Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku u parnici za naknadu troškova krivičnog postupka koja je trajala skoro šest godina. Povreda je posledica neažurnog postupanja prvostepenog suda i problema u međusudkoj komunikaciji.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. M . iz Strojkovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 7. septembra 2017. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba S. M . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Leskovcu P. 4904/14 (prvobitno P. 2491/10) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. M . iz Strojkovca, preko punomoćnika I. M , advokata iz Leskovca, podneo je Ustavnom sudu, 15. maja 2015. godine, ustavnu žalbu protiv presude Osnovnog suda u Leskovcu P. 4904/14 od 2. februara 2015. godine i presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 365/15 od 31. marta 2015. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenih članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na naknadu štete iz člana 35. stav 2. Ustava .

U ustavnoj žalbi se navodi: da je u donošenju osporene prvostepene presude izostala savesna i brižljiva ocena svakog dokaza zasebno i svih kao celine, a uz to se ne vidi koje su činjenice uzete kao nedokazane i zašto; da Apelacioni sud u Nišu nije na odgovarajući način ocenio žalbene navode podnosioca; da je iz tih razloga povređena odredba člana 32. stav 1. Ustava u pogledu obaveze pravičnog postupanja i postupanja u razumnom roku budući da je postupak tekao više od četiri godine; da je osim toga tužiocu uskraćeno pravo na potpunu naknadu štete nepravilnim radom državnog organa , u ovom slučaju Osnovnog suda u Nišu, jer je osnovni krivični spis zagubljen, pa je time uskraćena mogućnost tu žiocu za potpuno i u punom obimu dokazivanje svih troškova koje j e imao, a na čiju naknadu ima pravo saglasno odredbama člana 35. stav 2. i člana 32. stav 1. Ustava. Podnosilac predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi opisane povrede ustavnih prava i naloži ponovno razmatranje tužbenog zahteva ukidanjem osporenih presuda.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i spise predmeta Osnovnog suda u Leskovcu P. 4909/14 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe je 1. juna 2009. godine podneo Opštinskom sudu u Leskovcu tužbu protiv tužene Republike Srbije, sa predlogom da se tužena obaveže da mu na ime naknade troškova za angažovanje branilaca u vođenom istražnom postupku pred Opštinskim sudom u Leskovcu u predmetu Ki. 41/98, K. 1137/00, K. 1709/01 i dr. isplati iznos od 323.500 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 17. februara 2009. godine pa do konačne isplate, kao i da mu naknadi troškove parničnog postupka.

Prvu radnju u ovoj parnici prvostepeni sud, sada kao Osnovni sud u Leskovcu, preduzeo je 22. februara 2010. godine, zatraživši obaveštenje od Osnovnog suda u Nišu o tome da li je odlučeno o zahtevima tužioca od 17. februara i 3. aprila 2009. godine za dosudu troškova krivičnog postupka u predmetu K. 1137/00.

Tužena Republika Srbija je odgovor na tužbu, kojim je osporila tužbeni zahtev u celini, dostavila sudu 20. jula 2010. godine.

Prvo ročište za glavnu raspravu je održano 20. jula 2010. godine, kada je prvostepeni sud rešio da od Opštinskog suda u Nišu zatraži na uvid spise predmeta K. 1137/00.

Tužilac je podneskom od 27. jula 2010. godine precizirao osnov svog tužbenog zahteva, tražeći troškove za angažovanje branioca u vođenom istražnom postupku pred Opštinskim sudom u Leskov cu u predmetu Ki. 41/98, pred Osnovnim sudom u Nišu u predmetima Ki. 724/97 i Ki. 419/99, kao i predmetu Kv. 521/97, Kv. 564/97 i K. 1709/01, ukupno 323.5000 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 17. februara 2009. godine pa do končane isplate .

Nakon održanog prvog ročišta, do donošenja prve prvostepene presude u ovom sporu 16. jula 2014. godine, Osnovni sud u Leskovcu je zakazao još osam ročišta (20. septembra i 2. novembra 2010, 20. januara, 4. aprila, 6. jula i 20. septembra 2011. i 2. aprila i 16. jula 2014. godine), od kojih pet ročišta nije održano, odnosno odloženo je bez raspravljanja (jedno zbog sprečen osti postupajućeg sudije, a četiri zbog nedostavljanja traženih krivičnih spisa).

Na zahtev prvostepenog suda od 20. jula 2010. godine , Osnovni sud u Nišu je najpre 12. avgusta 2010. godine obavestio da je spis predmeta K. 1137/00, koji je dobio novi broj K. 1709/01, združen spisu parničnog predmeta P. 4191/10 u kome je izjavljena žalba, te se krivični spis ne može dostaviti, jer je predmet potrebno dostaviti Višem sudu u Nišu radi odlučivanja o žalbi, a dopisom od 8. septembra 2010. godine je dao izveštaj o sadržaju spisa predmeta K. 1137/00.

Na ponovni zahtev Osnovnog suda u Leskovcu od 4. aprila 2011. godine , postupajući sudija Osnovnog sud a u Nišu je 17. maja 2011. godine odgovorio da je parnični postupak P. 4191/10 okončan i da je dat nalog pisarnici da razdruži traženi krivični spis i isti dostavi radi odlučivanja o zahtevu Osnovnog suda u Leskovcu za dostavljanje spisa .

Na ponovljeni zahtev Osnovnog suda u Leskovcu od 6. jula 2011. godine , Osnovni sud u Nišu je odgov orio da nije u mogućnosti da dostavi spis K. 1137/00, je r se isti od 19. maja 2011. godine nalazi u P rvom osnovnom sudu u Beogradu.

Na ročištu 20. septembra 2011. godine Osnovni sud u Leskovcu je rešio da ponovo zatraži spise, kao i izveštaj od sudije u predmetu Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 87333/10, ali je dopis kojim je ponovo tražen spis K. 1137/00 upućen Osnovnom sudu u Nišu tek 31. januara 2014. godine.

Punomoćnik tužioca je podneskom od 14. marta 2014. godine precizirao tužbeni zahtev.

Na ročištu održanom 2. aprila 2014. godine prvostepeni sud je ostvario uvid u spis predmeta K. 1137/00 , a na ročištu 16. jula 2014. godine saslušan je tužilaca u svojstvu parnične stranke i zaključena glavna rasprava.

Osnovni sud u Leskovcu je presudom P. 2941/10 od 16. jula 2014. godine delimično usvojio i delimično odbio tužbeni zahtev tužioca.

Protiv navedene prvostepene presude, tužilac i tužena su izjavili žalbe 27. avgusta 2014. godine.

Apelacioni sud u Nišu je, rešenjem Gž. 2856/14 od 21. oktobra 2014. godine , ukinuo ožalbenu presudu Osnovnog suda u Leskovcu P. 2941/10 od 16. jula 2014. godine i predmet vrat io istom sudu na ponovno suđenje, jer je našao da je usled pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje nepotpuno utvrđeno.

Povodom rešenja drugostepenog suda, tužilac se izjasnio podneskom od 16. januara 2015. godine, a tužena od 22. januara 2015. godine.

Na ročištu održanom 2. februara 2015. godine, nakon čitanja izvedenih dokaza, sud je odbio predlog tužioca za izvođenje ekonomsko-finansijskog veštačenja, konstatovao da nema novih predloga za dopunu dokaznog postupka i zaključio glavnu raspravu.

Osnovni sud u Leskovcu je, osporenom presudom P. 4904/14 od 2. februara 2015. godine , u sta vu prvom izreke, obavezao tuženu da tužiocu na ime advokatske nagrade za angažovanog branioca u predmetu Opštinskog suda u Nišu K. 1137/00 (greškom napisano P. 1137/00) i Ki. 724/97 isplati tužiocu ukupan iznos od 141.000 dinara, sa zateznom zakonskom kamatom počev od 17. f ebruara 2009. godine do isplate; u stavu drug om izreke odbio tužbeni zahtev od dosuđenog iznosa od 141.000 dinara do traženih iznosa za zastupanje u predmetu Ki. 41/08 u iznosu od 88.700 dinara, u predmetu Ki. 735/97 i Ki. 724/97 u iznosu od 59.000 dinara i u predmetu K. 1137/00 u iznosu od 245.0 00; u stavu trećem izreke obavezao tuženu da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 58.540 dinara.

Protiv navedene prvostepene presude, tužilac je izjavio žalbu 13. februara 2015. godine, a tužena 24. februara 2015. godine.

Apelacioni sud u Nišu je, osporenom presudom Gž. 3 65/15 od 31. marta 2015. godine odbio izjavljene žalbe kao neosnovane i potvrdio ožalbenu presudu Osnovnog suda u Leskovcu P. 4904/14 od 2. februara 2015. godine. Apelacioni sud u Nišu je našao da prvostepena presuda nije zahvaćena bitnim povredama parničnog postupka na koje drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti, niti povredama na koje se ukazuje u izjavljenim žalbama; da je prvostepeni sud pravilno utvrdio činjenično stanje i za svoje pravno shvatanje u obrazloženju presude dao detaljne, precizne i jasne razloge, koje u potpunosti prihvata i Apelacioni sud. Drug ostepeni sud je obrazložio i zašto smatra da se žalbama neosnovano ukazuje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje i nepravilnost primene materijalnog prava.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

Odredbom člana 35. stav 2. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave.

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“, br. 125/04 i 111/09), koji se primenjivao u vreme podnošenja tužbe, propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (stav 1.), kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (stav 2.). Odgovarajuće odredbe sadržane su i u članu 10. važećeg Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-Odluka US, 74/13-Odluka US i 55/14).

5. Razmatrajući navode ustavne žalbe o povredi prava na suđenje u razumnom roku, kao elementa Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak počeo da teče podnošenjem tužbe 1. juna 2009. godine, a da je okončan donošenjem pravnosnažne presude Apelacionog suda u Beogradu 31. marta 2015. godine.

Ustavni sud je utvrdio da je od pokretanja osporenog parničnog postupka podnošenjem tužbe do njegovog okončanja donošenjem pravnosnažne presude proteklo pet godina i deset meseci, što može ukazivati na to da predmetni postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Međutim, Ustavni sud je i u ovom slučaju pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, koje je potrebno proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da činjenična i pravna pitanja o kojima je sud u konkretnom slučaju trebalo da se izjasni i sprovedeni dokazni postupak upoznavanjem sa dokumentacijom koju su dostavile stranke, uvid om u spise predmeta K. 1137/00 i saslušanje m tužioca u svojstvu parnične stranke, ne mogu opravdati dužinu trajanja osporenog postupka.

Ustavni sud je takođe ocenio da je podnosilac ustavne žalbe imao opravdani interes za efikasno rešavanje ovog spora, kao i da svojim ponašanjem nije doprineo njegovom dužem trajanju.

Ocenjujući postupanje nadležnog suda u ovom predmetu, Ustavni sud je utvrdio da su nadležni sudovi, i to pre svega prvostepeni sud , dali odlučujući doprinos neprihvatljivo dugom trajanju ovog postupka. Naime, prvo ročište u ovoj parnici je održano posle 13 i po meseci od podnošenja tužbe, a od rešenja da se ponovo zatraže spisi predmeta K. 1137/00 na ročištu 20. septembra 2011. godine do upućivanja zahteva Osnovnom sudu u Nišu 31. januara 2014. godine je prošlo dve godine i četiri meseca, za koje vreme prvostepeni sud uopšte nije postupao ; prva prvostepena presuda u ovom sporu je doneta posle pet godina i mesec i po dana od podnošenja tužbe, za koje vreme su održana četiri ročišta. Navedeno postupanje prvostepenog suda nije u skladu sa obavezom suda da postupa efikasno i ažurno i da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova. Iako je Osnovni sud u Leskovcu više puta tražio na uvid spis krivičnog predmeta Osnovnog suda u Nišu, spis nije dostavlj en, tako da je period od septembra 2010. do januara 2014. godine , u kome nije održano više zakazanih ročišta, protekao u čekanju ovih spisa. U vezi s tim, Ustavni sud ukazuje na svoj stav da se prilikom odlučivanja o tome da li je poštovana garantija suđenja u razumnom roku, uzima u obzir svako odugovlačenje postupka koje se može pripisati državi, jer je država odgovorna za kašnjenja koja su prouzrokovali svi njeni sudski ili upravni organi. Slično stanovište je izrazila i praksa Evropskog suda za ljudska prava. U predmetu Zimmermann and Steiner protiv Švajcarske (presuda od 13. jula 1983. godine, broj aplikacije 8737/79, tačka 29 .), Evropski sud je zauzeo stav da su države dužne da organizuju svoje pravne sisteme tako da sudovima omoguće da poštuju zahteve člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda , uključujući tu i zahtev koji se odnosi na raspravu u razumnom roku.

Polazeći od napred navedenog, Ustavni sud je ocenio da je u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu P. 4904/14 (prvobitno P. 2491/10), podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. s tav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), u ovom delu ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u prvom delu izreke.

Kako u ustavnoj žalbi nije stavljen zahtev za naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud, krećući se u granicama postavljenog zahteva, u smislu člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, smatra da je pravično zadovoljenje podnosioca u konkretnom slučaju ostvareno samim utvrđivanjem povrede ustavnog prava.

6. U vezi sa tvrdnjom podnosioca o povredi prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, osporenim presudama Osnovnog suda u Leskovcu P. 4904/14 od 2. februara 2015. godine i Apelacionog suda u Nišu Gž. 365/15 od 31. marta 2015. godine, Ustavni sud ukazuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Ustavni sud je konstatovao da se tvrdnja o povredi ustavnog prava na pravično suđenje zasniva, pre svega, na navodima o nepravilno utvrđenom činjeničnom stanju u donošenju osporene presude. Ovim navodima se u osnovi ponavljaju stavovi izneti u žalbi protiv prvostepene presude, kao i u prvostepenom postupku, o kojima su se nadležni sudovi već izjasnili. Po oceni Ustavnog suda, Apelacioni sud u Nišu je dao dovoljne, jasne i argumentovane razloge za donetu odluku kojom je potvrdio prvostepenu presudu, a Ustavni sud takvo obrazloženje ne smatra arbitrernim, niti proizvoljnim. Stoga se ni razlozi ustavne žalbe ne mogu prihvatiti kao ustavnopravno osnovani razloz i za tvrdnju o povredi naveden og ustavn og prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao revizijski parnični sud oceni zakonitost i pravilnost osporene presude.

S obzirom na to da se tvrdnja o povredi prava na naknadu štete iz člana 35. stav 2. Ustava zasniva u osnovi na istim navodima na kojima i tvrdnja o povredi prava na pravično suđenje, koje je Ustavni sud prethodno ocenio, to ustavna žalba ne sadrži ni ustavnopravno prihvatljive razloge za tvrdnju o povredi ovog prava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je , saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u istom delu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

7. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti