Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi zbog povrede prava na pravično suđenje u upravnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na pravično suđenje u presudi Upravnog suda. Poništava presudu jer podnositeljki nije omogućeno učešće u postupku i uvid u ključne dokaze o prestanku službe u Vojsci Srbije.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Mrković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Đurkić, dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov i Lidija Đukić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi A. P . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 13. februara 2020. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba A. P . i utvrđuje da je u izvr šnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Valjevu u predmetu I. 41/13 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra , u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada nematerijalne štete se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. A. P . iz Beograda podneo je Ustavnom sudu, 21. marta 2018. godine, preko punomoćnika D. Đ, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku , zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u izvršnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Valjevu u predmetu I. 41/13 i protiv rešenja Osnovnog suda u Valjevu I. 41/13 od 25. decembra 2017. godine i rešenja Višeg suda u Valjevu GžI. 53/18 od 22. februara 2018. godine zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava , kao i člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. S obzirom na to da se odredba člana 32. stav 1. Ustava sadržinski ne razlikuje od odredbe člana 6. Evropske konvencije, Ustavni sud je postojanje povrede prava cenio u odnosu na navedenu odredbu Ustava.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi, između ostalog, istakao: da je izvršni postupak trajao pet godina i da Osnovni sud u Valjevu nije preduzimao radnje radi namirenja njegovog potraživanja; da izvršni postupak nije mogao biti obustavljen na osnovu člana 547. Zakona o izvršenju i obezbeđenju, jer se navedena odredba imala primeniti na izvršne poverioce u čiju korist je pre početka rada izvršitelja u Republici Srbiji doneto rešenje o izvršenju; da je u konkretnom slučaju rešenje o izvršenju doneto nakon početka rada izvršitelja u Republici Srbiji i da je izvršni poverilac u samom predlogu za izvršenje, u skladu sa odredbom člana 35. stav 6. Zakona o izvršenju i obezbeđenju, predložio da izvršenje sprovede sud; da su izvršitelji u Republici Srbiji počeli sa radom u maju 2012. godine na osnovu Zakona o izvršenju i obezbeđenju koji je u delu odredaba o radu izvršitelja počeo da se primenjuje 17. maja 2012. godine, a kako je rešenje o izvršenju doneto 24. aprila 2013 . godine, to nije bilo mesta primeni člana 547. Zakona o izvršenju i obezbeđenju. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporena rešenja, a istakao je i zahtev za naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Valjevu I. 41/13 i priloženu dokumentaciju uz ustavnu žalbu , utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Izvršni poverilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 21. decembra 2012. godine, predlog za izvršenje na osnovu izvršne isprave protiv izvršnog dužnika N. R. iz Valjeva, radi naplate potraživanja u iznosu od 6.700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate , sa zakonskom zateznom kamatom i predložio da izvršenje sprovede sud na celokupnoj imovini izvršnog dužnika . Predložio je da se nakon identifikovanja imovine izvršnog dužnika, zaključkom odredi sredstvo i premet izvršenja kojim će se najpovoljnije ostvariti namirenje izvršnog poverioca.

Osnovni sud u Valjevu doneo je rešenje o izvršenju I. 41/13 od 24. aprila 2013. godine.

Rešenjem Osnovnog suda u Valjevu I. 41/13 od 24. maja 2013. godine naloženo je izvršnom dužniku da u roku od pet dana od dana prijema rešenja, da izjavu o imovini.

Kako izvršni dužnik nije u ostavljenom roku postupio po nalogu suda, rešenjem Osnovnog suda u Valjevu I. 41/13 od 12. avgusta 2013. godine izvršnom dužniku je izrečena novčana kazna, a istim rešenjem je ponovo pozvan da da izjavu o imovini. Navedeno rešenje dostavljeno je izvršnom dužniku preko Ministarstva unutrašnjih poslova – Policijsk e uprav e Valjevo.

Rešenjem Osnovnog suda u Valjevu I. 41/13 od 25. septembra 2013. godine je radi naplate novčane kazne u iznosu od 10.000,00 dinara određeno izvršenje prema izvršnom dužniku N. R. iz Valjeva popisom, plenidbom, procenom i prodajom pokretnih stvari izvršnog dužnika i uplatom iznosa dobijenog prodajom pokretnih stvari na račun novčanih kazni, Osnovnom sud u u Valjevu do konačnog namirenja, a istim rešenjem izrečena je novčana kazna izvršnom dužniku u iznosu od 20.000,00 dinara. Navedenim rešenjem izvršni dužnik je ponovo pozvan da da izjavu o imovini. Ovo rešenje dostavljeno je izvršnom dužniku , takođe preko Minist arstva unutrašnjih poslova – Policijsk e uprav e Valjevo.

Rešenjem Osnovnog suda u Valjevu I. 41/13 od 11. oktobra 2013. godine je radi naplate novčane kazne u iznosu od 20.000,00 dinara određeno izvršenje prema izvršnom dužniku N. R. iz Valjeva popisom, plenidbom, procenom i prodajom pokretnih stvari izvršnog dužnika i uplatom iznosa dobijenog prodajom pokretnih stvari na račun novčanih kazni Osnovnom sud u u Valjevu do konačnog namirenja, a istim rešenjem je izrečena i novčana kazna izvršnom dužniku u iznosu od 30.000,00 dinara. Navedenim rešenjem izvršni dužnik je ponovo pozvan da da izjavu o imovini. Dostava ovog rešenja izvršnom dužniku izvršena je preko oglasne table suda, 8. novembra 2013. godine.

Zaključkom Osnovnog suda u Valjevu I. 41/13 od 12. novembra 2015. godine je radi naplate potraživanja iz rešenja o izvršenju I. 41/13 od 24. aprila 2013. godine, troškova izvršenja , kao i novčane kazne izrečene izvršnom dužniku u iznosu od 20.000,00 dinara zakazana službena radnja popisa i plenidbe pokretnih stvari izvršnog dužnika.

Zapisnikom o popisu i proceni I. 41/13 od 8. decembra 2015. godine je ko nstatovano da izvršni dužnik, nije zatečen na licu mesta .

Izvršni poverilac je 26. aprila 2016. godine podneo predlog za promenu sredstva i predmeta izvršenja, tako što je predložio da se izvršenje sprovede na 1/2 zarade izvršnog dužnika koju ostvaruje kod JKP „L.“ iz L .

Zaključkom Osnovnog suda u Valjevu I. 41/13 od 30. maja 2016. godine dozvoljena je promena sredstva izvršenja, tako što će se izvršenje određeno rešenjem istog suda I. 41/13 od 24. aprila 2013. godine sprovesti zabranom do 1/2 zarade koju izvršni dužnik ostvaruje iz radnog odnosa kod poslodavca JKP „L.“ iz L.

Po dostavljanju navedenog zaključka, JKP „L.“ iz Lazarevca je dopisom od 10. aprila 2017. godine obavesti lo sud da još uvek nije počeo da postupa zaključku, jer već postupa po rešenju o izvršenju I. 316/15 koje je ranije stig lo na obustavu koja iznosi do 2/3 zarade.

Novim dopisom JKP „L.“ iz L. obavesti lo je sud da je po zaključku I. 41/13 od 30. maja 2016. godine izvršio obustavu dela primanja u ukupnom iznosu od 48.958,19 dinara i da izvršni dužnik N. R. od 14. septembra 2017. godine nije više u radnom odnosu kod navedenog poslodavca , te da nije u mogućnosti da nastavi sa namirenjem potraživanja.

Osporenim rešenjem Osnovnog suda u Valjevu I. 41/13 od 25. decembra 2017. godine obustavljeno je izvršenje određeno rešenjem istog suda I. 41/13 od 24. aprila 2013. godine i ukinute su sve sprovedene radnje. Iz sadržine osporenog rešenja proizlazi da se izvršni poverilac nije u predviđenom roku iz člana 547. Zakona o izvršenju i obezbeđenju izjasnio da li će se sprovođenje izvršenja nastaviti pred sudom ili pred javnim izvršiteljem.

Osporenim rešenjem Višeg suda u Valjevu GžI. 53/18 od 22. februara 2018. godine je odbijena kao neosnovana žalba izvršnog poverioca i potvrđeno rešenje Osnovnog suda u Valjevu I. 41/13 od 25. decembra 2017. godine. Iz obrazloženja osporenog rešenja proizlazi: da je rešenjem Osnovnog suda u Valjevu I. 41/13 od 24. aprila 2013. godine određeno izvršenje na osnovu izvršne isprave; da su javni izvršitelji na području Višeg suda u Valjevu počeli sa radom 27. juna 2014. godine, te da se izvršni poverilac u zakonom predviđenom roku od 1. maja 2016. godine do 1. jula 2016. godine nije izjasnio da li će se sprovođenje izvršenja nastaviti pred sudom ili javnim izvršiteljem, nakon čega je prvostepeni sud obustavio izvršenje i ukinuo sve sprovedene izvršne radnje .

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, br. 31/2011, 99/11, 109/13-Odluka US, 55/14 i 139/14 ) je propisano: da je postupak izvršenja i obezbeđenja hitan i da u postupku izvršenja i obezbeđenja odlaganje nije dozvoljeno, osim ako zakonom nije izričito propisano drugačije (član 6.); da je sud, odnosno izvršitelj dužan da preduzme radnje sprovođenja izvršenja kada su za to ispunjeni uslovi (član 8. stav 2.); da sud određuje izvršenje, odnosno obezbeđenje onim sredstvom i na onim predmetima koji su navedeni u predlogu za izvršenje, odnosno u predlogu za obezbeđenje kad se izvršenje određuje na predlog izvršnog poverioca, da kad izvršni poverilac u predlogu za izvršenje zahteva da se izvršenje sprovede na celokupnoj imovini izvršnog dužnika ili uz predlog podnese zahtev za dobijanje izjave o imovini izvršnog dužnika bez navođenja sredstva i predmeta izvršenja, sud određuje izvršenje, odnosno obezbeđenje bez navođenja sredstva i predmeta izvršenja, a nakon identifikovanja imovine izvršnog dužnika, zaključkom će odrediti sredstva i predmet izvršenja, da izvršitelj sprovodi izvršenje na onim sredstvima i predmetima izvršenja koji su navedeni u rešenju o izvršenju, a kad sredstvo i predmet izvršenja nisu navedeni, izvršitelj sprovodi izvršenje, na osnovu sopstvenog zaključka, na sredstvima i predmetima izvršenja kojim se najpovoljnije ostvaruje namirenje izvršnog poverioca (član 20. st. 1, 3. i 4.) ; da se novčana kazna može izreći fizičkom licu, kao odgovornom licu u pravnom licu ili u državnom organu, u iznosu od 10.000 dinara do 200.000 dinara, a pravnim licima u iznosu od 100.000 dinara do 2.000.000 dinara, da će se novčana kazna iz stava 1. ovog člana ponovo izreći, ako izvršni dužnik ne postupi po ponovljenom nalogu suda, odnosno izvršitelja ili nastavi da postupa protivno zabrani , da se ponovo izrečena kazna po pravilu izriče u povećanom iznosu , da će se izricanje i izvršenje kazne ponavljati sve dok lice na koje se odnosi ne postupi u skladu sa odlukama suda, odnosno izvršitelja , da novčanu kaznu izriče sudija rešenjem, na predlog stranaka, izvršitelj ili po službenoj dužnosti, vodeći računa pri odmeravanju visine kazne o značaju radnje koju je lice koje se kažnjava moralo obaviti, da je rok za plaćanje kazne pet radnih dana od dana prijema rešenja o kažnjavanju, da novčanu kaznu naplaćuje sud po službenoj dužnosti, odmah po isteku roka za doborovoljno plaćanje, a troškovi prinudnog izvršenja novčane kazne prinudno će se naplatiti istovremeno sa prinudnim izvršenjem kazne (član 51. st. 1, 2, 3, 4, 5. i 8.).

5. Ocenjujući najpre navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je predlog za izvršenje na osnovu izvršne isprave podnet 21. decembra 2012. godine Osnovnom sudu u Valjevu i da je izvršni postupak pravnosnažno okončan rešenjem Višeg suda u Valjevu GžI. 53/18 od 22. februara 2018. godine.

Analizirajući dužinu trajanja osporenog izvršnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je navedeni postupak trajao pet godina i dva meseca.

Navedeno trajanje izvršnog postupka samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, razumna dužina trajanja sudskog postupka je relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca koji se moraju uzeti u obzir u svakom pojedinom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda postavljenog zahteva, odnosno značaj prava o kome se odlučuje za podnosioca ustavne žalbe su kriterijumi koji utiču na ocenu dužine trajanja postupka i određuju da li je postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da predmet nije bio složen, iako je izvršenje određeno na celokupnoj imovini izvršnog dužnika.

Ispitujuću ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac nije doprineo dužini trajanja izvršnog postupka.

Ocenjujući postupanje suda u izvršnom postupku, Ustavni sud je našao da izvršni sud, u konkretnom slučaju, u periodu od gotovo dve godine od donošenja poslednjeg rešenja o novčanom kažnjavanju izvršnog dužnika do sprovođenja izvršenja popisom i plenidbom pokretnih stvari izvršnog dužnika, nije preduzeo sve mere i radnje na koje je po zakonu bio obavezan kako bi se postupak okončao u razumnom roku. Naime, izvršni sud je odredio izvršenje u smislu člana 20. stav 3. Zakona o izvršenju i obezbeđenju bez navođenja sredstva i predmeta izvršenja. Sud ni nakon dve izrečene novčane kazne nije pribavio izjavu o imovini izvršnog dužnika kako bi izvršio identifikaciju imovine i odredio sredstvo i predmet izvršenja . Naime, izvršni sud je gotovo dve godine po dostavljanju izvršnom dužniku preko oglasne table suda poslednjeg rešenja o novčanom kažnjavanju I. 41/13 od 11. oktobra 2013. godine, doneo zaključak I. 41/13 od 12. novembra 2015. godine radi naplate potraživanja po rešenju o izvršenju I. 41/13 od 24. aprila 2013. godine, troškova izvršenja, kao i novčane kazne izrečene izvršnom dužniku u iznosu od 20.000,00 dinara i troškova izvršenja , iako je odredbom člana 51. stav 8. Zakona o izvršenju i obezbeđenju propisano da sud novčanu kaznu naplaćuje po službenoj dužnosti, odmah po proteku roka za dobrovoljno plaćanje. Polazeći od navedenog, Ustavni sud nalazi da su se u smislu odredbe člana 8. stav 2. Zakona o izvršenju i obezbeđenju , odmah po proteku roka za doborov oljno plaćanje novčane kazne stekli uslovi za sprovođenje izvršenja popisom i plenidbom pokretnih stvari izvršnog dužnika radi naplate potraživanja iz rešenja o izvršenju I. 41/13 od 24. aprila 2013. godine i same novčane kazne.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Valjevu u predmetu I. 41/13, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („ Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju. Ustavni sud je posebno cenio dužinu trajanja izvršnog postupka, doprinos izvršnog suda dužini trajanja postupka, kao i životni standard u državi, te činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljuska prava.

Pored toga, Ustavni sud je uzeo u obzir i noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije (predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15, od 5. aprila 2016. godine), kao i više presuda donetih nakon toga, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo.

Ovakav stav Ustavni sud je zauzeo i u Odluci Už-2936/16 od 24. maja 2018. godine.

7. U odnosu na osporene akte, U stavni sud je utvrdio da oni sadrže detaljna i jasna obrazloženja zasnovana na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju odredaba člana 547. st. 1. i 2. Zakona o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, broj 106/15). Takođe, Viši sud u Valjevu je istakao da je rešenje o izvršenju Osnovnog suda u Valjevu I. 41/13 od 24. aprila 2013. godine doneto na osnovu izvršne isprave u korist izvršnog poverioca u vreme kada izvršitelji nisu bili imenovani za područje prvostepenog suda, već da su isti za područje Višeg suda u Valjevu i Privrednog suda u Valjevu imenovani tek odlukom Komore izvršitelja Republike Srbije od 27. juna 2014. godine. Kako su javni izvršitelji na području Višeg suda u Valjevu počeli sa radom 27. juna 2014. godine, to se odredba člana 547. stav 1. Zakona o izvršenju i obezbeđenju odnosila i na izvršnog poverioca koji je bio dužan se da u zakonom predviđenom periodu od 1. maja 2016. do 1. jula 2016. godine izjasni o tome da li je voljan da izvršenje sprovede sud ili javni izvršitelj, što on nije uradio u navedenom roku, te je izvršni postupak obustavljen. Polazeći od prethodno navedenog i sadržine ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu prihvatiti kao relevantni ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporenih rešenja, za koja Sud ne nalazi da su zasnovana na očigledno nepravičnoj, proizvoljnoj ili arbitrarnoj primeni merodavnog prava.

Takođe, nije od značaja ni činjenica da se podnosilac ustavne žalbe u predlogu za izvršenje na osnovu izvršne isprave izjasnio da će postupak sprovoditi izvršitelj, s obzirom na to da se radi o naknadno ustanovljenoj obavezi iz novog Zakona o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, broj 106/15).

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

8. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.