Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog izmene činjeničnog stanja bez rasprave

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, poništava presudu Apelacionog suda i vraća predmet na ponovno odlučivanje. Utvrđeno je da je drugostepeni sud povredio pravo na pravično suđenje jer je, bez otvaranja rasprave, utvrdio drugačije činjenično stanje od onog utvrđenog u prvostepenom postupku.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-3279/2013
12.05.2016.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Jelene Savić Nikolić iz Niša , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 12. maja 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Jelene Savić Nikolić i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 37 /13 od 7 . marta 2013. godine podnositeljki usta vne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Nišu Gž. 37 /13 od 7 . marta 2013. godine i određuje da taj sud donese novu odluku o žalbi tužene izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Nišu P. 4138/11 od 2 0. septembra 201 2. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Jelena Savić Nikolić iz Niša podnela je Ustavnom sudu, 25. aprila 2013. godine, ustavnu žalbu protiv presud e navedene u tački 1. izreke, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Navode o povredi prava na pravično suđenje podnositeljka ustavne žalbe zasniva na tvrdnji da iz obrazloženja osporene drugostepene presude sledi da ona nije prigovarala na račune, iako je ona u prvostepenom postupku o tome podnosila dokaze. U ustavnoj žalbi se ukazuje i na to da drugostepeni sud u osporenoj sudskoj odluci navodi da tuženi nije priznao tužbeni zahtev u delu koji se odnosi na postavljanje rešetki na prozore i vrata lokala, a što ne proizlazi iz činjeničnog stanja utvrđenog pred prvostepenim sudom. Takođe se u ustavnoj žalbi ističe da je drugostepeni sud bez ocene verodostojnosti protivrečnih dokaza preinačio prvostepenu presudu u delu kojim je usvojen njen zahtev za naknadu troškova koje je imala na ime preduzetih hitnih i neodložnih radova u predmetnom lokalu. Polazeći od navedenog, podnositeljka predlaže da se poništi osporena drugostepena presuda.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15) sadržinski je identična navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Nišu P. 4138/11 i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnositeljka ustavne žalbe je, u svojstvu tužilje, podnela Osnovnom sudu u Nišu tužbu protiv tužene Republike Srbije - MO - Vojno građevinski centar „Niš“, radi naknade štete i zbog sticanja bez osnova.

Uvidom u zapisnik o glavnoj raspravi održanoj 19. juna 2012. godine utvrđeno je da je zastupnik tužene „priznao radove na postavljenju rešetki na prozorima i vratima, a u skladu sa dopisom od 30. avgusta 2005. godine, i samo u tom delu priznaje tužbeni zahtev u pogledu izvođenja radova na lokalu“.

Presudom Osnovnog suda u Nišu P. 4138/11 od 2 0. septembra 201 2. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, pa je tužena Republika Srbija - MO - Vojno građevinski centar „Niš“ obavezana da tužilji po osnovu većeg iznosa naplaćene zakupnine isplati iznos od 418.151,59 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 18. aprila 2012. godine; stavom drugim izreke usvojen je tužbeni zahtev tužilje, pa je tužena obavezana da tužilji na ime preduzetih hitnih i neodložnih radova isplati iznos od 1.105.131,00 dinar a, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 23. maja 2012. godine ; stavom trećim izreke obavezana je tužena da tužilji plati parnične troškove u iznosu od 298.082,00 dinara. U obrazloženju ove presude je, pored ostalog, navedeno da je na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud zaključio da je tužena pogrešno obračunavala zakupninu tužilji, tako što je u periodu od avgusta 2005. do aprila 2011. godine više naplatila zakupninu u iznosu od 285.710,04 dinara, što zajedno sa kamatom od dana veštačenja 18. aprila 2012. godine u iznosu od 132.441,00 dinara čini ukupan iznos od 418.151,59 dinara, te da je vrednost nužnih radova koji su morali da budu izvedeni kako bi lokal mogao da se privede nameni iznosila 1.105.131, 00 dinara, pa je primenom odredbe člana 38. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa i člana 210. Zakona o obligacionim odnosima , odlučio kao u izreci presude. Pri tome, prvostepeni sud je utvrdio da je tuženi bio nesavestan prilikom naplate zakupnine zato što je mimo ugovora obračunavao i naplaćivao zakupninu, pa je stoga dužan da na neosnovano naplaćenu zakupninu plati kamatu od dana prijema novca, a ne od dana utuženja, saglasano odredbi člana 214. Zakona o obligacionim odnosima. Takođe, prvostepeni sud je zaključio da je, u svakom slučaju, tužbeni uzahtev po osnovu ulaganja u lokal osnovan za iznos izrade i postavljanja metalnih rešetki na ulaznim vratima i prozorima od 45.736,80 dinara, zato što je tužena priznala tužbeni zahtev za ovaj iznos.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 37 /13 od 7 . marta 2013. godine preinačena je ožalbena prvostepena presuda Osnovnog suda u Nišu P. 4138/11 od 20. septembra 2012. godine, tako da je delimično usvojen tužbeni zahtev tužilje, pa je tužena obavezana da tužilji na ime sticanja bez osnova, po osnovu većeg iznosa naplaćene zakupnine isplati iznos od 285.710,04 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 28. jula 2011. godine do konačne isplate, a odbijen je kao neosnovan zahtev za isplatu iznosa preko dosuđenog, kao i zahtev tužilje kojim je tražila da se tužena obaveže da joj na ime preduzetih hitnih i neodložnih radova isplati iznos od 1.105.131,00 dinara, sa zakonskom zateznom, te je obavezana tužena da tužilji na ime troškova parničnog postupka plati iznos od 99.028,00 dinara. U obrazloženju ove presude je navedeno: da Apelacioni sud nalazi da je prvostepeni sud donoseći pobijanu presudu, iz činjenica koje je utvrdio izveo nepravilan zaključak i pogrešno primenio materijalno pravo, zbog čega su žalbeni navodi tužen e delimično osnovani. Ovo sa razloga što je prvostepeni sud pravilno utvrdio da je tužena pogrešno obračunavala zakupninu tužilji i više naplatila za iznos od 285.710,04 dinara, ali tužilji ne pripada utvrđena kamata za period od avgusta 2005. do aprila 2011. godine u iznosu od 132.441,55 dinara, već od dana podnošenja tužbe 28 . jula 2011. godine, jer je tužilja plaćala zakupninu po računima na koje nije prigovarala, pa tuženi nije bio nesavestan sve do momenta podnošenja tužbe od kada tužilji pripada i zakonska zatezna kamata na iznos više naplaćene zakupnine.

Budući da predmetni ugovor o zakupu u članu 9. stav 5. predviđa da ukoliko se utvrdi da je izvođenjem određenih radova zakupac uvećao vrednost poslovnog prostora u toku korišćenja po osnovu ugovora o zakupu, u odnosu na stanje u kome ga je primio, zakupac nema pravo potraživanja po tom osnovu, to drugostepeni sud zaključuje da navedene odredbe ugovora o zakupu isključuju pravo tužilje na potraživanje na ime preduzetih, kako je tužilja navela, hitnih i neodložnih radova u traženom iznosu, zbog čega u konkretnom slučaju nema mesta primeni odredbe člana 38. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, kako je to pogrešno učinio prvostepeni sud, jer je zakup regulisan odredbama Zakona o obligacionim odnosima, i to čl. 567.–599. Apelacioni sud smatra da su osnovani žalbeni navodi tužene da svi izvedeni radovi navedeni kao hitni i neodložni, po svojoj prirodi i nisu hitni, a da tužilja nije posebno tražila niti dokazala visinu ulaganja koje je imala pri zameni kanalizacionih instalacija kada je pukla kanalizaciona cev, koji izdaci bi eventualno mogli predstavljati nužne i hitne izdatke. Pogrešan je i zaključak prvostepenog suda da tužilji u svakom slučaju po osnovu ulaganja u predmetni lokal pripada iznos na ime izrade i postavljanja metalnih rešetki na ulaznim vratima i prozorima u iznosu od 45.736,80 dinara, jer je tužena priznala tužbeni zahtev za taj iznos. Ovo stoga što tužena nije priznala taj deo tužbenog zahteva, već je tužilji dana 30. avgusta 2005. godine dala saglasnost za izvođenje radova u kome je navela da u vezi njenog zahteva od 29. avgusta 2005. godine, u smislu člana 10. ugovora o zakupu, daje saglasnost za izvođenje radova - postavljanje rešetki na prozore i vrata, radi obezbeđenja prostora, ali napominje da će u slučaju vraćanja poslovnog prostora, nakon isteka utovorenog, odnosno otkaznog roka biti primenjena odredba člana 9. ugovora o zakupu, dakle da zakupac nema pravo potraživanja po tom osnovu.

4. Odredbom člana 32. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o otpužbama protiv njega.

Odredbama člana 336. st. 1. i 4. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09 ) bilo je propisano da ako tuženi do zaključenja glavne rasprave prizna tužbeni zahtev, sud će bez daljeg raspravljanja doneti presudu kojom usvaja tužbeni zahtev (presuda na osnovu priznanja), a priznanje tužbenog zahteva, na ročištu ili u pismenom podnesku, tuženi može i bez pristanka tužioca opozvati do donošenja presude.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud najpre konstatuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili pravo u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. U tom smislu, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je u tom postupku, od strane redovnih sudova, došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava ili sloboda i da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe. Dakle, Ustavni sud kod ocene navoda ustavne žalbe o povredi ustavnog prava iz člana 32. stav 1. Ustava, sagledavajući sprovedeni postupak kao jedinstvenu celinu, utvrđuje da li je postupak bio vođen na način koji je podnosiocu ustavne žalbe osigurao pravo na pravično suđenje.

Ustavni sud ukazuje da je, saglasno odredbi člana 336. stav 1. Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine, priznanje tužbenog zahteva parnična radnja kojom tuženi izjavljuje da priznaje tužbeni zahtev kao osnovan i na osnovu koje sud bez daljeg raspravljanja usvaja taj zahtev.

Polazeći od navedenog i sadržine prvostepene presude i osporene drugostepene presude kojom je preinačena ta prvostepena presuda , Ustavni sud je našao da iz činjeničnog stanja navedenog u obrazloženju prvostepene presude proizlazi da je prvostepeni sud utvrdio da je tužena priznala tužbeni zahtev u delu koji se odnosi na ulaganja u predmetni lokal na ime izrade i postavljanja metalnih rešetki na ulaznim vratima i prozorima, a što proizlazi i iz zapisnika o glavnoj raspravi održanoj 19. juna 2012. godine, dok je u drugostepenoj presudi navedeno da tužena nije priznala taj deo tužbenog zahteva, već da je tužilji samo dala saglasnost za izvođenje navedenih radova. S obzirom na izneto, Ustavni sud smatra da je Apelacioni sud u Nišu, bez otvaranja rasprave, utvrdio drugačije činjenično stanj e od onog utvrđenog pred prvostepenim sudom , na čemu je i zasnovao svoju preinačujuću presudu. Na taj način je, po oceni Ustavnog suda, podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava , jer je osporena drugostepena presuda doneta proizvoljnom primenom procesnog prava. Ovo iz razloga što je drugostepeni sud, kada je našao da je činjenično stanje u ožalbenoj presudi nepotpuno utvrđeno, a prvostepena presuda je već jednom bila ukinuta, bio dužan da, u smislu člana 383. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11), otvori usmenu javnu raspravu i da tek nakon toga meritorno odluči o žalbi tužene, odnosno o postavljenom tužbenom zahtevu.

Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, te je utvrdio da je osporenom drugostepenom presud om podnosi teljki povređen o prav o na pravično suđenje i ocenio da su posledice učinjene povrede takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporene drugostepene presude i određivanjem da Apelacioni sud u Nišu donese novu odluku o žalbi tužene izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Nišu P. 4138/11 od 2 0. septembra 201 2. godine, pa je odlučio kao u tač. 1. i 2. izreke.

Što se tiče tvrdnje podnositeljke ustavne žalbe da je pre podnošenja tužbe prigovarala tuženoj zbog računa koje je plaćala na ime zakupa predmetnog lokala, a da je osporenom drugostepenom presudom utvrđeno da je tužena bila savesna jer podnositeljka nije prigovarala na račune koje je plaćala po osnovu zakupa, Ustavni sud ukazuje da iz spisa predmeta Osnovnog suda u Nišu P. 4138/11 ne proizlazi da je podnositeljka ustavne žalbe pre podnošenja tužbe prigovarala tuženoj zbog računa koje je plaćala na ime zakupa predmetnog lokala. S tim u vezi, Ustavni sud još jednom ističe da us tavna žalba predstavlja supsidijerno pravno sredstvo i da se u ustavnosudskom postupku koji se vodi povodom podnete ustavne žalbe ne može utvrđivati postojanje nekog prava ili pravnog odnosa, niti se može vršiti ocena izvedenih dokaza, a naročito se ne mogu utvrđivati činjenice koje nisu dokazivane u postupku koji je prethodio ustavnosudskom.

Ostale navode ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud nije ocenjivao, s obzirom na to da je osporena drugostepena presuda poništena i da će žalba tužene biti predmet ponovnog razmatranja u postupku pred Apelacionim sudom u Nišu.

6. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog izmene činjeničnog stanja bez rasprave

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti