Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku koji je trajao sedam godina. Zahtev za naknadu štete se odbija zbog doprinosa podnosilaca i malog značaja prava. Žalba o pravičnom suđenju se odbija.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Radomira Živkovića, Svetomira Živkovića i Miline Živković, svih iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 4. aprila 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Radomira Živkovića, Svetomira Živkovića i Miline Živković i utvrđuje se da je u upravnom postupku koji je vođen pred Odeljenjem za imovinsko-pravne i stambene poslove – Odsek za imovinsko-pravne poslove Rakovica, pod brojem 463-151/2003-VII, a koji je pravnosnažno okončan donošenjem presude Upravnog suda U. 1965/10 (2007) od 20. maja 2010. godine, povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Odbija se zahtev podnosilaca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete zbog utvrđene povrede prava iz tačke 1. izreke.

3. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba izjavljena protiv rešenja Opštine Rakovica - Odeljenje za imovinsko-pravne i stambene poslove, Odsek za imovinsko-pravne poslove broj 463-151/2003-VII od 10. novembra 2006. godine, rešenja Ministarstva finansija – Sektor za imovinsko-pravne poslove 07 broj 463-02-00721/2006 od 19. juna 2007. godine i presude Upravnog suda U. 1965/10 (2007) od 20. maja 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Radomir Živković, Svetomir Živković i Milina Živković, svi iz Beograda, podneli su Ustavnom sudu 10. jula 2010. godine ustavnu žalbu protiv rešenja Opštine Rakovica, Odeljenje za imovinsko-pravne i stambene poslove – Odsek za imovinsko-pravne poslove broj 463-151/2003-VII od 10. novembra 2006. godine, rešenja Ministarstva finansija – Sektor za imovinsko-pravne poslove 07 broj 463-02-00721/2006 od 19. juna 2007. godine i presude Upravnog suda U. 1965/10 (2007) od 20. maja 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je okončan donošenjem presude Upravnog suda U. 1965/10 (2007) od 20. maja 2010. godine.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da su podnosioci 20. juna 2003. godine podneli zahtev za utvrđivanje prava korišćenja na ostalom neizgrađenom građevinskom zemljištu u državnoj svojini, na katastarskoj parceli broj 3616/3 , KO Beograd 6; da je u postupku po tom zahtevu merodavan propis, odnosno član 84. Zakona o planiranju i izgradnji iz 2003. godine, pogrešno primenjen i to na način ko ji ukazuje na samovolju donosilaca osporenih akata ; da je učinjen nejednak tretman lica koja se nalaze u istoj pravnoj situaciji – korišćenja građevinske parcele, koja služi redovnoj upotrebi korišćenja stambenog objekta, a bez razumnog razloga koji bi opravdao tu pravnu nejednakost; da je parcela broj 3616/3 , KO Beograd 6 izuzeta iz poseda pravnog prethodnika podnosilaca na način koji nije u skladu sa tada i sada važećim Detaljnim urbanističkim planom, tokom 1981. godine; da predmetno zemljište, odnosno katastarska parcela broj 3616/3 nije javno gradsko građevinsko zemljište, nego je planskim aktom ostalo neizgrađeno građevinsko zemljište, planirano da isključivo pripadne građevinskoj parceli pravnog prethodnika podnosilaca; da je i pored toga reše njem broj 463-13/81 od 27. februara 1981. godine pripojena građevinskoj parceli broj 3617/5, prema Regulacionom planu za područje opštine Čukarica-rejon Rakovica ( „Beogradske novine-službeni deo“, broj 11/62 od 1962. godine ), na način koji nije u skladu sa tada važećom odredbom člana 40. Zakona o pla niranju i uređenju prostora („Službeni glasnik SRS“, broj 19/74, u primeni od 1974. do 1985. godine); da su lica iz rešenja broj 463-13/81 (Đ.F) „sumnjivim - simulovanim pravnim poslom“, kupila neizgrađeno gradsko građevinsko zemljište, u društvenoj svojini, odnosno katastarsku parcelu broj 3617/5 površine 718 m2, u vreme primene Zakona o određivanju građevinskog zemljišta u gradovima i naseljima gradskog karaktera („Službeni list SFRJ, broj 5/68), čijom odredbom člana 5. je predviđen krug lica na koje je raniji sopstvenik (vlasnik na dan 26. decembra 1958. godine ) mogao preneti prvenstvo prava korišćenja u koje ne spadaju ta lica; da z a oduzetu katastarsku parcelu broj 3616/3 iz poseda pravnog prethodnika podnosilaca, oni nisu primili nadoknadu i da istu koriste preko dvadeset godina od dana oduzimanja; da su isticali „sa pouzdanim činjenicama i materijalnim dokazima da je i danas katastarska parcela broj 3616/3 neizgrađeno građevinsko zemljište (član 75. stav 3. Zakona o planiranju i izgradnji), te da ista parcela od 1987. godine nije u sastavu građevinske parcele opisane u rešenju broj 463-13/81; da su zahtevali, na osnovu odredaba čl ana 257. Zakona o opštem upravnom postupku, da se rešenje broj 463-13/81 oglasi ništavim, ali da su državni organi sve to ignorisali; da u osporenom postupku državni organi nisu pravično odlučivali i da postupak nije sproveden na način koji je određen odredbama čl. 5, 6, 7, 8, 9, 10, 14, 15, 39, 125, 133. i 184. Zakona o opštem upravnom postupku; da je postupak trajao sedam godina, jer je zahtev za utvrđivanje prava korišćenja na ostalom neizgrađenom građevinskom zemljištu u državnoj svojini, na katastarskoj parceli broj 3616/3 podnet 20. juna 2003. godine, a osporena presuda Upravnog suda U. 1965/10 (2007) od 20. maja 2010. godine je primljena 11. juna 2010. godine, čime je došlo do drastičnog prekoračenja razumnog roka za donošenje pravnosnažnog akta, odnosno presude.

Podnosioci ustavne žalbe, pored navedenog, detaljno iznose i činjenice koje su prethodile upravnom sporu u kome je donet a osporena presuda, tvrdnje koje se odnose na druge upravne postupke koje su vodili, a koji nisu osporeni ustavnom žalbom i daju svoje tumačenje brojnih pravnih propisa. U ustavnoj žalbi je predloženo da Ustavni sud usvoji njihovu ustavnu žalbu, poništi osporene akte i predmet vrati opštinskom organu na ponovni postupak. Podnosioci ustavne žalbe su tražili i naknadu nematerijalne štete u neopredeljenom iznosu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Odeljenja za imovinske i stambene poslove gradske opštine Rakovica broj 463-151/2003-VII, spise predmeta Upravnog suda U. 1965/10 (2007) (ranije predmet Vrhovnog suda Srbije U. 9932/07) i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosioci ustavne žalbe su 20. juna 2003. godine Odeljenju za imovinsko -pravne poslove opštine Rakovica podneli zahtev za utvrđivanje prava korišćenja ostalog građevinskog zemljišta, odnosno, kako su naveli u zahtevu, na neizgrađenom ostalom građevinskom zemljištu u državnoj svojini za katastarsku parcelu 3616/3 površine 229 m2. Zahtev je podnet s pozivom na član 84. Zakona o planiranju i izgradnji („Službeni glasnik RS“, broj 47/03).

Prvostepenim zaključkom Odeljenja za imovinsko-pravne poslove opštine Rakovica broj 463-151/2003-VII od 7. avgusta 2003. godine odbačen je zahtev podnosilaca ustavne žalbe za utvrđivanje prava korišćenja na neizgrađenom ostalom građevinskom zemljištu, odnosno katastarskoj parceli 3616/3 , KO Beograd 6 , površine 229 m2, jer nema uslova za pokretanje postupka u konkretnom slučaju.

Podnosioci ustavne žalbe su protiv navedenog prvostepenog zaključka 14. avgusta 2003. godine, preko Odeljenja za imovinsko-pravne poslove opštine Rakovica, izjavili žalbu Ministarstvu finansija i ekonomije, koja je odbijena kao neosnovana rešenjem Ministarstva finansija - Sektor za imovinsko-pravne poslove broj 463-02-003 59/91-07-01 od 16. aprila 200 4. godine. Drugostepeno rešenje je prvostepenom organu dostavljeno 13. maja 2004. godine, a podnosiocima ustavne žalbe 17. maja 2004. godine.

Protiv navedenog drugostepenog rešenja podnosioci ustavne žalbe su podneli tužbu Vrhovnom sudu Srbije, koja je uvažena presudom U. 2432/04 od 29. decembra 2005. godine i pobijano rešenje je poništeno.

U ponovnom postupku po zahtevu podnosilaca ustavne žalbe za utvrđivanje prava korišćenja na neizgrađenom ostalom građevinskom zemljištu doneto je osporeno rešenje Odeljenja za imovinsko-pravne i stambene poslove - Odsek za imovinsko-pravne poslove opštine Rakovica broj 463-151/2003-VII od 10. novembra 2006. godine, kojim je odbijen zahtev podnosilaca, budući da je predmetna katastarska parcela izuzeta iz poseda Miodaga Živkovića pravnosnažnim rešenjem Uprave za imovinsko-pravne poslove u sastavu Gradskog sekretarijata za privredu i finansije u Beogradu broj 463-13/81 od 27. februara 1981. godine. Novim drugostepenim ospoenim rešenjem Ministarstva finansija - Sektor za imovinsko-pravne poslove broj 463-02-00721/2006 od 19. juna 2007. godine odbijena je kao neosnovana žalba podnosilaca ustavne žalbe izjavljena 14. decembra 2006. godine protiv navedenog prvostepenog rešenja. Navedeno drugostepeno rešenje je podnosiocima ustavne žalbe dostavljeno 31. oktobra 2007. godine.

Protiv novog drugostepenog rešenja podnosioci ustavne žalbe su 4. decembra 2007. godine podneli tužbu Vrhovnom sudu Srbije. Predmet je zaveden pod brojem U. 9932/07. Postupajući po podnetoj tužbi, Vrhovni sud Srbije je 8. aprila 2008. godine doneo nalog za plaćanje sudske takse i tužbu dostavio na odgovor tuženom organu Ministarstvu finansija - Sektor za imovinsko-pravne poslove. Tužioci su Vrhovnom sudu Srbije 17. aprila 2008. godine dostavili dokaz da su uplatili naloženu taksu.

Ministarstvo finansija - Sektor za imovinsko-pravne poslove, kao tuženi organ, je Vrhovnom sudu Srbije 4. juna 2008. godine dostavio odgovor na tužbu podnosilaca ustavne žalbe.

Vrhovni sud Srbije je 14. avgusta 2009. godine tužbu dostavio Javnom pravobranilaštv u opštine Rakovica, kao zastupniku zainteresovanog lica.

Osporenom presudom Upravnog suda U. 1965/10 (2007) od 20. maja 2010. godine odbijena je tužba podnosilaca ustavne žalbe podneta 4. decembra 2 007. godine protiv rešenja Ministarstva finansija, Sektor za imovinsko-pravne poslove broj 463-02-00721/2006 od 19. juna 2007. godine.

U obrazloženju osporene presude Upravnog suda je, između ostalog, navedeno da je, u sprovedenom postupku, od strane upravnih organa utvrđeno da je katastarska parcela broj 3616/3 rešenjem Gradskog sekretarijata za finansije u Beogradu - Uprave za imovinsko-pravne poslove broj 463-13/81 od 27. februara 1981. godine izuzeta iz poseda Miodraga Živkovića i pripojena drugoj katastarskoj parceli radi izgradnje porodične stambene kuće porodice Đurović, te kako je u postupku utvrđeno da je kuća i izgrađena i da su se oni uknjižili kao korisnici zemljišta, to nisu ispunjeni uslovi iz člana 84. Zakona o planiranju i izgradnji („Službeni glasnik RS“, br. 47/03 i 34/06) da se neizgrađeno ostalo građevinsko zemljište u državnoj svojini vrati ranijem sopstveniku na njegov zahtev.

Donošenjem osporene presude, prvostepeno rešenje Odeljenja za imovinsko-pravne i stambene poslove - Odsek za imovinsko-pravne poslove opštine Rakovica broj 463-151/2003-VII od 10. novembra 2006. godine je postalo pravnosnažno 20. maja 2010. godine.

Navedena presuda je podnosiocima ustavne žalbe dostavljena 11. juna 2010. godine.

Podnosioci ustavne žalbe su vodili i posebne upravne postupke, koji su u vezi sa istom katastarskom parcelom 3616/3, odnosno građevinskom parcelom 3616/4, a koja je oformljena od katastarskih parcela br. 3616/4 i 3616/3, ali trajanje tih postupaka i u njima doneti akti nisu osporeni ovom ustavnom žalbom. Prema oceni Ustavnog suda, jedan od tih postupaka, koji je pokrenut zahtevom za poništaj i oglašavanje ništavim rešenja Uprave za imovinsko-pravne poslove u sastavu Gradskog sekretarijata za privredu i finansije u Beogradu broj 463-13/81 od 27. februara 1981. godine, može biti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu, te je u odnosu na navedeni posebni upravni postupak, Ustavni sud utvrdio sledeće:

Rešenjem Uprave za imovinsko-pravne poslove u sastavu Gradskog sekretarijata za privredu i finansije u Beogradu broj 463-13/81 od 27. februara 1981. godine je, u stavu prvom izreke, izuzeto iz poseda nacionalizovano neizgrađeno građevinsko zemljište faktičkog korisnika Miodraga Živkovića, pravnog prethodnika ovde podnosilaca, katastarsk a parcel a broj 3616/3, površine 229 m2, ZKUL 2111 , K O Beograd 6, radi privođenja nameni određenoj urbanističkim planom, a u stavu trećem izreke, navedena parcela dodeljena je na korišćenje F.Đ, M.Đ. i M.Đ, uz naknadu, radi izgradnje porodične stambene zgrade prema urbanističkom planu. Navedeno rešenje je postalo pravnosnažno 14. juna 1982. godine, nakon što je presudom Okružnog suda u Beogradu U. 484/81 od 17. novembra 1981. godine u upravnom sporu odbijena tužba Miodraga Živkovića, pravnog prethodnika ovde podnosilaca ustavne žalbe, a presudom Vrhovnog suda Srbije Uvp. 532/81 od 25. maja 1982. godine odbijen i zahtev istog lica za vanredno preispitivanje navedene presude Okružnog suda u Beogradu.

Podnosioci ustavne žalbe su 21. juna 2004. godine podneli zahtev za poništaj i oglašavanje ništavim rešenja Uprave za imovinsko-pravne poslove u sastavu Gradskog sekretarijata za privredu i finansije u Beogradu broj 463-13/81 od 27. februara 1981. godine. U tom postupku su prvostepenim rešenjem Odeljenja za imovinsko-pravne poslove opštine Rakovica broj 463-174/2004-VII od 5. avgusta 2004 . godine odbijeni kao neosnovani podneti zahtevi za poništaj i oglašavanje ništavim navedenog rešenja Uprave za imovinsko-pravne poslove u sastavu Gradskog sekretarijata za privredu i finansije u Beogradu. Drugostepenim rešenjem Ministarstva finansija broj 463-02-00306/2004-07 od 3. februara 2005. godine odbijena je kao neosnovana žalba podnosilaca izjavljena protiv prvostepenog rešenja Odeljenja za imovinsko-pravne poslove opštine Rakovica broj 463-174/2004-VII od 5. avgusta 2004. godine. U obrazloženju drugostepenog rešenja je, između ostalog, navedeno: da je uvidom u spise utvrđeno to da je rešenjem Četvrtog opštinskog suda u Beogradu Re. 58/84 od 24. maja 1984. godine utvrđena naknada za izuzeto građevinsko zemljište, biljne kulture i pomoćne objekte na katastarskoj parceli broj 3616/3, ZKUL 2111 , K O Beograd 6; da su F.Đ. i ostala lica kojima je navedena parcela dodeljena za izgradnju porodične stambene zgrade obavezani da Miodragu Živkoviću, kao ranijem korisniku izuzetog zemljišta, isplate na ime naknade iznose navedene u dispozitivu sudskog rešenja i da je navedena naknada i isplaćena ; da je rešenjem Komiteta za komunalne i stambene poslove opštine Rakovica broj 351-717/83-IV od 7. marta 1984. godine F.Đ. i ostalima odobreno da po pravnosnažnosti istog rešenja mogu izgraditi porodičnu stambenu zgradu na građevinskoj parceli broj 3617/5 , K O Beograd 6; da se u spisima nalazi i izvod iz zemljišne knjige izdat 20. maja 2002. godine od strane zemljišno-knjižnog odeljenja Drugog opštinskog suda u Beogradu iz koga se vidi da je i na kata starskoj parceli broj 3616/3 uknjiženo pravo korišćenja u cilju izgradnje porodične stambene zgrade u korist F.Đ, M.Đ. i M.Đ. iz Beograda.

4. Odredbama člana 32. stav 1. Ustava, čiju povredu ističu podnos ioci ustavne žalbe, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega .

Odredbama člana 58. Ustava jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (stav 1.) i utvrđuje: da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (stav 2.); da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine (stav 3.); da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (stav 4.).

Za ocenu navoda ustavne žalbe u pogledu povrede navedenih ustavnih prava od značaja su, pored ostalog, i sledeće odredbe zakona:

Zakonom o planiranju i izgradnji („Službeni glasnik RS“, br. 47/03 i 36/06) (u daljem tekstu: ZPI) , važećim u vreme vođenja osporenog postupka, bilo je propisano: da g rađevinsko zemljište može biti javno građevinsko zemljište i ostalo građevinsko zemljište (član 68. stav 1. tač. 1) i 2)); da se građevinsko zemljište koristi kao izgrađeno ili neizgrađeno i da je izgrađeno građevinsko zemljište ono zemljište na kojem su izgrađeni objekti u skladu sa zakonom, namenjeni za trajnu upotrebu (član 75. s t. 1. i 2.); da neizgrađeno građevinsko zemljište jeste zemljište na kojem nisu izgrađeni objekti, na kojem su izgrađeni objekti suprotno zakonu i na kojem su izgrađeni privremeni objekti (član 75. stav 3. tač. 1. do 3.); da ostalo građevinsko zemljište jeste izgrađeno zemljište, kao i zemljište namenjeno za izgradnju objekata, u skladu sa zakonom, a koje nije određeno kao javno građevinsko zemljište (član 79. stav 1 .); da na neizgrađenom ostalom građevinskom zemljištu u državnoj svojini pravo korišćenja ima raniji sopstvenik, zakonski naslednik, kao i lica na koja je raniji sopstvenik preneo pravo korišćenja, u skladu sa zakonom (član 84. stav 1.).

Zakonom o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10) (u daljem tekstu: ZUP) propisano je: da su organi koji vode postupak, odnosno rešavaju u upravnim stvarima, dužni da obezbede uspešno i kvalitetno ostvarivanje i zaštitu prava i pravnih interesa fizičkih lica, pravnih lica ili drugih stranaka (član 7.); da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpunp utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.); da se rešenje po žalbi mora doneti i dostaviti stranci što pre, a najdocnije u roku od dva meseca od dana predaje žalbe, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 237. stav 1.); da organ koji je doneo drugostepeno rešenje šalje, po pravilu, svoje rešenje, sa spisima predmeta, prvostepenom organu, koji je dužan da ga dostavi strankama u roku od osam dana od dana prijema spisa (član 238.).

Odredbom člana 24. stav 1. Zakona o upravnim sporovima („Službeni list SRJ“, broj 46/96) (u daljem tekstu: ZUS) bilo je propisano da stranka može pokrenuti upravni spor ako drugostepeni organ nije u roku od 60 dana ili u zakonom određenom kraćem roku doneo rešenje po žalbi stranke protiv prvostepenog rešenja, a ne donese ga ni u daljem roku od sedam dana po ponovljenom traženju, kao da joj je žalba odbijena.

5. Podnosioci ustavne žalbe ističu da im je pravo na suđenje u razumnom roku povređeno u upravn om postupku koji su pokrenuli zahtevom za utvrđivanje prava korišćenja na neizgrađenom ostalom građevinsk om zemljištu u državnoj svojini na katastarskoj parcel i 3616/3 , površine 229 m2, podnetim 20. juna 2003. godine, s pozivom na odredbe člana 84. ZPI. U tom upravnom postupku je najpre bio donet zaključak o odbacivanju zahteva broj 463-151/2003-VII od 7. avgusta 2003. godine, da bi nakon prve ukidajuće presude donete u upravnom sporu, prvostepeni organ doneo rešenje broj 463-151/2003-VII od 10. novembra 2006. godine, kojim je odbio podneti zahtev. Donošenjem osporene presude Upravnog suda U. 1965/10 (2007) od 20. maja 2010. godine, koja je podnosiocima ustavne žalbe dostavljena 11. juna 2010. godine, osporeni upravni postupak je pravnosnažno okončan nakon nepunih sedam godina od dana nj egovog pokretanja.

Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, imajući u vidu da je osporeni upravni postupak pravnosnažno okončan tek nakon donošenja Ustava, stav Ustavnog suda je da se u pogledu ocene razumne dužine trajanja postupka u celini, mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan stupanja na snagu Ustava.

Ustavni sud je ocenio da trajanje osporenog postupka od nepunih sedam godina, samo po sebi, izaziva sumnju u pogledu toga da taj postupak nije okončan u okviru razumnog roka . Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu ukazuje da je pojam razumnog trajanja upravnog postupka relativna kategorija i da na ocenu razumne dužine trajanja konkretnog postupka, pored vremenskog trajanja utiče i niz drugih činilaca, kao što su složenost činjeničnih i pravnih pitanja koja tokom postupka treba utvrditi i raspraviti, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke tokom trajanja postupka, postupanje upravnih organa, odnosno sudova koji vode postupak i značaj prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca ustavne žalbe. Od uticaja ovih činilaca zavisi i ocena ovoga suda da li je konkretni postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

Razmatrajući navedene kriterijume, Ustavni sud je najpre ocenio da u ovom predmetu nije bilo posebno složenih činjeničnih i pravnih pitanja o kojima je trebalo odluč iti.

Ispitujući ponašanje podnosilaca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da su oni svojim postupanjem doprineli njegovom sedmogodišnjem trajanju i to na dva načina .

Ustavni sud, sa jedne strane, ukazuje na to da su podnosioci ustavne žalbe, kao stranke u osporenom postupku, imali mogućnost da se drugostepenom organu, koji odluku o žalbama nije donosio u zakonom propisanom roku, najpre obrate zahtevom da u daljem roku od sedam dana donese tu odluku, a što oni nisu učinili. Nakon toga, podnosioci ustavne žalbe su, saglasno odredbi člana 24. stav 1. ZUS , imali i pravo pokretanja upravnog spora kao da im je žalba odbijena, zbog toga što drugostepeni organ nije u roku od 60 dana ili u zakonom određenom kraćem roku doneo rešenje po žalbi stranke protiv prvostepenog rešenja, a n ije ga done o ni u u daljem roku od sedam dana po ponovljenom traženju. Podnosioci ustavne žalbe nisu dostavili dokaze da su zbog neodlučivanja drugostepenog organa pokretali upravni spor, čime bi uticali na eventualno ubrzanje osporenog postupka.

Ustavni sud je, sa druge strane, imao u vidu i to da su podnosioc i ustavne žalbe u ovom postupku, na osnovu člana 84. Z PI, tražili da im se utvrdi pravo korišćenja na katastarsk oj parcel i 3616/3 , površine 229 m2, iako su znali da je ista parcela rešenjem Uprave za imovinsko-pravne poslove u sastavu Gradskog sekretarijata za privredu i finansije u Beogradu broj 463-13/81 od 27. februara 1981. godine izuzeta iz poseda ranijem sopstveniku, čiji su podnosioci zakonski naslednici, pri čemu im nije moglo biti ni nepoznato da je rešenjem Četvrtog opštinskog suda u Beogradu Re. 58/84 od 24. maja 1984. godine utvrđena naknada za izuzeto građevinsko zemljište, koja je i isplaćena. Podnosioci ustavne žalbe su u posebnom upravnom postupku zahtev ima podnetim 21. juna 2004. godine, dakle nakon podnošenja zahteva u ovom ustavnom žalbom osporenom postupku, tražili da se oglasi ništavim, odnosno poništi rešenje broj 463-13/81 od 27. februara 1981. godine, ali su ti njihovi zahtevi odbijeni rešenjem Odeljenja za imovinsko-pravne poslove opštine Rakovica broj 463-174/2004-VII od 5. avgusta 2004. godine, koje je potvrđeno drugostepenim rešenjem Ministarstva finansija broj 463-02-00306/2004-07 od 3. februara 2005. godine. Međutim i pored toga što nisu uspeli u ovom, naknadno pokrenutom upravnom postupku, podnosioci ustavne žalbe su istovremeno i dalje vodili i osporeni upravni postupak, zahtevajući utvrđenje prava korišćenja na katastarskoj parceli 3616/3, kao zakonski naslednici ranijeg sopstvenika , kome je upravo ta parcela pravnosnažno izuzeta iz poseda navedenim rešenjem iz 1981. godine.

Što se tiče značaja prava o kome se u postupku raspravljalo za podnosioce ustavne žalbe , Ustavni sud ocenjuje da je to pravo bi lo od relativnog i subjektivnog značaja za podnosioce. Međutim, predmet odlučivanja u osporenom postupku je bio zahtev za utvrđivanje prava korišćenja na katastarsk oj parceli koja je 22 godine ranije već bila izuzeta iz pos eda pravnog prethodnika podnosilaca ustavne žalbe i pripojena drugoj katastarskoj parceli na kojoj je, kako to proizlazi iz spisa, uknjiženo pravo korišćenja u cilju izgradnje porodične stambene zgrade u korist trećih lica - F.Đ, M.Đ. i M.Đ. iz Beograda, što je sve podnosiocima nesumnjivo bilo poznato i što, objektivno posmatrano, umanjuje značaj prava o kome se odlučivalo u osporenom postupku.

Ocenjujući osnovanost tvrdnji podnosilaca da im je u osporenom upravnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je zaključio da, i pored doprinosa podnosilaca ustavne žalbe, kao i pored objektivno malog značaja predmetnog prava za njih, Ministarstvo finansija, kao drugostepeni upravni organ i Vrhovni sud Srbije nisu postupali delotvorno i dovoljno efikasno kako bi se taj postupak u kome nije bilo posebno složenih činjeničnih i pravnih pitanja o kojima je trebalo odlučiti pravnosnažno okončao u razumnom roku. Sa tim u vezi, Ustavni sud ukazuje i na to da je jedna od osnovnih obaveza upravnih organa, koja proizlazi iz načela ekonomičnosti propisanog članom 14. ZUP, da postupak moraju voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja .

Ustavni sud je, u konkretnom slučaju, utvrdio da je rešenja o žalbama podnosilaca izjavljenim protiv odluka prvostepenog organa u ovom postupku, drugostepeni organ donosio i dostavljao podnosiocima nakon devet, odnosno čak deset meseci od dana predaje tih žalbi, umesto najdocnije u roku od dva meseca, kako je to propisano odredbom člana 237. stav 1. ZUP, što je dovelo do odugovlačenja upravnog postupka u kome su podnosioci bili stranke, bez obzira na to što su oni imali pravo da zbog ovakvog postupanja drugostepenog organa pokrenu upravni spor, saglasno odredbi člana 24. stav 1. ZUS, i što to pravo nisu iskoristili.

Ustavni sud je, dalje, utvrdio i da je postupanje Vrhovnog suda Srbije po tužbi podnosilaca ustavne žalbe podnetoj 4. decembra 2007. godine protiv drugostepenog rešenja Ministarstva finansija - Sektor za imovinsko-pravne poslove broj 463-02-00721/2006 od 19. juna 2007. godine dodatno doprinelo odugovlačenju osporenog upravnog postupka, s obzirom na to da je, od dana podnošenja tužbe do dana prestanka svog rada 31. decembra 2009. godine, Vrhovni sud Srbije u tom postupku samo izdao nalog za plaćanje sudske takse i tužbu dostavio na odgovor tuženom organu i zainteresovanom licu, ali da nakon toga nije preduzeo nijednu radnju po podnetoj tužbi.

Ustavni sud nalazi da nisu postojali opravdani razlozi za ovako dugo nepostupanje nadležnih upravnih organa i sudova, niti su takvi razlozi navedeni u odgovorima na navode ustavne žalbe koji su dostavljeni Ustavnom sudu.

Imajući u vidu prethodno navedeno, Ustavni sud je zaključio da je, u ovom delu, ustavna žalba osnovana i da je u upravnom postupku koji je vođen pred Odeljenjem za imovinsko-pravne i stambene poslove – Odsek za imovinsko-pravne poslove Rakovica, pod brojem 463-151/2003-VII, a koji je pravnosnažno okončan donošenjem presude Upravnog suda U. 1965/10 (2007) od 20. maja 2010. godine, podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Ustavni sud je stoga, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 , 99/11 i 18/13 - Odluka US ), usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Ustavni sud konstatuje da su podnosioci ustavne žalbe istakli i zahtev za naknadu nematerijalne štete u iznosu koji nisu opredelili. Razmatrajući istaknuti zahtev, Ustavni sud je odlučio da u konkretnom slučaju, i pored toga što je utvrdio povredu prava podnosilaca na suđenje u razumnom roku, istaknuti zahtev odbije.

Prilikom odlučivanja da odbije zahtev za naknadu štete zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku , Ustavni sud je imao u vidu utvrđeni doprinos podnosilaca ustavne žalbe i objektivno neveliki značaj prava o kome se odlučivalo u osporenom postupku za podnosioce , o čemu je detaljnije izloženo u tački 5. obrazloženja ove odluke. Prema oceni Ustavnog suda, te okolnosti su od takvog značaja, u konkretnom predmetu, da zahtev za naknadu štete čine potpuno neopravdanim i neosnovanim, pri čemu je Ustavni sud, odlučujući na ovaj način, imao u vidu i postojeću praksu ovog Suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ali i samu sušti nu naknade nematerijalne štete.

Ustavni sud je, stoga, na osnovu odredba člana 89. st. 2. i 3. Zakona o Ustavnom sudu, ocenio da je utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku, dovoljan način pravičnog zadovoljenja podnosilaca ustavne žalbe, kao i da je primeren okolnostima konkretnog predmeta, te je zahtev za naknadu štete odbio i odlučio kao u tački 2. izreke.

7. Podnosioci ustavne žalbe su istakli i povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava.

Ispitujući, najpre, osnovanost navoda u pogledu istaknute povrede prava na imovinu iz člana 58. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, koje se jemči odredbom člana 58. stav 1. Ustava, prvenstveno odnosi na akte javne vlasti, odnosno mere koje preduzima država u cilju ograničenja ili oduzimanja imovine nekog lica. Kako osporenim aktima nije izvršeno ni ograničenje ni oduzimanje imovine podnosilaca ustavne žalbe, to Ustavni sud povredu imovinskih prava podnosilaca, koja nesporno spadaju u domen građanskih prava, nije ni mogao da razmatra pojedinačno i odvojeno, već je razmotrio kroz ocenu osnovanosti istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Tvrdnje podnosilaca ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje se, u suštini, zasnivaju na navodima o prizvoljnoj i arbitrernoj primeni materijalnog prava u osporenim aktima. S tim u vezi, Ustavni sud pre svega ukazuje da nije nadležan da vrši proveru utvrđenih činjenica i načina na koji su nadležni organi i sudovi tumačili i primenili pozitivnopravne propise, osim u slučajevima u kojima su njihove odluke povredile ustavna prava, jer je primena zakona bila proizvoljna ili diskriminator na, kao i ukoliko je došlo do povrede određenih procesnih prava stranaka (na pristup sudu, na obrazloženu odluku i dr.).

Analizirajući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta sadržine Ustavom utvrđenog prava na pravično suđenje, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti ovog slučaja, Ustavni sud je ocenio da je Upravni sud u svojoj presudi, kojom je predmetni postupak pravnosnažno okončan, dao jasne, precizne i logične razloge kojima je obrazložio odbijanje tužbe podnosilaca ustavne žalbe.

Suprotno tvrdnjama iznetim u ustavnoj žalbi da je merodavan propis, odnosno član 84. ZPI, pogrešno primenjen i to „na način koji ukazuje na samovolju donosilaca osporenih akata“, Ustavni sud nalazi da je Upravni sud na ustavnopravno prihvatljiv način obrazložio primenu merodavnog materijalnog prava. Polazeći od utvrđenih činjenica da je predmetna katastarska parcela broj 3616/3 rešenjem Gradskog sekretarijata za finansije u Beogradu - Uprave za imovinsko-pravne poslove broj 463-13/81 od 27. februara 1981. godine pravnosnažno izuzeta iz poseda pravnog prethodnika podnosilaca ustavne žalbe i pripojena drugoj katastarskoj parceli radi izgradnje porodične stambene kuće porodice Đurović, koji su se i uknjižili kao korisnici zemljišta, a koje činjenice nisu ni osporene ustavnom žalbom, Upravni sud je u osporenoj presudi utvrdio da nisu ispunjeni uslovi iz člana 84. ZPI da se neizgrađeno ostalo građevinsko zemljište u državnoj svojini vrati ranijem sopstveniku na njegov zahtev , s obzirom na to da je odredbom člana 84. stav 1. ZPI jasno propisano da raniji sopstvenik, odnosno njegovi zakonski naslednici, imaju pravo korišćenja na neizgrađenom ostalom građevinskom zemljištu u državnoj svojini. Kako je u konkretnom postupku utvrđeno da su na predmetnoj katastarskoj parceli izgrađeni objekti, te da se takvo zemljište ne može ni smatrati neizgrađenim građevinskim zemljištem, u smislu člana 75. stav 3. tačka 1) ZPI, to je Upravni sud odlučio kao u osporenoj presudi. U ovakvom odlučivanju Upravnog suda, Ustavni sud nije našao ništa što bi ukazalo na to da su materijalnopravni propisi proizvoljno ili nepravično bili primenjeni na štetu podnosilaca ustavne žalbe, niti da ima elemenata koji ukazuju na procesnu nepravičnost suprotno ustavnim jemstvima prava na pravično suđenje. Ustavni sud je, stoga, suprotne tvrdnje podnosilaca ustavne žalbe ocenio neosnovanim.

Ustavni sud je imao u vidu i tvrdnje podnosilaca ustavne žalbe koje se odnose na to da je parcela broj 3616/3 , KO Beograd 6 izuzeta iz poseda pravnog prethodnika podnosilaca i pripojena građevinskoj parceli broj 3617/5 rešenjem broj 463-13/81 od 27. februara 1981. godine „na način koji nije u skladu sa tada važećom odredbom člana 40. Zakona o planiranju i uređenju prostora i sa tada i sada važećim Detaljnim urbanističkim planom “. Međutim, iznete tvrdnje, kao i tvrdnja da su „su lica iz rešenja broj 463-13/81 sumnjivim - simulovanim pravnim poslom kupili neizgrađeno gradsko građevinsko zemljište, u društvenoj svojini, odnosno katastarsku parcelu broj 3617/5“, prema oceni Ustavnog suda, se i ne odnose na upravni postupak 463-151/2003-VII, koji je isključivo osporen ustavnom žalbom, već na druge postupke i akte koji nisuni osporeni u ovom ustavnosudskom postupku. Takođe, Ustavni sud je ocenio ni da tvrdnja podnosilaca ustavne žalbe da „postupak nije sproveden na način koji je određen odredbama čl. 5, 6, 7, 8, 9, 10, 14, 15, 39, 125, 133. i 184. ZUP “ nije obrazložena nijednim razlogom, te ista nije bila od uticaja na drugačiju odluku Ustavnog suda u konkretnom slučaju.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je ocenio da osporenom presudom Upravnog suda U. 1965/10 (2007) od 20. maja 2010. godine, kao i rešenjem Opštine Rakovica - Odeljenje za imovinsko-pravne i stambene poslove, Odsek za imovinsko-pravne poslove broj 463-151/2003-VII od 10. novembra 2006. godine i rešenjem Ministarstva finansija – Sektor za imovinsko-pravne poslove 07 broj 463-02-00721/2006 od 19. juna 2007. godine nisu povređena prava podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu, odlučujući kao u tački 3. izreke.

8. Saglasno iznetom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) , člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 46. tačka 3) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84 . Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević