Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe kao neosnovane
Kratak pregled
Ustavni sud odbacuje ustavnu žalbu izjavljenu protiv rešenja sudova u izvršnom postupku. Sud je utvrdio da podnositeljka nije navela ustavnopravne razloge za povredu prava, već je od Suda tražila da postupa kao instancioni sud i ispituje zakonitost odluka.
Tekst originalne odluke
Republika SrbijaUSTAVNI SUD
Už-3271/2010
02.12.2010.
Beograd
Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Mare S. Šiljak iz Kragujevca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 2. decembra 2010. godine, doneo je
R E Š E Nj E
Odbacuje se ustavna žalba Mare S. Šiljak izjavljena protiv rešenja Opštinskog suda u Kragujevcu I I 4202/09 od 28. decembra 2009. godine i rešenja Višeg suda u Kragujevcu Gž. 426/10 od 24. maja 2010. godine.
O b r a z l o ž e nj e
1. Mara S. Šiljak iz Kragujevca podnela je Ustavnom sudu 7. jula 2010. godine ustavnu žalbu protiv rešenja Opštinskog suda u Kragujevcu I I 4202/09 od 28. decembra 2009. godine i rešenja Višeg suda u Kragujevcu Gž. 426/10 od 24. maja 2010. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije, prava na sudsku zaštitu, prava na dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti, prava na nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta i prava na pravično suđenje, zajemčenih odredbama člana 21. st. 1. i 2, člana 22. stav 1, člana 23. stav 1, člana 25. stav 1. i člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije. Navodeći odredbe Ustava kojima se jemče prava, podnositeljka ustavne žalbe je označila i član 36. stav 2. Ustava, ali bez navođenja prava koje ova odredba jemči.
U ustavnoj žalbi je navedeno: da je očigledno i nesumnjivo da je rešenje o izvršenju poslovni broj I I 4202/09 od 28. decembra 2009. godine, doneto na osnovu neurednog i nedopuštenog podneska naslovljenog kao predlog za izvršenje i da nije sačinjeno saglasno odredbama člana 52. Zakona o izvršnom postupku, jer je nerazumljivo, nečitko i ne sadrži sve ono što je potrebno da sadrži takvo rešenje; da osporenim rešenjem Višeg suda u Kragujevcu Gž. 426/10 od 24. maja 2010. godine sudije veća očigledno nisu savesno i brižljivo ocenile svaki dokaz zasebno i sve dokaze zajedno, iznete u žalbi, da se u izreci ovog rešenja ne navodi ime izvršnog poverioca, da je obrazloženje u očiglednoj protivrečnosti sa izrekom navedenog rešenja i da je obrazloženje nerazumljivo, ne sadrži činjenice, okolnosti i dokaze koji bi otklonili sumnju u objektivnost, pravilnost i zakonitost donete odluke; da je podnositeljki uskraćeno pravo u osporenom sudskom izvršnom postupku na pravično suđenje jer je isti sudija dva puta postupao po istom osnovu; da je pravo na jednakost pred Ustavom i zakonom podnositeljki uskraćeno jer je izvršni sudija svesno kršio odredbe Zakona o izvršnom postupku u korist izvršnog poverioca; da je podnositeljki uskraćeno pravo na jednaku zakonsku zaštitu jer je sproveden izvršni postupak iako nisu prethodno ispunjeni zakonski preduslovi; da je pravo na postupanje kojim se ne vređa ljudsko dostojanstvo podnositeljki uskraćeno, jer je ona primorana da plati iznos od 28.000,00 dinara; da je neosnovanim i nezakonitim postupanjem od strane izvršnog sudije i sudskih izvršitelja podnositeljki uskraćeno pravo da se ne ugrožava njen fizički i psihički integritet. Podnositeljka ustavne žalbe je zahtevala da Ustavni sud „na nesumnjiv način utvrdi da je ova ustavna žalba osnovana, da ima nepravilnosti i propusta u vođenju izvršnog postupka od strane Opštinskog suda u Kragujevcu, Osnovnog suda u Kragujevcu i Višeg suda u Kragujevcu u naznačenim predmetima i da poništi osporena rešenja, obustavi izvršenje u izvršnom predmetu i naloži da joj se povrati uplaćeni iznos od 28.000,00 dinara“.
2. Odredbom člana 170. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava ili slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu odredbe člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.
Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) sadržinski je identična odredbi člana 170. Ustava.
3. Ustavni sud je iz sadržine podnete ustavne žalbe ustanovio da se podnositeljka ustavne žalbe ovom sudu obraća kao instancionom, višem sudu u odnosu na sudove čiji akti su osporeni i to zahtevima za koje Ustavni sud nije nadležan i da u ustavnoj žalbi ne navodi ustavnopravne razloge koji bi u konkretnom slučaju ukazivali na povredu ili uskraćivanje označenih ustavnih prava.
Polazeći od odredaba člana 170. Ustava i člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud i u ovoj pravnoj stvari konstatuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka nadležnih sudova, već je Ustavni sud u postupku ustavnosudske zaštite Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda nadležan jedino da utvrđuje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje, došlo do povrede ili uskraćivanja ljudskih i manjinskih prava i sloboda zajemčenih Ustavom. Tvrdnje podnositeljke ustavne žalbe da je „isti sudija dva puta postupala po istom osnovu, da je izvršni sudija svesno kršila odredbe Zakona o izvršnom postupku u korist izvršnog poverioca, da je sproveden izvršni postupak, iako nisu prethodno ispunjeni zakonski preduslovi i da je ona primorana da plati iznos od 28.000,00 dinara“ nisu dovedene u vezu sa sadržinom ustavnih prava čija se povreda i uskraćivanje ističe. U tom smislu, Ustavni sud ukazuje da formalno označavanje i pozivanje na povredu određenog Ustavom zajemčenog prava ne čini samo po sebi ustavnu žalbu dozvoljenim pravnim sredstvom. Podnositeljka ustavne žalbe je, navodeći članove Ustava koji jemče prava čiju povredu ili uskraćivanje ističe, označila i član 36. stav 2. Ustava, čiju povredu prethodno nije ni navela. Prema oceni Ustavnog suda, podnositeljka ustavne žalbe nije navela argumente niti je pružila dokaze kojima bi dovela u sumnju pravičnost osporenih rešenja i osporenog postupka u celini.
Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da nisu ispunjene pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom o Ustavnom sudu za vođenje postupka i odlučivanje, te je podnetu ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) istog Zakona.
4. S obzirom na sve izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.
PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA
dr Bosa Nenadić
Slični dokumenti
- Už 2078/2009: Nedopuštenost ustavne žalbe privatnog tužioca zbog odbijanja privatne krivične tužbe
- Už 2378/2010: Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe zbog nenadležnosti i res judicata
- Už 2835/2009: Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe zbog neiscrpljenosti pravnih sredstava
- Už 2143/2010: Ustavni sud o nedopustivosti ustavne žalbe koja osporava činjenično stanje
- Už 489/2009: Odbijanje ustavne žalbe povodom odbijanja predloga za oslobađanje od sudskih taksi
- Už 1563/2009: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku
- Už 2342/2010: Rešenje Ustavnog suda o nedozvoljenosti povraćaja u pređašnje stanje i odbacivanju ustavne žalbe