Povreda prava na pravnu zaštitu zbog odricanja od otpremnine

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio da je podnositeljki povređeno pravo na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa. Sudovi su pogrešno zaključili da se zaposleni može punovažno odreći dela otpremnine, što je suprotno Ustavu.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić , dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća , u postupku po ustavnoj žalbi Zorice Čubrović iz Valjeva , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 22. novembra 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Zorice Čubrović i utvrđuje d a je presudom Osnovnog suda u Valjevu P1. 35/10 od 16. marta 2010. godine i presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 5009/10 od 26. maja 2010. godine povređeno pravo podnositeljke us tavne žalbe na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa , zajemčenog odredbom člana 60. stav 4. Ustava Republike Srbije.

2. Nalaže se nadležnom sudu da u roku od 60 dana od dana dostavljanja Odluke Ustavnog suda ponovi postupak po žalbi izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Valjevu P1. 35/10 od 16. marta 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Zorica Čubrović iz Valjeva je 9. jula 2010. godine, preko punomoćnika Jasmine Mihailović, advokata iz Valjeva, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presuda navedenih u izreci, zb og povrede prava na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, zajemčenog odredbom člana 60. stav 4. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je osporenim presudama odbijen tužbeni zahtev pod nositeljke radi isplate neisplaćenog dela otpremnine. Pozivajući se na praksu Ustavnog suda , podnosi teljka smatra da je neprihvatljivo stanovište prvostepenog suda, a koje prihvata i drugostepeni sud u osporenoj presudi, o tome da je pravo zaposlenog da se odriče potraživanja po osnovu radnog odnosa. Ovo stoga što nije moguće da se zaposleni punov ažno odrekne potr aživanja koja mu pripadaju, budući da isplata otpremnine predstavlja jedan od zakonom utvrđenih oblika pravne zaštite u slučaju prestanka ra dnog odnosa. Stoga je podnositeljka predložila da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi da joj je osporenim presudama povređeno navedeno Ustavom zajemčeno pravo, da poništi osporene presude i naloži potrebne mere za otklanjanje štetnih posledica. .

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može podneti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11) je iste sadržine kao odredba člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Osporenom presudom Osnovnog suda u Valjevu P1. 35/10 od 16. marta 2010. godine, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, prema tuženo m F.V. Gradac a.d. iz Valjeva , kojim je tužilja tražila da se tuženi obaveže da joj na ime otpremnine isplati iznos od 221.903,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 16. jula 2009. godine do konačne isplate .

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 5009/10 od 26. maja 2010. godine odbijena je kao ne osnovana žalba tužilje i potvrđena presuda Osnovnog suda u Valjevu P1. 35/10 od 16. marta 2010. godine. U obrazloženju ove presude je navedeno: da u postupku don ošenja ožalbene presude nije bilo bitn ih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tač. 1), 2), 5), 7) i 9. Zakona o parničnom postupku , niti drugih bitnih povreda odredaba parničnog postupka koje bi bile od uticaja na njenu pravilnost i zakonitost; da prema činjeničnom utvrđenju u postupku donošenja ožalbene presude, sledi da je tužilja dala izjavu u pisanom obliku broj 1715 od 15. jula 2009. godine koju je svojeručno potpisa la, a prema čijem sadržaju je za njenim radom prestala potreba kod tuženog; da je bila upoznata da joj pripada otpremnina u iznosu od 250.234,00 d inara i da je prihvatila da primi ot premninu u iznosu od 28.331,00 dinara, te da se odrekla ostatka otpremnine u iznosu od 221.903,00 dinara; da je direktor tuženog doneo rešenje o otkazu ugovora o radu zb og prestanka potrebe za radom zaposlenog broj 1717 od 15. jula 2009. godine kojim je tužilji prestao radni odnos zbog tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena i prestanka potrebe za njenim radom; da je tužilji prestao radni odnos 16. jula 2009. godine ; da je ovo rešenje tužilji dostavljeno 15. jula 2009. godine, kao i da je tužilji isplaćen iznos od 28.331,00 dinara na ime naznačene otpremnine; da je n a ovako pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo dajući za svoju odluku razloge koje u bitnom prihvata i ovaj sud kao drugostepeni u postupku njene žalbene kontrole ; da je , polazeći od odredbe člana 195. st. 1. i 2. Zakona o radu („Službeni glasnik PC“, broj 24/05), tužilja mogla da traži sudsku zaštitu u naznačenom roku; da pošto tužilja to nije učinila, ovo rešenje deluje svojom materijalnom pravnosnažnošću i dokaznom snagom na okolnost prava tužilje na otpremninu i obima toga prava; da izjava tužilje da je upoznata da joj pripada otpremnina u vrednosti od 250.234,00 dinara, te da prihvata da primi otpremninu u iznosu od 28.331,00 dinara i da se odriče ostatka otpremine u iznosu od 221.903,00 dinara, ima karakter otpuštanja duga kao jed nog od načina prestanka obaveze; da se radi o otpuštanju duga , pa tada važe pravila iz odredbi člana 344. 3akona o obligacionim odnosima ; da za punovažnost ovog sporazuma nije bilo p otrebno da bude zaključen u formi u kojoj je zaključen p osao iz koga je obaveza nastala; da je tužilja dala izjavu o otpuštanju duga, a tuženi se sa tom izjavom saglasio, s obzirom na sadržaj naznače nog rešenja i sporazuma od 15. jula 2009. godine; da zaposleni može otpustiti dug tuženom poslodavcu i s tim u vezi dati izjavu i u pogledu dospelog iznosa otpremnine da neće tražiti njeno ispunjenje; da je pravo na otpremninu neotuđivo pravo do dospelosti, ali kada to potraživanje dospe tada nema smetnji da zaposleni da izjavu da n eće tražiti iznos po tom osnovu, a d a nije to tako ne bi i potraživanje po osnovu otpremnine spadalo u krug novčanih obligacija koje se , za slučaj pasivizma zaposlenog da ih utuži u određenom roku , pretvara u naturalne obligacije, sa glasno članu 196. Zakona o radu; da zakonom u odnosu na dospeli iznos po osnovu otpremnine nije propisano da zaposleni ne mo že otpustiti dug iz ovog osnova; da su drugostepenom sudu bile poznate odluk e Ustavnog suda po ustavnim žal bama koje navodi i žalba tužilje, ali da u prisustvu prethodnih razloga i s obzirom da ni jednim pozitivnim propisom nije propisano da zaposleni ne može otpustiti dug po tom osnovu sledi da ovi navodi žalbe ostaju bez značaja; da i kada bi se prihvatio stav da ovde nema otpuštanja duga , ne može se zanemariti dejstvo pravnosnažnog rešenja tuženog kojim je tužilji utvrđeno pravo na otpremninu i obim toga prava , a koji iznos je tužilji isplaćen. Na taj način tuženi je u celosti ispunio obligaciju iz ovog osnova prema tužilji, saglasno čl. 295. i 296. Zakona o obligacionim odnosima

4. Odredbom člana 60. stav 4. Ustava, na čiju povredu se ustavnom žalbom ukazuje , je utvrđeno da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, kao i da se tih prava niko ne može odreći.

Odredbama Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05, 61/05 i 54/09) je propisano: da je poslodavac dužan da pre otkaza ugovora o radu, u smislu člana 179. tačka 9) ovog zakona, zaposlenom isplati otpremninu u visini utvrđenoj opštim aktom ili ugovorom o radu (član 158. stav 1.); da otpremnina iz stava 1. ovog člana ne može biti niža od zbira trećine zarade zaposlenog za svaku navršenu godinu rada u radnom odnosu za prvih 10 godina provedenih u radnom odnosu i četvrtine zarade zaposlenog za svaku narednu navršenu godinu rada u radnom odnosu preko 10 godina provedenih u radnom odnosu (član 158. stav 2.); da protiv rešenja kojim je povređeno pravo zaposlenog ili kad je zaposleni saznao za povredu prava, zaposleni, odnosno predstavnik sindikata čiji je zaposleni član ako ga zaposleni ovlasti, može da pokrene spor pred nadležnim sudom i da je rok za pokretanje spora 90 dana od dana dostavljanja rešenja, odnosno saznanja za povredu prava (član 195.).

5. Ocenjujući osnovanost podnete ustavne žalbe sa stanovišta citiranih odredaba Ustava i zakona, Ustavni sud je ocenio da je podnositeljki u parničnom postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe povređeno pravo na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, zajemčenog odredboma člana 60. stav 4. Ustava.

Naime, kako je podnositeljki radni odnos prestao zbog prestanka potrebe za njenim radom usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena, u konkretnom slučaju, radni odnos joj je mogao prestati samo pod uslovom da joj prethodno bude isplaćena otpremnina utvrđena opštim aktom ili ugovorom u radu, u skladu sa odredbama člana 158. Zakona o radu. Imajući u vidu da isplata otpremnine predstavlja jedan od zakonom utvrđenih oblika pravne zaštite zaposlenih u slučaju prestanka radnog odnosa zbog uvođenja tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena, koje se u smislu člana 60. stav 4. Ustava niko ne može odreći, Ustavni sud smatra da su prvostepeni i drugostepeni sud na proizvoljan i arbitreran način odlučili kada su osporenim presudama odbili tužbeni zahtev podnositeljke ustavne žalbe.

Pri tome, po oceni Ustavnog suda, činjenica da je podnositeljki ustavne žalbe prilikom prestanka radnog odnosa samo delimično isplaćena otpremnina, te da se preostalog dela otpremnine odrekla u korist poslodavca i da u zakonom predviđenom rok u nije tražila poništaj rešenja o prestanku radnog odnosa , ne isključuje podnositeljku od prava da zahteva od tuženog isplatu neisplaćenog dela otpremnine.

Ovakav pravni stav Ustavni sud je zauzeo i u Odluci Už-798/2009 od 17. novembra 2011. godine.

Na osnovu svega izloženog, Ustavni sud je utvrdio da je osporenim presudama, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, te je, u tački 1. izreke, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu usvojio.

Imajući u vidu da je povreda Ustavom zajemčenog prava podnositeljke takve prirode da je to očigledno moglo biti od uticaja na donošenje povoljnije odluke za nju u parnici povodom koje je podneta ustavna žalba, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, naložio nadležnom sudu da u roku od 60 dana od dana dostavljanja ove odluke ponovi postupak po žalbi podnositeljke izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Valjevu P1. 35/10 od 16. marta 2010. godine, odlučujući kao u tački 2. izreke.

6. Polazeći od svih iznetih razloga, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Povreda prava na pravnu zaštitu zbog odricanja od otpremnine

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti