Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao devet godina i dva meseca. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete, dok je deo žalbe o povredi prava na pravično suđenje odbačen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik V eća i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi privrednog društva „M.“ G. iz Beča, Republika Austrija, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Sr bije, na sednici Veća održanoj 6. aprila 2017. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba privrednog društva „M.“ G. i utvrđuje da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u parničnom postupku koji je vođen pred Višim sudom u Beogradu u predmetu P. 20506/10, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Privredno društvo „M.“ G. iz Beča, Republika Austrija, izjavilo je Ustavnom sudu, 14. aprila 2014. godine, preko punomoćnika Z. Dž . i R . S, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Višeg suda u Beogradu P. 20506/10 od 2. marta 2011. godine, presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4916/11 od 2. marta 2012. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 537/12 od 29. januara 2014. godine, zbog povrede prava na sudsku zaštitu, prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava, prava na pravno sredstvo i prava na imovinu, utvrđenih odredbama člana 22, člana 32. stav 1, člana 36. i člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je vođen pred Višim sudom u Beogradu u predmetu P. 20506/10.

Ustavnom žalbom se osporavaju presude donete u parničnom postupku radi naknade štete, kojima je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je podnosilac ustavne žalbe tražio da mu tužena Republika Srbija naknadi materijalnu štetu nastalu zbog nepravilnog i nezakonitog rada njenih organa - sprovedenog stečajnog postupka i prodaje preduzeća „S.“ a. d. u stečaju. Podnosilac ustavne žalbe ukazuje da su nadležni organi u navedenom postupku stečaja počinili „više nezakonitosti i nepravilnosti“ (koje podnosilac detaljno navodi) , a koje je on isticao u predmetnom parničnom postupku, a što nije uzeto u obzir pri donošenju osporenih presuda. Podnosilac takođe smatra da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, jer je postupak trajao više od deset godina, ujedno ukazujući na propuste sudova koji su doprineli odugovlačenju postupka. Podnosilac je istakao zahtev za naknadu štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u dostavljenu dokumentaciju i spise predmeta Višeg suda u Beogradu P. 20506/10 (u daljem tekstu: Viši sud), te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odluči vanje:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalb e, podn eo je 10. decembra 2004. godine Drugom opštinskom sudu u Beogradu (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu sa zahtevom da sud obaveže tuženu Republiku Srbiju - Vladu Republike Srbije da tuži ocu isplati iznos od 1.264.430,33 evra, sa pripadajućom kamatom, na ime naknade štete po osnovu nezakonitog po stupanja prilikom privatizacije preduzeća „S.“ a. d, Smederevo .

Tužena je podnescima od 14. januara i 15. aprila 200 5. godine odgovorila na tužbu osporavajući kako osnov , tako i visinu tužbenog zahteva , a prvo ročište za glavnu raspravu održano je 2. juna 200 5. godine, dok je do kraja 2005. godine održano još jedno ročište.

Na ročištu za glavnu raspravu održanom 21. februara 2006. godine , Opštinski sud se oglasio stvarno nenadležnim za suđenje u toj pravnoj stvari. Istim rešenjem je konstatovano da će se po pravnosnažnosti rešenja spisi predmeta dostaviti Trgovinskom sudu u Beogradu, kao stvarno nadležnom za postupanje .

Postupajući po žalbi tužioca, Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 10797/06 od 7. novembra 2006. godine ukinuo rešenje Opštinskog suda i spise predmeta vratio tom sudu na dalji postupak.

Naredno ročište za glavnu raspravu je održano 4. maja 2007. godine, a do kraja 2007. godine održano je još jedno ročište, dok ročište zakazano za 26. decembar nije održano „zbog sprečenosti postupajućeg sudije“.

U toku 2008. godine održano je samo jedno ročište za glavnu raspravu - 26. septembra, dok ročište zakazano za 15. april ponovo nije održano „zbog sprečenosti postupajućeg sudije“.

Tokom 2009. godine održana su tri ročišta za glavnu raspravu, a sud je rešenjem od 29. septembra 2009. godine odredio izvođenje dokaza finansijskim veštačenjem. Određeni sudski veštak je nalaz i mišljenje dostavio sudu 20. novembra 2009. godine.

Tužilac se 8. juna 2010. godine izjasnio na nalaz i mišljenje veštaka. U toku 2010. godine , pred Višim sudom su održana dva ročišta za glavnu raspravu.

Viši sud je, nakon ročišta održanog 2. marta 2011. godine , zaključio glavnu raspravu i doneo osporenu presudu P. 20506/10, kojom je u celini odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca.

Apelacioni sud u Beogradu je osporenom presudom Gž. 4916/11 od 2. marta 2012. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio presudu Višeg suda P. 20506/10 od 2. marta 2011. godine.

Vrhovni kasacioni sud je osporenom presudom Rev. 537/12 od 29. januara 2014. godine odbio kao neosnovanu reviziju tužioca izjavljenu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4916/11 od 2. marta 2012. godine. U obrazloženju osporene revizijske presude je navedeno da iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi: da je tužilac poverilac preduzeća „S.“ a. d, u stečaju , Smederev o, sa priznatim potraživanjem u iznosu od 1.264.430,33 evra; da tužilac zahtev za naknadu štete zasniva na nepravilnom i nezakonitom radu organa tužene i to Trgovinskog suda u Beogradu i Vlade Republike Srbije, ukazujući na nepravilan i nezakonit rad organa tužene u otvaranju stečajnog postupka nad preduzećem „S.“, kao i prodaje ovog preduzeća; da je postupak stečaja nad preduzećem „S.“ a. d. vođen pred Trgovinskim sudom u Beogradu i u tom postupku primenjene su odredbe Zakona o sudovima i Zakona o uređenju sudova, kao i Zakona o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji; da je stečajno veće rešenjem od 28. marta 2003. godine odredilo prodaju dužnika kao pravnog lica, a rešenjem od 10. jula 2003. godine je obustavljen postupak stečaja nad dužnikom i postupak nastavljen protiv stečajne mase, tako da su odluka o prodaji dužnika kao pravnog lica i ugovor o prodaji dužnika deo sudske odluke, čiju pravilnost je tužilac mogao da osporava u tom postupku, kako to pravilno utvrđuje drugostepeni sud. Dalje je navedeno da je odredbom člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija; da to znači da bi tužena država bila u obavezi da naknadi tužiocu štetu ukoliko je šteta nastala zbog nepravilnog ili nezakonitog rada državnih organa, pod uslovima da je šteta prouzrokovana građanima ili pravnim licima, da je prouzrokovana od strane državnog organa ili organizacije koja vrši javna ovlašćenja, da postoji uzročno-posledična veza između vršenja dužnosti službenog lica i prouzrokovane štete; da je nezakonit rad postupanje protivno zakonu, drugom propisu ili opštem aktu ili propuštanje da se zakon, propisi ili opšti akt primeni ili radnja protivna običajima ili pravilima norme; da je odredbama člana 145. st. 3. i 4. Ustava propisano da su sudske odluke obavezne za sve i ne mogu biti predmet vansudske kontrole, a da sudsku odluku može preispitivati samo nadležni sud u zakonom propisanom postupku; da iz navedenog sledi, da nema pravnog osnova za odgovornost tužene Republike Srbije na osnovu člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, jer su sudovi postupali u zakonom propisanom postupku, na način i u okviru zakonskih ovlašćenja; da pravilnost i zakonitost sudskih odluka donetih u postupku koji je vođen pred Trgovinskim sudom u Beogradu ne može biti predmet ocene suda opšte nadležnosti; da stoga nema osnova za naknadu štete zbog nezakonitog rada organa tužene, na osnovu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima; da se navodima revizije tužioca, između ostalog, osporava utvrđeno činjenično stanje, što u postupku po reviziji nije dozvoljeno na osnovu člana 398. stav 2. Zakona o parničnom postupku; da su, takođe, stranke u postupku dužne da se savesno koriste pravima priznatim zakonom, da parnične radnje preduzimaju u okviru zakonom propisanih rokova, usled čega revizijski sud prilikom odlučivanja o reviziji tužioca nije uzeo u obzir iznošenje novih činjenica i pravnih argumenata u podnescima koji predstavljaju dopunu revizije, podnetu po proteku roka za izjavljivanje revizije; da je iz navedenih razloga Vrhovni kasacioni sud, na osnovu člana 405. stav 1. Zakona o parničnom postupku , odlučio kao u izreci.

4. Odredbama Ustava, na čije se povrede ustavnom žalbom ukazuje, je utvrđeno: da svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale (član 22. stav 1.); da se svakom jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

5. Ocenjujući najpre navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je konstatuje da je predmetni parnični postupak pokrenut 10. decembra 2004. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu, a da je okončan 29. januara 2014. godine, donošenjem osporene revizijske presude. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stanovišta da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak trajao nepunih devet godina i dva meseca , što prima facie ukazuje da nije okončan u razumnom roku.

Ipak, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja nadležnih sudova, kao i od značaja prava o kome ce u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja konkretnog parničnog postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da predmet spora nije bio toliko složen da bi opravdao devetogodišnje trajanje postupka.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavn e žalbe, Ustavni sud smatra da je o n imao legitiman pravni interes da ce o nj egovom tužben om zahtevu za naknadu štete, odluči u razumnom roku.

Ustavni sud konstatuje da podnosilac ustavne žalbe i nj egov punomoćnik svojim ponašanjem ni su doprineli odugovlačenju postupka.

Dakle, osnovni razlog dugom trajanju parničnog postupka je postupanje nadležnih sudova koji ni su preduzima li sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se postupak efikasno okonča i da se o istaknutom tužbenom zahtevu odluči bez nepotrebnog odugovlačenja. Ustavni sud posebno ukazuje na činjenicu da su u toku 2007. i 2010. godine održana samo po dva ročišta za glavnu raspravu, dok je Opštinski sud u toku 2008. godine održao samo jedno ročište , a drugo nije održano „zbog sprečenosti postupajućeg sudije“. Zakazivanje dva, odnosno tri ročišta godišnje ukazuje da prvostepeni sudovi ni su postupa li dovoljno efikasno. Dužnost sudova je da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

6. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je, u konkretnom slučaju , povređeno pravo podnosi oca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Višim sudom u Beogradu u predmetu P. 20506/10.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 - dr. zakon i 103/15) , ustavnu žalbu usvojio u prvom delu tačke 1. izreke.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, posebno dužinu trajanja parničnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac pretrpeo zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenima pruža odgovarajuće zadovoljenje.

8. Razmatrajući ustavnu žalbu u celu izjavljenom protiv osporenih presuda zbog povrede prava na pravično suđenje , zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud najpre ukazuje da je, saglasno odredbi člana 170. Ustava, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da su navodi ustavne žalbe suštinski istovetni razlo zima koje je podnosilac , kao parnična stranka, već isticao u redovnom sudskom postupku, kao i da su nadležni sudovi dali detaljne, jasne i ustavnopravno utemeljene razloge u pogledu neosnovanosti iznetih kako tužbenih, tako žalbenih i revizijskih navoda, zaključujući da nema pravnog osnova za odštetnu odgovornost tužene Republike Srbije, jer su sudovi postupali u zakonom propisanom postupku na način i u okviru zakonskih ovlašćenja, a koje razloge Ustavni sud ne smatra proizvoljnim, niti arbitrernim. Takođe, povodom podnosiočevih navoda o nepravilnosti stečajnog postupka koji čine i pretežni deo ustavne žalbe, ukazano je i na propust samog podnosioca da koristi propisana pravna sredstva u stečajnom postupku, ukoliko je smatrao da su odluke don esene u tom postupku bile nezakonit e i na njegovu štetu.

Što se tiče navodne povrede prava na jednaku zaštitu prava zajemčenog odredbom člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da iz sadržine označenog prava sledi da do uskraćivanja jednake zaštite prava pred sudovima, odnosno drugim organima i organizacijama čije se radnje i akti mogu osporavati ustavnom žalbom, može doći pre svega nejednakim postupanjem sudova najviše instance u postupku u istim činjeničnim i pravnim situacijama. Kako podnosilac ustavne žalbe nije dostavio dokaze da su sudovi poslednje instance u istoj ili bitno sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosili drugačije (različite) odluke od odluk a koja se osporava ju ustavnom žalbom, to je Ustavni sud ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge kojima bi bila potkrepljena tvrdnja o uskraćivanju jednake zaštite prava .

U vezi sa navodima o povredi prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se ti navodi ne odnose na odluke osporene ovom ustavnom žalbom, te ih stoga nije ni razmatrao.

Što se tiče navodne povrede prava na imovinu iz člana 58. Ustava, Ustavni sud konstatuje da rešavanje imovinskih sporova pred sudovima u parničnom postupku nužno ima za posledicu donošenje nepovoljne odluke za jednu od stranaka u sporu. Međutim, činjenica da je jedna stranka u imovinskoj parnici neizbežno neuspešna, sama po sebi nije dovoljna da bi se utvrdila povreda njenog Ustavom zajemčenog prava na imovinu. Mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona koje se jemči odredbom člana 58. stav 1. Ustava, prvenstveno se odnosi na akte javne vlasti, odnosno mere koje preduzima država u cilju ograničenja ili oduzimanja imovine nekog lica. Za razliku od sporova koji se vode zbog mešanja države u imovinu pojedinca, u konkretnom slučaju, povreda imovinskih prava koja nesporno spadaju u domen građanskih prava prvenstveno treba da bude sagledana u odnosu na procesne garancije iz člana 32. stav 1. Ustava, bez obzira na to što je jedna od parničnih stranka država. Imajući u vidu da je Ustavni sud ocenio da nisu prihvatljivi navodi podnosioca o tome da mu je osporenim presudama povređeno pravo na pravično suđenje, ne postoje ni ustavnopravni razlozi koji bi bili osnov za tvrdnju da je podnosiocu povređeno pravo na imovinu.

U vezi sa istaknutom povredom člana 22. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je označenom odredbom Ustava utvrđeno pravo na sudsku zaštitu povređenih prava, koje u konkretnom slučaju podnosiocu nije bilo uskraćeno, ali se njome ne jemči i pravo na pozitivan ishod pokrenutog sudskog postupka, ako za to nije bilo valjanog zakonskog osnova.

Na osnovu izloženog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u drugom delu tačke 1. izreke odbacio ustavnu žalbu u delu izjavljenom protiv presude Višeg suda u Beogradu P. 20506/10 od 2. marta 2011. godine, presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4916/11 od 2. marta 2012. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 537/12. od 29. januara 2014. godine , jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

9. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti