Povreda prava na suđenje u razumnom roku u imovinskom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao skoro 15 godina. Utvrđuje se pravo podnositeljke na naknadu nematerijalne štete, dok se deo žalbe o povredi drugih aspekata pravičnog suđenja odbija.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Milanke Milovanov iz Čoke, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 21. januara 2010. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Milanke Milovanov i utvrđuje da joj je u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Novom Kneževcu u predmetu broj P. 109/93 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbija kao neosnovana.
2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete, koju može ostvariti na način predviđen odredbama člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Milanka Milovanov iz Čoke je 13. marta 2008. godine podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Okružnog suda u Zrenjaninu Gž. 700/07 od 16. januara 2008. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, a posebno prava na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Novom Kneževcu u predmetu broj P. 109/93. Podnositeljka ustavne žalbe navodi da je postupak započet još 1993. godine podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Novom Kneževcu protiv podnositeljke ustavne žalbe, a da je osporena presuda doneta 16. januara 2008. godine, što se, po mišljenju podnositeljke, ne može smatrati razumnim rokom za odlučivanje. Dalje navodi da su u ovom periodu donete 4 prvostepene i 4 drugostepene odluke, te da prvostepeni sud nakon svakog ukidanja prethodne presude nije sledio uputstva drugostepenog suda, da je u uvodu drugostepene presude navedeno da je tužilja Melanija Milovanov, odnosno da ne postoji identitet tužilaca u prvostepenoj i drugostepenoj presudi, kao i da je drugostepeni sud tek u četvrtoj po redu presudi deo tužbenog zahteva odbacio, odnosno da nije od početka pazio po službenoj dužnosti na urednost tužbe.
U dopuni ustavne žalbe od 30. septembra 2008. godine podnositeljka ustavne žalbe je osporila i rešenje Vrhovnog suda Srbije Rev. 1196/08 od 7. maja 2008. godine kojim je odbačena kao nedozvoljena revizija koju je izjavila protiv osporene presude Okružnog suda u Zrenjaninu. Podnositeljka smatra da joj je navedenim revizijskim rešenjem povređeno pravo na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, jer je prvobitno određena vrednost predmeta spora omogućavala parničnim strankama pravo na izjavljivanje revizije i da se jednom određena vrednost predmeta spora ne može menjati.
2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spis predmeta Opštinskog suda u Novom Kneževcu P. 109/93, osporene pojedinačne akte i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:
Ivan Milovanov i druga lica su 1. marta 1993. godine, preko punomoćnika Velinke Popov, advokata iz Beograda, podneli tužbu Opštinskom sudu u Novom Kneževcu protiv ovde podnositeljke ustavne žalbe, radi izdvajanja dela nepokretnosti koji odgovara doprinosu tužilaca u povećanju vrednosti ostaviočeve imovine. Tužbom je traženo da sud utvrdi da ¾ dela nepokretnosti predstavlja isključivo vlasništvo tužilaca po osnovu njihovog doprinosa u povećanju vrednosti imovine ostavioca pok. Stanimira Milovanova, jer su živeli zajedno sa ostaviocem u zajednici i svojim trudom i radom učestvovali u sticanju predmetne nepokretnosti, te da se ista izdvoji iz zaostavštine i obaveže tužena da trpi fizičku deobu ¾ dela navedene nepokretnosti i izdvajanje u korist tužilaca, kao i da im nadoknadi troškove parničnog postupka.
Opštinski sud u Novom Kneževcu je prvo ročište za glavnu raspravu zakazao i održao 9. aprila 1993. godine. Prva prvostepena presuda P. 109/93 je doneta 20. septembra 1995. godine. Navedenom presudom je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da se utvrdi da ¾ dela nepokretnosti predstavlja isključivo vlasništvo tužilaca po osnovu njihovog doprinosa u povećanju vrednosti imovine ostavioca i da se obaveže tužena da trpi fizičku deobu ¾ dela predmetne nepokretnosti, obavezani su tužioci da tuženoj naknade troškove spora u iznosu od 1.280,00 dinara u roku od 15 dana pod pretnjom prinudnog izvršenja. U ovom periodu je zakazano i održano pet ročišta za glavnu raspravu (9. aprila 1993. godine, 14. maja 1993. godine, 21. jula 1995. godine, 1. septembra 1995. godine i 20. septembra 1995. godine), na kojima su izvedeni dokazi saslušanjem dva svedoka i tužioca Ivana Milovanova.
Tužioci su protiv ove presude izjavili žalbu 30. oktobra 1995. godine, koja je rešenjem Okružnog suda u Zrenjaninu Gž. 1565/95 od 26. februara 1997. godine usvojena, a prvostepena presuda je ukinuta i predmet vraćen na ponovno suđenje. U obrazloženju tog rešenja je navedeno da prvostepeni sud nije potpuno i pravilno utvrdio činjenice od kojih zavisi odluka o tužbenom zahtevu i pogrešno je primenio materijalno pravo, te da prvostepeni sud u ponovnom postupku treba da utvrdi koliko iznosi udeo i doprinos pok. Olge Stanimirov, majke tužilaca, najpre u kući u Melencima, a potom i koliko iznosi njen udeo u adaptaciji kupljene kuće u Novom Sadu, odnosno koliko je uvećana vrednost te kuće adaptacijom i ko je u tome od stranaka učestvovao, kao i da utvrdi koliko iznosi doprinos i udeo tužilaca u sticanju kuće u Melencima i kuće u Novom Sadu, kao i u njenoj adaptaciji. Pored toga je navedeno i da tužioci treba da dopune navode u tužbi tako što će bliže odrediti koji deo imovine čije izdvajanje zahtevaju predstavlja udeo njihove majke, a koji je njihov doprinos i u čemu se sastoji.
U ponovnom postupku, prvostepeni sud je zakazao četiri ročišta za glavnu raspravu, od kojih je tri i održano (18. juna 1997. godine, 30. juna 1998. godine i 30. jula 1998. godine), dok je ročište zakazano za 18. novembar 1997. godine odloženo (u spisima predmeta ne postoje navedeni razlozi za odlaganje). U ovom periodu pribavljeni su potrebni izveštaji, izvršeno je veštačenje od strane veštaka građevinske struke i saslušane su parnične stranke. Drugom prvostepenom presudom P. 89/97 od 30. jula 1998. godine usvojen je tužbeni zahtev, utvrđeno je da 4/5 dela ili 81% predmetne nepokretnosti predstavlja isključivo vlasništvo tužilaca po osnovu njihovog doprinosa u povećanju vrednosti imovine ostavioca, obavezana je tužena da trpi fizičku deobu 4/5 dela ili 81% predmetne nepokretnosti i izdvajanje u korist tužilaca, kao i da tužiocima naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 13.445,00 dinara, sve u roku od 15 dana pod pretnjom prinudnog izvršenja, sa zakonskom zateznom kamatom od 30. jula 1998. godine.
Protiv ove prvostepene presude tužena, podnositeljka ustavne žalbe, izjavila je žalbu 4. marta 1999. godine, koja je rešenjem Okružnog suda u Zrenjaninu Gž. 570/99 od 12. aprila 2000. godine usvojena i ukinuta je prvostepena presuda, te je predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje. U obrazloženju tog rešenja je navedeno da prvostepeni sud nije potpuno i pravilno utvrdio činjenično stanje i da postoji opravdana sumnja da su činjenice na kojima je zasnovana prvostepena presuda pravilno utvrđene, te da zbog toga nije mogla biti ni ispitana pravilna primena materijalnog prava, kao i da je prvostepeni sud počinio i bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 354. tačka 14) Zakona o parničnom postupku. U tom smislu je navedeno da je prvostepeni sud cenio i doprinos supruge tužioca Ivana Milovanova, iako ista nije parnična stranka, te da bi po prirodi stvari morala biti nužni suparničar, u čemu se ogleda i bitna povreda odredaba parničnog postupka, pošto presuda ima takve nedostatke zbog kojih se ne može ispitati, a izreka je protivrečna sama sebi i razlozima, jer se u obrazloženju spominje tužiočeva supruga, a nje nema u izreci presude. Dalje je naloženo prvostepenom sudu da u ponovnom postupku pozove tužioce da kao tužioca označe i Melaniju Milovanov, suprugu tužioca, kao nužnog i jedinstvenog suparničara, da bi se tek onda pravilno ocenio njen doprinos. Takođe je navedeno i da nije u potpunosti utvrđen doprinos i način na koji je majka parničnih stranaka doprinela sticanju konačne zaostavštine pokojnog, kao i da prvostepeni sud nije dao razloge u čemu se sastojao doprinos tužilje Milinke Krkljuš.
U ponovnom postupku prvostepeni sud je zakazao i održao dva ročišta za glavnu raspravu (4. septembra 2002. godine i 8. oktobra 2002. godine). Trećom prvostepenom presudom P. 140/2000 koja je doneta 8. oktobra 2002. godine, usvojen je tužbeni zahtev i utvrđeno je da 4/5 dela ili 81% predmetne nepokretnosti predstavlja isključivo vlasništvo tužilaca po osnovu njihovog doprinosa u povećanju vrednosti imovine ostavioca, obavezana je tužena da trpi fizičku deobu 4/5 dela ili 81% predmetne nepokretnosti i izdvajanje u korist tužilaca, kao i da tužiocima naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 148.375,00 dinara, sve u roku od 15 dana pod pretnjom prinudnog izvršenja, sa zakonskom zateznom kamatom od 8. oktobra 2002. godine.
Protiv ove prvostepene presude tužena, ovde podnositeljka ustavne žalbe je izjavila žalbu 6. novembra 2002. godine, koja je usvojena rešenjem Okružnog suda u Zrenjaninu Gž. 1578/02 od 15. januara 2003. godine, kojom je ukinuta prvostepena presuda i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje. U obrazloženju drugostepenog rešenja je navedeno da je prvostepena presuda doneta uz bitnu povredu odredaba člana 354. tačka 14) i člana 354. stav 1. Zakona o parničnom postupku, da odlučne činjenice nisu potpuno i tačno utvrđene, te da se nije mogla ispitati ni pravilna primena materijalnog prava. Naloženo je prvostepenom sudu da u ponovnom postupku ponovo proveri žalbene navode u pogledu tvrdnje da je sada pok. Stanimir Milovanov u vreme kada je živeo sa svojom suprugom, pok. Olgom, majkom tužilaca, prodao svoju posebnu imovinu u Srpskom Krsturu i od toga sagradio kuću u Srpskom Krsturu koja je po utvrđenju prvostepenog suda bila zajednička tekovina roditelja tužilaca, odnosno da li je od prodaje iste kupljena ta kuća i da li to čini osnovu sticanja dalje imovine bračnih drugova, odnosno ukoliko su ovi navodi žalbe tačni, ovo bi bila posebna imovina pok. Stanimira, pa bi to imalo uticaja na udeo ostalih sticalaca imovine za ubuduće. Dalje je naloženo prvostepenom sudu da utvrdi kada je prodata kuća u Novom Sadu, kada je kupljena i za koliko novca kuća u Čoki, koja je i ostala kao predmet zaostavštine, te će se u sklopu svih ostalih dokaza utvrditi koliko od ove nekretnine čini u stvari zaostavštinu pokojnog, odnosno koji deo treba izdvojiti na ime zajedničke tekovine pok. supruge Olge, majke tužilaca i pravnog prethodnika tužilaca i njihov udeo u sticanju te imovine, pošto se po dva osnova traži umanjenje obima zaostavštine. Dalje je naloženo prvostepenom sudu da kada raspravi sve činjenice, odluči o tužbenom zahtevu i za svoju odluku da razloge, ceneći sve izvedene dokaze, odluči o parničnim troškovima i obrazloži svoju odluku, da oceni da li će suditi u veću ili će suditi sudija pojedinac, kao i da će pri tome morati da ima u vidu i naloge iz prethodnih drugostepenih odluka, utoliko što će ceniti šta je raspravljeno, a šta nije.
U ponovnom postupku prvostepeni sud je zakazao 21 ročište za glavnu raspravu, od kojih je 8 ročišta održano (23. juna 2003. godine, 17. decembra 2003. godine, 17. juna 2004. godine, 1. novembra 2004. godine, 18. januara 2005. godine, 31. maja 2006. godine, 24. oktobra 2006. godine i 20. februara 2007. godine), dok ostala zakazana ročišta nisu održana, najvećim delom zbog neuredne dostave poziva, ili zbog nemogućnosti jedne od parničnih stranaka da prisustvuje zakazanom ročištu.
Četvrtom prvostepenom presudom P. 14/03 od 20. februara 2007. godine tužbeni zahtev je delimično usvojen i utvrđeno je da 3/5 dela predmetne nepokretnosti predstavlja isključivo vlasništvo tužilaca i obavezana je tužena da trpi fizičku deobu, dok je deo tužbenog zahteva kojim je traženo još 1/5 dela od predmetne nepokretnosti odbijen kao neosnovan, te je obavezana tužena da tužiocima u roku od 15 dana nadoknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 107.368,00 dinara.
Protiv navedene prvostepene presude tužena, ovde podnositeljka ustavne žalbe je izjavila žalbu 16. aprila 2007. godine, koja je osporenom presudom Okružnog suda u Zrenjaninu Gž. 700/07 od 16. januara 2008. godine delimično usvojena, a delimično je odbijena, te je prvostepena presuda potvrđena u usvajajućem i odbijajućem delu tužbenog zahteva, dok je ukinuta u delu kojim je tužena obavezana da trpi fizičku deobu 3/5 dela nepokretnosti i u tom delu je tužba odbačena. U obrazloženju drugostepene presude je navedeno da je prvostepena presuda doneta bez bitnih povreda Zakona o parničnom postupku, uz potpuno i tačno utvrđeno činjenično stanje, s tim što je stav 3. donet uz pogrešnu primenu materijalnog prava, iz razloga što je deo tužbenog zahteva kojim je traženo da se tužena obaveže da trpi fizičku deobu 3/5 dela predmetne nepokretnosti i izdvajanje iste u korist tužilaca, onako kako je postavljen u tužbi, takav da mora biti predmet posebnog postupka, a to je vanparnični postupak razvrgnuća imovinske zajednice.
Tužena, ovde podnositeljka ustavne žalbe je protiv navedene drugostepene presude podnela reviziju 12. marta 2008. godine, koja je osporenim rešenjem Vrhovnog suda Srbije Rev. 1196/08 od 7. maja 2009. godine odbačena kao nedozvoljena, sa obrazloženjem da vrednost predmeta spora ne prelazi iznos od 15.000,00 dinara. U obrazloženu je navedeno da ako tužilac u tužbi nije označio vrednost predmeta spora, merodavna vrednost se određuje prema iznosu takse za tužbu. U tužbi podnetoj 1. marta 1993. godine nije označena vrednost predmeta spora i tužioci nisu platili taksu za tužbu, ali je sud pozvao tuženu da plati taksu i ona je plaćena u iznosu od 1.300,00 dinara, dakle prema vrednosti predmeta spora do 10.000,00 dinara. S obzirom da vrednost predmeta spora ne prelazi iznos od 15.000,00 dinara, koji iznos predstavlja graničnu vrednost i merodavan je za ocenu prava na izjavljivanje revizije, to je revizijski sud, na osnovu odredbe člana 382. stav 3. ranije važećeg Zakona o parničnom postupku, reviziju odbacio kao nedozvoljenu.
4. Odredbama Ustava na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.).
Za odlučivanje o ovoj ustavnoj žalbi od značaja su odredbe Zakona o parničnom postupku („Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 72/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93 i 24/94), Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Službeni list SRJ", broj 12/98), Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Službeni list SRJ", broj 3/02), Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS", broj 125/04) i Zakona o sudskim taksama ("Službeni glasnik RS", br. 28/94, 53/95, 16/97, 34/01, 9/02, 29/04 i 61/05).
Odredbom člana 491. stav 4. važećeg Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine, propisano je da će se o reviziji izjavljenoj protiv pravosnažne odluke drugostepenog suda, u postupku koji je pokrenut pre početka primene ovog zakona, odlučivati po pravilima parničnog postupka koja su važila do stupanja na snagu ovog zakona.
Članom 16. stav 3. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku iz 2002. godine bilo je propisano da će se o reviziji izjavljenoj protiv pravosnažne odluke drugostepenog suda, u postupku koji je pokrenut pre stupanja na snagu ovog zakona, rešavati po pravilima parničnog postupka koja su važila do dana stupanja na snagu ovog zakona.
Odredbom člana 72. stav 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku iz 1998. godine bilo je propisano da se u st. 2. i 3. člana 382. broj „800" zamenjuje brojem „15.000".
Odredbama člana 111. navedenog Zakona bilo je propisano: da ako je pre stupanja na snagu ovog zakona donesena prvostepena presuda ili rešenje kojim je postupak pred prvostepenim sudom okončan, dalji postupak sprovešće se po pravilima parničnog postupka, koji su važili do dana stupanja na snagu ovog zakona (stav 1.); da ako posle stupanja na snagu ovog zakona bude ukinuta prvostepena odluka iz stava 1. ovog člana, dalji postupak sprovešće se po ovom zakonu (stav 2.).
Odredbom člana 40. stav 2. Zakona o parničnom postupku iz 1977. godine koji je važio u vreme pokretanja parničnog postupka, bilo je propisano da u drugim slučajevima, kad se tužbeni zahtev ne odnosi na novčani iznos, merodavna je vrednost predmeta spora koju je tužilac naznačio u tužbi.
Odredbama člana 382. Zakona o parničnom postupku bilo je propisano: da protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu, u svim sporovima stranke mogu izjaviti reviziju u roku od 30 dana od dana dostavljanja prepisa presude (stav 1.); da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu, na predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora pobijenog dela pravnosnažne presude ne prelazi 15.000 novih dinara (stav 2.); da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima u kojima se tužbeni zahtev ne odnosi na potraživanje u novcu, predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora koju je tužilac u tužbi naveo ne prelazi 15.000 novih dinara (stav 3.); da je izuzetno, i kad se radi o tužbenom zahtevu iz st. 2. i 3. ovog člana, revizija uvek dozvoljena u sporovima o izdržavanju, u sporovima o naknadi štete za izgubljeno izdržavanje usled smrti davaoca izdržavanja i zbog izgubljene zarade ili drugih prihoda po osnovu rada, u imovinskim sporovima koji nastanu iz protivustavnih i protivzakonitih pojedinačnih akata i radnji kojima se pravna ili fizička lica zavisno od sedišta, odnosno prebivališta stavljaju u neravnopravan položaj na jedinstvenom jugoslovenskom tržištu ili na drugi način narušava jedinstvo jugoslovenskog tržišta, uključujući i sporove o naknadi štete, koja se tim prouzrokuje (stav 4.).
Odredbom člana 28. Zakona o sudskim taksama iz 1994. godine bilo je propisano da ako se po odredbama čl. 21. do 27. ovog zakona ne može utvrditi vrednost predmeta spora, kao vrednost se uzima iznos od 10.000 dinara, bez obzira koji je sud nadležan za rešavanje spora.
Odredbama člana 29. Zakona o sudskim taksama bilo je propisano: da kontrolu obračunate i naplaćene takse vrši sudija - predsednik veća koji vodi postupak, odnosno ovlašćeno lice koje preduzima radnje (stav 2.); da se kontrola iz stava 2. ovog člana vrši na taj način što je sud dužan da po prijemu tužbe na brz i pogodan način utvrdi vrednost spora, odnosno da proveri vrednost označenu u tužbi, kao i na osnovu nje određeni iznos takse, da će ispitivanje vrednosti spora sud preduzeti najkasnije na pripremnom ročištu, a ako ono nije održano, na prvom ročištu za glavnu raspravu, pre početka raspravljanja o glavnoj stvari, a ako utvrdi da u tužbi nije označena odgovarajuća vrednost spora ili ako utvrdi da taksa nije pravilno obračunata i naplaćena sud će rešenjem odrediti iznos takse, koju je takseni obveznik dužan da plati (stav 3.); da kada se radi o naplati takse i tuženi može podneti prigovor da je u tužbi vrednost predmeta spora previsoko određena i tada će sud rešenjem odrediti vrednost merodavnu za naplatu takse i iznos takse koju je takseni obveznik dužan da plati (stav 4.).
Taksenom tarifom (koja je sastavni deo Zakona o sudskim taksama), tarifnim brojem 1. bilo je propisano, između ostalog, da se za tužbu, protivtužbu i prigovor prebijanja podnet pred sudom opšte nadležnosti plaća prema vrednosti predmeta spora - do 10.000 dinara vrednosti - 1.300 dinara, kao i da se za žalbu ili reviziju protiv presude i za žalbu protiv rešenja u sporovima zbog smetanja poseda, plaća taksa iz stava 1. ovog tarifnog broja.
Odredbom tarifnog broja 2. Taksene tarife Zakona bilo je propisano, između ostalog, da se za prvostepenu presudu i za rešenje u sporovima zbog smetanja poseda plaća prema vrednosti predmeta spora taksa iz stava (1) tarifnog broja 1, kao i da za odluke drugostepenog suda po žalbama na prvostepenu odluku plaća taksa kao i za prvostepenu odluku.
5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta odredbe člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da osporenim revizijskim rešenjem Vrhovnog suda Srbije nije povređeno Ustavom garantovano pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravno sredstvo.
Ustavni sud smatra da spor radi izdvajanja dela nepokretnosti koji odgovara doprinosu tužilaca u povećanju vrednosti ostaviočeve imovine predstavlja imovinskopravni spor u kome je pravo na reviziju uslovljeno određenom vrednošću predmeta spora, koja mora da prelazi granični iznos ranije propisan odredbom člana 382. stav 3. Zakona o parničnom postupku. Odredbama navedenog člana 111. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku iz 1998. godine bilo je propisano da ako posle stupanja na snagu ovog zakona bude ukinuta prvostepena odluka, dalji postupak sprovešće se po ovom zakonu, te je u tom smislu u pogledu odredaba koje se odnose i na reviziju trebalo primeniti ovaj zakon, odnosno kao graničnu vrednost predmeta spora uzeti iznos naveden odredbom člana 72. stav 2. navedenog Zakona, a to je iznos od 15.000 dinara.
Vrhovni sud Srbije je u obrazloženju osporenog rešenja dao ustavnopravno prihvatljive razloge zbog čega je smatrao da je revizija nedozvoljena, jer je izjavljena protiv presude protiv koje se po zakonu ne može podneti. Naime, pošto u tužbi vrednost predmeta spora nije opredeljena ili utvrđena, vrednost predmeta spora je utvrđena na prvom ročištu za glavnu raspravu u iznosu od 100.000.000 dinara. Imajući u vidu da se radilo o periodu hiperinflacije, kao i o dinarima koji su prestali da važe donošenjem Uredbe o novom dinaru („Službeni list SRJ", br. 6/94, 12/94 i 57/94), koja se primenjivala od 24. januara 1994. godine, da je stari dinar obezvređen, te da tokom postupka tužioci nisu naveli novu vrednost predmeta spora, vrednost predmeta spora je cenjena prema iznosu naplaćene sudske takse. Taksa na žalbu i drugostepenu presudu plaćena je u iznosima od po 1.300,00 dinara, dakle prema vrednosti predmeta spora do 10.000,00 dinara u smislu tarifnog broja 1. Taksene tarife iz navedenog Zakona o sudskim taksama. Pored toga, parnične stranke nisu imale primedbi na utvrđeni iznos sudske takse, pa samim tim ni na indirektno utvrđenu vrednost predmeta spora. S obzirom da vrednost predmeta spora nije prelazila iznos od 15.000 dinara, koji iznos je predstavljao graničnu vrednost i bio merodavan za ocenu prava na izjavljivanje revizije, Ustavni sud ocenjuje da Vrhovni sud Srbije nije povredio pravo podnositeljke ustavne žalbe garantovano odredbom člana 36. stav 2. Ustava kada je osporenim rešenjem odbacio reviziju kao nedozvoljenu.
Na osnovu navedenog, ustavna žalba protiv osporenog revizijskog rešenja je odbijena kao neosnovana, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS", broj 109/07).
6. U vezi navoda podnositeljke ustavne žalbe da joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.
Analizirajući dužinu trajanja postupka, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni postupak otpočeo podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Novom Kneževcu 1. marta 1993. godine, a da je pravosnažno okončan donošenjem osporene presude Okružnog suda u Zrenjaninu Gž. 700/07 od 16. januara 2008. godine. S obzirom da je utvrđeno da podnositeljka ustavne žalbe nije imala pravo na podnošenje revizije, vreme koje je proteklo nakon donošenja osporene drugostepene presude nije uzeto u razmatranje razumne dužine trajanja predmetnog parničnog postupka.
Navedeno trajanje postupka od skoro 15 godina samo po sebi ukazuje da sudski postupak nije okončan u razumnom roku. I pored ove konstatacije, Sud je kod ocene podnositeljkinih navoda pošao od činjenice da je razumna dužina trajanja sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom konkretnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom slučaju, ponašanje samog podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, ponašanje nadležnih organa vlasti, konkretno sudova koji vode postupak, kao i priroda postavljenog zahteva, odnosno značaj prava o kome se odlučuje za podnosioca ustavne žalbe su osnovni činioci koji utiču na ocenu dužine trajanja parničnog sudskog postupka i određuju da li je taj postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.
Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je uzeo u obzir da parnice čiji su predmet spora imovinski odnosi u porodičnoj zajednici i utvrđivanje pojedinačnih svojinskih udela na nepokretnosti između najbližih srodnika nesumnjivo spadaju u složene i osetljive sudske predmete u materijalnopravnom smislu. U porodičnim imovinskim sporovima, pored obaveze da se efikasno i pravično razreše sporni odnosi, postoji i obaveza suda da sačuva poverenje i uvažavanje između strana u sporu, s obzirom da su isti povezani bliskim srodničkim odnosima. Sa druge strane, utvrđivanje pojedinačnih doprinosa članova porodične zajednice u stvaranju i sticanju zajedničke imovine i eventualnom povećanju njene vrednosti, ne predstavlja proces lišen teškoća, naročito kada o tome ne postoji poseban sporazum ili neki drugi pisani trag, niti volja stranaka da se spor reši mirnim putem i međusobnim poravnanjem, kao što je slučaj i u konkretnom sporu. Naime, u više navrata je pokušano da se spor reši mirnim putem, ali strane u sporu nisu uspele da se međusobno poravnaju. Napred navedeno ne čini ovaj parnični postupak jednostavnim ni sa procesnog aspekta. Međutim, suština i priroda nekog spora ne mogu da imaju prevagu kada se dovedu u uzajamnu i proporcionalnu vezu sa dužinom trajanja postupka, pa prema tome ni složenost predmeta spora ne može nikako da predstavlja opravdanje za ovako dugo trajanje postupka.
U pogledu ponašanja podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da podnositeljka nije bitno doprinela dužini trajanja osporenog sudskog postupka, već se uglavnom uredno odazivala na ročišta za glavnu raspravu, dok nekim ročištima nije pristupila jer se nalazila na bolničkom lečenju. U pogledu interesa same podnositeljke ustavne žalbe, nema nikakve sumnje da je brzo i zakonito razrešenje spornih pitanja u vezi sa pravom svojine na predmetnoj porodičnoj imovini, od velike važnosti za podnositeljku ustavne žalbe koja ima legitiman interes da ostvari sudsko razrešenje spora oko svoje potencijalne imovine.
Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj pravnoj stvari, zasnovana na praksi i standardima ovog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku i to naročito radnjama nečinjenja Opštinskog suda u Novom Kneževcu. Uvidom u dostavljenu dokumentaciju i spise predmeta Ustavni sud je konstatovao dva perioda neaktivnosti i povremene pasivnosti i nedelotvornog postupanja prvostepenog suda. Prvi period je trajao od 14. maja 1993. godine do 21. jula 1995. godine, što predstavlja period između zakazivanja i održavanja ročišta za glavnu raspravu, dakle dve godine i dva meseca sud nije zakazao i održao nijedno ročište za glavnu raspravu, a da nije izneo bilo kakav argument kojim bi ukazao na to da su postojale opravdane proceduralne teškoće ili neki drugi razlozi koji su ga sprečili da u tom periodu zakaže i održi ročišta za glavnu raspravu. Drugi period neaktivnosti se odnosi na period od početka 2003. godine, kada je rešenjem Okružnog suda u Zrenjaninu po treći put ukinuta prvostepena presuda, do donošenja četvrte po redu prvostepene presude februara 2007. godine. U ovom periodu od skoro četiri godine, prvostepeni sud je od zakazanih 21, održao samo osam ročišta za glavnu raspravu. Nedelotvorno postupanje prvostepenog suda ogleda se i u neizvršavanju jasnih naloga sadržanih u rešenjima Okružnog suda u Zrenjaninu. Nepostupanje po pravno obavezujućim nalozima drugostepenog suda imalo je za posledicu čak tri ukidanja prvostepenih presuda i vraćanja predmeta prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje. To je direktno uticalo na dodatno neopravdano produženje postupka. Takođe, u pogledu postupanja drugostepenog suda, kao instancionog, opravdanje za dugo trajanje postupka ne može biti ni okolnost da je ranijim Zakonom o parničnom postupku bila data mogućnost da se predmet vrati na ponovno odlučivanje prvostepenom sudu neograničeni broj puta. Ustavni sud je stanovišta da je u svakoj pravnoj državi od izuzetne važnosti organizacija sudskog sistema na način koji omogućava donošenje sudskih odluka bez nepotrebnog odlaganja, kako građani kod ostvarivanja svojih Ustavom zajemčenih prava ne bi trpeli štetne posledice, te kako bi se povratilo i održalo poverenje u sudstvo, koje oličava ukupan ugled i autoritet državne vlasti. Najzad, prema stanovištu koje je izrazio i Evropski sud za ljudska prava, sama činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti npr. Pavlyulynets v. Ukraine od 6. septembra 2005. godine i Cvetković protiv Srbije od 10. juna 2008. godine).
Odlučujući o delu ustavne žalbe u kome se navodi da je osporenom presudom Okružnog suda u Zrenjaninu Gž. 700/07 od 16. januara 2008. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da osporenom drugostepenom presudom nije povređeno navedeno pravo podnositeljke, s obzirom da je osporena presuda doneta od strane nadležnog i propisno sastavljenog suda, koji je u postupku sprovedenom u skladu sa zakonom utvrdio sve činjenice koje su od značaja za donošenje odgovarajuće odluke, te je na tako utvrđeno činjenično stanje primenio odgovarajuće materijalno pravo, za šta je dato pravno utemeljeno obrazloženje. Podnositeljki ustavne žalbe je bilo omogućeno učestvovanje u postupku, praćenje toka postupka, preduzimanje zakonom dopuštenih radnji i izjavljivanje pravnih lekova.
7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu u delu koji se odnosi na povredu prava na suđenje u razumnom roku i odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava u ovom slučaju, ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete, na način predviđen odredbama člana 90. Zakona o Ustavnom sudu, dok je u preostalom delu odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu.
Na osnovu izloženog i odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u imovinskom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti