Ustavni sud utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko deset godina. Sud je dosudio naknadu nematerijalne štete, dok je deo žalbe o troškovima postupka odbacio.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Radmile Zdravković – Tošić iz Leskovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 30. oktobra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Radmile Zdravković - Tošić i utvrđuje da je povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu P. 190/10 (ranije pred Opštinskim sudom u Leskovcu u predmetu P. 2381/01), dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. Radmila Zdravković – Tošić iz Leskovca je podnela 21. aprila 2012. godine, preko punomoćnika Zlatimira Stevanovića, advokata iz Leskovca, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu P. 190/10 (ranije pred Opštinskim sudom u Leskovcu u predmetu P. 2381/01) i protiv stava drugog izreke presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 841/11 od 7. marta 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava.

Podnositeljka je u ustavnoj žalbi, između ostalog, navela: da joj je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Leskovcu u predmetu P. 2381/01, a kasnije pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu P. 190/10, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava; da je do donošenja pravnosnažne presude parnični postupak trajao više od deset godina; da joj je stavom drugim izreke osporene drugostepene presude povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava; da drugostepeni sud prilikom preinačenja presude u delu koji se odnosi na troškove parničnog postupka, nije imao u vidu da je u ponovnom postupku, nakon presude Okružnog suda u Leskovcu Gž. 1030/06 od 8. septembra 2006. godine, dokazni postupak vođen isključivo radi odlučivanja o tužbenom zahtevu tužilje za naknadu materijalne štete i da je podnositeljka u ponovnom postupku imala troškove na ime angažovanja punomoćnika i troškove veštačenja i da je s obzirom na to da je tužbeni zahtev tužilje odbijen kao neosnovan, sud morao primeniti odredbu člana 149. stav 2. Zakona o parničnom postupku. Predložila je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, a istakla je i zahtev za naknadu nematerijalne štete i troškova postupka.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Leskovcu P. 190/10 i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilja Lj. J. iz Leskovca je podnela tužbu 29. juna 2001. godine, Opštinskom sudu u Leskovcu, protiv tuženih - ovde podnositeljke ustavne žalbe, „Srbos osiguranja“ AD, Beograd i Zdravstvenog centra Leskovac, radi naknade materijalne i nematerijalne štete.

Do donošenja prve presude, pred prvostepenim sudom je održano sedamnaest ročišta (3. oktobra i 19. oktobra 2001. godine, 5. marta i 3. jula 2002. godine, 17. decembra 2003. godine, 19. februara, 29. marta, 17. maja, 23. juna i 31. avgusta 2004. godine, 21. januara, 1. marta, 15. aprila, 21. juna, 21. septembra, 9. novembra i 1. decembra 2005. godine). U toku postupka, pred prvostepenim sudom su izvođeni dokazi veštačenjem preko sudskih veštaka medicinske struke, saobraćajne struke i ekonomsko-finansijske struke.

Pred prvostepenim sudom nije održano pet ročišta (15. maja i 23. oktobra 2002. godine, 9. januara, 13. marta i 17. juna 2003. godine), jer se sudski veštaci nisu odazivali pozivu suda, iako su bili uredno pozivani ili se spis predmeta nalazio kod sudskih veštaka, radi izrade nalaza i mišljenja.

Presudom Opštinskog suda u Leskovcu P. 2381/01 od 1. decembra 2005. godine je, u stavu prvom izreke, odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se tuženi solidarno obavežu da joj isplate materijalnu štetu u iznosu od 26.935,00 dinara; stavom drugim izreke je delimično usvojen tužbeni zahtev tužilje i obavezani su tuženi da tužilji solidarno na ime naknade nematerijalne štete isplate pojedinačno opredeljene iznose na ime umanjenja opšte životne aktivnosti, pretrpljenog fizičkog bola, pretrpljenog straha i duševnih bolova zbog naruženosti, što ukupno iznosi 434.000,00 dinara, a u stavu trećem izreke je preostali deo tužbenog zahteva preko dosuđenog iznosa na ime navedenih vidova štete, odbijen kao neosnovan ; stavom četvrtim izreke presude je delimično usvojen tužbeni zahtev tužilje i obavezani su tuženi da joj solidarno isplate novčanu rentu za period od 30. decembra 1998. do 15. jula 2005. godine u ukupnom iznosu od 152.242,00 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom od 16. jula 2005. godine do isplate, dok je u stavu petom izreke preostali deo tužbenog zahteva od dosuđenog do traženog iznosa odbijen kao neosnovan; stavom šestim izreke presude su obavezani tuženi da tužilji naknade troškove parničnog postupka.

Odlučujući o žalbama, Okružni sud u Leskovcu je presudom Gž. 1030/06 od 8. septembra 2006. godine odbio kao neosnovane žalbe tužilje i tuženih i potvrdio presudu Opštinskog suda u Leskovcu P. 2381/01 od 1. decembra 2005. godine u stavu prvom, drugom i trećem izreke, a istu je ukinuo u stavu četvrtom, petom i šestom izreke i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku je održano četiri ročišta (13. decembra 2007, 19. februara 2008, 19. marta 2010. i 25. januara 2011. godine), a nisu održana tri ročišta (11. decembra 2006 , 21. maja i 1. novembra 2007. godine), uglavnom zbog nedostavljanja spisa predmeta od strane sudskih veštaka, a jedno zbog odsutnosti člana sudskog veća.

Presudom Osnovnog suda u Leskovcu P. 190/10 od 25. januara 2011. godine je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se obavežu tuženi da joj solidarno isplate novčanu rentu za period od 30. decembra 1998. do 14. marta 2006. godine u ukupnom iznosu od 309.787,21 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 23. marta 2004. godine do isplate , dok je stavom drugim izreke presude obavezana tužilja da prvotuženoj naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 231.250,00 dinara, a drugotuženom 40.000,00 dinara.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 841/11 od 7. marta 2012. godine je odbijena žalba tužilje i potvrđena je ožalbena presuda Osnovnog suda u Leskovcu P. 190/10 od 25. januara 2011. godine u stavu prvom izreke, a preinačena je stavu drugom izreke u pogledu troškova parničnog postupka, tako što su obavezani tuženi da tužilji solidarno naknade troškove parničnog postupka u iznosu od 230.250,00 dinara. Iz obrazloženja ove presude proizlazi: da je u parničnom postupku radi naknade nematerijalne štete presudom Opštinskog suda u Leskovcu P. 2381/01 od 1. decembra 2005. godine tužilji dosuđena nematerijalna šteta u ukupnom iznosu od 434.000,00 dinara; da je tužilja imala troškove u vidu zastupanja od strane advokata, sastava tužbe, pismenih i obrazloženih podneska, troškova medicinskog veštačenja i sudske takse i da je drugostepeni sud primenom člana 149. stav 2. i člana 150. stav 1. Zakona o parničnom postupku, troškove parničnog postupka opredelio prema visini ostvarene naknade nematerijalne štete, čiju visinu tužilja nije mogla da zna, jer nije znala kriterijume za dosuđenje u vreme podnošenja tužbe.

4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju povredu se podnositeljka ustavne žalbe poziva, bitne su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je zajemčeno svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom Zakona o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, (6/80), 36/80, (43/82 i 72/82), 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02) bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Odredbama Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04, 111/09 i 36/11) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je stranka koja u celini izgubi parnicu dužna da protivnoj stranci naknadi troškove i da ako stranka delimično uspe u parnici, sud može s obzirom na postignuti uspeh odrediti da svaka stranka snosi svoje troškove ili da jedna stranka naknadi drugoj srazmeran deo troškova (član 149. stav 1. i 2.); da će sud prilikom odlučivanja koji će se troškovi naknaditi stranci uzeti u obzir samo one troškove koji su bili potrebni radi vođenja parnice, a o tome koji su troškovi bili potrebni, kao i o visini troškova, odlučuje sud ceneći sve okolnosti i da ako je propisana tarifa za nagrade advokata ili za druge troškove, ovi troškovi će se odmeriti po toj tarifi (član 150.) i da će sud kad veštak ne dostavi nalaz i mišljenje u ostavljenom roku, pošto istekne rok koji je strankama ostavljen da se o tome izjasne, odrediti drugog veštaka (član 258. stav 1.).

5. Ocenjujući najpre navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnositeljka ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 29. juna 2001. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Leskovcu i da je pravnosnažno okončan presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 841/11 od 7. marta 2012. godine. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je postupak od ponošenja tužbe do pravnosnažnog okončanja trajao deset godina i devet meseci.

Pri ocenjivanju da li je vremenski rok za odlučivanje sudova o pravima i obavezama stranaka razuman, Ustavni sud smatra da se u svakom konkretnom slučaju, pored same dužine postupka, mora poći i od sledećih kriterijuma: složenosti pravnih i činjeničnih pitanja u konkretnom postupku, ponašanja samog podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova u konkretnom slučaju, kao i značaja istaknutog zahteva za podnosioca ustavne žalbe.

Polazeći od ovih kriterijuma, Ustavni sud je ocenio da je ovaj parnični postupak bio činjenično i pravno složen, zbog toga što je predmet spora naknada nematrijalne i materijalne štete i da je sud izvodio dokaze veštačenjem preko sudskih veštaka medicinske struke sa usaglašavanjem njihovih nalaza i preko veštaka saobraćajne struke i veštaka ekonomske struke.

Ispitujući ponašanje podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da podnositeljka kao tužena, i njen punomoćnik, nisu doprineli dužini trajanja parničnog postupka.

Ocenjujući postupanje sudova u konkretnom slučaju, Ustavni sud je utvrdio da je Opštinski sud u Leskovcu do donošenja presude, redovno, prosečno na tri meseca zakazivao ročišta. Međutim, nakon određivanja veštačenja preko Zavoda za sudsku medicinu od 3. jula 2002. godine, četiri ročišta nisu održana ( 23. oktobra 2002. godine, 9. januara, 13. marta i 17. juna 2003. godine), zbog nedostavljanja spisa predmeta, a isti su nakon dva dopisa prvostepenog suda od 14. aprila i 10. juna 2003. godine sa nalazom navedene ustanove dostavljeni sudu tek 25. juna 2003. godine, gotovo nakon godinu dana od dana kada je određeno veštačenje. Međutim, prvostepeni sud, povodom nepostupanja sudskih veštaka, nije primenio odredbu člana 258. stav 1. Zakona o parničnom postupku i odredio drugog veštaka. Pored toga, do donošenja prve presude su izvedeni dokazi i veštačenjem preko veštaka saobraćajne i ekonomske struke. Drugostepeni sud je u postupku po žalbi delimično potvrdio prvostepenu presudu. U ponovnom postupku prvostepeni sud je usled nepostupanja Zavoda za sudsku medicinu u Nišu i nedostavljanja nalaza bio onemogućen da u periodu od 21. marta 2007. godine do 1. oktobra 2007. godine (sedam meseci) zakazuje rasprave. Pored toga, od ročišta održanog 19. februara 2008. godine, prvostepeni sud do ročišta od 19. marta 2010. godine, nije preduzimao radnje u postupku dve godine. O preostalom delu tužbenog zahteva tužilje koji se odnosio na novčanu rentu, konačno je odlučeno presudom Apelacionog suda u Nišu.

Ustavni sud konstatuje da je dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava. Ustavni sud je stoga, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), ustavnu žalbu usvojio u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpela zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja parničnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Povodom zahteva podnositeljke za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud ukazuje da je odredbama člana 6. Zakona o Ustavnom sudu propisano da se u postupku pred Ustavnim sudom ne plaća taksa i da učesnici u postupku pred Ustavnim sudom snose svoje troškove.

7. Podnositeljka navodi da joj je stavom drugim izreke drugostepene presude povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. Ustava, jer smatra da je u ponovnom postupku odlučivano o delu tužbenog zahteva za naknadu materijalne štete, u kome tužilja nije uspela u sporu, te da sud nije pravilno primenio odredbu član 149. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Ustavni sud prethodno ukazuje na to da u postupku pružanja ustavnosudske zaštite Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda nije nadležan da preispituje pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja i ocenjuje valjanost izvedenih dokaza u postupku pred redovnim sudovima, niti da vrši instancionu kontrolu zakonitosti donetih sudskih odluka, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi i priloženih dokaza, ne proizlazi da je njihovo zaključivanje u osporenim odlukama očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je to utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava.

Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba u konkretnom slučaju ne sadrži takve ustavnopravne razloge na kojima bi se zasnivali navodi o povredi označenog prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, već se od Ustavnog suda, u suštini , zahteva da kao redovan sud još jednom oceni zakonitost osporene presude u delu koji se odnosi na troškove parničnog postupka.

Za stav drugi osporene presude drugostepeni sud je, po oceni Ustavnog suda, dao dovoljne i jasne razloge, zbog čega smatra da u konkretnom slučaju tužilji pripadaju troškovi parničnog postupka, s obzirom na to da je pravnosnažnom presudom Opštinskog suda u Leskovcu P. 2381/01 od 1. decembra 2005. godine tužilji dosuđena naknada nematerijalne štete u ukupnom iznosu od 434.000,00 dinara i da je tužilja imala troškove u vidu zastupanja od strane advokata, sastava tužbe, pismenih obrazloženih podneska, troškova medicinskog veštačenja i sudske takse, tako da je drugostepeni sud primenom člana 149. stav 2. i člana 150. stav 1. Zakona o parničnom postupku, odredio naknadu troškova parničnog postupka prema visini ostvarene naknade nematerijalne štete.

Stoga je Ustavni sud ocenio da je osporena presuda zasnovana na ustavnopravno prihvatljivom i nearbitrernom tumačenju odredaba procesnog prava, te da su tvrdnje podnositeljke o povredi prava iz člana 32. stav 1. Ustava očigledno neosnovane.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu kao očigledno neosnovanu, kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Ustavni sud utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti