Odbijanje ustavne žalbe u radnom sporu zbog nezakonitog otkaza

Kratak pregled

Ustavni sud odbija žalbu podnosioca kome je uskraćeno pravo na naknadu štete umesto vraćanja na rad. Sudovi su pravilno primenili Zakon o radu iz 2001. godine, važeći u vreme otkaza, koji nije predviđao ovu vrstu naknade, poštujući načelo zabrane retroaktivnosti zakona.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi U. B . iz B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. jula 2014. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba U. B . izjavljena protiv presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2079/11 od 25. maja 2011. godine i Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 6115/10 od 8. juna 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. U. B . iz B . je 20. jula 2011. godine, preko punomoćnika N . V, advokata iz B, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2079/11 od 25. maja 2011. godine i Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 6115/10 od 8. juna 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje , prava na naknadu štete i prava na pravičnu naknadu za rad, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 35. stav 2. i člana 60. stav 4. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je osporenim presudama podnosiocu uskraćeno pravo na naknadu štete zbog nezakonitog otkaza, i to pre nego što je odlučeno o tome da li je rešenje o otkazu ugovora o radu nezakonito; da je podnosilac zahtev za isplatu 18 zarada umesto vraćanja na rad podneo blagovremeno, odnosno do zaključenja glavne rasprave, saglasno odredbi člana 191. stav 6. Zakona o radu; da prelaznim odredbama Zakona o radu iz 2005. godine nije određeno da će se na sudske postupke koji su započeti do stupanja na snagu tog zakona primenjivati odredbe Zakona o radu iz 2001. godine; da je u članu 281. Zakona o radu iz 2005. godine jedino propisano da će se postupak za otkaz ugovora o radu koji je započet, a nije okončan do stupanja na snagu ovog zakona, okončati po odredbama Zakona o radu iz 2001. godine, što znači da se na postupke koji su do tog momenta okončani, što je reč u konkretnom slučaju, primenjuju odredbe važećeg Zakona o radu iz 2005. godine.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporene presude.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu izvršenog uvida u osporene presude, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Stavom prvim izreke osporene presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 6115/10 od 8. juna 2010. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca U. B . iz B, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio da se poništi rešenje tuženog "V . " d.o.o. iz B . o otkazu ugovora o radu broj 4/04 od 20. januara 2004. godine; stavom drugim izreke presude odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da mu tuženi, na ime naknade štete zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa, isplati ukupan iznos od 1.101.291,10 dinara, što predstavlja 18 zarada koje bi tužilac ostvario da je radio kod tuženog.

Postupajući po žalbi tužioca, Apelacioni sud u Beogradu je doneo osporenu presudu Gž1. 2079/11 od 25. maja 2011. godine, kojom je presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 6115/10 od 8. juna 2010. godine ukinuo u njenom stavu prvom izreke (poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu) i u tom delu predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak, dok je u stavu drugom izreke (naknada štete zbog nezakonitog otkaza) prvostepenu presudu potvrdio. U obrazloženju osporene drugostepene presude se, pored ostalog, navodi: da je na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo u pogledu odluke sadržane u stavu drugom izreke pobijane presude; da pravo na naknadu štete umesto vraćanja na rad nije bilo predviđeno Zakonom o radu ("Službeni glasnik RS", br. 70/01 i 73/01), koji je važio u vreme donošenja osporenog rešenja; da je, s tim u vezi, zaposleni kome je prestao radni odnos u vreme važenja tog Zakona o radu, za slučaj uspeha u sporu radi poništaja otkaza ugovora o radu, pored naturalne restitucije u vidu vraćanja u radni odnos, imao pravo i na naknadu štete zbog izgubljene zarade i drugih primanja, ali ne i pravo na naknadu štete umesto vraćanja na rad; da je navedeno pravo propisano odredbom člana 10. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o radu iz 2005. godine ("Službeni glasnik RS", broj 61/05 od 18. jula 2005. godine); da iz navedenog razloga, tužilac ne može osnovano potraživati naknadu štete umesto vraćanja na rad, suprotno navodima žalbe, a kako je to pravilno zaključio i prvostepeni sud ožalbenoj presudi.

4. Odredbama Ustava, na čije povrede se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave (član 35. stav 2.); da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, kao i da se niko tih prava ne može odreći i da se ženama, omladini i invalidima omogućuju posebna zaštita na radu i posebni uslovi rada, u skladu sa zakonom (član 60. st. 1. i 4.).

Ustavni sud smatra da su u ovoj ustavnopravnoj stvari od značaja i odredbe člana 197. st. 1. i 2. Ustava, kojima je utvrđeno da zakoni i svi drugi opšti akti ne mogu imati povratno dejstvo, a da izuzetno, samo pojedine odredbe zakona mogu imati povratno dejstvo, ako to nalaže opšti interes utvrđen pri donošenju zakona.

Odredbom člana 108. Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 70/01 i 73/01), koji se primenjivao u vreme prestanka radnog odnosa podnosioca (u daljem tekstu: Zakon o radu iz 2001. godine), bilo je propisano: da ako sud donese pravnosnažnu odluku kojom je utvrđeno da je zaposlenom nezakonito prestao radni odnos, zaposleni ima pravo da se vrati na rad, ako to zahteva (stav 1.); da je pored vraćanja na rad iz stava 1. ovog člana, poslodavac dužan da zaposlenom isplati naknadu štete u visini izgubljene zarade i drugih primanja koja mu pripadaju po zakonu, opštem aktu ili ugovoru o radu i da uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje (stav 2.); da se naknada štete iz stava 2. ovog člana umanjuje za iznos prihoda koje je zaposleni ostvario po bilo kom osnovu, po prestanku radnog odnosa (stav 3).

Odredbom člana 191. Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", broj 24/05), koji je počeo da se primenjuje 23. marta 2005. godine (u daljem tekstu: Zakon o radu iz 2005. godine), bilo je propisano: da ako sud donese pravnosnažnu odluku kojom je utvrđeno da je zaposlenom nezakonito prestao radni odnos, zaposleni ima pravo da se vrati na rad, ako to zahteva (stav 1.); da je pored vraćanja na rad, poslodavac dužan da zaposlenom isplati naknadu štete u visini izgubljene zarade i drugih primanja koja mu pripadaju po zakonu, opštem aktu i ugovoru o radu i uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje (stav 2.); da se naknada štete umanjuje za iznos prihoda koje je zaposleni ostvario po osnovu rada, po prestanku radnog odnosa (stav 3.). Prelaznom odredbom iz člana 281. ovog zakona bilo je propisano da će se p ostupak za otkaz ugovora o radu koji je započet, a nije okončan do dana stupanja na snagu ovog zakona, okončati po propisima koji su bili na snazi do dana stupanja na snagu ovog zakona. Članom 10. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", broj 61/05), koji je stupio na snagu 19. jula 2005. godine, članu 191. osnovnog zakona dodati su st. 4, 5. i 6, koji propisuju: da ako sud utvrdi da je zaposlenom nezakonito prestao radni odnos, a zaposleni ne zahteva da se vrati na rad, sud će na njegov zahtev obavezati poslodavca da zaposlenom isplati naknadu štete u iznosu od najviše 18 zarada koje bi zaposleni ostvario da radi, i to zavisno od vremena provedenog u radnom odnosu i godina života zaposlenog, kao i broja izdržavanih članova porodice (stav 4.); da odluku iz stava 4. ovog člana sud može doneti i na zahtev poslodavca, ako postoje okolnosti koje opravdano ukazuju da nastavak radnog odnosa, uz uvažavanje svih okolnosti i interesa obe ugovorne strane, nije moguć, s tim da se naknada štete zaposlenom dosuđuje u dvostrukom iznosu od iznosa koji se utvrđuje u skladu sa stavom 4. ovog člana (stav 5.); da poslodavac i zaposleni zahtev iz st. 4. i 5. ovog člana mogu podneti do okončanja glavne rasprave pred sudom (stav 6.).

5. Ustavni sud konstatuje da podnosilac kroz tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, u suštini, ukazuje da su redovni sudovi proizvoljno primenili merodavno materijalno pravo, nalazeći da podnosilac nije imao pravo na naknadu štete umesto vraćanja na rad, zbog činjenice da takva mogućnost nije bila predviđena Zakonom o radu iz 2001. godine, koji se primenjivao u vreme donošenja rešenja o otkazu ugovora o radu.

Stoga Ustavni sud smatra da, u okviru ocene osnovanosti navoda o povredi prava na pravično suđenje, zapravo treba sagledati sprovedeni postupak kao jedinstvenu celinu i oceniti da li je postupak bio vođen na način koji je podnosiocu osigurao pravo na pravično suđenje, odnosno da li je od strane redovnih sudova došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava ili sloboda, te da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Ustavni sud konstatuje da je ovlašćenje zaposlenog koji je uspeo u sporu radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu, da umesto vraćanja na rad zahteva da sud obaveže poslodavca na isplatu određenog broja zarada koje bi zaposleni ostvario da radi, u radno zakonodavstvo Republike Srbije uvedeno 19. jula 2005. godine, stupanjem na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o radu iz 2005. godine, objavljenim u "Službenom glasniku Republike Srbije", broj 61/05. Ustavnom žalbom se prevashodno ukazuje na činjenicu da Zakon o radu iz 2005. godine u svojim tranzitnim (prelaznim) odredbama nije isključio mogućnost njegove primene na sporove iz radnog odnosa koji su nastali pre njegovog stupanja na snagu, te da je pitanje ratione temporis važenja ovog zakona uređeno samo kod postupka za otkaz ugovora o radu koji nije okončan do 23. marta 2005. godine, u kojim slučajevima se Zakon o radu iz 2001. godine ili neki drugi ranije važeći radnopravni propis i dalje primenjuju. S tim u vezi, suština navoda ustavne žalbe ogleda se u mišljenju podnosioca da nepropisivanje izuzetka za primenu Zakona o radu iz 2005. godine na situacije u kojima je postupak za otkaz ugovora o radu okončan do početka njegove primene (kao u konkretnom slučaju), znači da se ovaj zakon, sa svim izmenama i dopunama, bezuslovno primenjuje i u takvim situacijama.

Ustavni sud nalazi da je ovakvo shvatanje podnosioca u suprotnosti sa načelom zabrane povratnog (retroaktivnog) dejstva zakona i svih drugih opštih akata iz člana 197. Ustava, s obzirom na to da bi proširivanje vremenskog važenja odredaba Zakona o radu iz 2005. godine na sporove koji su nastali pre početka njegove primene, a u odnosu na koje nisu utvrđeni razlozi opšteg interesa za propisivanje retroaktivnog dejstva, značilo direktno kršenje ovog načela. Izuzetak propisan odredbom člana 281. Zakona o radu iz 2005. godine, da se primena ranije važećih radnopravnih propisa nastavlja samo u postupcima za otkaz ugovora o radu koji nisu bili okončani do početka primene ovog zakona, po oceni Ustavnog suda, ne znači da se u svim ostalim slučajevima u kojima je spor između zaposlenog i poslodavca nastao do 23. marta 2005. godine primena Zakona o radu iz 2005. godine dovodi u pitanje. Dosledna primena načela zabrane povratnog dejstva zakona, po mišljenju Ustavnog suda, podrazumeva upravo suprotno, da se primena propisa koji su bili na snazi u vreme nastanka spora ne dovodi u pitanje, osim ako prelaznim odredbama važećeg zakona nije nešto drugo određeno.

Imajući u vidu napred navedeno, Ustavni sud je ocenio da osporenim presudama Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2079/11 od 25. maja 2011. godine i Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 6115/10 od 8. juna 2010. godine nije povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu i odlučio kao u izreci.

Ocenjujući postojanje povreda prava iz člana 35. stav 2. i člana 60. stav 4. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac svoju tvrdnju o povredi ovih prava bliže ne obrazlaže, već je, u stvari, izvodi iz navoda o povredi prava na pravično suđenje. S obzirom na to da je Ustavni sud utvrdio da pravo podnosioca na pravično suđenje nije povređeno, to nema osnova ni za tvrdnju o povredi prava iz člana 35. stav 2. i člana 60. stav 4. Ustava.

6. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.