Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe kao neblagovremene i nedopuštene

Kratak pregled

Ustavni sud odbacuje ustavnu žalbu. Deo žalbe protiv nižestepenih presuda je neblagovremen, jer je rok počeo teći od dostavljanja drugostepene odluke, pošto revizija nije bila dozvoljena. Deo protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda je nedopušten jer nisu navedeni ustavnopravni razlozi.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Vidoja Bibića iz Beograda i Željka Lukića iz Ljubovije, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 25. novembra 2010. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Vidoja Bibića i Željka Lukića izjavljena protiv presude Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 2664/06 od 6. novembra 2008. godine, presude Okružnog suda u Beogradu Gž1. 3430/09 od 27. avgusta 2009. godine i rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1338/10 od 28. aprila 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Vidoje Bibić iz Beograda i Željko Lukić iz Ljubovije su 8. jula 2010. godine, preko punomoćnika Dragana Blagojevića, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podneli ustavnu žalbu protiv akata navedenih u izreci, zbog povrede ''prava na jednaku zakonsku zaštitu, u smislu člana 21. Ustava Republike Srbije'' i prava na pravično suđenje iz člana 32. Ustava.

U ustavnoj žalbi se, između ostalog, navodi: da su podnosioci ustavne žalbe u parničnom postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe označili vrednost predmeta spora u iznosu od 510.000,00 dinara; da ta vrednost ne predstavlja stvarno potraživanje ovde podnosilaca ustavne žalbe, jer se glavni iznos potraživanja tužilaca svakim danom uvećavao, pa je do dana donošenja pobijanog rešenja bio višestruko veći; da je Vrhovni kasacioni sud, nezavisno od vrednosti predmeta spora, morao imati u vidu da su po identičnim tužbama ''hiljade drugih policajaca'' pokrenuti postupci ''širom Srbije'', te da je taj sud morao zauzeti stav i dati odgovor na sva sporna pitanja, jer ''pravi smisao člana 394. stav 2. ZPP-a kao i razlozi za uvođenje istog, proističu iz namere zakonodavca da Vrhovni kasacioni sud razmatra pitanja koja su od velike važnosti, a što se samo formalno i na kvantitativan način određuje vrednošću spora preko 500.000 dinara''; da je na taj način došlo do ''zloupotrebe člana 394. stav 2. ZPP'', a da je ta zloupotreba ''evidentna kada se ima u vidu i član 395.'' istog zakona, a koju odredbu je sud ignorisao, iako je bilo nesporno da u konkretnom slučaju postoji potreba ujednačavanja sudske prakse, a podnosilac je to i istakao u dopuni revizije podnetoj 2. decembra 2009. godine.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna odredbi člana 170. Ustava.

Odredbom člana 84. stav 1. navedenog Zakona propisano je da se ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.

3. U sprovedenom prethodnom postupku Ustavni sud je utvrdio da je presudom Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 2664/06 od 6. novembra 2008. godine, stavom prvim izreke, odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca Vidoja Bibića, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio da se obaveže tužena Republika Srbija – MUP, Sekretarijat u Beogradu - Odeljenje unutrašnjih poslova Novi Beograd, da mu na ime naknade za noćni rad, prekovremeni rad i rad u vreme državnih i verskih praznika za period od 1. oktobra 2003. godine do 1. novembra 2006. godine, na ime neisplaćenog toplog obroka za period od 1. oktobra 2003. godine do 1. februara 2007. godine i na ime neisplaćenog regresa za korišćenje godišnjeg odmora za period od 1. oktobra 2003. godine do 1. februara 2007. godine isplati iznose bliže označene u stavu prvom izreke prvostepene presude sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom. Stavom drugim izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca Željka Lukića, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio da se obaveže tužena da mu na ime naknade za noćni rad, prekovremeni rad i rad u vreme državnih i verskih praznika za period od 1. oktobra 2003. godine do 1. novembra 2006. godine, na ime neisplaćenog toplog obroka za period od 1. novembra 2003. godine do 1. februara 2007. godine i na ime neisplaćenog regresa za korišćenje godišnjeg odmora za period od 1. novembra 2003. godine do 1. februara 2007. godine isplati iznose bliže označene u stavu drugom izreke prvostepene presude sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom.

Osporenom presudom Okružnog suda u Beogradu Gž1. 3430/09 od 27. avgusta 2009. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužilaca, ovde podnosilaca ustavne žalbe, i potvrđena je prvostepena presuda u delu stava prvog i drugog izreke koji se odnosi na naknadu za noćni rad, prekovremeni rad i rad u vreme državnih i verskih praznika, dok je stavom drugim izreke prvostepena presuda u preostalom delu ukinuta i predmet je vraćen na ponovno suđenje.

Osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1338/10 od 28. aprila 2010. godine odbačena kao nedozvoljena revizija tužilaca, ovde podnosilaca ustavne žalbe, izjavljena protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž1. 3430/09 od 27. avgusta 2009. godine.

4. Ustavni sud je, u konkretnom slučaju, utvrdio da podnosioci ustavne žalbe nisu naveli ustavnopravne razloge koji bi ukazivali na to da im je osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1338/10 od 28. aprila 2010. godine povređeno pravo na koje se ukazuje u ustavnoj žalbi. Naime, ovim rešenjem je odlučivano samo o procesnim uslovima za izjavljivanje revizije podnete protiv pravosnažnog dela drugostepene presude. S tim u vezi, Ustavni sud je utvrdio da podnosioci ustavne žalbe, u suštini, ne spore zakonski osnov za odbačaj izjavljene revizije, već navode da je sud dozvoljenost revizije morao da ceni i kroz član 395. Zakona o parničnom postupku. Ustavni sud je ove navode podnosioca ocenio kao očigledno neosnovane, a imajući u vidu da je revizija izjavljena Vrhovnom sudu Srbije u vreme kada odredba člana 395. Zakona o parničnom postupku nije bila u primeni, kao i činjenicu da je prema navedenoj odredbi Zakona revizija izuzetno dozvoljena samo onda kada je to po oceni apelacionog suda o dopuštenosti ove revizije, potrebno, a radi ujednačavanja sudske prakse ili kad je potrebno novo tumačenje prava. Imajući u vidu da u ustavnoj žalbi nisu navedeni razlozi koji bi se mogli dovesti u vezu sa tvrdnjom da je osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1338/10 od 28. aprila 2010. godine podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, jer nisu ispunjene pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje.

5. U pogledu dela ustavne žalbe kojim se osporavaju presude Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 2664/06 od 6. novembra 2008. godine i Okružnog suda u Beogradu Gž1. 3430/09 od 27. avgusta 2009. godine Ustavni sud konstatuje da je u parničnom postupku, u slučajevima kada revizija zakonom nije dozvoljena, donošenjem odluke o žalbi na presudu iscrpljeno poslednje pravno sredstvo pre izjavljivanja ustavne žalbe. Kako je u konkretnom slučaju revizija podnosilaca ustavne žalbe odbačena kao nedozvoljena, Ustavni sud je ocenio da je donošenjem odluke o žalbi protiv prvostepene presude iscrpljeno poslednje pravno sredstvo pre izjavljivanja ustavne žalbe. Zbog toga se i blagovremenost predmetne ustavne žalbe u odnosu na osporene presude ceni u odnosu na dan dostavljanja drugostepene odluke. Imajući u vidu da su podnosioci ustavne žalbe osporenu drugostepenu presudu primili pre 13. oktobra 2009. godine kada je revizija izjavljena, a da su ustavnu žalbu izjavili 8. jula 2010. godine, Ustavni sud je utvrdio da je ustavna žalba u ovom delu neblagovremena, jer je podneta posle isteka roka iz člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, pa je ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu.

6. Takođe, Ustavni sud je ustavnu žalbu u delu u kome je izjavljena protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž1. 3430/09 od 27. avgusta 2009. godine, u delu stava drugog izreke u kome je ukinuta prvostepena presuda i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje, odbacio kao nedopuštenu, saglasno članu 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, a iz razloga što predmetni postupak još uvek nije okončan.

7. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe kao neblagovremene i nedopuštene

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti