Odluka Ustavnog suda o povredi prava zbog neujednačene sudske prakse

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu policijskog službenika, utvrđujući povredu prava na jednaku zaštitu zbog neujednačene sudske prakse. Iako su drugi sudovi usvajali slične zahteve za naknadu troškova prevoza, osporena presuda je zahtev odbila, stvarajući pravnu nesigurnost.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća, i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća , u postupku po ustavnoj žalbi Rajka Despotovića iz Gornjeg Dobrića, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 25. aprila 2013. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba Rajka Despotovića i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 1. 3937/10 od 21. aprila 201 1. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na jednaku zaštitu prava , zajemčeno odredbom člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbija kao neosnovana.

O b r a z l o ž e nj e

1. Rajko Despotović iz Gornjeg Dobrića je 18. jula 2011. godine, preko punomoćnika Julijane Stepanić Pavlović, advokata iz Loznice, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3937/10 od 21. aprila 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se, između ostalog, navodi: da je presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3937/10 od 21. aprila 2011. godine usvojena žalba tužene Republike Srbije-Ministarstva unutrašnjih poslova-PU Šabac-PS Loznica, te je presuda Opštinskog suda u Loznici P1. 175/09 od 5. novembra 2009. godine preinačena na taj način što je tužbeni zahtev podnosioca za isplatu naknad e troškova prevoza za period od 1. novembra 2004. godine do 31. decembra 2006. godine odbijen kao neosnovan; da je u isto vreme oko hiljadu radnika Policijske uprave u Šapcu uspelo sa istovetnnim tužbenim zahtevom pred Opštinskim sudo vima u Šapcu i Loznici , o čijim žalbama je odlučivao Okružni sud u Šapcu; da su i Apelacioni sud u Novom Sadu i Apelacioni sud u Kragujevcu usvajali ovakve tužbene zahteve policijskih službenika; da je podnosilac ustavne žalbe osnovanost svog tužbenog zahteva dokazivao na isti način kao što su to činile i njegove kolege koje su naplatile potraživanja po ovom osnovu; da je pravo na putne troškove regulisano Zakonom o radu, Zakonom o platama državnih službenika i nameštenika i Uredbom o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika, koja u članu 2. stav 1. predviđa da se državnom službeniku nadoknađuju troškovi prevoza za dolazak i odlazak sa rada, u visini mesečne pretplatne karte ili pojedinačne cene karte u dane kada je dolazio na posao; da je neprihvatljiv stav Apelacionog suda u Beogradu da o pravu na troškove prevoza odlučuje funkcioner koji rukovodi državnim organom, s obzirom na to da je u pitanju pravo "imperativne prirode".

Podnosilac je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporenu presud u i odredi da Apelacioni sud u Beogradu donese novu odluku po žalbi tužene izjavljenoj protiv presude Opštinskog suda u Loznici P1. 175/09 od 5. novembra 2009. godine.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporenu presudu i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari :

Presudom Opštinskog suda u Loznici P1. 175/09 od 5. novembra 2009. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca Rajka Despotovića, ovde podnosioca ustavne žalbe, pa je tužena Republika Srbija-Ministarstvo unutrašnjih poslova-PU Šabac-PS Loznica obavezana da tužiocu na ime troškova prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada za period od 1. novembra 2004. godine do 31. decembra 2006. godine isplati opredljene mesečne iznose , sa pripadajućom zateznom kamatom, kao i sve troškove parničnog postupka. U obrazloženju prvostep ene presude se, između ostalog, navodi: da je tužilac zaposlen kod tužene na radnom mestu policijskog službenika; da je periodu od 1. novembra 2004. godine do 15. maja 2006. godine živeo u Malom Zvorniku i putovao na relaciji Mali Zvornik-Novi most-Mali Zvornik, a u periodu od 15. maja 2006. godine do 31. decembra 2006. godine živeo u Gornjem Dobriću i putovao na relaciji Gornji Dobrić-Loznica-Mali Zvornik; da je tužilac imao pravo na naknadu troškova prevoza za dolazak i odlazak sa rada, jer je to pravo propisano zakonom i nije uslovljeno podnošenjem zahteva za isplatu; da tužiocu u utuženom periodu nije isplaćena naknada troškova prevoza, zbog čega je njegov tužbeni zahtev osnovan.

Odlučujući o žalbi tužene, Apelacioni sud u Beogradu je osporenom presudom Gž1. 3937/10 od 21. aprila 2011. godine preinačio presudu Opštinskog suda u Loznici P1. 175/09 od 5. novembra 2009. godine i tužbeni zahtev tužioca za isplatu naknade troškova prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada za period od 1. novembra 2004. godine do 31. decembra 2006. godine odbio kao neosnovan. U obrazloženju osporene presude je , između ostalog, navedeno: da je prvostepeni sud na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenio materijalno pravo; da je za pravilnu primenu materijalnog prava bilo nužno utvrditi da li je pojedinačnim aktom tuženog poslodavca tužiocu priznato pravo na naknadu troškova prevoza ili nije; da tužiocu nije priznato pravo na naknadu troškova prevoza, zbog čega nema pravo na isplatu po tom osnovu; da predmetno pravo spada u druga primanja, te da je za njegovo ostavrivanje nužno poštovati postupak iz člana 71. Zakona o radni m odnosima u državnim organima, što znači da je zaposleni podneo zahtev za ost varivanje prava, da je o tom zahtevu nadležni organ doneo odluku ili propustio da to učini, kao i da je zaposleni iskoristio pravo na prigovor o kome je odlučio nadležni organ ili propustio da tu odluku donese; da tužilac na navedene okolnosti nije priložio, niti predložio dokaze , zbog čega je njegovo potraživanje neosnovano.

Ustavni sud je izvršio uvid u dostavljene presude Okružnog suda u Šapcu Gž1. 671/08 od 16. decembra 2008. godine, Gž1. 302/08 od 18. juna 2009. godine, Gž1. 189/09 od 12. juna 2009. godine, Gž1. 147/09 od 1. juna 2009. godine, Gž1. 187/09 od 12. juna 2009. godine, Gž1. 132/09 od 22. aprila 2009. godine, Gž1. 202/09 od 2. juna 2009. godine, Gž1. 38/09 od 2. aprila 2009. godine, Gž1. 717/08 od 22. januara 2009. godine, Gž1. 698/08 od 25. novembra 2008. godine, Gž1. 715/08 od 23. decembra 2008. godine, Gž1. 723/08 od 27. janura 2009. godine, Gž1. 780/08 od 20. januara 2009. godine, Gž1. 711/08 od 22. januara 2009. godine, Gž1. 709/08 od 22. januara 2009. godine, Gž1. 790/08 od 20. januara 2009. godine, Gž1. 719/08 od 22. januara 2009. godine, Gž1. 672/08 od 16. decembra 2008. godine, Gž1. 722/08 od 20. januara 2009. godine, Gž1. 788/08 od 9. januara 2009. godine, Gž1. 704/08 od 12. januara 2009. godine, Gž1. 756/08 od 9. januara 2009. godine, Gž1. 656/08 od 11. decembra 2008. godine, Gž1. 727/08 od 27. januara 2009. godine, Gž1. 798/08 od 20. januara 2009. godine, Gž1. 682/08 od 25. novembra 2008. godine, Gž1. 726/08 od 20. januara 2009. godine, kojima su potvrđene presude Opštinskog suda u Loznici i presudu Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 4412/10 od 28. jula 2010. godine , kojom je potvrđena presuda Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici. Ustavni sud konstatuje su Okružni sud u Šapcu i Apelacioni sud u Novom Sadu jedinstveni u stavu da pravo zaposlenog policijskog službenika na naknadu troškova prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada nije uslovljeno podnošenjem zahteva, zbog čega su tužbeni zahtevi tužilaca iz navedenih presuda, kojim su tražili isplatu predmetne naknade, osnovani .

4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava, na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, bitne su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbama Ustava, na čije su povrede ustavnom žalbom ukazuje , je utvrđeno: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.) ; da se svakom jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.) .

Zakonom o unutrašnjim poslovima („Službeni glasnik RS“, br. 44/91, 79/91, 54/96, 17/99, 33/99, 25/2000, 8/01 i 106/03) je bilo propisano da se na radnike Ministarstva unutrašnjih poslova primenjuju propisi o državnoj upravi, radnim odnosima, zdravstvenom, penzijskom i invalidskom osiguranju i o obrazovanju, ako ovim zakonom nije drukčije određeno (član 32.).

Zakonom o policiji („Službeni glasnik RS“, br. 79/05, 81/05, 83/05) je bilo propisano da se na položaj, dužnosti, prava i odgovornosti zaposlenih u Ministarstvu primenjuju propisi o radnim odnosima u državnim organima, ako ovim zakonom i propisima donetim na osnovu ovog zakona nije drukčije određeno (član 169.).

Članom 51. st. 1. i 2. Zakona o radnim odnosima u državnim organima („Službeni glasnik RS“, br. 48/91, 66/91, 44/98, 49/99, 34/01, 39/02, 49/05 i 79/05) je bilo propisano da zaposleni u državnim organima i izabrana, odnosno postavljena lica imaju pravo na naknadu materijalnih troškova za dnevnice i noćenje na službenom putovanju, za upotrebu sopstvenog vozila u službene svrhe, za prevoz na rad i s rada, za selidbene troškove i za naknadu za odvojeni život, te da se visina, uslovi i način isplate naknada iz stava 1. ovog člana utvrđuje aktom Vlade. Članom 71. istog zakona bilo je propisano : da se radi ostvarivanja svojih prava, zaposleni u državnom organu, odnosno postavljena lica, pismeno obraćaju funkcioneru koji rukovodi organom; da protiv svakog rešenja ili drugog akta kojim je odlučeno o njegovim pravima i obavezama zaposleni, odnosno postavljeno lice, ima pravo da podnese prigovor ; da se prigovor podnosi funkcioneru koji rukovodi državnim organom u roku od 8 dana od dana uručenja rešenja ili drugog akta, a funkcioner je dužan da o njemu odluči u roku od 15 dana od dana podnošenja prigovora ; da razmatrajući podneti prigovor, funkcioner preispituje svoju odluku i može je izmeniti ili dopuniti ; da zaposleni, odnosno postavljeno lice, ima pravo da podnese prigovor i u slučaju kad funkcioner u roku od 15 dana od dana podnošenja zahteva ne odluči o pravu na koje se zahtev odnosi, kao i da , ako funkcioner u utvrđenom roku ne odluči o podnetom prigovoru ili ako zaposleni, odnosno postavljeno lice, nije zadovoljan odlukom funkcionera povodom podnetog prigovora, zaposleni, odnosno postavljeno lice može se obratiti nadležnom sudu u roku od 15 dana.

Odredbama Zakona o državnim službenicima („Službeni glasnik RS“, broj 79/05, 81/05, 83/05, 64/07 i 67/07), koji se primenjuje od 1. jula 2006. godine, propisano je : da se ovim zakonom uređuju prava i dužnosti državnih službenika i pojedina prava i dužnosti nameštenika, kao i da se pojedina prava i dužnosti državnih službenika u pojedinim državnim organima mogu posebnim zakonom urediti i drukčije, ako to proizlazi iz prirode njihovih poslova (član 1. st. 1. i 2.); da o pravima i dužnostima državnog službenika odlučuje rukovodilac rešenjem, ako ovim ili drugim zakonom ili drugim propisom nije drukčije određeno, kao i da se pri odlučivanju o pravima i dužnostima državnog službenika primenjuje zakon kojim se uređuje opšti upravni postupak, izuzev kod odlučivanja o odgovornosti za štetu (član 140. st. 1. i 4.); da žalbene komisije odlučuju o žalbama državnih službenika na rešenja kojima se u upravnom postupku odlučuje o njihovim pravima i dužnostima i o žalbama učesnika internog i javnog konkursa (član 142. stav 1.); da je žalbena komisija dužna da odluči o žalbi u roku od 30 dana od dana njenog prijema ako ovim zakonom nije drukčije određeno, inače se smatra da je žalba odbijena, kao i da protiv odluke žalbene komisije može da se pokrene upravni spor (član 143.).

Članom 116. Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10) je propisano da u upravnim stvarima u kojima je po zakonu ili po prirodi stvari za pokretanje i vođenje postupka potreban zahtev stranke, organ može pokrenuti i voditi postupak samo ako postoji takav zahtev.

Uredbom o naknadama i drugim primanjima zaposlenih u državnim organima i izabranih, odnosno postavljenih lica („Službeni glasnik RS“, br. 37/94, 40/94, 6/99, 37/01, 73/04, 88/04, 38/05 i 81/05), koja je važila do 29. septembra 2007. godine, bilo je propisano da se za korišćenje prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada isplaćuje naknada u visini cene mesečne pretplatne karte u gradskom, prigradskom odnosno međugradskom saobraćaju (član 15.).

5. Ocenjujući najpre navode podnosioca ustavne žalbe u pogledu različitog postupanja nadležnih redovnih sudova, Ustavni sud je utvrdio da su Okružni sud u Šapcu i Apelacioni sud u Novom Sadu, kao sudovi poslednje instance, u pogledu istog pravnog pitanja doneli različit e presud e, u odnosu na osporenu presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3937/10 od 21. aprila 2011. godine. Ustavni sud je stanovišta da je takva praksa sudova poslednje instance suprotna principu pravne sigurnosti (o povredi prava na pravnu sigurnost videti presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetima: ''Santos Pinto protiv Portugalije '' od 20. maja 2008. godine i ''Beian protiv Rumunije'' od 6. decembra 2007. godine), te da je sama činjenica da su sudovi poslednje instance, povodom iste činjenične situacije i istog pravnog pitanja donosili različite odluke, stvorila pravnu nesigurnost kod podnosioca ustavne žalbe . Ustavni sud je ocenio da ova okolnost sama po sebi predstavlja dovoljan razlog da se utvrdi postojanje povrede prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenog odredbom člana 3 6. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US ) i odlučio kao u prvom delu izreke.

6. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi u pogledu prava na pravično suđe nje, Ustavni sud polazi od toga da su o dredba člana 32. Zakona o unutrašnjim poslovima i kasnije odredba člana 169. Zakona o policiji upućivale na shodnu primenu Zakona o radnim odnosima u državnim organima. Imajući u vidu da pravo na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada zaposlenom pripada kada se za to steknu propisani uslovi, Ustavni sud ukazuje da se ovo pravo, saglasno odredbi člana 71. stav 1. Zakona o radnim odnosima u državnim organima, odnosno člana 140. Zakona o državnim službenicima , može ostvariti na osnovu pismenog zahteva zaposlenog , podnetog funkcioneru koji rukovodi državnim organom. Postupak odlučivanja o zahtevu zaposlen og za ostvarivanje prava iz radnog odnosa, propisan je zakonom i u sebi sadrži i pravo zaposlenog na pravno sredstvo u slučaju kad funkcioner odluči o zahtevu, kao i u slučaju tzv. „ćutanja uprave“.

U postupku koji prethodi ustavnoj žalbi je utvrđeno da se podnosilac nije obraćao nadležnom funkcioneru zahtevom za isplatu predmetnih troškova. Kako o pravu na naknadu troškova za prevoz na rad i sa rada ne odlučuje sud, nego nadležni funkcioner u organu tužene , Ustavni sud nalazi da bi sudovi jedino bili nadležni da odlučuju o zahtevu za naknadu štete zbog nezakonitog i nepravilnog rada organa tužene u smislu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima, a po osnovu odgovornosti pravnog lica za štetu koju prouzrokuje njegov organ, odnosno ukoliko je isplatu naknade za prevoz na rad i sa rada utvrđene pojedinačn im, konačnim i pravnosnažnim aktom tužena neosnovano obustavila, ili je neredovno vršila isplate (videti Odluku Ustavnog suda Už-3563/2010 od 20. decembra 2012. godine).

Imajući u vidu napred navedeno, Ustavni sud je utvrdio da podnosiocu osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu nije povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Sud u ovom delu odbio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu i odlučio kao u drugom delu izreke.

7. U pogledu zahteva podnosilaca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud ukazuje na to da je odredbama člana 6. Zakona o Ustavnom sudu propisano da se u postupku pred Ustavnim sudom ne plaća taksa i da učesnici u postupku pred Sudom snose svoje troškove.

8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava zbog neujednačene sudske prakse

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti