Odluka Ustavnog suda o povredi prava na imovinu zbog neizvršenja

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na imovinu zbog nesprovođenja izvršenja protiv dužnika u restrukturiranju. Dosuđuje naknadu materijalne štete u visini potraživanja. Deo žalbe protiv odluka o naknadi nematerijalne štete se odbacuje.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. M . iz Čačka, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 5. jula 2018. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. M . i utvrđuje da je u izvršnom postupku pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu I. 46493/12 (inicijalno predmet I. 4990/06 ranijeg Četvrtog opštinskog suda u Beogradu) podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na imovinu, zajemčeno članom 58. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe iz tačke 1. na naknadu materijalne štete u visini iznosa potraživanja opredeljenog rešenjem o izvršenju ranijeg Četvrtog opštinskog suda u Beogradu I. 4990/06 od 2 6. aprila 2007. godine, umanjenog za iznose koji su po tom osnovu eventualno isplaćeni. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se ustavna žalba M. M . izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Beogradu R4-I. 73/14 od 14. oktobra 201 5. godine i rešenja Vrhovnog kasacionog suda Ržg. 1 825/15 od 28. januara 2016. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. M . i z Čačka je podneo Ustavnom sudu, 3 0. maja 201 3. godine, preko punomoćnika D. J , advokata iz Čačka, ustavnu žalbu zbog zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i prava na imovinu iz člana 58. Ustava u izvršnom postupku koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu I. 46493/12 (inicijalno predmet I. 4990/06 ranijeg Četvrtog opštinskog suda u Beogradu), kao i parničnom postupku koji mu je prethodio, a vođen je pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 1923/05. Ustavna žalba bila je zavedena pod brojem Už-4265/2013.

Nakon početka prime ne odred aba člana 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova („Sl užbeni glasnik RS“, broj 101/13), kojim a je za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji još uvek nije okončan, predviđeno posebno, novo pravno sredstvo, prema kome o učinjenoj povredi prava, pre Ustavnog suda, odlučuje nadležsn redovni sud , Ustavni sud je ustavnu žalbu ustupio na nadležnost redovnom sudu.

Rešenjem Višeg suda u Beogradu R4-I. 73/14 od 14. oktobra 2015. godine je usvojen zahtev predlagača za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku i utvrđeno da je u izvršnom postupku pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu I. 46493/12 podnosi ocu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

Nakon pravosnažnosti navedenog rešenja predmet je ustupljen Ustavnom sudu, radi donošenja odluke o povredi prava na imovinu, a podnosilac ustavne žalbe je 2 1. aprila 2016. godine izjavio novu ustavnu žalbu zbog " nedonošenja" presude u razumnom roku u predmetu P. 1923/05 Prvog opštinskog suda u Beogradu i nesprovođenja izvršenja u razumnom roku u izvršnom postupku pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu I. 46493/12 (inicijalno predmet I. 4990/06 ranijeg Četvrtog opštinskog suda u Beogradu), sada proširujući zahtev i na rešenja Višeg suda u Beogradu R4-I. 73 /14 od 14. oktobra 201 5. godine i Vrhovnog kasacionog suda Ržg. 1 825/15 od 28. januara 2016. godine. Ovaj predmet je dobio novi broj Už- 3285/16.

U novoj ustavnoj žalbi je, između ostalog , navedeno da osporenim rešenjima u delu kojim je odlučeno o visini naknade za povredu prava na suđenje u razumnom roku nisu otklonjene posledice utvrđene povrede, odnosno nije postignuta „sveobuhva tna naknada“, te smatra da i dalje „ima status žrtve…“. Ističe da dosuđena naknada nije u skladu sa praksom Ustavnog suda i Evropskog suda za ljud ska prava u sličnim slučajevima, te da mu je na taj način povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. Ustava i pravo na delotvorno pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava.

Ustavni sud je ustavnu žalbu od 30. maja 2013. godine , u neodlučenom delu zahteva kojim je traženo da se utvrdi povreda prava na imovinu iz člana 58. Ustava zbog nesprovođenja rešenja o izvršenju u postupku pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu I. 46493/12 spojio sa ustavnom žalbom od 21. aprila 2016. godine zavedenom pod brojem Už-3285/16, radi zajedničkog razmatranja i donošenja jedne odluke, u skladu sa odredbama člana 43. st. 1. i 3. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13).

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u ustavnu žalbu i dostavljenu dokumentaciju, te utvrdio sledeće činjenice i oko lnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe je , u svojstvu tužioca, dana 1. aprila 2004. godine podneo tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu protiv tuženog Preduzeće „I.“ iz Beograda, radi isplate razlike zarade, te je presudom toga suda P. 1935/05 od 18. oktobra 2005. godine usvojen njegov tužbeni zahtev. Ova presuda je postala pravnosnažna 31. decembra 2005. godine, a izvršna 16. januara 2006. godine.

Predlog za prinudno izvršenje izršnog poverioca, ovde podnosioca ustavne žalbe , je podnet 22. marta 2006. godine , na osnovu pravnosnažne i izvršne presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 1935/05 od 18. oktobra 2005. godine. Rešenjem o izvršenju I. 4990/06 od 26. aprila 2007. godine je Preduzeće „I.“ iz Beograda obavezano da podnosiocu isplati neisplaćenu razliku zarade , a nakon prethodnog odbijanja predloga podnosioca, te vraćanja u pređašnje stanje, s obzirom na to da je nad izvršnim dužnikom bio otvoren postupak restrukturiranja 7. novembra 2005. godine. Kasnije je predmet dobio novi broj I. 46493/12 pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu.

Osporenim rešenjem Višeg suda u Beogradu R4-I. 73/14 od 14. oktobra 2015. godine usvojen je zahtev predlagača za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu I. 46493/12 (stav 1. izreke) ; dosuđena je primerena naknada predlagaču zbog utvrđene povrede prava u iznosu od 10.000,00 dinara (stav 2 . izreke); odbijen je kao neosnovan zahtev za naknadu nematerijalne štete u iznosu preko dosuđenog pa do traženih 2.000,00 evra (stav 3. izreke); odbijen je zahtev predlagača za naknadu materijalne štete u visini iznosa opredeljenog rešenjem o izvršenju I. 4990/06 od 10. marta 20 06. godine (pogrešno označen datum, pravilno je od "26. aprila 2007. godine") (stav 4. izreke); predmet je ustupljen Ustavnom sudu u delu zahteva kojij je traženo da se utvrdi povreda prava na imovinu predlagača (stav 5. izreke) .

Odlučujući o žalbi predlagača izjavljenoj protiv rešenja Višeg suda u Beogradu, Vrhovni kasacioni sud je osporenim rešenjem Ržg. 1825/15 od 28. januara 2016. godine , u stavu prvom izreke , delimično uvažio žalbu predlagača pa preinačio rešenje Višeg suda u Beogradu R4-I. 73/14 od 14. oktobra 2015. godine u stavu trećem njegove izreke (ispravno bi b ilo – drugom) i predlagaču za povredu prava na suđenje u razumnom roku odredio naknadu od još 10.000,00 dinara, a u drugom stavu izreke je odbio kao neosnovanu žalbu predlagača i potvrdio prvostepeno rešenje u stavu trećem i četvrtom izreke; u trećem stavu izreke je odredio troškove postupka predlagaču u iznosu od 12.780,00 dinara. U obrazloženju osporenog drugostepenog rešenja je, između ostalog, navedeno da je nakon uvida u spise Prvog osnovnog suda u Beogradu u predmetu I. 46493/12 utvrđeno: da je izvršni postupak u konkretnom slučaju započeo 2 2. marta 200 6. godine, podnošenjem predloga za izvršenje Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu; da je nad izvršnim dužnikom otvoren postupak restrukturiranja 7. novembra 200 5. godine; da predloženo izvršenje, iako usvojeno, nije sprovedeno jer Narodna banka Srbije nije postupala po nalogu suda za plenidbu i prenos sredstava ( između ostalog, nalog suda nije bio uredan da bi se po njemu moglo postupati); da je izvršni sud doneo novi zaključak I. 46493/12 od 18. jula 2013. godine u vezi izvršenja ranije donetog rešenja o izvršenju I. 4990/06 od 26. aprila 2007. godine ; da je nad izvršnim dužnikom 22. jula 2013. godine pokrenut prethodni stečajni postupak i određena privremena mera zabrane NBS da sprovodi prinudnu naplatu sa svih računa stečajnog dužnika, a zbog čega se nakon toga u predmetu nije postupalo. Analizirajući dužinu trajanja postupka, ispit ujući ispunjenost kriterijuma za utvrđivanje postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku ovaj sud je ocenio da je pravilan zaključak prvostepenog suda da je predlagaču, ovde podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, s tim što je, istovremeno, našao da prvos tepeni sud nije pravilno primenio odredbu člana 8b st av 1. Zakona o uređenju sudova , jer visina određene naknade, po njegovom zaključku, nije primerena ukupnom trajanju postupka i pravnoj prirodi potraživanja, te postupanju suda i drugih učesnika u postupku u konkretnom slučaju, pa je izn os dosuđene naknade povećao za još 10.000,00 dinara, smatrajući da dosuđena nakna da predstavlja primerenu naknadu. Takođe je navedeno da je prvostepeni sud pravilno konstatovao, da saglasno ovlašćenjima iz čl. 8a i 8b Zakona o uređenju sudova , nije mogao da odluči o povredi prava na imovinu te da je potrebno ustavnu žalbu dostaviti Ustavnom sud da u okviru svoje nadležnosti donese odluku o povredi prava na imovinu.

Uvidom u evidenciju podataka Agencije za privredne registre izvršni dužnik je aktivno privredno društvo.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 36. stav 2. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu.

Odredbom člana 58. stav 1. Ustava jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

Za ocenu osnovanosti ustavne žalbe, u konkretnom slučaju, od značaja su i odredbe Zakona o uređenju sudova (''Službeni glasnik RS'', br. 116/08, 104/09, 101/10, 31/11, 78/11, 101/11 i 101/13), kojim a je propisano: da s tranka u sudskom postupku koja smatra da joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, može neposredno višem sudu podneti zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, da se ovim zahtevom može tražiti i naknada za povredu prava na suđenje u razumnom roku, te da je postupak odlučivanja o zahtevu iz stava 1. ovog člana hitan (član 8a); da ako neposredno viši sud utvrdi da je zahtev podnosioca osnovan, može odrediti primerenu naknadu za povredu prava na suđenje u razumnom roku i odrediti rok u kome će niži sud okončati postupak u kome je učinjena povreda prava na suđenje u razumnom roku, te da će se naknada iz stava 1. ovog člana isplatiti iz budžetskih sredstava Republike Srbije opredeljenih za rad sudova u roku od tri meseca od dana podnošenja zahteva stranke za isplatu (član 8b st. 1. i 2.); da se na postupak za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku i naknade za povredu prava na suđenje u razumnom roku shodno primenjuju odredbe zakona kojim se uređuje vanparnični postupak (član 8v).

5. Analizirajući navode ustavne žalbe izjavljene 30. maja 2013. godine o neodlučenom delu zahteva kojim je traženo da se utvrdi povreda prava na imovinu iz člana 58. Ustava zbog nesprovođenja rešenja o izvršenju u postupku pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu I. 46493/12, Ustavni sud konstatuje da je Evropski sud za ljudska prava, 29. januara 2013. godine , doneo odluku o dopuštenosti predstavke u predmetu Marinković protiv Srbije, u kojoj je podsetio na svoju ustaljenu sudsku praksu prema kojoj se tužena država dosledno smatra odgovornom ratione personae za neizvršenje presuda donetih protiv preduzeća sa većinskim društvenim kapitalom, što podrazumeva da srpski organi mogu, a fortiori, biti odgovorni i u vezi sa onim preduzećima gde je kasnije došlo do promene akcijskog kapitala, što za posledicu ima pretežan državni i društveni kapital, te da se podnosiocima predstavki, kad god se utvrde povrede Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i/ili Protokola broj 1 uz ovu konvenciju, dosuđuje naknada i materijalne i nematerijalne štete, pri čemu se od tužene države zahteva da iz sopstvenih sredstava isplati iznose dosuđene pravosnažnim domaćim presudama. Evropski sud je u obrazloženju navedene odluke napomenuo da se ustavna žalba još ne može smatrati delotvornom u slučajevima koji uključuju odgovornost tužene države za neizvršenje presuda protiv društvenih preduzeća u postupku restrukturiranja i da u budućim slučajevima taj s ud može ponovo razmotriti svoj stav, ako postoji jasan dokaz da je Ustavni sud naknadno uskladio u potpunosti svoj pristup sa relevantnom praksom Evropskog suda.

Evropski sud za ljudska prava je nakon toga u odluci od 26. novembra 2013. godine, povodom predstavke broj 65713/13 koju je Vasvija Ferizović iz Novog Pazara podnela protiv Srbije, konstatovao da je Ustavni sud u potpunosti harmonizovao svoj pristup sa sudskom praksom Evropskog suda u pogledu neizvršenja presuda protiv preduzeća u društvenoj svojini koja su u postupku restrukturiranja.

Imajući u vidu navedeno, po oceni Ustavnog suda, propust izvršnog suda da izvrši presudu izrečenu u korist podnosi oca ustavne žalbe, u konkretnom slučaju, predstavlja i povredu prava podnosioca na mirno uživanje imovine zajemčenog odredbom člana 58. Ustava, koju čini potraživanje utvrđeno tom presudom (isti stav izražen je i u predmetu Už -5551/2011). S obzirom na navedeno, Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, f40/15-dr. zakon i 103/15) , pa je odlučio kao u tački 1. izreke.

Polazeći od iznetog, a uzimajući u obzir da Ustavni sud prilikom odlučivanja u postupku po ustavnoj žalbi uvažava i praksu međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, S ud je, saglasno članu 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2 . izreke utvrdio pravo podnosiocu ustavne žalbe na naknadu materijalne štete u visini iznosa opredeljenih rešenjem o izvršenju ranijeg Četvrtog opštinskog suda u Beogradu I. 4990/06 od 26. aprila 2007. godine, umanjenog za iznose koji su po tom osnovu eventualno isplaćeni. Ustavni sud ukazuje da bi nedosuđivanje na knade materijalne štete podnosiocu ustavne žalbe bilo u direktnoj suprotnosti i sa odredbom člana 60. stav 4. Ustava, kojom je proklamovana neotuđivost prava iz radnog odnosa koja je podnosi lac pokuša o na prinudan način da ostvar i u predmetnom izvršnom postupku.

S obzirom na to da je Ustavni sud utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na imovinu u navedenom izvršnom postupku i pravo na naknadu materijalne štete, to Ustavni sud nije posebno razmatrao navode o povredi prava na suđenje u razumnom roku ili "povodom nedonošenja presude" u razumnom roku u parničnom predmetu koji je prethodio izvršnom, a koji je, upravo prema navodima samog podnosioca trajao samo godinu i osam meseci.

6. Odlučujući o ustavnoj žalbi podnosioca izjavljenoj 2 1. aprila 2016. godine protiv rešenja Višeg suda u Beogradu R4-I. 73/14 od 14. oktobra 2015. godine i Vrhovnog kasacionog suda Ržg. 1825/15 od 28. januara 2016. godine, kojima je odbijen kao neosnovan zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku od dosuđenog iznosa pa do traženog od 2000,00 evra , Ustavni sud konstatuje da je podnosi lac, koji je istakao povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. st. 1. Ustava , u suštini nezadovoljan visinom dosuđene naknade.

Ustavni sud, najpre, ukazuje da je zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku koji je kao pravno sredstvo ustanovljen Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova, preventivno – kompe nzatornog karaktera, odnosno da pored ubrzanja postupka predviđa i mogućnost isplate naknade zbog dugog trajanja postupka. P rimarni cilj ovog pravnog sredstva jeste njegov preventivni karkter, odnosno ubrzanje i okončanje postupka. Po oceni Ustavnog suda, osnovanost i visina novčane naknade je stvar sudske procene takvog zahteva i zavisi od ponašanja podnosi oca u konkretnom postupku, složenosti predmeta i značaj a spornog prava za podnosioca. Takođe, Sud je stanovišta da se naknada mora primeriti standardu života građana i materijalnim mogućnostima Republike Srbije.

Podnosiocu ustavne žalbe je usvojen zahtev za zaštitu p rava na suđenje u razumnom roku i po stanovištu Ustavnog suda, potrebno je u konkretnom slučaju utvrditi da li je dosuđena novčana naknada odgovarajuća i dovoljna i sa aspekta sudske prakse ovoga suda. Naime, podnosilac mo že tvrditi da je „žrtva“ povrede prava na suđenje u razumnom roku ukoliko je iznos koji je dodeljen manji od iznosa koji se dodeljuje u sličnim slučajevima (videti presude Evropskog suda za ljudska prava Cocchiarella protiv Italije , broj aplikacije 64886/01, st. 65-107, ECHR 2006-V i Carić protiv Hrvatske, broj aplikacije 58650/12, stav 39 .).

S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da su nadležni sudovi u ovom slučaju podnosi ocu dosudili novčanu naknadu zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku i obrazložili razloge na kojima temelje svoju odluku. Ustavni sud takođe primećuje da je dosuđena naknada niža u poređenju sa iznosima koje je u sličnim predmetima utvrđuje ovaj sud. Međutim, polazeći od same suštine naknade nematerijalne štete kojom se oštećenima pruža odgovarajuće zadovoljenje, kao i životnog standarda i materijalnih p rilika u Republici Srbiji, Sud ocenjuje da dosuđena pravična naknada nije nerazumna u navedenim okolnostima, posebno ako se ima u vidu priroda i suština pravnog sredstva – zahteva za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, kao i to da je Ustavni sud ovom odlukom utvrdio povredu prava na imovinu i naknadu materijalne štete u visini iznosa opredeljenih rešenjem o izvršenju Četvrtog opštinskog suda u Beogradu. Pored toga, Ustavni sud ukazuje da o dosuđenom iznosu naknade nematerijalne štete ne može odlučivati kao instancioni sud u odnosu na nadležne redovne sudove .

Razmatrajući navode podnosioca da je donošenjem osporenih rešenja povređeno njegovo pravo na pravno sredstvo, zajemčeno članom 36. st. 2. Ustava, Ustavni sud ukazuje da na to da je podnosilac očigledno iskoristio Ustavom garantovano pravno sredstvo - podnoseći žalbu protiv prvostepenog rešenja, o kojoj je odlučeno, te da je upravo to rešenje Vrhovnog kasacionog suda i osporen o ovom ustavnom žalbom. To što podnosilac nije u potpunosti zadovoljan ishodom žalbenog postupka, ne ukazuje na povredu prava na pravno sredstvo jer isto ne sadrži u sebi garanciju da će izjavljena žalba biti i uvažena, bilo u celini ili delimično .

Sledom iznetog, Ustavni sud je ustavnu žalbu u delu u kome je izjavljena protiv navedenih rešenja odbacio kao očigledno neosnovanu, saglasno članu 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u tački 3. izreke.

7. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na imovinu zbog neizvršenja

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti