Povreda prava na jednaku zaštitu prava zbog neujednačene sudske prakse

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu sudije sa Kosova i Metohije i utvrdio povredu prava na jednaku zaštitu prava. Osporenom presudom odbijen je njen zahtev za naknadu štete, odstupajući od dugogodišnje prakse sudova u identičnim pravnim i činjeničnim situacijama.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi R. Š . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 23. decembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba R. Š . izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1450/13 od 6. marta 2013. godine i utvrđuje da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na jednaku zaštitu prava zajemčeno član om 36. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. R. Š . iz Beograda je , 24. aprila 201 3. godine, podnela ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1450/13 od 6. marta 201 3. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije utvrđenog članom 21. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na pravično suđenje, na suđenje u razumnom roku, na naknadu štete, na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo i prava na rad, zajemčenih čl. 32, 35, 36. i 60. Ustava. Ustavnom žalbom se ističe i povreda čl. 6, 13. i 14. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

U ustavnoj žalbi podnositeljka je navela da je pre napuštanja Prištine zbog poznatih događaja na KiM, bila sudija Trgovinskog suda u Prištini, kao i da po izmeštanju sedišta tog suda nije bila radno angažovana, ali da je u tom periodu stalno podnosila zahteve za radnim angažovanjem i konkurisala na s ve konkurse Ministarstva pravde. Dalje je navedeno da je podnositeljki u posmatranom periodu isplaćivana naknada u iznosu nižem od plate sudije trgovinskog suda, usled čega je podnositeljka podnela tužbu i u predmetnom parničnom postupku tražila naknadu štete u visini neisplaćene zarade, ali da je taj zahtev osporenom presudom odbijen. Podnositeljka je istakla i da su sudovi u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji usvajali tužbene zahteve njenih kolega. Od Ustavnog suda je traženo da usvoji ustavnu žalbi i utvrdi da su podnositeljki povređena prava na naknadu štete, na jednaku zaštitu prava, kao i prava na rad, te da poništi osporenu presudu i naloži nadležnom sudu da donese novu odluku „povoljniju za podnositeljku“ i potvrdi presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 9203/10 od 18. marta 2011. godine.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u osporenu presudu i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1450/13 od 6. marta 2013. godine preinačena je ožalbena prvostepena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 9203/10 od 18. marta 2011. godine, ispravljena rešenjem istog suda od 8. januara 2013. godine, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, kojim je tražila da se obaveže tužena Republika Srbija – Ministarstvo pravde, da joj, na ime manje isplaćenih plata za period od 1. aprila 2009. do 1. septembra 2009. godine, isplati opredeljene novčane iznose, te da joj uplati odgovarajuće doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje. U obrazloženju osporene sudske odluke navedeno je, između ostalog, da tužilja nije radila u periodu na koji se odnosi potraživanje, te da nema osnova za naknadu štete zbog izgubljene zarade jer za ostvarivanje prava na platu nije dovoljno da se nalazi u radnom odnosu, već je nužno i da radi, te se zaposleni koji nije radio ne može uspešno pozivati na pravila o odgovornosti za naknadu štete.

Presudama Okružnog suda u Beogradu Gž1. 5791/07 od 24. septembra 2009. godine, Gž1. 5877/08 od 12. novembra 2008. godine i Gž. 4916/05 od 28. decembra 2005. godine, kao i presudom Okružnog suda u Prištini Gž. 170/09 od 26. novembra 2009. godine, koje je podnositeljka dostavila uz ustavnu žalbu kao dokaz o različitom postupanju sudova u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, odbijene su kao neosnovane žalbe tužene Republike Srbije – Ministarstvo pravde, te su potvrđene prvostepene presude kojima su usvojeni tužbeni tužbeni zahtevi kolega ovde podnositeljke ustavne žalbe za naknadu štete u visini razlike između isplaćene naknade i plate za koju smatraju da im pripada saglasno odredbama merodavnog zakona. U obrazloženjima označenih presuda, između ostalog, navedeno je da tužiocima nije prestala sudijska funkcija, te da, stoga, imaju pravo na isplatu plate u skladu sa merodavnim zakonom, a kako je ta isplata izostala, to je tužena odgovorna za nastalu štetu.

Podnositeljka je uz ustavnu žalbu dostavila i presudu Apelacionog sud a u Nišu je Gž1. 996/10 od 16. juna 2919. godine, kojom je odbijena kao neosnovan a žalb a tužene Republike Srbije – Ministarstvo pravde i potvrđena prvostepena presuda Opštinskog suda u Prištini P1. 310/07 od 17. juna 2009. godine kojom je usvojen tužbeni zahtev tužilje , ovde podnositeljke ustavne žalbe i tužena obavezana da joj , na ime naknade materijalne štete zbog manje isplaćene neto zarade za period od 1. decembra 2004. do 18. jula 2005. godine , isplati određeni novčani iznos.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki; da svako ima pravo na jednaku zaštitu, bez diskriminacije, kao i da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna i posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (član 21. st. 1, 2. i 3.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave (član 35. stav 2.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, kao i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.); da se jemči pravo na rad, u skladu sa zakonom, da svako ima pravo na slobodan izbor rada i da su svima, pod jednakim uslovima, dostupna sva radna mesta, te da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa i da se niko tih prava ne može odreći, kao i da se ženama, omladini i invalidima omogućuju posebna zaštita na radu i posebni uslovi rada, u skladu sa zakonom (član 60.).

5. U pogledu istaknute povrede prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud naglašava da pravo na jednaku zaštitu prava garantuje, između ostalog, izvesnu stabilnost i doprinosi poverenju javnosti u sudove. Postajanje protivrečnih sudskih odluka povodom istog pravnog pitanja može da dovede do pravne nesigurnosti koja bi verovatno dovela do umanjenja poverenja javnosti u pravni sistem, a takvo poverenje je jedan od suštinskih elemenata države koja se zasniva na vladavini prava. Ustavni sud, ipak, ukazuje da je p ostojanje suprotnih sudskih odluka povodom istog pravnog pitanja karakteristika pravnih sistema koji se zasnivaju na mreži prvostepenih sudova, žalbenih sudova i sudova koji odlučuju po vanrednim pravnim sredstvima sa nadležnošću na određenoj teritoriji, te da se ovo, samo po sebi, ne mora smatrati suprotno principu pravne sigurnosti. Međutim, iako se mogu prihvatiti određena odstupanja u tumačenju prava kao prirodno svojstvena svakom pravosudno m sistem u koji je, kao i sistem u Republici Srbiji, zasnovan na mreži sudova koji imaju nadležnost na određenoj teritoriji, Ustavni sud smatra da bi, prilikom ocene da li je postojanjem suprotnih sudskih odluka povodom istog pravnog pitanja došlo i do povrede navedenog prava, trebalo, pre svega, oceniti da li postoje duboke i dugotrajne razlike u sudskoj praksi domaćih sudova povodom istog pravnog pitanja (u vezi sa navedenim videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Vučković i drugi protiv Srbije, broj 17153/11 od 28. avgusta 2012. godine).

U konkretnom slučaju, uvidom u dostavljene presude, Ustavni sud je utvrdio da je dužem vremenskom periodu, počev najkasnije od 2005. godine, doneto više pravnosnažnih presuda kojima je, za razliku od predmetnog slučaja, nosiocima sudijske funkcije na teritoriji Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija utvrđivano pravo na naknadu štete u visini razlike između naknade koju su primali na osnovu zaključka Vlade Republike Srbije od 17. jula 2003. godine i zarade koju bi dobijali kao sudije obavljajući sudijsku funkciju. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da je takva praksa redovnih sudova u pogledu zaštite prava na naknadu štete suprotna principu pravne sigurnosti (o povredi prava na pravnu sigurnost videti presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetima Santos Pinto protiv Portugalije, od 20. maja 2008. godine i Beian protiv Rumunije, od 6. decembra 2007. godine). Kako je podnositeljka navedenim postupanjem sudova poslednje instance dovedena u bitno različit položaj od onog u kome su bili drugi tužioci čiji su istovetni tužbeni zahtevi usvojeni, Ustavni sud je utvrdio da je različitom ocenom suda poslednje instance, a pri istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na jednaku zaštitu prava zajemčeno članom 36. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud usvojio ustavnu žalbu u ovom delu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr.zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. U vezi sa istaknutom povredom prava na naknadu štete i prava na rad, zajemčenih članom 35. stav 2. i članom 60. Ustava, Ustavni sud, imajući u vidu prirodu označenih ustavnih prava, konstatuje da se kao prethodno pitanje postavlja pitanje povrede prava na pravično suđenje zajemčenog član om 32. stav 1. Ustava, te da je za ocenu Ustavnog suda, u konkretnom slučaju, potrebno prethodno ispitati da li je primena materijalnog prava u bila proizvoljna ili diskrimina torna, čime bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova na štetu podnositeljke ustavne žalbe, a time i na povredu prava na pravično suđenje.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da se osporena drugostepena presuda zasniva na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog materijalnog prava, s obzirom na to da se zarada po svim važećim propisima u Republici Srbiji isplaćuje isključivo za obavljeni rad i za vreme provedeno na radu .

Ustavni sud ukazuje da je više puta do sada izrazio ovakav stav (videti, pored ostalih, Odluku u predmetu Už-5116/2010 od 12. juna 2013. godine, preko internet stranice: www.ustavni.sud.rs).

Nadalje, u vezi istaknute povrede prava na naknadu štete iz člana 35. stav 2. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da je ovim pravom, između ostalog, garantovano pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete prouzrokovane nezakonitim ili nepravilnim radom državnog organa. Stoga, po oceni Ustavnog suda, prilikom ocene o povredi ovog prava, prethodno mora da bude utvrđen nezakonit ili nepravilan rad državnog organa. Kako u konkretnom slučaju, osporenom presudom nije utvrđen nezakonit, odnosno nepravilan rad državnog organa, niti je Ustavni sud prilikom ocene pravičnosti postupka u kome je doneta osporena presuda utvrdio da je primena materijalnog prava u konkretnom slučaju bila proizvoljna ili diskrimina torna, Ustavni sud je ocenio da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o navodima o povredi prava iz člana 35. stav 2. Ustava.

S druge strane, u pogledu istaknute povrede prava na rad, Ustavni sud je, kako nije našao da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, a koje je u neposrednoj vezi sa ostvarivanjem prava na pravičnu naknadu za rad garantovanog članom 60. stav 4. Ustava, ocenio da nisu ispunjeni ni uslovi da odlučuje o navodima o povredi prava iz člana 60. Ustava.

U odnosu na istaknutu povredu načela zabrane diskriminacije utvrđenog članom 21. Ustava, kao i prava na suđenje u razumnom roku i prava na pravno sredstvo, zaječenih članom 32. stav 1. i članom 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud ukazuje da je ustavna žalba strogo formalno pravno sredstvo koje, pored ostalog, mora da sadrži zahtev o kome Ustavni sud treba da odluči. Postavljenim zahtevom, u konkretnom slučaju, podnositeljka je od Ustavnog suda tražila samo da utvrdi da su joj osporenom presudom povređena prava na naknadu štete i na jednaku zaštitu prava, te da poništi osporeni akt.

Kako ustavna žalba, u konkretnom slučaju, ne sadrži zahtev kojim se traži da se utvrdi povreda načela zabrane diskiminacije, kao ni prava na suđenje u razumnom roku i na pravno sredstvo, to je Ustavni sud ocenio da nisu ispunjeni uslovi za postupanje po ustavnoj žalbi u odnosu na istaknutu povredu ovih načela i prava.

Isto se odnosi i na istaknutu povredu čl. 6, 13. i 14. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, koji se sadržinski ne razlikuju od odredaba čl. 21, 32. i 36. Ustava.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom, odbacio ustavnu žalbu u delu izjavljenom zbog povrede načela i prava iz člana 21, člana 32. stav 1, člana 35. stava 2, člana 36. stav 2. i člana 60. Ustava sudu jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, te je odlučio kao u drugom delu izreke.

7. S obzirom na izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42 b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na jednaku zaštitu prava zbog neujednačene sudske prakse

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti