Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe protiv sudskih odluka

Kratak pregled

Ustavni sud odbacuje ustavnu žalbu izjavljenu protiv sudskih odluka i radnji Republičkog javnog pravobranilaštva. Sud utvrđuje da nije nadležan za tumačenje zakona i da žalba, umesto ustavnopravnih razloga, suštinski osporava utvrđeno činjenično stanje i zakonitost odluka redovnih sudova.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-3269/2010
27.10.2010.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Gorana Jelića iz Niša, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 27. oktobra 2010. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Gorana Jelića izjavljena protiv radnje Republičkog javnog pravobranilaštva – Odeljenja u Nišu, presude Opštinskog suda u Nišu P. 3229/2007 od 4. novembra 2008. godine, presude Okružnog suda u Nišu Gž. 191/2009 od 28. januara 2009. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 960/10 od 18. marta 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Goran Jelić iz Niša podneo je Ustavnom sudu 8. jula 2010. godine ustavnu žalbu protiv radnje i sudskih odluka navedenih u izreci, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, prava na naknadu štete iz člana 35. stav 2. Ustava, kao i čl. 142. i 145. Ustava.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je pravo na pravično suđenje podnosioca ustavne žalbe povređeno time što Republičko javno pravobranilaštvo, postupajući kao zastupnik Republike Srbije u ovom predmetu, nije prihvatilo primedbe podnosioca i njegovog punomoćnika koje su se odnosile na zastupanje Republike Srbije, a te primedbe nije prihvatio ni parnični sud. Podnosilac ustavne žalbe je dalje naveo da je prvostepeni sud propustio da navede razloge za odbijanje njegovih predloga za izvođenje određenih dokaza, veštačenjem i uvidom u novinske članke, kao i da je odbijanje predloga podnosioca ustavne žalbe za izvođenje dokaza bilo na njegovu štetu jer nije pravilno ocenjena osnovanost tužbenog zahteva. Podnosilac smatra da Okružni sud u Nišu i Vrhovni kasacioni sud nisu u svojim odlukama cenili njegove navode u vezi propusta prvostepenog suda da navede razloge za odbijanje tužbenog zahteva. Podnosilac ustavne žalbe ističe da osporene sudske odluke stvaraju sumnju u nepristrasnost sudova jer nisu kvalitetno obrazložene, kao i da je tokom trajanja postupka stvoren utisak kod podnosioca da nije ravnopravna stranka u postupku.

Podnosilac ustavne žalbe zahteva: da se Ustavni sud izjasni o tome da li savetnici Republičkog javnog pravobranilaštva mogu da zastupaju Republiku Srbiju u skladu sa odredbama važećeg Zakona o javnom pravobranilaštvu i po čijem ovlašćenju; da se parnični postupak vrati u pređašnje stanje i da se odluka donese u skladu sa zakonom, a da se utvrđenje eventualne štete prepusti veštacima; da se zastane sa naplatom taksi i troškova postupka dok se ne utvrdi osnovanost ustavne žalbe.

2. Odredbom člana 170. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna odredbi člana 170. Ustava.

3. U postupku predhodnog ispitivanja ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da je po tužbi tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, vođen parnični postupak radi naknade nematerijalne štete, koju su, prema navodima tužbe, prouzrokovali zamenici Republičkog javnog pravobranioca iznošenjem neistina, „falsifikovanjem“ činjeničnog stanja i na drugi način putem elektronskih medija – televizije.

Opštinski sud u Nišu je osporenom presudom P. 3229/07 od 4. novembra 2008. godine, u stavu prvom izreke, odbio tužbeni zahtev kojim je traženo da se obaveže tužena prvog reda Republika Srbija – Republičko javno pravobranilaštvo – Odeljenje u Nišu da tužiocu naknadi označeni novčani iznos na ime nematerijalne štete zbog pretrpljenog straha sa zakonskom zateznom kamatom. U stavu drugom izreke ove presude odbijen je tužbeni zahtev kojim je traženo da se obaveže tužena drugog reda V.M. (zamenik Republičkog javnog pravobranioca) da tužiocu naknadi označeni novčani iznos na ime nematerijalne štete zbog pretrpljenog straha sa zakonskom zateznom kamatom, dok je u stavu trećem izreke obavezan tužilac da naknadi troškove parničnog postupka tuženoj prvog reda.

Okružni sud u Nišu je osporenom presudom Gž. 191/09 od 28. januara 2009. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, i potvrdio prvostepenu presudu.

Vrhovni kasacioni sud je osporenom presudom Rev. 906/10 od 18. marta 2010. godine odbio kao neosnovanu reviziju tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, i potvrdio drugostepenu presudu.

4. Ustavni sud najpre ukazuje na to da je njegova nadležnost utvrđena odredbama člana 167. Ustava. Saglasno navedenim odredbama Ustava, Ustavni sud ne odlučuje o predstavkama kojima se traže pravni saveti i mišljenja o pojedinim pitanjima, pomoć u ostvarivanju prava i interesa, izjavljuju pritužbe na rad državnih i drugih organa i organizacija, kao i o drugim predstavkama kojima se zahteva postupanje Ustavnog suda po pitanjima koja nisu u njegovoj nadležnosti, što je izričito propisano odredbom člana 104. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08 i 27/08).

Ustavni sud je stoga ocenio da nije nadležan da odlučuje o zahtevu podnosioca ustavne žalbe da iznese svoje mišljenje, odnosno da tumačenje o tome da li savetnici Republičkog javnog pravobranilaštva mogu da zastupaju Republiku Srbiju u skladu sa odredbama važećeg Zakona o javnom pravobranilaštvu i po čijem ovlašćenju.

5. Ustavni sud zatim konstatuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova, odnosno drugih nadležnih državnih organa. U postupku ustavnosudske zaštite Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda, Ustavni sud utvrđuje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje došlo do njihove povrede ili uskraćivanja. Zadatak Ustavnog suda u konkretnom slučaju je da ispita da li je parnični postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe u celini bio pravičan na način utvrđen članom 32. stav 1. Ustava. Formalno pozivanje na povredu ustavnih prava ne čini samo po sebi ustavnu žalbu dopuštenom.

6. Odredbama člana 32. stav 1. i člana 35. stav 2. Ustava, na čiju povredu se ustavnom žalbom poziva, jemči se svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega, kao i pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave.

Odredbe čl. 142. i 145. Ustava, koje su u ustavnoj žalbi takođe navedene, odnose se na načela sudstva i sudske odluke.

7. Podnosilac ustavne žalbe navodi da mu je pravo na pravično suđenje povređeno time što Republičko javno pravobranilaštvo, postupajući kao zastupnik Republike Srbije u parničnom postupku za naknadu štete, nije prihvatilo primedbe podnosioca i njegovog punomoćnika koje su se odnosile na zastupanje Republike Srbije, a te primedbe nije prihvatio ni parnični sud. Po oceni Ustavnog suda, iznetim navodima se ne dovodi u sumnju pravičnost osporenih sudski odluka. Ovo stoga što do povrede ili uskraćivanja zajemčenih ustavnih prava može doći samo aktima ili radnjama državnog organa koji je odlučivao o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe, a ne radnjama druge stranke u parničnom postupku, pri čemu je Vrhovni sud Srbije u obrazloženju osporene presude dao ustavnopravno prihvatljive razloge o značaju nedostataka u zastupanju Republičkog javnog pravobranioca za podnosioca ustavne žalbe, kao tužioca u parnici.

Ustavni sud ukazuje da su navodi podnosioca ustavne žalbe o tome da je prvostepeni sud propustio da navede razloge odbijanja predloga za izvođenje određenih dokaza ocenjeni u drugostepenoj presudi, pa se ponovnim isticanjem takvih navoda u ustavnoj žalbi ne dovodi u sumnju pravičnost prvostepene presude, jer su nedostaci u njenom obrazloženju koji su se odnosili na dokazne predloge otklonjeni detaljnim obrazloženjem u drugostepenoj presudi.

U vezi navoda podnosioca ustavne žalbe da je odbijanje njegovih predloga za izvođenje dokaza veštačenjem i čitanjem novinskih članaka, dovelo do pogrešne odluke o osnovanosti tužbenog zahteva, Ustavni sud ukazuje da nije nadležan da ocenjuje dokaze predložene ili izvedene u sudskom postupku, niti da preispituje pravilnost zaključaka redovnih sudova o pojedinim izvedenim dokazima ili o neprihvatanju predloženih dokaza, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je dokazni postupak sproveden ili da su dokazi cenjeni na očiglednu štetu jedne od parničnih stranaka. Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge koji bi na to osnovano ukazivali.

Podnosilac ustavne žalbe smatra da Okružni sud u Nišu i Vrhovni kasacioni sud nisu u svojim odlukama cenili njegove navode u vezi propusta prvostepenog suda da u obrazloženju svoje odluke navede razloge za odbijanje tužbenog zahteva. Ustavni sud konstatuje da uz ustavnu žalbu nisu dostavljene žalba i revizija na osnovu kojih bi se moglo utvrditi iz kojih razloga su podnete, te da li su viši sudovi propustili da te razloge ocene, a što bi moglo imati uticaja na pravičnost osporene drugostepene i revizijske presude.

Ustavni sud ukazuje i na to da podnosilac ustavne žalbe nije naveo kojim konkretnim radnjama i postupanjem sudova je kod njega stvoren utisak da nije ravnopravna stranka u postupku, niti je za takvu tvrdnju priložio odgovarajuće dokaze, pa je ovaj njegov navod ocenjen kao neargumentovan i neutemeljen. Mišljenje podnosioca ustavne žalbe o nedovoljno kvalitetnom obrazloženju osporenih presuda ne može se dovesti u vezu sa pristrasnošću sudova koji su osporene odluke doneli.

Kako je Ustavni sud utvrdio da u ustavnoj žalbi nisu navedeni ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na povredu ustavnih prava na koje se podnosilac poziva, to sledi da nema osnova za tvrdnju da su ove presude posledica nezakonitog rada sudova kao državnih organa, kojim je podnosiocu ustavne žalbe pričinjena materijalna ili nematerijalna šteta.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

8. Na osnovu iznetog i odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Dr Bosa Nenadić

Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe protiv sudskih odluka

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti