Povreda prava na pravnu sigurnost zbog različitih odluka sudova

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na pravnu sigurnost kao elementa prava na pravično suđenje. Različite pravnosnažne odluke sudova u istovetnim činjeničnim i pravnim situacijama u vezi sa naknadom putnih troškova stvorile su pravnu nesigurnost.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Kajkuš Zikrije iz Vranja, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 3. aprila 2013. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba Kajkuš Zikrije i utvrđuje da je presudama Opštinskog suda u Vranju P1. 203/08 od 26. oktobra 2009. godine i Apelacionog suda u Nišu Gž. 1196/10 od 21. maja 2010. godine povređeno prav o podnosioca ustavne žalbe na pravnu sigurnost, kao element prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbija kao neosnovana.

O b r a z l o ž e nj e

1. Kajkuš Zikrije iz Vranja podneo je 9. jula 2010. godine ustavnu žalbu protiv presude Opštinskog suda u Vranju P1. 203/08 od 26. oktobra 2009. godine i presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 1196/10 od 21. maja 2010. godine , zbog povrede načela zabrane diskriminacije i prava na pravično suđenje , zajemčenih odredbama člana 21. i člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo: da se više puta obraćao usmeno i pismeno pretpostavljenom radi priznavanja troškova prevoza za dolazak i odlazak sa posla, a na osnovu Uredbe o naknadama i drugim primanjima zaposlenih u državnim organima i izabranih , odnosno postavljanih lica; da je u članu 14. navedene uredb e predviđeno da svaki zaposleni ima pravo na putne troškove za dolazak i odlazak sa posla u visini cene mesečne prevozne karte u gradskom, prigradskom i međugradskom saobraćaju; da je članom 120. Zakona o radu predviđeno da zaposleni ima pravo i na druga primanja; da sudovi u osporenim presudama nisu pravično odlučili o podnosiočevim pravima i obavezama; da je ovakvim odlukama suda svaki od pripadnika policije u Policijsko j upravi Vranje lišen prava na koje imaju i ostvaruju bez ikakvih p osebnih zahteva radnici u svim ostalim državnim organima ; da se nepravičnom odlukom suda stvara pravna nesigurnost, jer se po istom ovom osnovu pripadnicima drugih Policijskih uprava u Srbiji isplaćuje naknada za putne troškove, i to bez podnošenja bilo kakvih zahteva, a da postoje i presude kojima je priznato pravo na naknadu putnih troškova u predmetima sa istim pravnim osnovom; da kako je drugim zaposlenima navedeno pravo neposredno priznato, podnosilac smatra da se radi o diskriminaciji radnika - posebno onih zaposlenih u policiji. Podnosilac je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporene presude i predmet vrati na ponovno odlučivanje.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Osporenom presudom Opštinskog suda u Vranju P1. 203/08 od 26. oktobra 2009. godine, u stavu prvom izreke , odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio da se obaveže tužena Republika Srbija, Ministarstvo unutrašnjih poslova - Policijska uprava Vranje, da tužiocu na ime neisplaćenih putnih troškova na relaciji Vranje-Preševo-Miratovac i obratno za period od 7. mart a 2005. godine do 7. marta 2008. godine isplati iznos od 181.425 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, dok je u stavu drugom izreke obavezan tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka.

Odlučujući o žalbi tužioca, Apelacioni sud u Nišu je osporenom presudom Gž. 1196/10 od 21. maja 2010. godine odbio žalbu kao neosnovanu i potvrdio presudu Opštinskog suda u Vranju P1. 203/08 od 26. oktobra 2009. godine. U obrazloženju drugostepene presude, pored ostalog, je navedeno: da prvostepena presuda nije zahvaćena bitnim povreda ma odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. Z akona o parničnom postupku na koje taj sud pazi po službenoj dužnosti, niti povredom iz tačke 12 ) napred navedene odredbe, jer presuda sadrži jasne razloge o odlučnim činjenicama na kojima je prvostepeni sud zasnovao svoj zaključak; da je u sprovedenom postupku pred prvostepenim sudom utvrđeno da je tužilac u radnom odnosu kod tuženika, te da je rešenjem od 17. juna 2003. godine raspoređen na radno mesto policajca u Policijskoj stanici Preševo, a iz potvrde o prijavi - odjavi boravišta utvrđeno je da je tužilac prijavio boravište u ul. Jablaničkoj broj 30 u Vranju ; da je na osnovu izjave tužioca saslušanog u svojstvu strank e u postupku utvrđeno da tužilac radi u Miratovcu u Pomoćnom odeljenju Policijske stanice Preševo, koja je udaljena sedam k ilometara od Preševa, da koristi sopstveni prevoz, jer nema odgovarajući autobuski prevoz, te da se obraćao nadležnima za isplatu troškova prevoza usmenim putem, ali da nije podnosio pismeni zahtev ; da Apelacioni sud nalazi da je prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo i da je stoga pravilan zaključak da tužbeni zahtev nije osnovan; da je odredbom čl. 71. Zakona o radnim odnosima u državnim organima, koji je bio u primeni u spornom periodu, propisan postupak po kome zaposleni u državnom organu ostvaruje svoj a prava - pismen im obraća njem funkcioneru koji rukovodi organom, kao i postupak po prigovoru, odnosno obraćanje sudu nakon okončanja upravnog postupka; da iz spisa predmeta ne proizilazi da se tužilac pre podnošenja tužbe u ovoj pravnoj stvari obraćao funkcioneru koji rukovodi organom za priznavanje prava na spornu naknadu i obimu tog prava u skladu sa napred navedenom odredbom člana 71. Zakona o radnim odnosima u državnim organima i u skladu sa odredbom člana 8 . Zakona o unutrašnjim poslovima koji je bio u primeni u spornom periodu, a kojim je propisano da u prvom stepenu po propisima iz oblasti unutrašnjih poslova, ako posebnim zakonom nije drugačije određeno, rešava nadležni starešina, a da o žalbama izjavljenim protiv prvostepenih rešenja nadležnog starešine, rešava ministar; da je pravilnom primenom odredbe člana 169. Zakona o policiji , koji je stupio na snagu 28. novembra 2005. godine , propisano da se na položaj dužnosti prava i odgovornosti zaposlenih u Ministarstvu unutrašnjih poslova primenjuju propisi o radnim odnosima u državnim organima, ako tim zakonom i propisima donetim na osnovu njega nije drugačije određeno ; da to dalje podrazumeva primenu Zakona o državnim službenicima, koji je stupio na snagu 1. jula 2006. godine, a koji u odredbi čl ana 140. propisuje da se radi ostvarivanja svojih prava državni službenici pismeno obraćaju rukovodiocu koji o njihovim pravima i dužnostima odlučuje rešenjem, ako ovim ili drugim zakonom nije drugačije određeno ; da je odredbom člana 142. istog zakona propisano da žalbene komisije odlučuju o žalbama državnih službenika , a odredbom čl ana 143 . je propisano da je žalbena komisija dužna da odluči o žalbi u roku od 30 dana od dana njenog prijema , ako ovim zakonom nije drugačije određeno , inače se smatra da je žalba odbijena , a protiv odluke žalbene komisije može da se pokretne upravni spor ; da iz svega navedenog proizlazi da o pravu na isplatu traženog novčanog potraživanja ne odlučuje sud, nego nadležni starešina u organu tužene kod koga je tužilac u radnom odnosu, a da bi sud bi bio nadležan da odlučuje o zahtevu za naknadu štete zbog nezakonitog i nepravilnog rada tužene u smislu člana 172. Z akona o obligacionim odnosima, ako tu naknadu nije isplatio po ovom osnovu, utvrđenu pojedinačnim, konačnim i pravnosnažnim aktom tužene, ukoliko je tužena isplatu neosnovano obustavila ili vršila selekciju u isplati ; da se u konkretnom slučaju ne radi o sporu za naknadu štete zbog nepriznavanja zakonom priznatih prava iz radnog odnosa i da su za priznavanje tog prava ispunjeni uslovi po samom zakonu ili opštem aktu tužene ; da, kako je izostao postupak ostvarivanja prava u skladu sa navedenim aktima , kao i obezbeđena zaštita prava, to tužilac nije dokazao osnov novčanog potraživanja, niti osnov odgovornosti tuženika u smislu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima.

Ustavni sud je izvršio uvid u dostavljene presude Opštinskog suda u Bujanovcu P1. 92/06 od 9. maja 2007. godine i Okružnog suda u Vranju Gž1. 874/07 od 27. avgusta 200 7. godine i povodom njih utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Opštinskog suda u Bujanovcu P1. 92/06 od 9. maja 2007. godine obavezana je tužena Republika Srbija, Ministarstvo unutrašnjih poslova - Policijska uprava Vranje da tužiocu D. A. (zaposlenom u Ministarstvu unutrašnjih poslova) na ime naknade štete zbog neplaćenih putnih troškova na relaciji Bujanovac – Vladičin Han i obrnuto za period od 30. aprila 2003. godine, pa do 1. jula 2006. godine plati iznos od 110.592 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom. U obrazloženju presude, pored ostalog, je navedeno: da je tužilac zaposlen u Ministarstvu unutrašnjih poslova, da je u spornom periodu bio raspoređen na radnom mestu vođe smene u dežurnoj službi u Vladičinom Hanu, a da je imao boravište u Bujanovcu; da se tužilac više puta usmeno obraćao starešinama, ali da pismeni zahtev nije podnosio; da je sud našao da tužilac ima pravo na naknadu za prevoz saglasno članu 14. Uredbe o naknadama i drugim primanjima zaposlenih u državnim organima i izabranih , odnosno postavljanih lica , u iznosu koji je utvrđen finansijskim veštačenjem, pa je isti usvojio na osnovu odredbe člana 277. Zakona o obligacionim odnosima.

Navedena presude je potvrđena presudom Okružnog suda u Vranju Gž1. 874/07 od 27. avgusta 2007. godine.

4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava, na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, bitne su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbama Ustava, na čije su povrede ustavnom žalbom ukazuje , utvrđeno je : da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije, da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (član 21.), da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

Zakonom o unutrašnjim poslovima („Službeni glasnik RS“, br. 44/91, 79/91, 54/96, 17/99, 33/99, 25/2000, 8/01 i 106/03) bilo je propisano da se na radnike Ministarstva unutrašnjih poslova primenjuju se propisi o državnoj upravi, radnim odnosima, zdravstvenom, penzijskom i invalidskom osiguranju i o obrazovanju, ako ovim zakonom nije drukčije određeno (član 32.).

Zakonom o policiji („Službeni glasnik RS“, br. 79/05, 81/05, 83/05, 64/07, 67/07, 116/08 i 104/09) je propisano se na položaj, dužnosti, prava i odgovornosti zaposlenih u Ministarstvu primenjuju propisi o radnim odnosima u državnim organima, ako ovim zakonom i propisima donetim na osnovu ovog zakona nije drukčije određeno (član 169.).

Članom 51. st. 1. i 2. Zakona o radnim odnosima u državnim organima („Službeni glasnik RS“, br. 48/91, 66/91, 44/98, 49/99, 34/01, 39/02, 49/05 i 79/05) bilo je propisano : da zaposleni u državnim organima i izabrana, odnosno postavljena lica imaju pravo na naknadu materijalnih troškova: za dnevnice i noćenje na službenom putovanju, za upotrebu sopstvenog vozila u službene svrhe, za prevoz na rad i s rada, za selidbene troškove i za naknadu za odvojeni život, kao i da se visina, uslovi i način isplate naknada iz stava 1. ovog člana utvrđuju aktom Vlade. Članom 71. istog zakona bilo je propisano da se radi ostvarivanja svojih prava, zaposleni u državnom organu, odnosno postavljena lica, pismeno obraćaju funkcioneru koji rukovodi organom, da protiv svakog rešenja ili drugog akta kojim je odlučeno o njegovim pravima i obavezama zaposleni, odnosno postavljeno lice, ima pravo da podnese prigovor, da se prigovor podnosi funkcioneru koji rukovodi državnim organom u roku od 8 dana od dana uručenja rešenja ili drugog akta, a funkcioner je dužan da o njemu odluči u roku od 15 dana, od dana podnošenja prigovora, da razmatrajući podneti prigovor, funkcioner preispituje svoju odluku i može je izmeniti ili dopuniti, da zaposleni, odnosno postavljeno lice, ima pravo da podnese prigovor i u slučaju kad funkcioner u roku od 15 dana od dana podnošenja zahteva ne odluči o pravu na koje se zahtev odnosi, kao i da ako funkcioner u utvrđenom roku ne odluči o podnetom prigovoru ili ako zaposleni, odnosno postavljeno lice, nije zadovoljan odlukom funkcionera povodom podnetog prigovora, zaposleni, odnosno postavljeno lice može se obratiti nadležnom sudu u roku od 15 dana.

Odredbama Zakona o državnim službenicima („Službeni glasnik RS“, broj 79/05, 81/05, 83/05, 64/07 i 67/07), koji je stupio na snagu 1. jula 2006. godine, propisano je : da se ovim zakonom uređuju prava i dužnosti državnih službenika i pojedina prava i dužnosti nameštenika, kao i da se pojedina prava i dužnosti državnih službenika u pojedinim državnim organima mogu posebnim zakonom urediti i drukčije ako to proizlazi iz prirode njihovih poslova (član 1. st. 1. i 2.); da o pravima i dužnostima državnog službenika odlučuje rukovodilac rešenjem, ako ovim ili drugim zakonom ili drugim propisom nije drukčije određeno, kao i da se pri odlučivanju o pravima i dužnostima državnog službenika primenjuje zakon kojim se uređuje opšti upravni postupak, izuzev kod odlučivanja o odgovornosti za štetu (član 140. st. 1. i 4.); da žalbene komisije odlučuju o žalbama državnih službenika na rešenja kojima se u upravnom postupku odlučuje o njihovim pravima i dužnostima i o žalbama učesnika internog i javnog konkursa (član 142. stav 1.); da je žalbena komisija dužna da odluči o žalbi u roku od 30 dana od dana njenog prijema ako ovim zakonom nije drukčije određeno, inače se smatra da je žalba odbijena, kao i da protiv odluke žalbene komisije može da se pokrene upravni spor (član 143.).

Članom 116. Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10) je propisano da u upravnim stvarima u kojima je po zakonu ili po prirodi stvari za pokretanje i vođenje postupka potreban zahtev stranke, organ može pokrenuti i voditi postupak samo ako postoji takav zahtev.

Uredbom o naknadama i drugim primanjima zaposlenih u državnim organima i izabranih, odnosno postavljenih lica („Službeni glasnik RS“, br. 37/94, 40/94, 6/99, 37/01, 73/04, 88/04, 38/05 i 81/05), koja je bila na snazi do 29. septembra 2007. godine, bilo je propisano da se za korišćenje prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada isplaćuje naknada u visini cene mesečne pretplatne karte u gradskom, prigradskom, odnosno međugradskom saobraćaju (član 15.).

5. Ocenjujući najpre navode podnosioca ustavne žalbe u pogledu različitog postupanja nadležnih redovnih sudova, Ustavni sud je utvrdio da je Okružni sud u Vranju, kao sud poslednje instance u konkretnom slučaju, u gotovo identičnoj činje ničnoj i pravnoj situaciji doneo različit u presud u u odnosu na osporenu presudu Apelacionog suda u Nišu Gž. 1196/10 od 21. maja 2010. godine.

Ustavni sud je utvrdio da je Apelacioni sud u Nišu osporenom presudom Gž. 1196/10 od 21. maja 2010. godine potvrdio prvostepenu presudu kojom je odbijen tužbeni zahtev tužioca da se obaveže tužena da tužiocu plati neisplaćene naknade za prevoz na rad i sa rada, dok je postupku koji se u prvom stepenu vodio pred Opštinskim sudom u Bujanovcu, a u drugom pred Okružnim sudom u Vranju, ujedno sudom poslednje instance, usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezana tužena da tužiocu na ime neisplaćenih putnih troškova isplati određene iznose , sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom. Ustavni sud je stanovišta da je takva praksa sudova poslednje instance suprotna principu pravne sigurnosti (o povredi prava na pravnu sigurnost videti presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetima: ''Santos Pinto protiv Portugalije '' od 20. maja 2008. godine i ''Beian protiv Rumunije'' od 6. decembra 2007. godine).

Ustavni sud je ocenio da je sama činjenica da sudovi poslednje instance u ovom slučaju, Okružni sud u Vranju i Apelacioni sud u Nišu, povodom iste činjenične situacije i istog pravnog pitanja donosili različite odluke, stvorila pravnu nesigurnost kod podnosioca ustavne žalbe, te da ova okolnost sama po sebi predstavlja dovoljan razlog da se utvrdi postojanje povrede prava na pravnu sigurnost, kao elementa prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Sud usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US ) i odlučio kao u prvom delu izreke.

6. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, a polazeći od konkretnih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio sledeće:

Odredba člana 32. Zakona o unutrašnjim poslovima upućivala je na shodnu primenu Zakona o radnim odnosima u državnim organima , kao i odredba člana 169. Zakona o policiji. Polazeći od toga da pravo na naknadu za prevoz na rad i sa rada zaposlenom pripada kada se za to steknu propisani uslovi, Ustavni sud ukazuje da se ovo pravo, saglasno odredbi člana 71. stav 1. Zakona o radnim odnosima u državnim organima , odnosno člana 140. Zakona o državnim službenicima ostvarivalo/ostvaruje na osnovu pismenog zahteva zaposlenog funkcioneru koji rukovodi državnim organom. Navedenim zakon ima je propisan postupak odlučivanja o podnetim zahtevima zaposlenih za ostvarivanje prava iz radnog odnosa, koji je obuhvatao /obuhvata i pravo zaposlenog na prigovor/žalbu i u slučaju kad funkcioner ne odluči o pravu na koje se zahtev odnosi, odnosno mogućnost korišćenja navedenog pravnog sredstva u slučaju „ćutanja uprave “.

Podnosilac ustavne žalbe nije sporio činjenicu da se samo usmeno obraćao funkcioneru koji rukovodi državnim organom radi donošenja rešenja o priznavanju prava na naknadu za prevoz na rad i sa rada, ali da takvo rešenje nije doneto, kao i da podnosilac nije ništa preduzeo da zaštiti svoje povređeno pravo, odnosno da nije podneo prigovor zbog neodlučivanja o njegovom zahtevu. Dakle, podnosilac ustavne žalbe je mogao internu zaštitu svog prava ostvarivati u državnom organu u kome je zaposlen, zatim u periodu do 1. jula 2006. godine u radnom sporu pred redovnim sudom, a nakon tog datuma pred nadležnim sudom za rešavanje u upravnim sporovima.

Naime, kako o pravu na naknadu za prevoz na rad i sa rada , ne odlučuje sud, nego nadležni funkcioner u organu tužene, kod koga je podnosilac u radnom odnosu, to Ustavni sud nalazi da bi sudovi jedino bili nadležni da odlučuju o zahtevu za naknadu štete zbog nezakonitog i nepravilnog rada organa tužene u smislu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima , a po osnovu odgovornosti pravnog lica za štetu koju prouzrokuje njegov organ, ili isplatu naknade za prevoz na rad i sa rada utvrđenu u pojedinačnom, konačnom i pravnosnažnom aktu tužene koju je tužena neosnovano obustavila, ili je neredovno vršila isplate (videti Odluku Ustavnog suda Už-3563/2010 od 20. decembra 2012. godine) .

Imajući u vidu napred navedeno, Ustavni sud je utvrdio da podnosiocu osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu nije povređen o pravo na pravično suđenje , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava . Stoga je Sud u ovom delu odbio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu i odlučio kao u drugom delu izreke.

7. Razmatrajući navode o povredi načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da nema osnova za tvrdnju da je podnosilac ustavne žalbe na bilo koji način diskriminisan. U ustavnoj žalbi nisu pruženi dokazi da je podnosiocu zbog nekog njihovog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda načela zabrane diskriminacije, već podnosilac svoju argumentaciju o postojanju ove povrede temelji na nejednakom postupanju sudova i povredi prava na pravnu sigurnost, čiju povredu je Ustavni sud već utvrdio.

8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Slični dokumenti

• Už 1993/2013: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku i pravično suđenje u radnom sporu
• Už 5042/2013: Odluka o povredi prava na jednaku zaštitu zbog neujednačene prakse
• Už 5873/2012: Odluka Ustavnog suda o pravu policijskog službenika na uvećanu zaradu
• Už 3280/2011: Odluka Ustavnog suda o povredi prava zbog neujednačene sudske prakse
• Už 9279/2012: Odbijanje ustavne žalbe u sporu za naknadu troškova prevoza zaposlenog