Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u žalbenom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu privrednog društva, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje. Privredni apelacioni sud je neosnovano preinačio prvostepenu presudu na osnovu novih dokaza iznetih u žalbi, bez održavanja rasprave, čime je podnosiocu uskraćena mogućnost da se o njima izjasni.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi privrednog društva „GLOBAL“ DOO iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 23. maja 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba podnosioca privrednog društva „GLOBAL“ DOO, pa se utvrđuje da je stavom drugim izreke presude Privrednog apelacionog suda Pž. 12012/10 od 19. maja 2011. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Privrednog apelacionog suda Pž. 12012/10 od 19. maja 2011. godine, pa se nalaže istom sudu da donese novu odluku o žalbi tužioca na presudu Privrednog suda u Novom Sadu P. 104/10 od 23. aprila 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Privredno društvo „GLOBAL“ DOO iz Novog Sada je 20. jula 2011. godine, preko punomoćnika Milorada Matića i Ane Alimpijević Matić, advokata iz Beograda, podnelo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv stava drugog izreke presude Privrednog apelacionog suda Pž. 12012/10 od 19. maja 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi istakao: da mu je u žalbenom postupku onemogućeno da javno raspravljanje pred sudom, jer je drugostepena presuda zasnovana na dokazima koje je tužilac priložio tek uz žalbu i da je drugostepeni sud to čak i konstatovao; da se u žalbi ne mogu iznositi nove činjenice i predlagati novi dokazi, ako žalilac nije učinio verovatnim da ih bez svoje krivice nije mogao izneti, odnosno predložiti do zaključenja glavne rasprave; da dostavljeni računi nisu tipični računi za isporuku robe, već da sadržaj računa i njihova visina u potpunosti zavise od površine objekta koji će se graditi; da pred drugostepenim sudom nije održana rasprava u smislu člana 369. stav 2. Zakona o parničnom postupku, a ista je mogla biti održana samo radi izvođenja dokaza koji su već izvedeni ili izvođenja dokaza za koje je stranka učinila verovatnim da ih bez svoje krivice nije mogla dostaviti do zaključenja glavne rasprave i da drugostepeni sud može preinačiti prvostepenu presudu ako je prvostepeni sud pogrešno ocenio isprave ili posredno izvedene dokaze. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, a istakao je i zahtev za naknadu štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka U S) je po svojoj sadržini istovetna sa odredbom člana 170. Ustava, a stavom 2. istog člana je propisano da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu kao dokaz uz ustavnu žalbu i spise predmeta Privrednog suda u Novom Sadu P. 104/10, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Privrednog suda u Novom Sadu P. 104/10 od 23. aprila 2010. godine, u stavu prvom izreke je odbijen kao neosnovan primarni tužbeni zahtev tužioca Biroa za projektovanje i inženjerig „Studio I“, preduzetnika Milana Kovačevića iz Novog Sada kojim je tražio da se utvrdi da je tužilac po osnovu ugovora o izradi projektno-tehničke dokumentacije stambeno-poslovnog objekta u Novom Sadu, stekao pravo svojine na stanu broj 2, ukupne površine 32,78m2 na mezaninu stambene lamele A stambeno-poslovnog objekta, sagrađenog na parceli broj 3930/42 , KO Novi Sad II, što je tuženi dužan priznati i trpeti da se tužilac na osnovu ove presude u zemljišnim, katastarskim ili drugim knjigama, upiše kao isključivi vlasnik, da obaveže tuženog da tužiocu preda u posed navedeni stan i da obaveže tuženog da na ime razlike u vrednosti izrade projekta za navedeni stan isplati iznos od 688.577,21 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana podnošenja tužbe do isplate; stavom drugim izreke presude je odbijen kao neosnovan eventualni tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da sud obaveže tuženog da mu isplati iznos od 3.242.139,21 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana podnošenja tužbe do isplate; stavom trećim izreke je obavezan tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 207.410,69 dinara. Iz obrazloženja presude proizlazi da je prvostepeni sud odbio eventualni tužbeni zahtev iz razloga što tužilac nije dokazao visinu tužbenog zahteva, s obzirom na to da nije priložio dokaze, niti je predlagao izvođenje dokaza tokom postupka na okolnost visine tužbenog zahteva. Prvostepenom sudu je ostalo nepoznato kako je tužilac došao do traženog iznosa, i na koji dan je vršio konverziju evra u dinare, a sve imajući u vidu da je tužilac imao zastupnika u ličnosti advokata.

Odlučujući o žalbi tužioca, Privredni apelacioni sud je osporenom presudom Pž.12012/10 od 19. maja 2011. godine, u stavu prvom izreke , delimično odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio presudu Privrednog suda u Novom Sadu P. 104/10 od 23. aprila 2010. godine u stavu prvom izreke. Stavom drugim izreke ove presude je preinačena presuda Privrednog suda u Novom Sadu P. 104/10 od 23. aprila 2010. godine u stavu drugom i trećem izreke i presuđeno je tako što je usvojen eventualni tužbeni zahtev tužioca i obavezan tuženi da mu isplati iznos od 3.242.139,21 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 7. februara 2008. godine do isplate i obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 400.152,78 dinara. Stavom trećim izreke presude je odbijen kao neosnovan zahtev tuženog za naknadu troškova parničnog postupka. Iz obrazloženja osporene presude proizlazi da se tužilac u tužbi pozvao da je tuženom dostavio fakture broj. 16/07, 17/07, 18/07 i 19/07 sve od 13. jula 2007. godine za izvršene ugovorene usluge u iznosu od 3.242.139,21 dinara i da tuženi nije izmirio svoje dugovanje prema tužiocu, a kako tuženi tokom prvostepenog postupka nije osporio visinu opredeljenog eventualnog tužbenog zahteva, to nije bilo osnova za odbijanje istog iz razloga što tužilac nije dokazao visinu tužbenog zahteva, zato što nije priložio dokaze, niti predlagao izvođenje dokaza u tom postupku na okolnost visine tužbenog zahteva. Naime, tačno je da tužilac uz tužbu nije dostavio račune na koje se u tužbi pozvao, a koje je naknadno priložio uz žalbu, ali imajući u vidu da tokom prvostepenog postupka tuženi ni jednom rečju nije osporio visinu eventualnog tužbenog zahteva ni način obračuna naknade za izvršenu uslugu tužioca u ispostavljenim računima, to se činjenica da je tužilac ispostavio račune na koje se poziva u činjeničnim navodima tužbe, kao i fakturisanog iznosa , ispostavlja među parničnim strankama nespornim, zbog čega ista nije bila predmet raspravljanja među parničnim strankama, pa u takvoj situaciji tužilac nije morao da predlaže dokaze na postojanje ovih činjenica saglasno odredbi člana 220. Zakona o parničnom postupku, zbog čega se u ovom delu ispostavlja da je prvostepena odluka doneta pogrešno m ocenom isprav a ili posredno izveden ih dokaz a, a odluka prvostepenog suda je zasnovana isključivo na dokazima, pa drugostepeni sud nalazi da je osnovan eventualni tužbeni zahtev za isplatu iznosa od 3.242.139,21 dinara, i to sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom počev od 7. februara 2008. godine kao dana utuženja. Osnovano tužilac u žalbi ističe da je pogrešan zaključak prvostepenog suda da tužilac nije dokazao visinu, niti predlagao izvođenje dokaza na okolnost visine eventualnog tužbenog zahteva.

4. Odredbom Ustava , na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe , utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

Zakonom o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 36/11) bilo je propisano: da su s tranke dužne da iznesu sve činjenice na kojima zasnivaju svoje zahteve i da predlože dokaze kojima se utvrđuju te činjenice, da sud utvrđuje činjenice od kojih zavisi odluka o osnovanosti zahteva, isključivo na osnovu predloženih i izvedenih dokaza, a da je izuzetno, sud ovlašćen da utvrdi i činjenice koje stranke nisu iznele i izvede dokaze koje stranke nisu predložile ako iz rezultata raspravljanja i dokazivanja proizlazi da stranke raspolažu zahtevima kojima ne mogu raspolagati (član 3. stav 3.) ili kad je to posebnim propisima predviđeno, da sud ne može svoju odluku zasnovati na činjenicama o kojima strankama nije pružena mogućnost da se izjasne osim kada zakonom nije drugačije propisano (član 7.); da tužba mora da sadrži određeni zahtev u pogledu glavne stvari i sporednih traženja, činjenice na kojima tužilac zasniva zahtev, dokaze kojima se utvrđuju ove činjenice, vrednost predmeta spora, kao i druge podatke koje mora imati svaki podnesak (član 100.) (član 187.); da je svaka stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim osporava navode i dokaze protivnika (član 220.); da se dokazi izvode na glavnoj raspravi (član 225. stav 1.); da se u žalbi mogu iznositi nove činjenice i predlagati novi dokazi samo ako žalilac učini verovatnim da ih bez svoje krivice nije mogao izneti, odnosno predložiti do zaključenja glavne rasprave, a sud će prema potrebi sprovesti izviđaj radi provere istinitosti navoda žalioca (član 359. stav 1. i 2.); da drugostepeni sud odlučuje o žalbi, po pravilu, bez rasprave, kad veće drugostepenog suda nađe da je radi pravilnog utvrđenja činjeničnog stanja potrebno da se pred drugostepenim sudom ponove već izvedeni dokazi, zakazaće raspravu pred drugostepenim sudom (član 369. st. 1. i 2); da će drugostepeni sud presudom preinačiti prvostepenu presudu ako je na osnovu rasprave utvrdio drukčije činjenično stanje nego što je ono u prvostepenoj presudi ako je prvostepeni sud pogrešno ocenio isprave ili posredno izvedene dokaze, a odluka prvostepenog suda je zasnovana isključivo na tim dokazima ako je prvostepeni sud iz činjenica koje je utvrdio izveo nepravilan zaključak o postojanju drugih činjenica, a na tim činjenicama je zasnovana presuda , te ako smatra da je činjenično stanje u prvostepenoj presudi pravilno utvrđeno, ali da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo (član 380.).

5. Odlučujući o povredi prava podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno g odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u pogledu stava drugog izreke presude Privrednog apelacionog suda Pž. 12012/10 od 19. maja 2011. godine, Ustavni sud je utvrdio:

Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu konstatuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili pravo u postupku radi odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. U tom smislu, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je u tom postupku, od strane redovnih sudova, došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava i da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe. Dakle, Ustavni sud kod ocene navoda ustavne žalbe o povredi ovog prava, sagledavajući sprovedeni postupak kao jedinstvenu celinu, utvrđuje da li je postupak bio vođen na način koji je podnosiocu ustavne žalbe osigurao pravo na pravično suđenje.

Prema utvrđenim činjenicama, Ustavni sud konstatuje da je prvostepenom presudom odbijen primarni i eventualni tužbeni zahtev tužioca, koji se odnosi na isplatu dugovanog za pružene usluge, jer tužilac u toku postupka nije dokazao visinu tužbenog zahteva, s obzirom na to da nije priložio dokaze, niti je predlagao izvođenje dokaza tokom postupka na okolnost visine tužbenog zahteva. Drugostepeni sud je osporenom presudom u stavu drugom izreke preinačio prvostepenu presudu, nalazeći da je osnovan eventualni tužbeni zahtev tužioca i navodeći da tužilac uz tužbu nije dostavio račune na koje se u tužbi pozvao, već da je iste naknadno priložio uz žalbu, ali da tuženi, ovde podnosilac ustavne žalbe, nije osporio visinu eventualnog tužbenog zahteva, kao ni način obračuna naknade za izvršenu uslugu tužioca po ispostavljenim računima, t e je ova činjenica među parničnim strankama nesporna.

Ustavni sud konstatuje da se dokazi redovno izvode na predlog stranaka na glavnoj raspravi, sve dok ista ne bude zaključena, u skladu sa načelom neposrednosti i procesne ekonomije. Ovakvu radnju svaka stranka može preduzeti i u žalbi, ako se pred drugostepenim sudom održava rasprava. Naime, Zakon o parničnom postupku predviđa mogućnost da se u žalbi mogu iznositi nove činjenice i predlagati novi dokazi samo ako žalilac učini verovatnim da ih bez svoje krivice nije mogao izneti, odnosno predložiti do zaključenja glavne rasprave. Prema odredbi člana 369. stav 2. Zakona o parničnom postupku, drugostepeni sud će zakazati raspravu radi pravilnog utvrđenja činjeničnog stanja, samo kada je potrebno da se pred tim sudom ponove već izvedeni dokazi. U konkretnom slučaju , dokazi na koje se tužilac pozvao u žalbi nisu bili predmet odlučivanja pred prvostepenim sudom.

Ustavni sud ocenjuje da drugostepeni sud može, u skladu sa odredbom člana 380. tačka 2) Zakona o parničnom postupku, preinačiti prvostepenu presudu u nejavnoj sednici, samo ako je prvostepeni sud pogrešno ocenio isprave ili posredno izvedene dokaze, a odluka prvostepenog suda je zasnovana isklučivo na tim dokazima. Prema tome, Ustavni sud smatra da, ukoliko je drugostepeni sud u pobijanoj presudi našao da je prvostepeni sud svoju presudu zasnovao na pogrešnoj oceni isprave ili posredno izvedenih dokaza, to je mogao ukinuti prvostepenu presudu i predmet uputiti prvostepenom sudu na ponovno raspravljanje. Ovo stoga jer u konkretnom slučaju ne može ni postojati drugačija ocena dokaza, jer su dokazi u pogledu visine eventualnog tužbenog zahteva istaknuti tek u postupku po žalbi, a odluka prvostepenog suda nije mogla ni biti zasnovana na tim dokazima. U prilog ovakve odluke Suda stoji i činjenic a da je podnosilac ustavne žalbe u odgovoru na tužbu osporio tužbeni zahtev u celosti, odnosno da je isti osporio i po osnovu i po visini, što proizlazi i iz obrazloženja prvostepene presude. Iz navedenog proizlazi da ne stoje navodi drugostepene presude da tuženi, ovde podnosilac ustavne žalbe u toku postupka nije osporio visinu eventualnog tužbenog zahteva i da je ova činjenica među parničnim strankama nesporna.

Imajući u vidu napred navedeno, Ustavni sud je ocenio da je neprihvatljivo pravno stanovište Privrednog apelacionog suda, jer za isto nije dao jasne, precizne i logične zaključke, zasnovane na ustavnopravno prihvatljivoj primeni procesnog prava. Ustavni sud nalazi da su u konkretnom slučaju procesnopravni propisi proizvoljno i nepravično primenjeni na štetu podnosioca ustavne žalbe, te da ima elemenata koji ukazuju na procesnu nepravičnost u smislu garancija u okviru prava na pravično suđenje .

Ustavni sud je ocenio da stavom drugim izreke osporene presude Privrednog apelacionog suda Pž. 12012/10 od 19. maja 2011. godine, podnosiocu povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je primenom odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povredom prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, mogu otkloniti jedino poništajem presude Privrednog apelacionog suda Pž. 12012/10 od 19. maja 2011. godine, kako bi u ponovnom postupku nadležni sud doneo novu odluku o žlabi tužioca izjavljenoj protiv presude Privrednog suda u Novom Sadu P. 104/10 od 23. aprila 2010. godine, te je saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

7. Na osnovu odredbe člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u žalbenom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti