijen kao neosnovan.

U obrazloženju ove presude navedeno je, pored ostalog, da je tuženi-protivtužilac ostao u posedu jedne rashladne vitrine, jednog zamrzivača, tri noža i jedne grejalice, a da je prilikom primopredaje prostora vratio tužiocu ceo preostali inventar, to bi, po shvatanju drugostepenog suda, tuženi-protivtužilac bio u obavezi da plati znatno manju naknadu od zahtevane, koja bi po proceni tog suda iznosila po 2.000,00 dinara mesečno. Iz navedenih razloga, kako je u obrazloženju ove odluke navedeno, označena prvostepena presuda je preinačena u ovom delu. Drugostepeni sud je našao da su troškovi parničnog postupka 153.175,00 dinara, te kako je tužilac-protivtuženi u ovom sporu delimično uspeo u postupku u visini od 53%, to mu, kako je navedeno u obrazloženju ove presude, pripada naknada troškova u visini od 81.182,75 dinara, dok je u preostalom delu tužbeni zahtev odbijen.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu ukazuje podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona , da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne, da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine i da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (član 58.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je konstatovao da je predmetni postupak, od podnošenja tužbe podnosioca ustavne žalbe 25. maja 1998. godine, do njegovog pravnosnažnog okončanja donošenjem osporene presude Višeg suda u Sremskoj Mitrovici od 29. maja 2012. godine, trajao 14 godina, s tim da je postupak bio u zastoju devet meseci.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da je parnični sudski postupak po svojoj prirodi jedinstvena celina, te da počinje pokretanjem postupka - podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja parničnog postupka.

Navedeno trajanje parničnog postupka samo po sebi ukazuje da taj postupak nije okončan u okviru granica razumnog roka, što potvrđuje i činjenica da je parnični sud više puta iskazao izrazitu neaktivnost. Tako u periodima od 12. januara 1998. godine do 2. februara 2000. godine, odnosno dve godine, od 2. februara 2000. godine do 6. februara 2001. godine, odnosno godinu dana, kao i od 8. novembra 2004. godine, kada je tužilac precizirao tužbeni zahtev, do 8. maja 2006. godine, odnosno godinu i po dana, nije zakazano ni jedno ročište. Zatim Opštinski sud u Sremskoj Mitrovici je presudu od 6. juna 2001. godine dostavio parničnim stankama nakon sedam meseci, a prvo ročište u ponovnom postupku je zakazao za 22. oktobar 2004. godine, odnosno skoro dve godine od vraćanja spisa iz drugostepenog suda 18. decembra 2002. godine, dok je nakon što je 2. aprila 2008. godine ponovo otvorio glavnu raspravu, naredno ročište zakazao tek za osam meseci – za 18. decembar 2008. godine.

6. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je neefikasnim i nedelotvornim postupanjem parničnog suda u označenom parničnom postupku podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakon a o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu u ovom delu, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Podnosilac ustavne žalbe je zahtev za naknadu nematerijalne štete usled povrede prava na suđenje u razumnom roku istakao tek u dopuni ustavne žalbe od 27. juna 2012. godine. S tim u vezi Ustavni sud napominje da je zahtev za naknadu materijalne štete podnet po isteku roka od 30 dana od dana stupanja na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakon o Ustavnom sudu (4. januara 2012. godine), koji je izričito, odredbom člana 89 , predvideo da Ustavni sud odlučuje i o zahtevu za naknadu štete, kada je takav zahtev postavljen. Na osn ovu navedenog, Ustavni sud je, primenom odredaba člana 85. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu i člana 40. stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o Ustavnom sudu, a na osnovu odredbe člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona, u tački 3. izreke odbacio zahtev podnosioca za naknadu štete, kao neblagovremen.

7. U pogledu istaknute povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe i navedene razloge, Ustavni sud je ocenio da se podnosilac u suštini žali na proizvoljnost i arbitrernost u odlučivanju Višeg suda u Sremskoj Mitrovici, smatrajući da taj sud u osporenoj presudi nije dao ni jedan valjan i na zakonu zasnovan argument.

Međutim, Ustavni sud je u konkretnom slučaju utvrdio da podnosilac ustavne žalbe nije pružio pravno utemeljene ustavnopravne razloge koji ukazuju na to da je osporena odluka Višeg suda u Sremskoj Mitrovici bila proizvoljna ili arbiterna, niti je Ustavni sud našao bilo šta što ukazuje da je drugostepeni sud tako postupao. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu da je Viši sud u Sremskoj Mitrovici u osporenoj presudi dao dovoljne i jasne razloge zašto je preinačio prvostepenu presudu u pogledu naknade za korišćenje inventara, te je, sledstveno tome, preinačio i odluku o troškovima postupka, a srazmerno polovičnom uspehu podnosioca u tom parničnom postupku. Ovo stoga što je najveći zahtev podnosioca u predmetnom parničnom postupku, osim zahteva za ispražnjenje poslovnog prostora i vraćanje inventara koji je tuženi odmah priznao i izvršio, bio zahtev za naknadu za korišćenje kasnije vraćenog inventara, a koji je delimično usvojen.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

8. U pogledu zahteva podnosioca za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti veb-sajt Ustavnog suda na www.ustavni.sud.rs).

9. Na osnovu svega navedenog i odredaba 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS", br. 24/08, 27/08 i 76/11), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti